Bilo je to pred samu noć.
U čika-Tihonovoj krčmi sedela je trupa kočijaša i bogomoljaca. U krčmu ih je saterala jesenja provala oblaka i oštar i vlažan jesenji vetar, koji je kao bič šibao po licu. Prokisli i umorni putnici sedeli su na klupama pored zidova i dremali, osluškujući fijuk vetra. Sa lica im se čitala dosada. U jednog malog fijakerista, rošavog izgrebanog lica, na kolenima je ležala mokra harmonika, svirao je i nehotice prestao.
Oko zamućenog i zamašćenog fenjera iznad vrata pljuskale su kišne kapi. Vetar je zavijao kao vuk, fijukao, i očigledno se trudio da vrata od krčme strgne sa šarki. Iz dvorišta se čulo frktanje konja i šljapkanje po blatu. Bilo je vlažno i hladno.
Za šankom je sedeo samo čika Tihon, visok muškarac velikog nosa i usta, sanjivih otečenih očiju. Ispred njega, s ovu stranu šanka, stajao je čovek četrdesetih godina, u prljavom, jeftinom odelu, ali odelu intelektualca. Na njemu je bio zgužvan, blatnjav letnji mantil, pamučne pantalone i gumene kaljače na golim nogama. Glava, ruke, zavučene u džepove, i mršavi oštri laktovi tresli su se kao u groznici. Pokatkad celim izmršavelim telom, počev od strašno ispijenog lica, sve do gumenih kaljača, prostrujao bi lagani grč.
— Daj, Hrista radi! — molio je on Tihona drhtavim zvonkim tenorom. — Čašicu . . . evo ovu, malu. Ma na veresiju!
— Lepo … Mnogo se vas probisveta muva ovuda!
Probisvet je gledao Tihona s prezrenjem, s mržnjom. On bi ga ubio, samo kad bi mogao!
— Shvati ti, budalo nijedna, prostačino! Ne molim te ja, već te utroba moja, da se na tvoj način seljački izrazim, moli! Moja boljka moli! Shvati!
— Nema šta tu da shvatam … Odbij!…
— Ama, ako je odmah ne popijem, shvati ti to, ako ne zadovoljim svoju strast, mogu izvršiti zločin! Bog sveti zna šta mogu učiniti! Video si ti, izrode, u svom veku u krčmi mnogo raznog pijanog naroda; zar ni dosad još nisi načisto s tim kakav je to svet? To su bolesnici! Veži ih lancima, udri, seci, samo im votke daj! Hajde, najlepše te molim! Smiluj se! Ponižavam se … Bože moj, kako se ponižavam!
Probisvet mahnu glavom i polako otpljunu.
— Daj pare, pa će biti votke! — reče Tihon.
— A otkud mi pare? Sve sam propio! Sve do gole kože! Samo mi je mantil ostao. A njega ne mogu da ti dam zato što je na golom telu… Hoćeš kapu?
Probisvet dade Tihonu svoju čohanu kapu, iz koje je posvuda izvirivala vata. Tihon uze kapu, osmotri je i odmahnu glavom.
— I džabe mi ne treba … — reče on. — Đubre …
— Ne sviđa ti se? E, pa daj na dug, ako ti se ne sviđa. Kad se budem iz grada vraćao, doneću ti tvoj groš. Zadavi se tada svojim grošem! Zadavi se!
— Kakav si ti, bre, mufljuz? Kakav si to čovek? Što si došao?
— Pije mi se. Ne pije se meni, nego mojoj boljci. Shvati!
— Šta me uznemiravaš? Mnogo vas je šljama što se po drumu skita! Gubi se napolje i traži milostinju od pravoslavnih, neka ti udele Hrista radi, ako hoće, a ja kao milostinju samo hleb dajem. Goljo!
— Guli ih ti, jadnike, a ja… izvini! Nije za mene da ih pljačkam! Nije to za mene!
Probisvet odjednom prekide priču, pocrvene i obrati se bogomoljcima:
— Pa to je ideja, pravoslavci! Žrtvujte grošić! Utroba moli! Bolestan sam!
— Vode popij — naruga se mališa rošavog lica.
Probisvet se postide. Zakašlja se i ućuta. Minut kasnije opet je preklinjao Tihona. Na kraju krajeva se zaplakao i počeo da nudi svoj mokri mantil za čašicu votke. U mraku mu se nisu videle suze, a mantil nisu primili zato što je u krčmi bilo bogomoljki koje ne bi želele da vide mušku golotinju.
