Piše: Bob Blek
Niko ne bi trebalo da radi. Nikada. Rad je uzrok sve bede ovog sveta. Skoro svako zlo koje vam može pasti na pamet potiče od rada ili od života u svetu podređenom radu. Da bismo prestali da patimo, pre svega treba da prestanemo da radimo.
To ne znači da treba da prestanemo da se bavimo bilo čime. Treba stvoriti nov životni stil, zasnovan na igri. Drugim rečima, treba nam ludička revolucija. Kada kažem igra, mislim takođe na zabavu, kreativnost, druženje, zajednički život, možda čak i na umetnost. Ima mnogo vrsta igre, koje vrede bar koliko i ona dečja. Pozivam na zajedničku avanturu u uslovima opšteg uživanja i slobodno isprepletanih različitosti. Igra nije nešto pasivno. Svako od nas bi, bez obzira na prihode i zanimanje, sigurno voleo da ima više vremena za odmor nego što mu inače sleduje; ali, čim se malo oporavimo od rada, skoro svi želimo da radimo nešto. Oblomov i Stakanov su dve strane istog izlizanog novčića.
Ludički život je potpuno nepojmljiv u postojećoj stvarnosti. Utoliko gore po “stvarnost”, tu crnu rupu koja u sebe usisava i ono malo toga što život razlikuje od pukog preživljavanja.
Začudo, a možda i ne, sve stare ideologije su konzervativne jer veruju u rad. Neke od njih, poput marksizma i većine anarhističkih struja, toliko veruju u rad da se čovek pita nije li to možda zato što ne veruju ni u šta drugo.
Liberali nam poručuju da treba okončati diskriminaciju u zapošljavanju. A ja kažem da treba završiti sa zapošljavanjem. Konzervativci podržavaju “pravo na rad”. Sledeći misao svojeglavog Marksovog zeta Pola Lafarga, ja se zalažem za pravo na lenjost. Kao i nadrealisti, samo ozbiljno, zalažem se za punu nezaposlenost. Trockisti agituju u prilog permanentne revolucije. Ja sam za permanentno lumpovanje.
Ali, iako svi ideolozi zagovaraju ideju rada – i to ne samo zato što žele da nekom drugom uvale svoj deo posla – oni se ipak čudno ustežu da to priznaju. Spremni su da do besvesti pričaju o platama, dužini radnog vremena, radnim uslovima, eksploataciji, produktivnosti, profitabilnosti. Rado će pričati o bilo čemu, samo ne o sâmom radu.
Ti eksperti, koji se uvek nude da misle umesto nas, retko se odlučuju da s nama podele svoje zaključke o radu, iako smo mi ti kojima rad oduzima najveći deo života. Ali, zato će se između sebe uvek rado sporiti oko detalja. Sindikati i poslodavci su saglasni u tome da svoje živote treba da prodajemo u zamenu za preživljavanje; sporna je samo cena. Marksisti misle da ulogu gazde treba poveriti birokratama. Libertarijanci[1] misle da to treba da budu poslovni ljudi. Feministkinje ne postavljaju pitanje ko je gazda, sve dok je gazda žensko. Naravno, među svim ovim ideodilerima postoje ozbiljna neslaganja oko toga kako bi trebalo podeliti plen vlasti. Kao što je jasno i da niko od njih ne dovodi u pitanje sâmu vlast i da svi oni žele da mi i dalje radimo.
Možda se pitate da li se šalim ili sam ozbiljan. I jedno i drugo. Biti ludista nije isto što i biti lud. Igra ne mora da bude neozbiljna, iako biti neozbiljan ne znači biti površan. Često je potrebno da se nešto na prvi pogled neozbiljno shvati ozbiljno. Voleo bih da život bude igra, ali da je ulog u toj igri visok. Voleo bih da ta igra traje večno.
Alternativa radu nije samo nerad. Biti ludista ne znači biti lenčuga. Iako veoma cenim zadovoljstvo dremanja, ono nikada nije tako prijatno kada prekida druga zadovoljstva i razonode, a ne samo rad; niti sam spreman da afirmišem onaj vremenski programirani, sigurnosni ventil zvani “slobodno vreme”. Daleko od toga. Slobodno vreme je nerad u funkciji rada. Slobodno vreme je vreme provedeno u oporavljanju od rada, u grozničavim i beznadežnim pokušajima da se zaboravi na rad. Mnogi ljudi vraćaju se sa odmora toliko iscrpljeni da jedva čekaju da se vrate na posao i malo dođu k sebi. Glavna razlika između rada i slobodnog vremena je u tome što ste na poslu barem plaćeni za svoje maltretiranje i umor.
Ne želim da se ovde igram rečima. Kada kažem da rad treba ukinuti, onda to i mislim, samo što taj stav sada hoću da obrazložim na manje emotivan način. Moja minimalna definicija rada je prisilni rad, odnosno prinudna proizvodnja. Oba ova elementa su od suštinskog značaja. Rad je proizvodnja nametnuta ekonomskim ili političkim sredstvima, pomoću igre štapa i šargarepe (pri čemu je šargarepa samo drugi oblik štapa). Ali nije svako stvaranje rad. Rad nikada nije sam sebi svrha, već uvek ima za cilj neki proizvod ili neku korist koju proizvođač (a najčešće neko drugi) želi da izvuče iz njega. To je rad. Definisati ga znači prezreti ga. Ali rad je obično i nešto gore od toga. Dinamika dominacije svojstvene radu vremenom se razvijala. U razvijenim, na radu zasnovanim društvima, uključujuću tu sva industrijska društva, kapitalistička i “komunistička”, rad poprima svojstva koja dodatno naglašavaju njegovu odvratnost.
