„Mesim hleb; metem kuću; posle mnogih noći jakog vetra, skupljam suvo granje…” Ova rečenica na jednoj od stranica Arhiva Severa odmah budi sećanje svih onih koji se interesuju za autora Hadrijanovih memoara.
Kad se u to umeša legenda, odmah zamišljamo da Margerit Jursenar živi na svom američkom ostrvu kao žene iz Uesana, na kraju sveta, u klompama, ubrađena crnom maramom. Iako nosi ime Pusti bregovi (Monts-Déserts), mesto na koje se povukla manje je divlje nego što izgleda; od pre nekoliko godina povezano je mostom sa obalom države Nova Engleska, leti ga turisti opsedaju, a aristokratskih kuća, koje su razasute među javorovima i borovima, ima više nego ribarskih koliba.
„Petite-Plaisance” (Malo zadovoljstvo) tako se zove njena kuća i ne može se porediti sa okolnim vilama Rokfelerovih i drugih bogataša koje kao da su sagrađene da bi poslužile kao dekor nekom romanu Ficdžeralda ili Henrija Džejmsa. Njena bi više ličila na idealnu sliku seoske kuće nekog pastora iz prošlog veka: sva od drveta, ali udobna za stanovanje, gostoljubiva iako bez sjaja, krcata knjigama i predmetima uglačanim od upotrebe. To je kuća u kojoj se stanuje, u kojoj je živa svaka sitnica, kuća koja ima svoju istoriju i svoje znamenje. Okolni pejzaž se utapa u zelenu tišinu velikog travnjaka koji zatvara mlada šuma puna ptica i odomaćenih veverica što dolaze da jedu iz ruke.
Ipak, sedam meseci u godini ostrvo opravdava ime koje mu je dao Šamplen: zima prekrije sve, noć rano pada, ljudi se zabrave, pored peći, iza zatvorenih kapaka. Po završetku rata, kad su Margerit Jursenar i Grejs Frik, njen prevodilac, otkrile ovaj stari kraj, udaljen od bučne Amerike, tu se još jahalo na konju, po snegu, od jednog do drugog sela. Nešto od te prvobitne rustičnosti još uvek postoji. U njenoj kući nema televizora, postoji jedan radio kojim se ne služe često, cepanice pucketaju na ognjištu; vlada mir koji se jedino svojim kevtanjem usućuje da poremeti Zoi, potpuno luda prepeličarka, vrlo živa i prava vatra, kao i njeno ime. Tu se može živeti samo ako svesno svedete bivstvovanje na luksuz osnovnog reklo bi se da razmišljanje ovde ide samo po sebi prema ritmu koji nameću priroda i godišnja doba.
Taj stečeni i ovladani mir vidi se u plavom, „keltskom”, oku Margerit Jursenar koje vas posmatra mudrošću za koju osećamo da dolazi izdaleka. Nju sve interesuje. ali ljudi i događaji joj izgledaju kao da pripadaju nekom redu (ili neredu) što ih prevazilazi. Iako često ostavlja utisak da „govori kao knjiga”, to nije poza niti bekstvo u apstrakciju: za takav um uključen u univerzalno, svaki čin, najobičnija reč, potiču iz shvatanja sveta koje je neprestano prisutno u njenom duhu. Kod nje nema oklevanja; to je čvrsta glava koja bi mogla biti i glava filozofa.
Kao i Mišel Turnije, jedan od retkih savremenih pisaca koji joj je ravan po preciznosti misli i originalnosti svojih intelektualnih konstrukcija, ona je slučajno romanopisac. U nekim drugim vremenima Hadrijanovi memoari bi se možda zvali monologom, a Crna mena, koja je dobrim delom pisana po metodima orijentalnog istraživanja, bliskog šamanskim, meditacijom. Retki su oni, bez sumnje, koji to primećuju. ali dela Margerit Jursenar upravo tim tajnim konstrukcijama duguju onu neuporedivu čvrstinu i snagu emocija što izviru ispod glazure još uvek pomalo hladnog stila.