— Šta sad da radim? — tiho upita probisvet glasom punim očajanja. — Ama šta da radim? Ne mogu da ne popijem. Inače ću izvršiti zločin ili ću se rešiti na samoubistvo… Ama šta da radim?
On prošeta po krčmi.
Sa zvonjavom stigoše poštanska kola. Mokar poštar uđe u krčmu, popi čašu votke i izađe. Pošta nastavi put.
— Ja ću ti dati jednu zlatnu stvar — obrati se probisvet Tihonu i odjednom preblede kao krpa. — Izvoli, daću ti. Nema druge… Mada je to sa moje strane podlo, odvratno, ali uzmi… I na sudu bi me opravdali… Uzmi, ali samo pod uslovom da mi vratiš posle, kad svratim na povratku. Dajem ti pred svedocima …
Probisvet zavuče mokru ruku sebi u nedra i otuda izvuče mali zlatni medaljon. On ga otvori i baci brz pogled na portret.
— Trebalo bi da izvadim portret, ali nemam gde da ga stavim, sav sam mokar. Đavo te odneo, švačkaj s portretom. Samo pod uslovom … Dragi, mili moj … ja te molim … Ne dodiruj prstima to lice… Preklinjem te, dragi moj! Izvini me za moje grubosti, za to što sam s tobom grubo razgovarao … Ja sam glup… Ne diraj prstima i ne gledaj ovo lice svojim očima …
Tihon uze medaljon, oproba zlato … i stavi ga u džep.
— Ukradeni satić — reče puneći čašu. — dobro! … Pij!…
Pijanica uze čašu, oči mu sevnuše na nju, koliko su snage imale da sevnu njegove pijane, mutne oči, i ispi… ispi sa uživanjem u grčevitim razmacima. Kad je propio medaljon s portretom, on sramežljivo obori oči i pođe u ugao. Tamo se smestio na klupu pored bogomoljke, naježio se i zatvorio oči.
Prođe pola sata u mukloj tišini. Čuo se samo vetar koji je u dimnjaku pevušio svoju jesenju rapsodiju. Bogomoljke se počeše moliti bogu i nečujno smeštati pod klupe da tu prenoće. Tihon otvori medaljon i zagleda se u glavu žene koja se iz zlatnog okvira osmehivala krčmi, Tihonu, bocama.
Napolju zaškripaše kola. Čulo se „tprrr!” i šljapkanje po blatu … U krčmu utrča mali seljak u dugačkom gunju i oštre brade. Bio je mokar i prljav.
— Deder! — viknu on lupajući grošem o šank. — Čašu prave madere! Sipaj!
I, obrnuvši se šeretski na jednoj nozi, baci pogled na celo društvo.
— Istopili ste se, da niste od šećera, i tetka vam je pokisla kokoš! Uplašili se od kiše. Svileni ste! A kakav vam je ovo biser?
Seljačić priskoči probisvetu i zagleda mu se u lice.
— Eto ti! Gospodin! — reče on. — Semjon Sergejič. Naš gospodar! A? A otkud se vi u ovoj krčmi mrznete? Zar je vama ovde mesto? Eh, mučeniče nesrećni!
Gospodin pogleda seljačića, pa se zakloni rukavom. Seljačić uzdahnu, zavrte glavom, očajnički odmahnu obema rukama i pođe prema šanku da pije votku.
— To je naš gospodar — šapnu on Tihonu, mahnuvši glavom prema probisvetu. — Naš spahija Semjon Sergejič. Jesi (video kakav je? Na kakvog čoveka sad liči? A? Eto, do čega ti dovede pijanstvo ..
Pošto je ispio votku, seljačić obrisa usta rukavom i nastavi:
— Ja sam iz njegovog sela. Četiristo vrsta odavde, iz Ahtilovke … Bili smo kmetovi njegovog oca… Žalost ti je to, brate! Još kakva žalost! Silan ti je to gospodin bio … Eno, onaj konjić u dvorištu! Vidiš li? To mi je on za ovog konjića dao! Ha-ha! Sudbina!
Posle deset minuta oko seljaka su sedeli kočijaši i bogomoljci. Tihim nervoznim tenorčićem uz šumove jeseni, pričao im je on priču. Semjon Sergejič je sedeo u istom uglu zatvorenih očiju mrmljajući. I on je takođe slušao.