U kapitalističkim zemljama, u još većoj meri nego u “komunističkim”, gde je država skoro jedini poslodavac, rad znači zaposlenost, tj. najamni rad, prodavanje sebe u službi nekog plana. Tako 95% zaposlenih Amerikanaca radi za nekog drugog ili za nešto drugo. U SSSR, Kubi, Jugoslaviji, Nikaragvi ili u bilo kom drugom alternativnom modelu koji bi se mogao navesti, taj procenat iznosi skoro 100%. Jedino u večito uzburkanim seljačkim bastionima Trećeg sveta – Meksiku, Indiji, Brazilu, Turskoj – privremeno je očuvan značajan broj poljoprivrednika koji i dalje rade u nekoliko milenijuma starim, tradicionalnim aranžmanima, plaćajući porez državi ili zakup nekom parazitskom zemljoposedniku, u zamenu da budu ostavljeni na miru. Čak i ovaj grubi oblik poslovnog ugovora izgleda dobro u poređenju s položajem svih industrijskih (i administrativnih) radnika: svi oni rade u uslovima koji zahtevaju podanički odnos prema poslodavcu.
Ali, moderni oblici rada imaju još gore posledice. Ljudi ne samo da rade, oni imaju “radne zadatke”. Radnik je obučen da sve vreme obavlja samo jedan, određeni “zadatak”. Čak i ako taj zadatak sadrži trunku zanimljivosti (što nije slučaj sa sve većim brojem poslova), monotonija njegove obavezujuće ekskluzivnosti uništava sav njegov ludički potencijal. “Zadatak” u koji bi mogla biti uložena energija nekoliko ljudi, u razumno ograničenom vremenu i koji bi još mogao biti zabavan, postaje teret za one koji moraju da mu se posvete 40 sati nedeljno, bez prava da utiču na način njegovog izvršenja, u korist vlasnika koji sa samim procesom proizvodnje nema ništa. To je stvarnost sveta rada: svet birokratskog javašluka, seksualnog maltretiranja i diskriminacije, tupavih šefova koji iskorišćavaju i zloupotrebljavaju svoje potčinjene, koji bi po svim racionalno-tehničkim kriterijumima trebalo sami da vode posao. Ali, to je upravo ono na čemu kapitalizam u stvarnosti insistira: podređivanje racionalne maksimalizacije proizvodnje potrebi da se nad proizvodnjom ima potpuna organizaciona kontrola.
Degradacija koju većina radnika doživljava na poslu predstavlja specifičan zbir poniženja koji se naziva disciplina. Fuko je taj fenomen prikazao mnogo složenijim nego što zapravo jeste (Nadzirati i kažnjavati: Rođenje zatvora, Prosveta, Beograd 1997; nap. prev.). Disciplina je skup totalitarnih tehnika kontrole primenjenih na radno mesto: nadzor, rutinske operacije, zadati radni tempo, proizvodne norme, zvono za početak i kraj radnog vremena, itd. Disciplina je ono što fabrika, kancelarija i prodavnica imaju zajedničko sa zatvorom, školom i azilom za umobolne. Reč je o istorijski originalnoj i nepojmljivo užasnoj pojavi, o nečemu što prevazilazi maštu čak i takvih demonskih diktatora iz prošlosti kao što su bili Neron, Džingis Kan i Ivan Grozni. Koliko god da su bili surovi, oni jednostavno nisu raspolagali mašinerijom za tako temeljnu kontrolu svojih podanika kakvom raspolažu moderni diktatori. Disciplina je izrazito dijaboličan oblik moderne kontrole, sasvim novi oblik prinude, koji bi trebalo što pre odbaciti.
To je “rad”. Igra je nešto sasvim drugo. Igra je uvek dobrovoljna. Ono što bi inače moglo da
bude igra, čim postane obavezno postaje rad. To je očigledno. Bernije de Koven je igru definisao kao “ukidanje posledica”. To je neprihvatljivo ukoliko treba da znači da igra nema posledice. Ovde ne govorimo o takvoj igri. Tvrditi tako nešto znači obesmisliti je. Stvar je u tome da posledice, ako ih ima, stižu kao poklon. Igrati se (aktivnost) i poklanjati (odnos) blisko su povezani, to su dva aspekta istog impulsa, instinkta igre. Oni dele isti aristokratski prezir prema krajnjem ishodu. Igrač želi da nešto postigne igrom, to je njegov glavni motiv. Ali, glavna nagrada trebalo bi da bude sama aktivnost, kakva god bila. Neki drugačije obavešteni istraživači igre, kao što je Johan Hojcinga (Huizinga, Homo Ludens, 1949), definiše igru kao aktivnost koja sledi određena pravila. Iako veoma cenim njegovu erudiciju, snažno odbacujem ovo ograničenje. Ima mnogo zanimljivih igara koja se zasnivaju na pravilima (šah, bejzbol, monopol, bridž), ali igra može da bude još mnogo toga. Razgovor, seks, ples, putovanje – ove aktivnosti ne slede pravila, ali su svakako igra. A i sama pravila mogu lako postati predmet igre, kao i bilo šta drugo.
*
Rad izvrgava ruglu svaku priču o slobodi. Zvaničan stav glasi da svi mi imamo pravo da živimo u demokratiji. Neki drugi ljudi, manje srećni i manje slobodni, moraju da žive u policijskim državama. Ti nesrećnici moraju da se potčinjavaju vladajućem poretku, često potpuno samovoljnom. Vlast ih drži pod stalnim nadzorom. Državna birokratija kontroliše čak i najmanje detalje njihovog svakodnevnog života. Službenici koji im izdaju naređenja odgovorni su samo pred višim instancama, državnim ili privatnim. Svaka pobuna i neposlušnost se kažnjavaju. Doušnici redovno dostavljaju svoje izveštaje nadležnim organima. Sve to je, kažu, nešto veoma loše.
