Bilo je dana kada sam zajedno sa ocem odlazio u šetnju pored reke, a i dalje: uz izjedene, nesigurne stepenice, preko jevrejskog groblja do Muhara, i lagano, kroz glavnu ulicu, prema kući. U to vreme bili smo iste visine i ja sam nosio njegov letnji, maslinastozelen sako, šiven u Italiji pre deset godina: 1952. Nismo razgovarali. Kretali smo se kroz guste, i one još gušće senke; udisali smo, uz blago podrhtavanje nozdrva, miris Dunava, ogrtali se njim kao žene ribara maramama, sitne i nepokretne na pramcima čamaca; samo šum vesla, nemiran zvuk motora i, na drugoj obali, jednako nepomičan, neprobojno čvrst, zid stabala, grad devojaka nagnutih nad ogledalom. Šetnja nije dugo trajala: tačno onoliko koliko je potrebno da se sve to obiđe, bez dijaloga, bez zaustavljanja – dva-tri puta smo zastajali na prelazima i gore kod groblja – u jurišu kroz puste aleje, niz beskrajne stepenice (ne one prve, iza Radeckog, već druge, grobljanske i mnogo sigurnije) do Muhara, gde smo, ako bi počela kiša, sedali na autobus: tri stanice do kuće.
Nisam nameravao, ali ponekad sam stvarno želeo da ga zaustavim, da ga upitam: Šta misliš, koliko ovo može da traje? Koliko još puta možemo ovako, bez reči, ćuteći? Da li uopšte možemo? Da li činimo? – Onda još nisam znao da ću biti viši od njega, mada sam verovao da će mi to poći za rukom. Noću sam često sanjao da letim: ujutru sam bio ubeđen da su mi nogavice okraćale, da su mi cipele male. – Kretali smo zajedno, iste visine, istih ramena, njegov stomak tek nagoveštavajući debljanje, iako ni sada nije debeo: mršavih, žilavih udova, sušta suprotnost gojaznosti, strme polulopte ispod opasača. Infektivna žutica ostavila je pouzdane tragove na njemu – ne znam šta – ali kada bi se pokrenuo ili pogledao u pokretu, izvijen, preko ramena, tačno ste mogli da kažete: Ovaj čovek došao je do kraja konca i vratio se natrag. Tada smo živeli u Ć., nesumnjivo ugledna doktorska porodica, redovni posetioci bioskopskih predstava, stanari predratne vile sa masivnim hrastovim ulaznim vratima, iznad kojih je neko, između mnogobrojnih lastavičjih gnezda, nacrtao veliku crvenu petokraku. Posle, kada je ozdravio, ostavio je majci u nasleđe da svakog dana priprema mladi sir, propisan dijetom, a on je počeo da radi, u početku skraćeno, zatim puno radno vreme, nikad ne uspevši da bude upravnik odeljenja (ne računajući upravništvo u Peći, odmah posle rata: jedini lekar u jedinoj ginekološkoj ambulanti u celoj oblasti), ni u Ć., ni u Zemunu.
Bilo je dana kada nisam želeo da idem, ali počinjao sam da se oblačim čim bi on skinuo papuče u kuhinji. U to vreme prestajao je da koristi batine kao vaspitni metod, više me nije pozivao u kupatilo, osim u izuzetnim prilikama, ali i kada bih bio u dvorištu, dolazio sam gore, menjao cipele, umivao se, ostavljajući crne pruge na peškiru prilikom brisanja. On je već bio spreman, besprekoran u svom jedinom letnjem odelu (u Peći je imao samo jedne pantalone i rasparen sako, i majka je ustajala pre njega da ih još malo prosuši peglom), brižljivo vezane kravate. Nekad bi mi, užurbano i nespretno, popravljao razdeljak, i tada nem, nevešt govoru, spreman da se naglo povuče. Kretali smo zajedno, on i majka izmenjali bi poljupce, ona i ja osmejke, pravo u dnevnu svetlost, kroz ovalni park, preko stare drvare, do obale reke. – Sada nema parka. Pojela ga civilizacija, – govori majka oslonjena na prozor. I trolejbuske stanica je pomerena, uopšte: izgubili smo onaj važan, centralni položaj, a nismo se pokrenuli s mesta – mesto se pokrenulo oko nas. – Na reci ribari i njihove žene, uvijene u marame živih boja; ispred Radeckog zaticali smo nekog okasnelog kupača; stizali smo gore, visoko, pred grobljanska vrata, zastajali da se odmorimo, a otac je vadio ispresavijanu meku krpu iz džepa i brisao prašinu sa cipela.
Ako bismo se odlučili za stepenice pored Kule, prvo smo sve viđali: Dunav, grad, ravnicu, a zatim smo stizali u neužurbanu glavnu ulicu i, sve pravo a opet kroz dve ulice i dva trga, do kuće. – U početku smo stanovali u prolaznoj sobi u ulici 22. oktobra. Stigli smo u nju iz sedmosobne Ć.-ske vile jednog decembra, zatekli oca već udomljenog (jedan krevet, jedna naslonjača), i ostali dovoljno dugo da doživim detinjstvo i počinim prve grehe. Posle smo se preselili u Lenjinovu, kod slučajnih poznanika, polu-Jevreja kao i mi (računajući majčino pokrštenje 1936, prelaz iz pravoslavne u jevrejsku veru), polubogatih kao i mi. Zatim u Dubrovačku, kod ujne, još uvek u Zemunu, ja još uvek u nevinosti, u strahu od prirodnih sila, bojazni od mutne reke. Onda smo se doselili ovde, na Karađorđev trg, i ostali. – Ako bismo krenuli drugim putem, duž mnoštva parcela, čekale bi nas druge stepenice, šire i napornije, i razdvajali bi se, oslanjali svaki na svoju ogradu – ista, udaljena, paralelna krv.
* * *
Vraćajući se iz apoteke, zastadoh kod izloga male prodavnice duvana. Zadržah dah neko vreme: čitavo bogatstvo bilo je preda mnom: baloni, bleštavobela ambulantna kola, zeleni džipovi, tajanstvene RIS kutije, i kada me neko dodirnu po ramenu, pitajući: Čiji si ti, mali?, okrenuh se ne gledajući. Onda podigoh glavu i videh ih: oca i majku, jedino meso koje sam do tada (desetogodišnjak) poznavao i koje ću znati, i rekoh: Tvoj, nesvestan da to prvi put shvatam, i: Vaš, dodadoh.
* * *
Kažem: kada bi počela kiša, jer leto se gasilo, tamnilo iznad Novog Beograda, hvatali smo autobus – tri stanice do kuće.
David Albahari
