Teodor Adorno: Snovi; Minima moralia; preveo i priredio Aleksa Golijanin; anarhija/blok 45, Beograd 2022.
Objavljivanje protokola o snovima, u sklopu Sabranih
dela Teodora Adorna, predstavljalo je svojevrsno iznenađenje
čak i za one poznavaoce opusa ovog mislioca koji su znali za ove
zapise, prikupljane od 1934. do Adornove smrti 1969. godine. S
pitanjem o smislu publikovanja ovih zabeleški suočio se i
priređivač i prevodilac zapisa na srpski jezik, Aleksa Golijanin:
“Puko slušanje i čitanje tuđih snova je po pravilu zamorno”,
kaže on u svojevrsnom pogovoru ove knjige, uz konstataciju da je san
ono što se duboko tiče samog snevača, te da drugi u tome nemaju
šta da traže.
U stvari, nečiji snovi bi samo izuzetno
mogli da budu zanimljivi za druge. Tumačenje snova, i to ne samo u
psihoanalitičkom ključu, nego, na primer, i kod Medarda Bosa,
podrazumeva da se u manifestnom sadržaju sna otkriva njegov latentni
smisao. Utoliko, nije bitno ono što naizgled čini “sadržaj”
sna, nego upravo skrivena značenja, na koje pojedini manifestni
elementi površinski ukazuju. Adorno, po svemu sudeći, nije
zapisivao svoje snove da bi u njima tragao za onim neizrečenim.
Napomena urednika nemačkog izdanja otkriva jednu Adornovu misao o
snovima koja bi mogla da posluži u razumevanju smisla njihovog
beleženja: “Naši snovi su međusobno povezani, ne zato što su
‘naši’ već zato što čine kontinuum, zato što pripadaju
povezanom svetu, kao što se, na primer, i sve Кafkine priče
odvijaju u ‘istom svetu’. Što su naši snovi međusobno
povezaniji i što se više ponavljaju, to je veća opasnost da nećemo
moći da ih razlikujemo od stvarnosti”. Snovi, prema tome, nude
određeno iskustvo, nezavisno od toga kakav je njihov kognitivni
ili latentni značaj. A iz toga ishodi da su snovi – odrazi
okruženja onoga ko sanja, odnosno samog vremena i prilika.
Povezanost snova ukazuje na refleksiju stvarnosti, koja izrasta iz
fragmenata, sve dok jednom i sama ne postane
– stvarna.
Objavljivanje Adornovih zapisa stavlja
nas tako pred dva važna pitanja: zašto je Adorno snovima pridavao
takav značaj te je odmah posle buđenja pedatno beležio
njihov sadržaj, trudeći se da svojom rečitošću ne naruši
njihovu haotičnu kompoziciju? I šta nama danas, u kontekstu
razumevanja Adornovog filozofskog opusa, znače ove zabeleške,
odnosno da li one doprinose razumevanju Adornovog insistiranja na
“kritičkom putu”?
KRITIKA I DEKONSTRUKCIJA
U
zapisima, odnosno – protokolima, u pravilu pisanim lepim
stilom (što u prevodu o kome govorimo dolazi do izražaja), naići
ćemo na snove o mestima u kojima se Adorno obreo za vreme svoga
dugog izbeglištva, o Hitleru i nacistima, strahu od deložacije,
hapšenja i bombardovanja; na snove o kulturnim prigodama, o načinu
života buržoazije, ukusnoj i skupoj hrani, raskošnim bordelima. Ti
snovi, neobično bogati, svedoče o vremenu u kome su nastali, ali i
o Adornovim preokupacijama, o razmišljanjima o kulturi i umetnosti,
o univerzitetima na kojima je radio. Sve to, međutim, ostaje
fragmentarno, nedorečeno – a ipak povezano u jednu
neorganizovanu i svakako nepotpunu refleksiju, koja nije puka
celina, nego prosti skup ovih oniričkih obaziranja na
zbilju.
Ničeovska fragmentarnost u snoviđenjima
postaje stvarna kada budni postanemo svesni njene
refleksivne prirode: “Nečujna larma, odavno znana iz iskustva
snevanja, grmi u našim budnim satima iz novinskih naslova”, kaže
Adorno na drugom mestu, u 29. zapisu Minima moralia. Ovo delo,
takođe sastavljeno od fragmenata – pisanih prigodno, kao poklon
Maksu Horkhajmeru, odustaje od stroge strukture teoretskog rada. U
tom smislu, ovi fragmenti podsećaju na oniričke zapise. Minima
moralia, čiji je naslov negacija naziva izgubljenog Aristotelovog
spisa (Magna moralia), u svom originalnom izdanju sadržavala je 153
fragmenta. Napisana između 1945. i 1947. godine, dakle, upravo u
vreme zanemelosti pred užasima masovnog istrebljenja u
logorima, ova knjiga predstavlja prvi pokušaj da se na ruševinama
kulture grade “nova mala staništa”. Kultura Zapada, njena Magna
moralia, pokazuje se kao “obično smeće”, pa Adorno u ovim
fragmentima pažljivo opipava drugačije mogućnosti mišljenja –
koje neće biti pomirenje, već razotkrivanje lažnosti ideološkog,
prividnog i prevarnog identiteta subjekta i objekta,
Objavljivanje
ova dva spisa istovremeno, u istoj ediciji, ukazuje na smisao one
zagonetne rečenice koju Adorno stavlja na kraj pomenutog, 29.