I zaista je tako. Samo što ovo nije ništa drugo nego opis modernog radnog mesta bilo gde u Americi. Liberali, konzervativci i liberteri, koji lamentuju nad totalitarizmom, obični su prevaranti i licemeri. U bilo kojoj umerenoj poststaljinističkoj diktaturi ima više slobode nego na bilo kom radnom mestu u Americi. U kancelarijima i fabrikama nailazimo na istu vrstu hijerarhije i discipline kao u zatvoru ili u manastiru. Kao što su Fuko i drugi pokazali, zatvori i fabrike pojavljuju se otprilike u isto vreme, a njihovi upravnici svesno su razmenjivali tehnike kontrole.
Radnik je rob na određeno vreme. Gazda je taj koji ti govori kada ćeš da dođeš, kada ćeš da odeš i šta treba da radiš u međuvremenu. On ti govori koliko ćeš da radiš i koliko brzo. Slobodan je da svoju vlast ispoljava do ponižavajućih krajnosti, određujući, ako želi, koju odeću moraš da nosiš i koliko često možeš da ideš u WC. Osim u nekoliko slučajeva, ima pravo da te otpusti iz bilo kog razloga ili bez ikakvog razloga. Špijunira te preko svojih doušnika i nadzornika, praveći o svakom zaposlenom poseban dosije. Svaki prigovor proglašava se za “neposlušnost”, kao da je radnik nevaljalo dete, zbog čega ne samo da možeš dobiti otkaz nego i biti isprašen na ulicu, bez ikakve nadoknade. Bez namere da ovo po svaku cenu primenim i na njih, treba primetiti da deca kod kuće i u školi imaju sličan tretman. To se pravda njihovom navodnom nezrelošću. Šta to govori, ako se ima u vidu da su njihovi vaspitači i roditelji takođe radnici?
Ovaj ponižavajući sistem dominacije upravlja barem polovinom budnog vremena većine žena i skoro svih muškaraca, tokom nekoliko decenija, to jest, najvećim delom njihovog života. Sistem u kojem živimo možemo, u određenom kontekstu, s pravom nazivati demokratijom ili kapitalizmom ili, još bolje, industrijalizmom, ali ono o čemu je zapravo reč su fabrički fašizam i uredska oligarhija. Svako ko tvrdi da su ljudi koji žive u takvom sistemu slobodni ili je lažov ili budala.
Ti si ono što radiš. Ako radiš neki dosadan, glup, monoton posao, imaš sve šanse da i sam postaneš dosadan, glup i monoton. Rad predstavlja mnogo bolje objašnjenje za narastajuću kretenizaciju koju vidimo svuda oko nas, jer tome doprinosi više nego čak i tako moćni mehanizmi moronizacije kao što su televizija i obrazovanje. Ljudi kojima se celog života upravlja, koji se iz škole izručuju pravo na posao, koji život počinju nadzirani u porodici, a završavaju nadzirani u staračkim domovima, naviknuti su na hijerarhiju i mentalno robovanje.
Njihova težnja ka nezavisnosti toliko je zakržljala da je strah od slobode jedna od retkih fobija
koja je u njima racionalno zasnovana. Poslušnost kojoj se čovek uči na poslu, vraća se u porodicu, gde je obuka i počela, reprodukujući tako ceo sistem na više načina, na polju politike, kulture, itd. Kada ljude jednom lišite vitalnosti u oblasti rada, oni će se lako podvrgnuti hijerarhiji i dominaciji eksperata i u svim drugim oblastima. To je ono na šta su navikli.
Toliko smo uronjeni u svet rada da nismo ni svesni svih njegovih posledica. Potrebno je da se pozovemo na iskustva spoljnih posmatrača, iz drugih epoha i iz drugih kultura, da bismo postali svesni krajnosti i patologije našeg sadašnjeg stanja. U istoriji je takođe postojalo doba kada je nešto poput radne etike bilo potpuno nepojmljivo. Maks Veber je možda u pravu kada pojavu tog koncepta vezuje za religuju, posebno za kalvinizam, koji bi, da se pojavio danas umesto pre četiri veka, bio odmah i sa punim pravom proglašen za kult. Šta god da je slučaj, treba samo da poslušamo reči drevnih mudraca da bismo rad sagledali u odgovarajućoj perspektivi. Drevni ljudi su rad videli onakvim kakav stvarno jeste i taj stav je vladao (bez obzira na upad kalvinizma) sve dok ga nije potisnuo industrijalizam – iako je i tada bilo potrebno da nova filozofija prvo bude zvanično objavljena od strane svojih proroka.
Zamislimo za trenutak da rad ne pretvara ljude u tupave podanike. Zamislimo, uprkos svemu što nam govori psihologija i na šta računaju njegovi ideolozi, da rad nema nikakav uticaj na formiranje karaktera. Zamislimo najzad da rad nije tako dosadan, iscrpljujući i ponižavajući kao što svi znamo da jeste. Čak i tada rad pravi sprdnju od svih humanističkih i demokratskih težnji, prosto zato što nam oduzima toliko mnogo vremena. Sokrat je govorio da manuelni radnici stvaraju loša prijateljstva i postaju loši građani zato što nemaju vremena da se posvete negovanju prijateljstva i ispunjavanju građanskih obaveza. I bio je u pravu. Zbog rada, kakav god bio, mi stalno gledamo na sat. Jedino što takozvano “slobodno vreme” čini slobodnim je to što gazdu ne košta ništa. Slobodno vreme najvećim delom koristimo da bismo se pripremili za posao, otišli tamo, vratili se kući i onda se oporavljali od njega. Slobodno vreme je eufimizam za poseban oblik rada, poseban faktor proizvodnje, koji podrazumeva ne samo prevoz do radnog mesta i nazad o sopstvenom trošku, već i primarnu odgovornost za vlastito održavanje i oporavak. Ugalj i čelik su toga pošteđeni. Strug i pisaća mašina ne moraju to da rade. Zato ne treba da nas čudi kada Edvard Robinson u jednom od svojih gangsterskih filmova kaže: “Rad je za debile!”