Uostalom, ništa joj nije tako strano kao anegdota, sem ukoliko joj nije mesto tu da nešto ulepša; anegdota treba, pre svega, da otkrije onaj deo ličnosti što ona jeste, ništa više. Zastareli ljubavni jadi ili erotske pomame od kojih vrvi naša književnost, izgledaju joj tako beznačajnim da joj se čini „besmislenim” da o sebi govori tokom čitavog romana. U nedostatku odstupnice, kaže ona, „spotičemo se o događaje”. „Biće izmiče, JA je porozno; praviti od toga globalnu sliku, čista je iluzija.”
Te „pričice” mistika i seks, to su suviše intimne stvari da bi se unosile u knjigu, sem ako je neko vrlo loše vaspitan… sve to u njenim očima karakteriše društvo u veoma lošem stanju: „Ona koja propadaju, izgledaju slobodna; to im ne obezbećuje budućnost.” Frojd je svakako bio u pravu kad je prodrmao „bečku uljudnost”, ali je bio previše zarobljenik svog veka i svoje sredine da bi svojoj opšteseksualnoj teoriji dao vrednost koja će odoleti vremenu.
U vreme kad je pisala Aleksis ili traktat o uzaludnoj borbi, njen prvi roman imala je dvadeset četiri godine.Margerit Jursenar je mislila da je seksualni problem najvažniji, prvi koji treba rešavati, a da će ostalo doći samo od sebe. Pedeset godina kasnije, ne idući toliko unazad da bi podstakla represiju, ona u tom oslobađanju vidi opasnost, jer je ono stalno „s ove strane svetog”. Onog dana kad se taj pojam seksualnosti ponovo uspostavi, sve će biti bolje. Ali, hoće li taj dan doći, i kako?
Ako joj se prebaci da ne sledi u potpunosti tok istorije, ona mirno odbacuje tu kratkovidu primedbu: „Sve velike bitke vodi zaštitnica. A današnja zaštitnica je sutrašnja prethodnica. Zemlja se okreće!” Uostalom, posmatrano iz Amerike a uvek pomalo i sa Sirijusa čini joj se da se Francuska previše bavi tim beznačajnim nijansama. To je zemlja mode: „Tamo se o idejama govori kao o šeširima, kad su se nosili…”
U svetu punom podela, „naivnih ili bolnih” između desnice i levice, na primer svaki šovinizam je štetan, pa i feminizam. Vrede samo individualna rešenja. A jedino imaju značaj oni koji kažu ne: ne nuklearnim centralama i branama koje upropašćavaju prirodnu sredinu, ne slepom kultu profita civilizacije u kojoj je „imati postalo važnije od biti”, ne zagađenju koje uništava faunu, floru, umetnička dela, ne čak i „konkordu” ako je potrebno. Nikad ne treba odustati od ubeđivanja masa: „Kad utopije postanu loša savest vlada, opklada je upola dobijena.” Upravo zbog toga, „časna dama kuće ‘Plezans'”, iz svog tihog kabineta upućuje telegrame i podržava svaku borbu, kako perom tako i novcem.
Međutim, kad to posmatramo iz perspektive univerzalnog, otkrivamo da neposredni rezultati i nisu najvažniji. U ličnom moralu Margerit Jursenar primenjuje Budino načelo prema kojem treba „raditi do kraja, jer sve je moguće”. To je lekcija iz ponašanja, sa dva lica, koja vodi u nadu koliko i u očaj, ako je tačno da smo mi samo kap vode u neprekidnoj reci života. Ona bar daje čoveku pravi osećaj njegove „beznačajnosti” i ništavnosti stvari.
Istina je, bojim se da je Margerit Jursenar jedna od poslednjih naših pisaca koja će koristiti opasnu privilegiju da ne živi u siromaštvu. Privilegiju, zato što je mogla, po svom izboru, udobno i do mile volje naročito između dva rata da putuje po zemljama Mediterana koje su joj poslužile kao dekor, kao potka mnogim njenim delima. A opasnu, zato što je odsustvo svakodnevnih briga ona je zaista zarađivala za život samo za vreme rata, u Sjedinjenim Državama, što joj, izgleda, nije ostalo u dobroj uspomeni i nikad nije podstaklo na sitne ustupke neophodne da se brže stekne čitalačka publika.