fragmenta: “Celina je lažna!” Ova inverzija Hegelove rečenice
iz predgovora za Fenomenologiju duha (“Istinito je
celina”), u stvari ne protivreči duhu Hegelove filozofije. Istina
je zaista celina, kao dijalektički zahvat, kao identitet suočen sa
negacijom, razlikom. Celina, koju Adorno ovde proglašava
neistinitom, međutim, tiče se neposredovane ukupnosti, totaliteta,
koji se suprotstavlja svemu pojedinačnom. Ovo zatvaranje u
identitet podrazumeva utemeljenje pricipa “građanske
subjektivnosti”, koji će rezultirati Aušvicom i
Hirošimom. Razlika u tom smislu nije samo posredovanje,
kao što ni kritika nije identitet subjekta i objekta, jer
inače ostaje na “talasnoj dužini” kulture koja je na kraju
produkovala masovne zločine. U tom smislu, fragmentarnost
spisa Minima moralia možemo da posmatramo kao svojevrsni
protest, nepristajanje na diskurzivnost građanske subjektivnosti,
na postvarenje pojmova, na ideologiju čija kritika više
ne može da bude izrečena istim onim sredstvima koja proizvode
industriju smrti u koncentracionim logorima: “Onaj ko pledira za
održanje radikalno krive i otrcane kulture, kriv je za saučesništvo,
dok onaj ko odbacuje kulturu neposredno podupire onakvo varvarstvo
kakvim se kultura pokazala” – pisao je Adorno u Negativnoj
dijalektici. Fragmenti su, u tom smislu, u odsustvu konstrukcije,
zapravo pogodna forma za izražavanje razlike, za
suočavanje celine sa njenom negacijom koja sama nema
diskurzivni oblik otrcane kulture.
Slično se može
reći i za snove. Fragmenti zbilje u snovima su u neobaveznoj i lako
promenjivoj vezi. Ti fragmenti nemaju diskurzivnu formu, ali isto
tako – oni su na neki način povezani, kao odrazi stvarnosti čiji
su elementi utkani u njihov sadržaj. Prema tome, snovi su refleksija
u iskrivljenom ogledalu, iskustvo lišeno obavezne
forme.
U jednoj kratkoj zabelešci o snu iz januara 1945.
Adorno kaže: “Slušao sam Hitlerov prepoznatljiv glas koji je
dopirao sa zvučnika, iz govora: ‘Moja jedina kćerka je juče
nastradala u tragičnoj nesreći. Da bih nekako ublažio bol, doneo
sam dekret da se svi vozovi danas izbace iz šina. Probudio sam se
smejući se na sav glas”. Ovo iskustvo u stvari nema
strukturu jasne priče i upravo zbog toga u njemu ne treba tražiti
latentne sadržaje. To su nepravilno složeni komadići ogledala,
čije je značenje nepopravljivo neidentično. U sklopu Adornove
filozofije, međutim, ostaje pitanje – da li smemo ostati pri ovim
racionalno neoblikovanim fragmentima, suočeni sa obavezom da i “bol
treba da dovedemo do pojma”? Aleksa Golijanin u eseju kojim
završava svoj prevod Snova zaključuje kako “snovi i
lucidnost ostaju divlje zverke”. Oni predstavljaju svojevrsne
nadrealističke scene, kakve je Adorno stvarao u mladosti. Mogu li iz
ovih scena iznići pojmovne artikulacije, makar one sačuvale sav
kritički negativitet kojim se podriva građanska subjektivnost?
Svedoče li Snovi i Minima moralia, svaka na svoj
način, da se Adorno našao pred granicama kritike, ne usuđujući
se da pređe na drugu stranu, u dekonstrukciju identiteta koji
suočava sa negativnim?
OTVORENOST PREVODA
Na
ova i slična pitanja suptilno i nenametljivo ukazuje priređivač
ovih dela. Ne nudeći jasne zaključke, odnosno diskurse o
fragmentima i snovima, uključujući u svoj prevod Minima
moralije i deset fragmenata koje je Adorno izbacio iz konačne
verzije koju je dao u štampu, Aleksa Golijanin je pripremio teren za
brojna pitanja i nedoumice, sa kojima se mogu suočiti ne samo
poznavaoci Adornovih sistematičnijih spisa. Sa druge strane,
Golijanin se kao prevodilac potrudio da ove Adornove tekstove prenese
u svom jezičkom bogatstvu koje sadrži njihov nemački original i da
svoje prevode opremi napomenama koje današnjeg čitaoca upoznaju sa
kulturnim toponimima kojima Adorno slobodno barata. Digitalno
štampane fotografije iz Adornovog života takođe pružaju dodatnu
dimenziju, kao kaleidoskop jedne burne epohe, čije se boje,
svetlosti i senke prepliću u prizorima, kompozicijama i licima
fotografisanih – baš kao u Vendersovoj Lisabonskoj priči, u
kojoj slavni reditelj snima kadrove kamerom zakačenom na leđa,
lišene fokusa i rakursa.
Obe knjige
utoliko predstavljaju “nadu da se ostavi poruka u boci”; možda
istinski potencijal ovih fragmenata može da bude otkriven upravo u
naše vreme, u kome se jasnije ocrtava tragično nedovršena
moderna.
Katarina Đurđević
