„U našim gusto nastanjenim kućama
ne postoje nikakva pravila
niti red u zajedničkim stanovima.“
(Iz novina)
1. Delirium tremens
Pet puta se kučkin sin, Griška, na stomaku, niz gelender, s 4. sprata spuštao u „Crvenu Bavariju“ i vraćao s dve krigle. Osim toga, pouzdano se zna: sa supružnicima Boldinima s posla su se vratile 1,5 flaša najbolje sorte nježinske rakije od rjabine, proizvodnja „Gosspirta“, 1 flaša nežnozelene ruske votke istog proizvođača, 2 portoa punjena u Moskvi.
– Boldini su primili platu – reče Duska i zabravi vrata.
Zamandalio se stanodavac, pekar Volođa i Pavlovna, majčica.
U 11 sati su se zaključali, a tačno u ponoć su otključali vrata, kada je u sobi Boldinih prslo prvo prozorsko staklo. Drugo je puklo u vratima. Zatim su se jedan za drugim u hodniku pojavili tučak, okrvavljena supruga Boldina, a za njima i lično suprug u skroz poderanoj košulji. Ne može svako da vikne „upomoć“ tako kao što je viknula supruga Boldina. Ukratko, za tili čas u svih 8 prozora stana br. 50 blesnu svetlost, kao na carskom piru. Posle „točenja portoa“ ne može da se nišani kako valja, i bačeni tučak, preletevši jedan palac iznad stanodavčeve glave, dokrajči Duskino ogledalo. Ostade samo ram od orahovine. Tad prvi put zakola u vazduhu preteća reč:
– Milicija!
– Milicija – ponoviše utvare u donjem rublju.
Nije to Feljija Ljitvin s orkestrom od 100 ljudi koja strašnim kricima iz Aide prolama salu pozorišta, ne, to Vasilije Petrovič Boldin lomi svoju ženu:
– Milicija! Milicija!
2. Zakonitim brakom
Kad je mladić s ufitiljenim brkovima prošao hodnikom, jednoglasno zaleprša reč oduševljenja:
– Ah, prava momčina!
– Gle samo Pavlovnjinu Tanjku!
Ukebala mladoženju!
Za sramežljivom Tanjom, grafičkom radnicom, momčina prođe pravo u sobu broj 2 i majčici Pavlovnoj reče ove reči:
– Nisam ti ja nekakav sumnjiv tip, majčice. Nepartijska ličnost. Nisam ti ja od onih koji bi da se poigraju s nevinom devojkom, pa da joj onda pokažu vrata. A vas ćemo, majčice, da pazimo. Pođite na bogosluženje, a ja ću za vas da odem u trgovinu.
Potrese se surova Pavlovna, a podlac Šurka kliznu niz gelender u Mosseljprom po šećer u prahu.
Oženi se momčina u Crkvi Sv. Mateja, koja je u Sadovoj ul., i videle su se, jedna do druge, glava momčine, namazana biljnim uljem, i Tanjina glava, ukrašena fler-d’oranžom.
A mesec dana kasnije, reče momčina majčici Pavlovnoj:
– Kada ćete već jednom crći, mila majčice, vi i vaša bogosluženja? Tesno nam je od vas.
Podiže se Pavlovna lagano, a oči joj postaše kao u stare vodenjarke:
– Ja da crknem? Sam ćeš crći, sinko. Lupežu. Presvukao si mene i Tanjku. Carice nebeska, udri ga, đavola, gromom!
Ali ne stiže grom da udari muškarca deliju. On lagano ustade od stola s čajem i reče ovako:
– Ko je to „lopuža“? Dozvolite da čujem, majčice? Ja sam lopuža? – upita on, a glas mu se stiša u šapat. – Ja sam lopuža? – prošaputa on već sasvim blizu, a na oči mu se navuče mrak.
– Upomoć! – zavapi Pavlovna, i lako i glasno polete još jedno: –
Upomoć!
– Milicija! Milicija!
Milicija!
3. Imendan
Na dan Svete Vere, Nade i Ljubavi i majke njihove Sofije (sećanje na njih slavimo 17, a po sovjetskom kalendaru, iz inata – 30. septembra) zatrešta italijanska harmonika u stanu br. 50 i ogromna zgrada sva se zatrese. A u pola dva noću čuveni igrač Pafnutjič odluči da pokaže kako je nekada on izvodio skok „ribica“. On ga izvede, a u stanu ispod, kod doktora Fortočkera pade malter s plafona, težine šest i po puda. Doktor je ostao živ samo zahvaljujući toj okolnosti što se u tom trenutku nalazio u susednoj sobi.
Vrati se nazad Fortočker, vide ogromnu belu gomilu i beli oblak na mestu gde je nekada bio njegov pisaći sto i zaurla:
– Milicija! Milicija!
Milicija!
Mihail Bulgakov, književnik sa ženom, bez dece, ne pije, traži sobu u tihoj porodici.
(Krasni perec, br. 21, 1924)
Mihail Bulgakov