Međutim, iznenadio ju je ogroman uspeh Hadrijanovih memoara, neočekivano oduševljenje za delo koje nije bilo ni po čemu lakše od prethodnih. Zbog čega su se odjednom toliko namnožili. Jedino objašnjenje bi, možda, mogao biti nesporazum, u meri u kojoj su čitaoci shvatili kao ljubavni roman minimalan kao knjiga u celini, iako predstavlja njegovu dušu ono što je u stvarnosti bila avantura jednog izuzetnog čoveka u jedinstvenom trenutku Istorije.
Dakle, iako slavna, Margerit Jursenar je ostala prilično nepoznata, daleka, jer nije igrala uobičajenu igru koja vam obezbeđuje mesto najpre u novinama, a zatim u udžbenicima književnosti, pošto ljudi sa univerziteta prate modu sa konformizmom koji je za žaljenje. U tom pogledu, ni nagrada Femina, koju je 1968. dobila za delo Crna mena, nije mnogo promenila tu čudnu situaciju, pomalo na marginama slave. Omiljena u jednom krugu obožavalaca onih koji su poznavali Aleksis i Završni udarac pre objavljivanja Hadrijanovih memoara i slavljena kao majstor od strane nekoliko dobrih kritičara, hoću reći onih koji ne brkaju ukus sa predrasudama, ona će tek kasnije doživeti počasti od strane visokotiražne štampe, radija i televizije, u kojima su oni koji otkrivaju vrlo retki.
Možemo reći da se njen neosporni ugled iskristalizirao naglo po objavljivanju Arhiva Severa, bog zna zašto. Čak su i dnevni i nedeljni listovi, koji su bili najviše sektaški, odlučili da priznaju da je ta aristokratkinja dostojna hvale. Sada ima priliku da u budućim izdanjima tipa „Lagarde” i „Michard”‘ dobije barem onoliko redova koliko i Rob Grije… Tako se u Francuskoj stvara reputacija; nesrećni su oni koji su rođeni kao buržuji.
Do pre izvesnog vremena nije bilo dobro biti daleko od VI arondismana, od njegovih škola, mode, angažmana. Međutim, u biblioteci njene kuće „Petite-Plaisance” ne možemo naći mnogo dela ni Berta ni Lakana, a ni mnogo francuskih savremenih romana.
Kao i svi oni koji su zaista nadahnuti, Margerit Jursenar ostaje prilično ravnodušna prema onome što se danas piše, a večna priča o muškarcu i ženi uopšte je ne uzbuđuje.
Čuvajmo se, ipak, zaključka da ne poznaje sadašnjost. Bilo da mesi hleb u kuhinji, bilo da miluje Zoi ili piše stranicu knjige Šta? Večnost, ona je uvek u kontaktu sa životom. Čak bi retko neko mogao ostaviti utisak da je u direktnom kontaktu sa njom, makar da je reč o najmanjim životnim pojedinostima. Kad uzme u ruku drvenu kašiku, u mislima se odmah vraća na radnika koji ju je napravio, na drvo od kojeg je napravljena, na celokupnu prirodu. U njenim očima sve učestvuje u svemu, i ona upravo iz toga crpi mir što izbija iz njenih dela i iz njene ličnosti. Taj veoma lep pogled, pomalo hladan, posmatra svet sa minimumom nespokojstva koje dozvoljava razum.
Međutim, ne treba zamišljati da je ta tiha žena, ako je tako tiha kao što izgleda, neosetljiva ili ravnodušna. Ona je sposobna za bes kao što je morala biti sposobna za strast. Dovoljno je ponovo pročitati Vatre da bismo se u to uverili, ali iznad minornih batrganja od kojih su sazdani naši životi. Ona poseduje jedan nepokolebljivi intelektualni sklop što njenom govoru i njenom pisanju daje iznenađujuću efikasnost.
Ništa od onoga što kaže ili što misli nije samo po sebi posebno; mi smo se samo odvikli od stroge harmonije svesti i razmišljanja. Tokovi kojima je većina nas izložena izgleda da nju i ne dotiču. Njeno shvatanje je kao stena i upravo začuđuje sličnost njenih odgovora posle toliko godina ili od jednog do drugog intervjua. Sva mudrost je u strpljenju: znati podnositi svet, ne zaboravljajući šire savršenstvo u koje se uklapa.