I Platon i Ksenofon pripisivali su Sokratu i očigledno delili sa njim mišljenje o destruktivnom uticaju rada na čoveka kao građanina i kao biće. Herodot je prezir prema radu vezivao za klasičnu Grčku, kada je njena kultura bila na vrhuncu. Možemo da navedemo i primer iz starog Rima, kada Ciceron kaže da “svako ko svoj rad prodaje za novac u stvari prodaje sebe i spušta se na nivo roba.”
Ovakva otvorenost danas je retka, ali savremena primitivna društva, na koja ovde nećemo gledati sa visine, imala su dovoljno rečitih predstavnika sposobnih da prosvetle moderne antropologe. Kapauku iz zapadnog Iriana (Papua Nova Gvineja), prema svedočenju Pospisila, smatraju da život mora da se održava u stalnoj ravnoteži, pa tako rade svaki drugi dan, posvećujući dan odmora “vraćanju izgubljenog zdravlja i snage”.
Naši preci su, sve do XVIII veka, kada su već uveliko bili na putu ka našoj današnjoj sudbini, imali barem svest o tome šta je izgubljeno, o naličju industrijalizacije. Njihova religiozna odanost “Svetom Ponedeljku”, čime je petodnevna radna nedelja bila uvedena de facto 150 do 200 godina pre nego što je bila zvanično odobrena, bacala je u očaj vlasnike prvih fabrika. Njihovim gazdama trebalo je mnogo vremena da ih podvrgnu tiraniji zvona, pretku današnjeg časovnika. U stvari, bile su potrebne jedna do dve generacije da bi se odrasli muškarci zamenili ženama naviknutijim na poslušnost i decom koja su se još mogla prevaspitati i oblikovati prema kalupu industrijske proizvodnje. Čak su i napoličari, za vreme starog režima u Francuskoj, imali dosta vremena za sebe, nakon što bi završili sa poslom na imanju zemljoposednika. Prema Lafargu (Paul Lafargue, Pravo na lenjost, 1883) četvrtina francuskog seoskog kalendara bila je posvećena svetim Nedeljama i praznicima, a ruski seljaci o kojima je pisao Čajanov – iz društva koje bi se teško moglo smatrati naprednim – takođe su posvećivali plandovanju između jedne četvrtine i jedne petine svih dana u godini. Potpuno podređeni radu, mi se očigledno nalazimo daleko iza ovih nazadnih društava. Neki mužik, izrabljivan do besvesti, mogao bi samo da se pita zašto uopšte radimo. Trebalo bi i mi.
Da bi se sagledale prave razmere neprestanog pogoršavanja našeg stanja, potrebno je da razmotrimo najranije stadijume ljudskog društva, kada još nije bilo vlasti i svojine i kada su naši preci živeli kao lovci-sakupljači. Hobs je u par reči zaključio da je život tada bio “prljav, surov i kratak”. Drugi su pretpostavljali da je život bio neprestana, očajnička borba za opstanak, rat protiv surove Prirode, gde su smrt i propast lako odnosili sve one koji nisu bili dovoljno spremni da se suoče sa svim izazovima borbe za goli život. U stvari, sve je to bila projekcija straha zbog mogućeg kolapsa centralne vlasti nad zajednicama nenaviknutim da žive drugačije, kao što je to bilo u Hobsovoj Engleskoj za vreme građanskog rata. Hobsovi savremenici su se već bili susreli sa alternativnim društvenim modelima i drugačijim načinima života, posebno u Severnoj Americi, ali su isto tako bili suviše udaljeni od njihovog iskustva da bi ih pravilno razumeli. Ljudi iz nižih slojeva, kojima je način života Indijanaca bio bliži, bolje su shvatali o čemu je reč. Tokom celog XVII veka engleski doseljenici su bežali u indijanska plemena ili su, ako bi bili zarobljeni u ratu, odbijali da se vrate u kolonije. S druge strane, broj indijanskih prebega u naseobine belaca mogao bi se uporediti s brojem Nemaca koji su Berlinski Zid preskakali sa zapadne strane.
“Opstanak najsposobnijih”, glavna parola darvinizma u tumačenju Tomasa Hakslija, više je govorila o ekonomskim uslovima viktorijanske Engleske nego o prirodnoj selekciji, što je anarhista Kropotkin dokazao u svojoj knjizi Uzajamna pomoć: Faktor evolucije (1902). Kropotkin je bio prirodnjak kome se ukazala sjajna prilika za terensko istraživanje tokom službe u Sibiru. On je dobro znao šta govori. Kao i većina društvenih i političkih teorija, tako se i priča Tomasa Hobsa i njegovih naslednika, može slobodno prihatiti kao jedva prikrivena autobiografija.
Antropolog Maršal Salins je proučavajući podatke o savremenim lovcima-sakupljačima srušio ovaj hobsijanski mit u članku pod naslovom The Original Affluent Society (Prvobitno društvo blagostanja, Porodična biblioteka br. 3). Ti ljudi rade mnogo manje nego mi, a njihov rad se teško može razdvojiti od onoga što nazivamo igrom. Salins je zaključio da “lovci i sakupljači rade mnogo manje nego mi, a da je potraga za hranom, umesto neprestano lutanje, uglavnom povremena aktivnost, sa dosta slobodnog vremena. Među njima je zabeležen u proseku najveći broj sati dnevnog sna u odnosu na bilo koji drugi tip društva.”
