Jutro je. Još nema ni sedam sati, a berbernica Makara Kuzmiča je već otvorena. Vlasnik, mladić od jedno dvadeset tri godine, neumiven, umazan, ali kicoški obučen, zauzet je spremanjem. U stvari, nema šta da se sprema, ali on se ipak oznojio radeći. Čas nešto krpom obriše, čas noktom nešto skida, ili nađe stenicu pa je opaja sa zida.
Berbernica je mala, tesna, ružna. Zidovi od brvana oblepljeni su tapetama koje podsećaju na iznošenu kočijašku košulju. Između dva mutna i plačna prozora stoje tanka, slabačka vratanca koja škripe, a iznad njih zeleno od vlage zvonce koje bez ikakvih uzroka podrhtava i žalosno zveči. A pogledate li u ogledalo koje visi o zidu, vaše lice će se nemilosrdno iskriviti!
Pred tim se ogledalom i brije i šiša. Na stočiću, isto onako neoprano i umazano kao i sam Makar Kuzmič, stoji sve: češljevi, makaze, brijači, fiksativ za kopejku i jako razvodnjena kolonjska voda za kopejku. A uopšte uzev, cela berbernica ne vredi više od petnaest kopejki.
Iznad vrata odjekuje zveckanje bolesnog zvonceta, i u berbernicu ulazi stariji čovek u kožnoj bundici i suknenim čizmama. Glava i vrat su mu umotani ženskim šalom.
To je Erast Ivanič Jagodov, kum Makara Kuzmiča. Nekada je služio u konzistoriji kao vratar, a sad živi u blizini Crvenog ribnjaka i bavi se bravarskim zanatom.
— Makaruška, zdravo, sinko! — govori on Makaru Kuzmiču koji se zaneo spremanjem.
Ljube se. Jagodov skide s glave šal, krsti se i seda.
— Daleko, brate! — reče on uzdišući. — Nije šala! Čak od Crvenog ribnjaka pa do Kaluške kapije…
— Pa kako ste, kume?
— Rđavo, sinko, groznicu sam bolovao.
— Šta kažete? Groznicu!
— Groznicu. Mesec dana sam ležao. Mislio sam da ću umreti! Maslo su mi sveštali! Sad mi kosa spada. Rekao mi doktor da se ošišam. Kosa će, veli, da mi izraste nova, jača. I ja pomislih: idem do Makara. Umesto da idem nekom drugom, bolje da odem svojti. I bolje će da uradi, i besplatno. Istina, daleko je, ali ne mari. Prošetao sam se.
— Drage volje. Izvol’te samo.
Makar Kuzmič mu uz reverans pokazuje stolicu. Jagodov sede i pogleda se u ogledalu pred sobom. I očevidno je zadovoljan slikom: u ogledalu se vidi iskrivljena njuška s kalmičkim usnama, zatubastim i širokim nosom i očima na čelu.
Makar Kuzmič pokri ramena svog klijenta belim čaršavom sa žutim mrljama, pa počinje da zvecka makazama.
— Hoćemo li do glave? — pita.
— Prirodno. Da ličim na Tatarina, na bombu. Gušća će mi kosa izrasti.
— A šta radi kuma?
— Pa, dobro Je. Prekjuče je išla majorici na porođaj i zaradila rublju.
— Hmm … rublju! … Pridržite ovo!
— Držim. Pazi da me ne posečeš. Ajoj … boli me! Čupaš me za kosu?
— Ne mari to ništa. Bez toga ne može u našem zanatu. A kako je Ana Erastovna?
— Kćerčica? Dobro je, skakuće po kući. Prošle nedelje, u sredu, verila se za Šejkina. Što nisi došao?
Makaze prestaju da zveckaju. Makaru Kuzmiču klonule ruke, i on uplašeno upita:
— Ko se … verio?
— Ana.
— Pa kako to? Za koga?
— Za Šejkina, Prokofija Petrova. U Zlatoustskoj ulici živi mu tetka kao ekonomka. Dobra žena. Prirodno, svi smo se obradovali, hvala bogu. Za nedelju dana biće svadba. Dođi da se proveselimo.
— Ana, kako to, Eraste Ivaniču? — pita Makar Kuzmič, bled, začuđen i sleže ramenima. — Kako je to moguće? To… to uopšte nije moguće! Jer Ana Erastovna… jer ja … jer ja sam prema njoj gajio osećanja, imao sam nameru da je zaprosim … Kako to?
— Pa eto, tako! Prosto dali devojku za dobra čoveka.
Lice Makara Kuzmiča obliva hladan znoj. On ostavlja makaze na sto i počinje da trlja nos pesnicom.
— Ja sam imao nameru da je prosim — govori on. — To je nemoguće, Eraste Ivaniču! Ja … ja sam zaljubljen u nju, i ljubav sam izjavio … I kuma mi je obećala. Ja sam vas uvek poštovao kao roditelje… Uvek vas besplatno šišao. Uvek sam vam činio usluge, kad mi je otac umro, uzeli ste od mene kanabe i deset rubalja, a još mi ih niste vratili. Sećate li se?
— Kako da se ne sećam! Sećam se, samo Makare, kakav si mi ti mladoženja? Zar si ti neki mladoženja? Ni novaca, ni položaja, a od tog zanata… slaba korist …
— A je li Šejkin bogat?
— Šejkin je radnik! Ima ušteđevine hiljadu i pet sto rubalja. Da, sinko, sad pričaj šta hoćeš! Učinjenom poslu mane nema. Sad se ne može popraviti, Makaruška. Traži ti sebi drugu devojku… Širok je svet. Hajd šišaj! Šta si stao?
Makar Kuzmič ćuti i stoji nepomično. Zatim vadi iz džepa maramicu i počinje da plače.
— Ama šta ti je? — teši ga Erast Ivanič. — Prestani! Gle ti njega, plače kao strina! Ti najpre svrši moju glavu, pa onda plači, uzmi te makaze!
Makar Kuzmič uzima makaze, gleda ih trenutak besmisleno i spušta na sto. Ruke mu drhte.
— Ne mogu! — reče on. — Ne mogu sad, nemam snage. E baš sam nesrećan! A i ona! Voleli smo se, obećali jedno drugom, ali nas, eto, pakosni ljudi nemilosrdno rastaviše. Odlazite, Eraste Ivaniču! Ne mogu očima da vas vidim!
— Onda sutra da dođem? Sutra ćeš dovršiti.
— Dobro.
— Ti se, Makaruška, malo umiri, a ja ću sutra poranije doći.
Erastu Ivaniču je polovina kose ošišana do glave, te sad liči na robijaša. Nezgodno mu je da ostane tako nedošišan. Ali ne može ništa. On umotava glavu i vrat šalom, pa izlazi iz berbernice.
Kad ostade sam, Makar Kuzmič sede i nastavlja tiho da plače.
Sutradan rano opet dolazi Erast Ivanič!
— Šta želite? — hladno ga upita Makar Kuzmič.
— Ošišaj me, Makaruška . .. Još pola glave je ostalo.
— Molim, platite unapred! Besplatno, gospodine, više ne šišam!
Erast Ivanič bez reči odlazi. Kosa mu je još i sada na polovini glave duga, a na drugoj — kratka.
Šišanje za novac on smatra za luksuz i čeka da mu na ošišanoj polovini izraste kosa.
Tako se na svadbi veselio!
Anton Pavlovič Čehov