Prema tome, ne iznenađuje što Margerit Jursenar uporno odbija da se pozabavi sopstvenim slučajem, za razliku od svoje sabraće. Kako je jedinka važna samo u okviru celine, shvatamo potrebu da se, u nedostatku perspektive, izbegavaju poveravanja i ispovesti. Čak joj ni porodična saga nije izgledala dostojnom jedne, a zatim i dve knjige, dok nije uspela da ih poveže sa velikim kretanjima modernog doba, i to više kao primer nego kao drage uspomene. Njoj samoj, kad završi ta dva toma, preostaju samo još šest nedelja…
Taj stav da se ne zatvara u uske granice sebe navela ju je takođe da odbaci jedan broj predrasuda ili nasleđenih ideja. Ta Flamanka, koja veoma dobro poznaje svoje povelje, ruga se poreklu i rodoslovskom razmetanju. Preci je nisu zadržali u Mont-Noaru koji je uostalom razrušen u Prvom svetskom ratu, kao što se posebno nije zadržavala ni u Briselu, gde je rođena, ni u Parizu, ni bilo gde drugde. Kao i za njenog oca, koji je, za građanina s kraja prošlog veka, vodio veoma nestalan život, slučaj je za nju bog kome se možemo poveriti, a mesto gde živitimo nije toliko važno, ako u prtljagu nosimo svemir. I tako je krenuo baresovski mit o piscu kao „ukorenjenom” umetniku mit u punom procvatu u tom vremenu regionalizama. „Gde god da smo, umiremo na planeti.”
Zbog sličnih razloga, Margerit Jursenar odbacuje sve što za nju ima značenje redukcije, uključujući i feminizam, koji skoro da smatra jednom vrstom izvrnutog fašizma. Poput svih onih kojima nije bilo teško da budu žene, jer je njihova inteligencija nametala barem jednakost sa muškarcima, bila bi sklona da negira problem, kao što ni autor Aleksis i Hadrijanovih memoara uvek u ime univerzalnog ne vidi zašto bi trebalo praviti razliku između homoseksualne ljubavi i ljubavi. Time je obeshrabrila dobar broj nepromišljenih obožavalaca koji su upravo od nje napravili glasnogovornika svojih partikularističkih ideala, što je njenoj misli potpuno strano. To takođe objašnjava i njenu dugotrajnu ravnodušnost za uzastopne pozive akademika, dok bi ih jedna feministkinja odmah prihvatila u ime ideje koju treba braniti.
Ta usamljenost pisca, koja je za nju bitna, pa čak i neophodna za njenu umetnost, proističe prirodno iz njenog shvatanja sveta. Solidarnija je sa čovečanstvom u celini nego sa pojedinim društvenim ili nacionalnim grupama rado učestvuje u kampanjama tako brojnim u Sjedinjenim Državama za zaštitu foka, kitova, biološke ravnoteže, prirodne okoline, obala, mora, ili da bi se borila protiv budućih nesreća, ali se ne upušta u politiku koja je za nju, istorijski gledano, suviše efemerna. Simpatije ove klasične romansijerke, čiji je stil isklesan u latinskom mermeru, a život srećen i uredan, bile bi pre na strani marginalaca, onih za koje vlasništvo i predrasude nemaju značaja. Između čitanja Šekspira i SenSimona. dešava joj se da sluša Boba Dilana…
Među snovima koje pamti, sa zrncem nostalgije dopalo bi joj se da bude lekar, kao Zenon na primer seća se sna o „komuni” na američki način, za koju je davno napravila projekat, znatno ranije nego što je to postala moda. Tu bi našla mir meditacije, ukus života bliskog bićima i stvarima. Međutim, posle svega, na ostrvu Pusti bregovi, iako se ono prilično naselilo otkako mu je Šamplen dao to ime, njen život nije tako daleko od tog projekta. Veverica po imenu Josif, jer nosi ogrtač šaren kao ogrtač Josifa iz Biblije, ptice, drveće, okean, njeni su tihi svakodnevni svedoci.