Rade u proseku četiri sata dnevno, ukoliko se ta aktivnost uopšte može nazvati radom. Njihov “rad”, sa našeg stanovišta, predstavlja najčešće vrlo specijalizovanu delatnost koja u velikoj meri upošljava fizičke i intelektualne mogućnosti; prost fizički rad, u iole većim razmerama, kaže Salins, moguć je samo u industrijskom sistemu. Tako je zadovoljena šilerova definicija igre, kao jedine aktivnosti u kojoj čovek u potpunosti ostvaruje svoju ljudskost kroz punu “igru” sa obe strane svoje prirode, mišljenjem i osećanjem. Igra i sloboda, što se tiče proizvodnje, ovde idu ruku pod ruku. Čak je i Marks, koji je (uz sve dobre namere) pripadao panteonu Proizvodnje, primetio da “oblast slobode ostaje nedostižna sve dok se ne pređe tačka u kojoj se rad odvija pod teretom nužde i spoljne koristi.” On nikada nije mogao da potpuno prihvati ono što ovo srećno stanje stvari zapravo podrazumeva – ukidanje rada. Najzad, bilo bi malo čudno u isto vreme biti za radnike i za ukidanje rada. Ali, ako on to nije mogao, mi možemo.
Težnja da se u odnosu na ideju o životu bez rada ide napred ili nazad, jasno se uočava u svakoj ozbiljnoj društvenoj ili kulturnoj istoriji preindustrijske Evrope. To je slučaj sa knjigama kao što su England in Transition, (Dorothy George, 1953) i Popular Culture in Early Modern Europe (Peter Burke, 1978). Dobar primer je i esej Danijela Bela Work and Its Discontents. To je, verujem, prvi tekst koji je tako opširno govorio o “pobuni protiv rada” i koji bi, da je bio shvaćen, predstavljao značajnu korekciju popustljivosti koja je odlikovala zbirku radova u kojoj se taj esej prvi put pojavio, The End of Ideology (1962).
Kao što Bel primećuje, Adam Smit je u The Wealth of Nations (Bogatstvo Naroda), uz sav svoj entuzijazam za tržište i podelu rada, bio mnogo svesniji i iskreniji povodom one druge, surovije strane rada, nego što su to Ejn Rand, ekonomisti čikaške škole ili bilo koji od njegovih modernih epigona. Adam Smit primećuje:
“Razumevanje položaja najvećeg broja ljudi neminovno polazi od njihovog svakodnevnog zaposlenja. Čovek koji čitavog života izvodi nekoliko prostih operacija nije u prilici da razvije svoj duh. On po pravilu postaje onoliko glup i zatucan koliko je to samo moguće.”
Ovde je, u nekoliko neuvijenih reči, sažeta sva moja kritika rada. Bel je, u svom eseju pisanom 1956, u zlatno doba Ajzenhauerove vladavine i imbecilnog američkog samozadovoljstva, identifikovao ovaj poremećaj koji izmiče svakoj kontroli i koji, od samdesetih pa na dalje, nijedna politička struja nije uspela da uklopi u svoj program. On se ne pojavljuje ni u kalkulacijama neoliberalnih ekonomista, kao što su Milton Fridman, Marej Tortbard, Ričard Pozner, zato što, rečeno jezikom junaka Zvezdanih staza, “nije izračunljiv”.
Ako ove primedbe, iznete u ime slobode, nisu ubedile humanistepraktičare, ali ni one iskreno zabrinute, tu je obilje drugih koje je nemoguće ignorisati. Rad štetno utiče na vaše zdravlje, da pozajmim naslov jedne knjige. U stvari, reč je o pravom genocidu. Rad je najveći masovni ubica. Direktno ili indirektno, rad ubija većinu vas koji čitate ove redove. Između 14.000 i 25.000 radnika u ovoj zemlji pogine na poslu svake godine. Preko dva miliona biva trajno onesposobljeno; 20-25 miliona biva povređeno. Ovi podaci se zasnivaju na veoma konzervativnim tumačenjima pojma “povreda na radu”. Zato tu nije uračunato 500.000 slučajeva profesionalnih oboljenja godišnje. Jednom sam prelistavao knjigu o profesionalnim bolestima koja je imala preko 1.200 strana, a koja jedva da je zagrebala površinu čitavog problema.
Dostupne statistike računaju očigledne slučajeve kao što je 100.000 ruadara sa bolestima pluća, od kojih svake godine umre oko 4.000. Ono što statistike ne spominju su desetine miliona ljudi kojima rad drastično skraćuje životni vek, što najzad i jeste definicija homicida. Uzmimo samo primer lekara koji rade sve do smrti, u svojim kasnim pedesetim godinama. Ili sve druge ovisnike o radu.
Ako vas vaš posao još nije ubio ili obogaljio, još uvek ste na dobrom putu da vam se to dogodi: bilo dok idete na posao, ili se vraćate sa posla, razmišljate o poslu ili pokušavate da zaboravite na njega. Većina žrtava automobilskih nesreća je ili bila na nekom putu vezanom za posao ili je nastradala zbog onih koji su radili nešto. Ovaj sve duži spisak žrtava treba proširiti žrtvama automobilskog i industrijskog zagađenja, kao i slučajevima alkoholizma i narkomanije uzrokovanih radom. Rak i srčana oboljenja su moderni poremećaji čiji je uzrok, direktno ili indirektno, opet rad.
Rad institucionalizuje ubijanje kao način života. Na Kmere gledamo kao na ludake koji istrebljuju jedni druge, ali zar smo mi nešto drugačiji? Pol Potov režim je bar imao viziju, ma koliko pomućenu, o nekakvom egalitarnom društvu; a mi ubijamo ljude u (najmanje) milionskim brojkama samo zato da bismo preživelima prodali još po neki hamburger ili kadilak. 40-50.000 ljudi koji svake godine poginu u automobilskim nesrećama su žrtve, a ne mučenici. Oni su umrli ni zbog čega, ili tačnije, zbog posla. A posao svakako nije nešto zbog čega bi vredelo umreti.
Državno kontrolisana ekonomija nije rešenje. Rad je čak opasniji u zemljama državnog socijalizma. Na hiljade ruskih radnika bilo je ubijeno ili povređeno tokom izgradnje moskovskog metroa. Priče o dobro zataškanim nuklearnim nesrećama širom Rusije, u odnosu na koje nesreće u Times Beach i Three Mile Island izgledaju kao školske vežbe iz protivvazdušne odbrane, stalno se obnavljaju.
