Vesela nauka (5)
1.
Učitelj o svrsi postojanja
Mogu da na ljude gledam dobrim ili zlim pogledom, uvek ih nalazim kod jednog zadatka, sve i svakog pojedinca posebno: da čine to što koristi održanju ljudskog roda. I to doista ne iz nekog osećanja ljubavi za taj rod, nego, jednostavno, zato što ništa kod njih nije starije, jače, nepomirljivije, nesavladljivije od tog instinkta — jer je taj instinct upravo s u š t i n a naše vrste i našeg stada. Mi već brzo možemo sa uobičajenom kratkovidnošću na pet koraka razdaljine da svoje bližnje čisto delimo u korisne i štetne, dobre i loše ljude, prilikom preračunavanja u velikom, prilikom dužeg razmišljanja o celini postaćemo sumnjičavi prema tom čišćenju i razdvajanju i konačno ćemo to ostaviti. Čak i najštetniji čovek možda je još uvek najkorisniji s obzirom na održanje vrste; jer on je održava kod sebe ili svojim delovanjem, i kod drugih nagona, bez kojih bi čovečanstvo odavno omlitavelo ili istrulilo. Mržnja, zluradost, grabežljivost i vlastoljublje i sve što se inače naziva zlim spada u zapanjujuću ekonomiju održanja vrste, naravno u skupu, rasipničku i u celini krajnje ludu ekonomiju — ali koja je u d o k a z a n i m m e t a m a do sada održala naš rod. Ja više ne znam da li ti, moj dragi bližnji, m o ž e š uopšte živeti na štetu roda, dakle »nerazumno« i »loše«; ono što je rodu moglo škoditi je možda već pre nekoliko milenijuma odumrlo i sada spada u stvari, koje čak ni bogu nisu više mogućne. Drži se svojih najboljih ili svojih najgorih požuda i pre svega: propadni! – U oba slučaja si verovatno uvek još nekako unapređivač i dobročinitelj čovečanstva i smeš sebi zatim držati svoje hvalioce — a isto tako svoje rugaoce! Ali nikad nećeš naći nikoga, koji bi tebe, pojedinca, i kada si najbolji znao da ti se podruguje, jer tvoje beskrajno muvlje i žablje siromaštvo tebi je toliko dovoljno, kao što to se slaže sa istinom, mogao voditi duši. Smejati se samom sebi, kao što bismo se morali smejati iz č i t a v e i s t i n e – za to najbolji do sada nisu imali smisla za istinu, a najdarovitiji premalo genija! Možda i za smejanje postoji još budućnost. Onda, ako se rečenica »vrsta je sve, jedan je uvek nijedan« — asimilovala čovečanstvu i svakome u svako vreme stoji slobodan pristup ovom poslednjem oslobođenju i neodgovornosti.
Možda će se tada smejanje udružiti sa mudrošću, možda će tada još biti »vesele nauke«. Privremeno je još sasvim drugačije, privremeno komedija postojanja još nije »postala svesna« sebe, privremeno je još vreme tragedije, vreme morala i religija. Šta znači uvek nova pojava onih osnivača morala i religija, onih vinovnika borbe za moralna ocenjivanja, onih učitelja griže savesti i religioznih ratova? Šta znače ovi junaci na ovoj pozornici? Jer do sada behu junaci iste, i sve ostalo, povremeno samo vidljivi i suviše blizu, služilo je samo za pripremu tih junaka, bilo kao mašinerija i kulisa ili u ulozi poverenika i sobara.
(Pesnici na primer behu uvek sobari nekog morala.)