Posmatrana iz tog ugla, sva naša svrstavanja izgledaju smešna. Istraživanja i teorije, za Margerit Jursenar, nemaju mnogo smisla u pogledu trajanja. Takvo ubeđenje podstiče pisanje, opravdava ga i prati napredovanje duha. Autorka Crne mene nije nikad htela da pripada nekom književnom pravcu: ona krajnje ispravno i precizno prati svoju viziju. Otuda ta zgusnutost koja ponekad može da iznenadi čitaoce naviknute na razvučenost ili na ljupko izveštačena lukavstva. Međutim, treba shvatiti da je taj veličanstveni jezik nerazdvojiv od čitavog poduhvata, još od onda kad je na početku svoje karijere, manje sigurna u svoj put, Margerit Jursenar tragala za tonom svojih prvih dela po ugledu na francuski, židovski način pripovedanja.
Ipak, bilo bi nepravedno smatrati je filozofom ili istoričarem koji piše romane; ne treba nikad zaboraviti da je počela objavljujući pesme. Suprotno prividu, ulog sna u tom tako isklesanom delu je možda veći nego ulog razmišljanja. Snovi i sudbine, da se poslužimo naslovom jedne od njenih knjiga, upravljaju njenim stvaralačkim životom. Svoje velike fikcije nije koncipirala u maloj kancelariji pretrpanoj knjigama u kojoj kuca svoje rukopise, već slučajno, u noćnom vozu, u čekaonici, u hotelskoj sobi, u crkvi, u toku šetnje. Taj oštri um se predao iracionalnom; bez njega verovatno ne bi ni pisala.
Ta otvorenost prema tajanstvenosti inspiracije takoće je posledica asketizma. Ona nastoji da u sebi stvori prazninu da bi u nju primila svoja stvorenja, toliko živa u njenim mislima da su stalno prisutna. Treba shvatiti da su njena dva velika lika, treći je Mišel, njen otac, koji se pojavljuje već u Arhivu Severa, rođena u njenoj mašti još kad je imala osamnaest godina. Car i lekar će je pratiti tokom čitavog njenog života, najpre kao skica jednog crteža, zatim kao junaci romana, a onda kao svakodnevni saputnici i zaštitnici, toliko prisutni u ovom životu koliko i najrođeniji.
U kući „Petite-Plaisance”, kad otvori vrata ispod verande gde vise klipovi kukuruza, lokalni simbol prosperiteta, dar nekom nepoznatom bogu koga su ostavili Indijanci, ko zna?, svaki posetilac ima osećaj da je krupnim korakom zakoračio u zemlju gde je vazduh drugačiji. Margerit Jursenar ga odmerava i procenjuje pogledom koji je istovremeno dalek i odmeren, sa nijansom male ironije. Onda počinje da govori, sigurna u ono u šta veruje…
Spokojna je do ravnodušnosti a ipak nežna; treba je videti kako miluje psa ili kamen na plaži reklo bi se da pripada nekom drugom kraljevstvu, gde reči imaju svoje značenje, ljudska bića smisao, svemir zakone koje svi priznaju, mudrost svoje mesto, a razum nepomućeni sjaj. Svet pred sobom i ljude posmatra sa apstraktnom ljubavlju koja može da zastraši, kao ljubav svetaca. Ali u njoj postoje vatre koje naslućujemo. Uprkos osmehu Minerve, tako suzdržanom, pa čak i pomalo hladnom, vizionarka vas posmatra tim plavim očima u kojima primećujete, ispod otežalih kapaka, ledenu nevinost deteta pred svetom što se ruši.
Matje Galej
(Predgovor za knjigu razgovora “Širom otvorenih očiju”)
Napomena. Ovi razgovori, vođeni tokom više godina, a ovde objedinjeni i sređeni, imaju za cilj da daju što tačniji portret pisca kome se već dugo vremena izuzetno divim; srećan sam što to divljenje delim sa brojnim čitaocima. Međutim, čitao sam mnoge navodne „dijaloge”, rečitih i neujednačenih, da bih zapao u zamku „ispitivača” koji nastoji da, kao lakrdijaš, zauzme prednji deo pozornice. Nadam se da ćete mi biti zahvalni zbog kratkoće mojih intervencija; namerno sam ih sveo na podsticaj i podstreke, uz stalnu brigu da ovaj razgovor vodim tako da se čuje glas jedino Margerit Jursenar.