S druge strane, od deregulacije, sada veoma u modi, neće biti nikakve koristi, samo još veće štete. Sa stanovišta zdravlja i bezbednosti (da ne navodimo ostale kriterijume) rad postaje sve opasniji što se ekonomija više približava stanju potpune deregulacije. Istoričar Judžin đenoveze (Eugene Genovese) ubedljivo je dokazao da su najamni radnici u fabrikama na severu SAD i u Evropi bili u gorem položaju nego robovi na plantažama Juga – na čemu su insistirali i zagovornici robovlasništva u periodu pre građanskog rata. Sa stanovišta proizvodnje, skoro da je svejedno kakav će dogovor između sebe postići birokrate. Ozbiljno podizanje sigurnosnih i zdravstvenih standarda u ovoj oblasti, kao što to u teoriji predlaže OSHA (Occupational Safety and Health Administration), verovatno bi dovelo ekonomiju u stanje mirovanja. Ovaj pristup se načelno podržava utoliko pre što niko ne preduzima ništa da bi se najvećim štetočinama stalo za vrat.
*
Sve što sam do sada rekao ne bi trebalo da bude sporno. Najvećem broju zaposlenih je muka od posla. Uočava se sve veći broj slučajeva odsustvovanja sa posla, pronevera, krađa, sabotaža, divljih štrajkova, a najviše – zabušavanja. To možda vodi ka jednoj svesnoj, a ne samo nagonskoj pobuni protiv rada. Ipak, uverenje koje preovlađuje, kako među gazdama i njihovim agentima, tako i među samim radnicima, jeste da je rad kao takav neizbežan i neophodan.
Sa tim se uopšte ne slažem. Danas je moguće ukinuti rad i zameniti ga u svemu gde on služi nečemu korisnom, čitavim spektrom novih, slobodnih aktivnosti. Ukidanje rada zahteva akciju na dva nivoa, kvantitativnom i kvalitativnom. S jedne strane, u kvantitativnom smislu, mora se drastično srezati sam obim rada. U ovom trenutku najveći deo rada je potpuno beskoristan ili štetan i toga se treba što pre rešiti. S druge strane – i to je ključni momenat koji predstavlja revolucionarno novo usmerenje – ono malo korisnog rada što ostaje treba uzeti i preobraziti u aktivnost najsličniju igri ili domaćoj radinosti, koja se obavlja kao razonoda, nerazlučivoj od ostalih prijatnih aktivnosti, osim po tome što za krajnji rezultat ima neki koristan proizvod. To je sigurno neće učiniti manje privlačnom. Tako se ruše sve veštačke barijere koje među ljudima podižu vlast i svojina. Kreacija bi konačno mogla da postane rekreacija. A mi bismo konačno mogli da jedni na druge gledamo bez straha.
Ne tvrdim da se veći deo problema rada može rešiti na ovaj način. Ali, to samo znači da najveći deo tog problema nije vredan rešavanja, već samo ukidanja. Samo mali deo ukupnog obima rada sluči nečemu korisnom, što nije odbrana i reprodukcija sistema koji počiva na radu i njegovoj političkoj i zakonskoj sviti. Braća Gudman (Paul i Percival Goodman, Communitas, 1946) su izračunali da svega 5% ukupnog obima rada – a taj procenat bi, ako je tačan, danas morao biti još manji – zadovoljava naše minimalne potrebe za hranom, odevanjem i stanovanjem. Čak i ako ovo prihvatimo samo kao akademsku procenu, suština njihove poruke je potpuno jasna: direktno ili indirektno, najveći deo rada služi neproizvodnim ciljevima, pre svega trgovini i društvenoj kontroli. Iz budžaka u kojem se kriju slepi miševi, ovako bismo na svetlost dana isterali desetine miliona prodavaca, vojnika, menadžera, pandura, dilera, popova, bankara, pravnika, učitelja, zemljoposednika, gorila, reklamdžija i sve one koji rade za njih. Na ovaj način, računajući na efekat lavine, svaki put kada sredite nekog od tih velikih trutova, oslobađate njegove sluge i one ispod njih. Tako se, usput, ukida čitava ekonomija.
Približno 40% zaposlenih čine bele kragne, od kojih se većina bavi najdosadnijim i najidiotskijim poslovima koji se mogu zamisliti. Čitave industrije, kao što su osiguravajuća, bankarska, nekretnine (da navedem samo neke), zasnivaju se na prometu beskorisnih papira. Nije slučajno da tercijarni sektor – usluge, neprestano raste, dok sekundarni – proizvodnja, stagnira, a primarni – poljoprivreda, skoro nestaje. Budući da rad isključuje sve one čiju vlast osigurava, radnici se sve više pomeraju od relativno korisnih do relativno beskorisnih poslova, što je samo jedna od mera kojima se osigurava vladajući poredak. Bilo šta je bolje nego ništa. To je razlog zbog čega ne možete da idete kući kada svoj posao obavite ranije. Oni žele vaše vreme, da ono pripada njima, iako od toga jedva da imaju neku korist. Ako to nije istina, kako to da je prosečna radna nedelja u poslednjih pedeset godina skraćena za svega nešto više od pet minuta?
Poslužimo se sada ovim lepim mesarskim nožem da bismo se rešili i svega ostalog. Nema više vojne industrije, nuklearnih postrojenja, veštačke hrane, higijenskih dezodoransa. I konačno, ni pomena od automobilske industrije. Po neka Stenlijeva parnjača ili stari Ford-T mogli bi da posluže, ali to je sve. Autoerotizam, od kojeg žive takva legla zaraze kao što su Detroit i Los Anđeles, jednostavno ne dolaze u obzir. I tako smo, a da nismo uradili ništa posebno, rešili energetsku i ekološku krizu, kao i čitav niz drugih, inače nerešivih, društvenih problema.