Samo se po sebi razume da su i te tragedije radile u interesu v r s t e , i ako su možda mislile da rade u interesu boga ili kao božji izaslanici. I oni unapređuju život roda, t i m e š t o z a h t e v a j u veru u život . »Vredi živeti — tako uzvikuje svako od njih — postoji nešto sa tim životom, život ima nešto iza sebe, pod sobom, čuvajte se!« Onaj nagon što podjednako vlada u najvišim i najprostijim ljudima, nagon održanja vrste, izbija s vremena na vreme kao razum i strast duha; onda ima blistavu pratnju razloga oko sebe i hoće svom silom da se zaboravi da je on u osnovi nagon, instinkt, ludost, neosnovanost. Život t r e b a voleti, jer! Čovek treba sebe i svog bližnjeg da unapređuje, jer! I ma kako se zovu ovi Treba i Jer i u budućnosti mogu nazivati. Da bi se što je nužno i vazda se zbiva samo od sebe i bez svake svrhe, od sada izgledalo da se zbiva obzirom na neku svrhu i da čoveku bude očevidno kao razum i poslednja zapovest — za to se pojavljuje etički učitelj, kao učitelj svrhe postojanja; pored toga on izmišlja drugo i treće postojanje i pomoću nove mehanike vadi ovo staro i prosto postojanje iz svojih starih prostih šarki. Da! On uopšte neće da se s m e j e m o postojanju, niti nama, — niti njemu; za njega ne postoje vrste, sume, nule. Ma koliko mogle biti lude i sanjalačke njegove izmišljotine i procene, ma koliko da pogrešno shvata tok prirode i njene uslove — a sve etike behu do sada u izvesnom stepenu lude i protivprirodne, da bi od svake od njih čovečanstvo propalo da se dokopala čovečanstva — ipak! svaki put kada je »junak« stupio na pozornicu postiglo se nešto novo, užasan pandan smejanju, ona duboka potresenost mnogih pojedinaca kod pomisli: »Da, vredi živeti! Da, ja vredim da živim!«—život i ja i ti i svi mi zajedno postali smo sebi jednom za neko vreme z a n i m l j i v i . — Ne može se poricati da su t r a j n o svakim ovim pojedincem tih velikih učenja o svrsi do sada zagospodarili smejanje, razum i priroda: kratka tragedija konačno je uvek prelazila u večnu komediju postojanja i obratno, i »talasi beskrajnih smejanja« — da kažemo sa Eshilom — moraju se prevaliti i preko ovih najvećih tragedija.
Ali kod svog ovog korigirajućeg smejanja u celini ipak kroz sve nove pojave tih učitelja o svrsi postojanja ljudska priroda se promenila — ona sada ima potrebu više za uvek novim pojavljivanjem takvih učitelja i učenjima o »svrsi«. Čovek je postepeno postao fantastična životinja, koja treba da ispuni uslov egzistencije više od svake druge životinje: čovek mora s vremena na vreme da veruje, da zna zašto postoji, njegov rod ne može uspevati bez periodičnog poverenja u život! Bez verovanja u razum u životu ! I vazda će s vremena na vreme ljudski rod dekretirati: »Postoji nešto čemu se apsolutno više ne smemo smejati!«
A najoprezniji prijatelj ljudi dodaće: »Ne samo smejanje i vesela mudrost, nego i tragično sa svom svojom uzvišenom nerazumnošću spada u sredstva i nužnosti održanja vrste!« — I prema tome! Prema tome! Prema tome! Ah, da li me razumete moja braćo? Razumete li ovaj novi zakon oseke i plime.
I mi imamo naše vreme!
2.
I n t e l e k t u a l n a s v e s t .
Dolazim stalno do istog iskustva i isto tako se uvek bunim iznova protiv njega, neću u to da verujem, ma odmah opipao rukama: v e ć i n i n e d o s t a j e i n t e l e k t u a l n a s a v e s t ; čak mi se često činilo kao da je sa zahtevanjem takve u najnaseljenijim gradovima čovek sam kao u pustinji. Svakako te viđa stranim očima da dalje koristi svoje terazije, nazivajući ovo dobrim a ono zlim; niko da pocrveni od stida ako primeti da ti tegovi nisu impozantni— niko se i ne buni protiv tebe; možda se smeju tvojoj sumnji. Hoću da kažem: v e ć i n a ne smatra ničim prezrivim da veruje u ovo ili ono i da prema tome živi, a da pre toga nije svesna poslednjih i najsigurnijih razloga za i protiv i ne trudeći se čak da zatim takve razloge daju — najdarovitiji ljudi i najplemenitije žene još spadaju u ovu »većinu«. Ali šta mi je dobroćudnost finoća i genije ako čovek tih vrlina kod sebe trpi mlitava osećanja u verovanju i sudovima, ako to traženje s i g u r n o s t i ne smatra svojom najdubljom težnjom i najvećom nužnošću — sve to što više ljude odvaja od nižih. Ja sam kod izvesnih pobožnih ljudi našao mržnju protiv razuma i za to sam im bio sklon: tako se barem ipak još otkriva loša intelektualna savest! Ali usled ove rerum concordia discors (slaganje protivrečnih stvari –lat.) i čitave čudesne neizvesnosti i mnogoznačnosti postojanja stoje i ne pitaju, ne drhte od žudnje i želje da pitaju, čak ne mrze i onog koji pita, možda se čak još njime slabo oduševljavaju — to je što osećam kao sramno, i to osećanje je koje najpre kod svakog tražim: neka budalaština uvek me ubeđuje da svaki čovek ima to osećanje kao čovek. To je moj način nepravičnosti.
