Dok je 2. divizija bila u pokretu, načelnik štaba divizije Jovo Vukotić je naredio da 4. bataljon 2. dalmatinske brigade iz zaštitnice pređe napred ispred naše čete. Tako smo mi sa teškim oruđima, praktično, ostali u zaštitnici. Otpočela je borba na padinama Zelengore, ali kako se ona prenosila sve dalje u pozadinu neprijatelja, mi nismo mogli da pratimo operativne jedinice zbog sporosti komore i bolnica ispred nas. Počelo je da svanjiva, a mi tek što smo krenuli. Kolona je nešto zastala. Nemci su bili u Vrbnici, vrlo blizu. Prelaz preko potoka Vrbniče ka Zelengori bio je dosta težak, a situacija tog jutra je to samo pogoršala. Prelazilo se preko jedne visoke gole stane. Morao se savladati i jedan proplanak. Preostali Nemci su iz rovova mitraljezima tukli ovaj prelaz tako da je bilo više mrtvih i ranjenih. Prolazeći napred naišao sam na doktora Dulića, lekara Centralne bolnice, i Dragog Đurića, intendanta 2. proleterske brigade, koji su me zamolili da nešto preduzmem, jer je situacija na prelazu Vrbničkog potoka bila teška. Napomenuli su mi da se od vatre ne može prići ranjenicima koji su se otkotrljali niz stenu prilikom ranjavanja i sada jauču od bolova. Videvši da je situacija vrlo ozbiljna naredio sam komandiru mitraljeskog voda Mileti Lukiću da sa teškim mitraljezom »švarcloze« ode iznad prelaza i da ga tako postavi kako bi uspešno neutralisao neprijateljsku vatru iz rova, a ja sam uzeo »bredu« i postavio se pored samog prelaza. Na smenu smo tukli neprijatelja čitava tri sata, sve dok se preostali delovi jedinica sa komorom i bolnicom nisu prebacili prema Zelengori. Na ovom prelazu smo konopcima prenosili oruđa i izvlačili konje, čak su i ranjenici nosili delove oruđa. Tako smo tek oko 16 časova posle podne stigli u Zelengoru u štab 2. divizije. Drugovi u štabu divizije bili su se ozbiljno zabrinuli za prateću četu, jer su čuli borbu u Vrbničkom potoku. Pošto sam ih upoznao zašto je četa zakasnila, Peko se čudio kako smo uspeli da iz Vrbničkog potoka izvučemo sva oruđa, a da pri tom imamo samo tri ranjena borca.
Na pravcu Miljevine čula se jaka borba. Prva proleterska je u prvom naletu razbila Nemce, zapalila most u Miljevini i uspela da se sa dva bataljona prebaci preko ceste Foča — Kalinovik i time obezbedi prelaz ostalim jedinicama. Posle proboja ova dva bataljona Nemci su, u nedostatku pešadije, sa pravca Foče uputili četu od sedam tenkova koja je zatvorila prolaz u dolinu reke Miljevine i otežala dalje prebacivanje naših jedinica. Pred sam mrak 12. juna tenkovi su se povukli i rasporedili na cesti, tako da su pomoću svetlećih raketa mogli dobro da kontrolišu međuprostor i da ga tuku. Pre toga naše jedinice su bile teško bombardovane u rejonu Miljevine i zaseoka Rataj. Ćelu noć su tenkovi osvetljavali teren i tukli naše borce koji su uporno jurišali da se prebace preko ceste.
Tako je dočekana zora 13. juna. Rano ujutro i naša četa je stigla do zaseoka Rataj. Tada se na prostoru između Foče i Kalinovika u Miljevini nalazila sva naša vojska, svi ranjenici, tifusari, komore i zbeg sa Banije. Neprijateljska izviđačka avijacija je već kružila iznad nas, ali od niske guste magle ništa nisu mogli da vide. Artiljerija je iz Foče i Kalinovika sa dva haubička diviziona tukla Miljevinu.