Moramo, najzad, da raskrstimo i sa onim daleko najraširenijim zanimanjem, s najdužim radnim vremenom, najnižom nadnicom i ubedljivo najdosadnijim. Mislim na vođenje domaćinstva i podizanje dece.
Ukidanjem najamnog rada i uvođenjem pune nezaposlenosti potkopava se seksualna podela rada. Nukleus porodice, onakve kakvu znamo, predstavlja nužan oblik prilagođavanja podeli rada koju nameće moderni najamni rad. Sviđalo se to nekom ili ne, ali u poslednjih 100 ili čak 200 godina smatralo se ekonomski racionalnim da muž donosi kući meso, a da žena obavlja sve prljave i glupe poslove, da bi mu na kraju dana udelila jedino parčence raja na koje u ovom surovom svetu može da računa. Što se dece tiče, bilo je normalno isprašiti ih u koncentracione logore za mlade, zvane škole, pre svega zato da ne bi mami kvarili frizuru, a da opet budu pod kontrolom, učeći se poslušnosti i tačnosti, neophodnim za buduće radnike. Kada bismo se otarasili ovog patrijarhalnog klišea, otarasili bismo se i nukleusa porodice čiji neplaćeni “rad u senci”, kako ga naziva Ilič, čini sistem najamnog rada mogućim, a koji opet, primarno, rad u senci čini nužnim. Opredeljivanje za ovu antinukleus strategiju znači ukidanje detinjstva i zatvaranje škola. U ovoj zemlji ima više večitih studenata nego radnika sa punim radnim vremenom. Nama su deca potrebna kao učitelji, a ne kao učenici. Njihov doprinos ludičkoj revoluciji može biti ogroman, jer ona znaju bolje od nas šta je to igra. Odrasli i deca nisu identični, ali u drugačijem međusobnom odnosu mogu steći jednaka prava. Samo igra može da premosti jaz između generacija.
Još se nisam dotakao mogućnosti ukidanja ono malo rada što preostaje u oblasti automatizacije i kibernetike. Svi ti naučnici, inženjeri i tehnolozi, oslobođeni dosadnog istraživanja za potrebe vojne industrije ili izmišljanja načina za brzo zastarevanje novih proizvoda, imaće puno prilike da se zabave traženjem rešenja za eliminaciju umora, dosade i rizika iz, na primer, rudarskog posla. Nema sumnje da će pronaći i razne druge zanimljive probleme. Možda će konačno instalirati neki globalni, sveuključujući multimedijalni sistem komunikacije ili osnovati svemirske kolonije. Možda. Lično, nisam zainteresovan. Nemam ni najmanju želju da živim u nekakvom raju na dugmiće. Ne želim da robotirobovi rade sve umesto mene. Želim da to radim sam. Što se tiče uštede ljudskog rada, mislim da bi se za odgovarajuću tehnologiju moglo pronaći neko mesto, ali skromno. Istorijska i preistorijska iskustva u tom pogledu nisu mnogo ohrabrujuća. Sa pomeranjem proizvodne tehnologije od lova i sakupljanja ka poljoprivredi i industriji, obim rada se povećavao, dok su ljudsko umeće i samoodređenje opadali. Dalji razvoj industrije samo je dodatno naglašavao ono u čemu je Hari Brejvermen video degradaciju rada. Inteligentni posmatrači su toga oduvek bili svesni: Džon Stjuart Mil je rekao da svi izumi za zamenu ljudskog rada nisu čoveku uštedeli nijedan sekund slobodnog vremena. Najveći tehnofili – Sen-Simon, Komt, Lenjin, B. F. Skiner – bili su u isto vreme neskriveni autoritarci, drugim rečima, tehnokrate. Trebalo bi da sa mnogo više opreza dočekujemo ono što nam obećavaju kompjuterski mistici. Ti ljudi rade kao blesavi. Ako bude po njihovom, sve su šanse da će tako biti i sa nama ostalima. Ali, ako su spremni da svoje predloge iskreno stave u službu ljudskih ciljeva, možda bi ih trebalo saslušati.
*
Ono što želim jeste da rad postane igra. Prvi korak ka tome je da se odbace pojmovi radnog zadatka i posla. Čak i aktivnosti koje sadrže neki ludički potencijal najvećim delom ga gube kada se svedu na rad koji su određeni ljudi, i samo ti ljudi, primorani da obavljaju kao svoju isključivu delatnost. U sistemu permanentnog nerada, bićemo svedoci rađanja novog Zlatnog Doba Diletanata pred kojim će Renesansa moći samo da se postidi. Više neće biti posla, samo raznih stvari koje ljudi rade, jer tako žele.
Tajna pretvaranja rada u igru, kao što je to pokazao Furije, sastoji se u organizovanju korisnih aktivnosti koje različiti ljudi, u različito vreme, vole da obavljaju. Da bi se nekim ljudima omogućilo da se bave nečim u čemu uživaju, dovoljno je ukloniti sve iracionalnosti i izopačenja koje opterećuju te aktivnosti kada se svedu na rad. Na primer, voleo bih da se malo više (ali ne previše) aktiviram na polju nastave. Ali, niti želim da sa učenicima budem u autoritarnom odnosu, niti da zbog tog posla podilazim nekom bednom sitničaru.
Drugo, ima stvari koje ljudi vole da rade s vremena na vreme, ali ne previše dugo, a sigurno ne stalno. Možda će vam se svideti da čuvate decu nekoliko sati, jer volite njihovo društvo, ali svakako ne koliko i njihovi roditelji. U međuvremenu, roditelji će tu priliku iskoristiti da se malo posvete sebi, ali opet ne predugo jer će ubrzo poželeti da vide šta je sa njihovom decom. Upravo ove razlike među pojedincima čine život slobodne igre mogućim. Isti princip važi i za mnoge druge aktivnosti, posebno one koje se odnose na osnovne ljudske potrebe. Većina ljudi uživa u pripremanju jela kada se time bavi u slobodno vreme, ali ne i kada to mora da obavlja kao redovan posao.