P l e m e n i t i p r o s t . — Prostim prirodama izgledaju sva plemenita, velikodušna osećanja kao nesvrsishodna i zato pre svega kao neverovatna; oni trepću očima kada tako nešto čuju, izgleda da žele kazati: »Pri tom će se svakako naći neka lepa prednost, čovek ne može da vidi kroz sve zidove«; oni su sumnjičavi na plemenitog kao da prednost traži kriomice. Ako suviše jasno bivaju ubeđeni u odsustvo samoživih namera i dobiti, za njih je plemeniti neka vrsta budale: oni ga preziru u njegovoj radosti i smeju se sjaju njegovih očiju. »Kako se čovek može radovati tome da bude na šteti, kako čovek otvorenih očiju može želeti da bude oštećen! To mora biti neka bolest razuma povezana sa plemenitom afekcijom« — tako oni misle i pri tom gledaju nipodaštavajuće: kako omalovažavaju radost koju ludak oseća od svoje fiksne ideje.
Prosta priroda odlikuje se time što stalno uočava svoju prednost i to mišljenje na svrhu i prednost je čak jače od najjačih nagona u njoj. Njena mudrost i ponos jeste da se tim nagonima ne daje navesti na nesvrsishodne radnje. U poređenju sa njom viša priroda je n e r a z u m n i j a: jer plemeniti, velikodušni, požrtvovani u stvari podleže svojim nagonima, i u svojim najboljim trenucima daje svome razumu pauzu. Životinja koja uz životnu opasnost štiti svoju mladunčad ili u vreme parenja za ženkom polazi i u smrt, ne misli na opasnost i smrt, njen razum isto tako pauzira, jer njom potpuno vlada uživanje u svom potomstvu ili u ženki i strah da će biti lišena tog zadovoljstva; biva gluplja nego što je inače, slično plemenitom i velikodušnom. Ovaj ima neka osećanja zadovoljstva i nezadovoljstva tako jaka da intelekt tome nasuprot mora da ćuti ili da se potpuno preda svoioj službi; tada kod njih srce ulazi u glavu i odsada govorimo o »strasti«. (Tu i tamo dolazi i do suprotnosti i takoreći do »obrta strasti«, na primer kod Fontenela, kome je neko jednom stavio ruku na srce, rekavši: »Šta imate tu, moj najdraži, takođe je mozak«.)
Nerazumnost ili kriv razum strasti jeste ono što prost čovek prezire kod plemenitog, pogotovo kada se on orijentiše na objekte, čija mu vrednost izgleda sasvim fantastična i proizvoljna. On se ljuti na onoga koji, podleže strasti stomaka, ali shvata ipak draž koji ovde čini tirana; ali on ne shvata kako se na primer za ljubav neke strasti saznanja može staviti na kocku svoje zdravlje i čast. Ukus viših priroda upravlja se na izuzetke, na stvari, koje čoveka obično ostavljaju hladnim i izgleda da nemaju nikakvu slast; viša priroda ima posebno merilo vrednosti. Uz to najčešće veruje da nema neko posebno merilo vrednosti u svojoj idiosinkraziji ukusa, ona naprotiv stavlja svoje vrednosti kao uopšte važeće vrednosti i bezvrednosti, i tim postaje nerazumljiva i nepraktična. Veoma je retko da višoj prirodi preostaje toliko razuma da bi svakidašnje ljude kao takve razumeo i prema njima tako postupao: najčešće veruje u njihovu strast, kao u skrivenu strast svih, i baš u toj veri pun je žara i rečitosti. Kada se takvi izuzetni ljudi ne bi osećali kao izuzeci kako bi ikada razumeli proste prirode i mogli pravično da ocene pravilo! — i tako oni govore i o ludosti, o nesvrsishodnosti i fantaziranju ljudi, veoma se čudeći kako se ludo razvija svet i zašto ne želi da se izjasni za ono što mu je potrebno«.
Fridrih Niče
nastaviće se
Jedan Komentar