— Do svega ti je toga zbog čiste malodušnosti došlo — pričao je seljak, pokrećući se i izmahujući rukama. — Od besa… Bio je on bogat, veliki gospodin za čitavu, bogme, guberniju … Imao je i ptičjeg mleka. Mora da ste ga i sami viđali … Koliko je puta u kočiji baš pored ove krčme prolazio. Bogat je bio … Sećam se, pre pet godina prelazi Mikiškinskom skelom i umesto groša rublju daje … A zbog sitnice je počeo da propada. Prva stvar — zbog žene. Zavoleo on iskreno jednu iz grada… Zavoleo je više od života. Zavoleo svraku više od sokola .. . Marja Jegorovna su je, gaduru, zvali, a prezime tako čudno da ga ne možeš izgovoriti. Zavoleo i zaprosio, dakle, kako to već ide po božjem redu i zakonu. A ona je, i te kako, pristala, zato što on nije bilo kakav gospodin, nego trezven čovek i parajlija… Prolazim ja jedne večeri, sećam se, kroz njihovu baštu, i vidim, oni sede na klupici i ljube se. On nju jednom, a ona, zmija, njega dvaput. On nju uze za belu ručicu, a ona se uspali pa se pribi uz njega, neka je đavo odnese. Volim te, veli, Senja… A Senja kao omađijan čovek svuda kud krene hvali se srećom svojom iz gluposti … Onome rublju, onome dve… Meni je, eto, dao da konja kupim… Svima nam je u radosti dugove oprostio. Dođe i do svadbe. . . Venčaše se kako to već ide… I baš kada je trebalo da gospoda sednu za večeru ona ni manje ni više, nego pobeže u kočiji … U grad je pobegla, svome ljubavniku, advokatu. Posle venca, zmija! A. U pravom trenutku! A? A on pošašavi, propi se… Eto, ovako kao što vidiš. Ide kao sumanut, i o njoj, kučki misli. Voli je! I sad, sigurno, pešice ide u grad da je makar iz prikrajka pogleda… A druga vam je stvar, braćo, zbog koje je propao — zet, sestrin muž. .. Palo mu na pamet da za zeta garantuje kod banke … na trideset hiljada… Zet, zna se, gleda svoju korist, i ni prstom da mrdne, a od našeg gospodina uzeše svih trideset hiljada.. Glupak! Zbog svoje gluposti sad i ispašta… Žena je sa svojim advokatom decu izrodila, zet kraj Poltave imanje kupio, dok se ovaj naš, kao budala, po krčmama i kod nas seljaka jada: „Izgubio sam ja, braćo, veru! To je ono, što nemam u koga da verujem!” Malodušnost! Svaki čovek ima svoju nevolju, pa, znači, treba da pije. Eto, da uzmemo primer kmeta u našem selu. Njegova žena usred bela dana sebi učitelja dovodi, muževljev novac na pijanke rasipa, a on ide s osmehom na licu… Samo se malko usukao…
— Nije bog svakome istu snagu dao… — uzdahnu Tihon.
— Nema svako istu snagu, imaš pravo.
Dugo je seljak pričao … Kad je završio, zavladdla je tišina u krčmi.
— Ej, ti … kako vas zovu? … nesrećniče! Dođi da popiješ! — reče Tihon obraćajući se gospodinu.
Gospodin priđe šanku i s uživanjem ispi milostinju.
— Daj mi na tren medaljon! — šapnu on Tihonu. — Samo da ga pogledam… pa ga vraćam …
Tihon se namršti i ćutke mu dade medaljon. Mališa s rošavim licem uzdahnu, zavrte glazom i zatraži votke.
— Ispij, gospodine! Eh! Bez votke je dobro, a s votkom još bolje! Ko pije, zlo ne misli! Teraj samo.
Pošto je ispio pet čaša, gospodin je otišao u ćošak, otvorio medaljon i pijanim mutnim očima počeo da traži drago lice.. . Ali lica više bilo … Iščupali ga nokti čestitog Tihona.
Fenjer planu i ugasi se. U ćošku je brzopleto pričala bogomoljka. Mališa rošavog lica se naglas pomoli bogu i pruži po klupi. Došao je još neko… A kiša je lila i lila… Hladnoća postajala sve jača i jača, i činilo se da neće biti kraja ovoj podloj, mračnoj jeseni. Gospodin je buljio u medaljon i stalno tražio žensko lice … Sveća se gasila.
Gde si, proleće?
Anton Pavlovič Čehov