U štabu sam prvo sreo Krcuna. Podneo sam mu izveštaj i napomenuo da top nismo ostavili i pored naređenja koje smo dobili. Članovi štaba su me upoznali sa situacijom i rekli da uspeh proboja zavisi od minuta, jer ako se raziđe magla, avijacija će nas zasuti kišom bombi. Predložio sam da upotrebimo protivkolac i odmah je izdata komanda:
»Protivkolac 2. proleterske napred!«
Mnogi borci i starešine nisu ovo ozbiljno shvatili pa nisu ni prenosili komandu, jer su znali da je još ranije naređeno da se teška oruđa zakopaju. Stoga smo poslali kurira da prenese naređenje. Prilikom prolaska topa pored kolone borci i starešine su klicali: »Živela 2. proleterska!« Kod mosta na pruzi skinuli smo top i po delovima ga preneli do zapaljenog mosta na cesti. U šipražju, pored samog mosta, spremili smo top za paljbu. Prema nama je jurišao teški tenk sa kukastim krstovima. Verovatno su mislili da postavljamo mitraljez, a kako su posade bile obaveštene da ne raspolažemo protivtenkovskim naoružanjem nisu ni upotrebljavale svoja oruđa već su želele da nas gusenicama gaze. Nismo uspeli da potpuno sklopimo top, a već smo morali da gađamo. Pošto je tenk prišao na pedesetak metara planula je prva topovska granata, a čelična neman od udara menja kurs, svoj top nabija u reku i ostaje nepomična. Komandir ovoga tenka, poreklom Poljak, koga smo zarobili prilikom iskakanja, kaže:
»Sinoć smo došli, a rečeno nam je da se sa Sutjeske probila jedna mala grupa sa Titom i da od naoružanja imaju samo po neku pušku i pištolj. Naređeno nam je da se zatvori ovaj prolaz dok se ne prebaci pešadija sa drugih položaja«.
Poljaka smo poslali sa kurirom u štab brigade, ali i on i mali kurir Stipe bili su direktno pogođeni granatom iz drugog tenka. Imali smo tri granate, pa je zbog toga trebalo sigurno gađati. Kod boraca se odmah pronela vest da se tenk puši! Preko ceste su pohrlili borci i ranjenici da se što pre izvuku iz zone, koja svakog trenutka može da se nađe u plamenu od avionskih bombi. Ovo masovno prebacivanje preko ceste su primetili drugi tenkovi, pa su počeli da mitraljeskom i topovskom vatrom kose naše borce. Prvi je zastao na krivini puta da bi dejstvo tenkovskog naoružanja bilo preciznije. Tako nam je izložio bok i jedna granata je bila dovoljna da ga probije i zapali. Posada je pobegla prema Foči. Sa ovog pravca tenkovi se više nisu pojavljivali, jer su bili obavešteni o pojavi protivkolskog naoružanja. Dok smo osmatrali cestu, iza mojih leđa se prolomio snažan pucanj. To je bio treći tenk koji je došao sa pravca Kalinovika. Bilo ga je teško gađati, jer je stajao na okuci puta visoko iznad nas. Trebalo je brzo menjati položaj, jer se magla skoro digla. Sredoje Urošević, koji se nalazio u blizini, pomogao je da se top prevuče malo dalje i postavi na položaj koji je omogućio siguran i treći pogodak. I ovaj je tenk ostao nepomičan, a posada je pobegla. Ova nagla promena situacije u našu korist, zahvaljujući jednom topu koji je sa svega tri granate napravio takvu zabunu kod Nemaca, učinila je da su se preostala četiri tenka povukla.
Prolazili su borci i rukovodioci i radovali se našem uspehu. U prolazu pored tenka član savezničke misije kapetan Dikin nas pohvali: »Dobro je! Odlično ste gađali! Vi ste zaista nepobediv narod!« Tako je neprijateljska avijacija svoj poslednji tovar izručila na prazan prostor Miljevina i zaseoka Rataj.
Dragojlo Stojić