Treće, ali ne i manje važno, neke stvari koje mogu biti neprijatne, kada ih obavljate sami, u nepovoljnom okruženju ili po nečijem naređenju, postaju prijatne, barem na neko vreme, kada se te okolnosti izmene. Ovo, u izvesnoj meri, verovatno važi za sve poslove. Veštinu koja se inače rasipa ljudi mogu uložiti pretvarajući u igru čak i one najodbojnije poslove. Aktivnosti koje su nekima privlačne, ne moraju uvek biti privlačne i drugima, ali svako, makar potencijalno, poseduje različita interesovanja, kao i interesovanje za samu raznolikost. Otprilike kao po onoj narodnoj, “sve po malo” ili barem jednom. Furije je bio majstor spekulacije na temu korisnog usmeravanja devijantnih i perverznih ličnosti u postcivilizacijskom društvu, koji je on nazivao Harmonija. Smatrao je da bi Neron u takvom društvu bio sasvim prihvatljiv da mu je kao detetu bilo omogućeno da svoju žeđ za krvlju zadovolji radeći neko vreme u klanici. Deca koja uživaju u valjanju u blatu i prašini mogla bi da se organizuju u “male horde” koje bi čistile klozete i sakupljale smeće, za šta bi oni najistaknutiji dobijali i odgovarajuća odlikovanja. Ne insistiram na ovim primerima, već na principu koji stoji iza njih, a koji se, po mom mišljenju, kao posebna dimenzija savršeno uklapa u šemu sveobuhvatnog, revolucionarnog preobražaja. Treba imati u vidu da nije stvar samo u tome da pođemo od poslova kakvi su danas i da im samo dodelimo prave ljude, koji bi se u suprotnom razvili u manijake.
Ako tehnologija u svemu ovome treba da igra neku ulogu, onda je to manje na planu automatizacije, a više u otvaranju novih oblasti rekreacije. Možda se ponovo okrenemo zanatima, koje je Viljem Moris smatrao verovatnim i poželjnim izvorom komunističke revolucije. Umetnost bi konačno bila preoteta od snobova i kolekcionara i tako ukinuta kao posebno odeljenje za zabavu elitne publike, a njeni kvalitet i lepota vraćeni u život odakle ih je prognala podela rada. Grčke urne o kojima su pisane ode i koje se u muzeju drže pod staklenim zvonima, u svoje vreme bile su korišćene kao posude za maslinovo ulje. Sumnjam da naše upotrebne predmete očekuje takva budućnost ili čak bilo kakva. U svetu rada ne može se govoriti o napretku. Upravo je suprotno. Što se ostalog tiče, ne treba da oklevamo da iz prošlosti uzmemo ono što nam ona nudi: drevni time ne gube ništa, a mi smo samo na dobitku.
*
Ponovno otkriće svakodnevnog života zahteva da odemo s one strane granica ucrtanih na našim mapama. U tom smislu, postoji mnogo više podsticajnih spekulacija nego što većina ljudi pretpostavlja.
Osim Furijea i Morisa, i nekoliko aluzija kod Marksa, tu su dela Kropotkina, anarhosindikalista Patoa (Pataud) i Pužea (Pouget), starih anarhokomunista (Berkman) i novih (Bukčin). Communitas braće Gudmen sadrži obilje ilustracija o mogućim oblicima društvenog života i organizacije, kada se društvo okrene stvarnim ljudskim potrebama. Osim toga, nešto se može naučiti i od zagovornika alternativnih-prigodnih-neposrednih-komunalnih tehnologija, kao što su E. F. Šumaher, a pre svega Ivan Ilič, posebno ako isključimo njihove mašine za pravljenje magle.
Tu su zatim dela situacionista, kao što je Revolucija svakodnevnog života Raoula Vaneigema i tekstovi iz antologije Situacionističke internacionale: uvek tako nemilosrdno lucidni i nadahnjujući, iako im nikada nije uspelo da prevladaju kontradikciju između zalaganja za jačanje radničkih saveta i, s druge strane, za ukidanje rada. Bolje njihova nedoslednost, nego bilo šta od onoga što nam nude današnji levičari, koji se predstavljaju kao poslednji zaštitinici rada – jer, ako nema rada, nema ni radnika, a ako nema radnika, koga će onda moći da organizuju?
Zagovornici ukidanja rada ipak će morati da se oslone na sebe. Niko ne zna šta sve može da se dogodi kada se kreativna snaga koju blokira rad jednom oslobodi. Sve je moguće. Izlanđala debata o slobodi naspram nužnosti, sa svojim teološkim prizvukom, razrešava se na konkretan način čim se proizvodnja korisnih stvari spoji sa uživanjem u aktivnostima čija je suština u igri.
Život će postati igra, ili pre, svet igara, ali ne kao što je sada, igra na rezultat koji se stalno vrti oko nule. Optimalan seksualni odnos je paradigma produktivne igre. Ljubavnici uzajamno podstiču zadovoljstvo, niko ne prati kako se kreće rezultat, a svi dobijaju. Što više daješ, više dobijaš. U svetu igre, ono što je u seksu najbolje, natopiće najveći deo našeg života. Opšta igra vodi ka erotizaciji života. Seks će onda biti manje hitan i očajnički, više razigran. Ako dobro odigramo svoje karte, možemo da od života dobijemo mnogo više nego što ulažemo – ali, samo ako stvarno igramo.
Proleteri svih zemalja… OPUSTITE SE!
The Abolition of Work and Other Essays, 1985.
Bob Black UKIDANJE RADA 1985.
Bob Black, The Abolition of Work and Other Essays, Loompanics, 1985.
Preuzeto iz Bob Blek, Proleteri svih zemalja…. OPUSTITE SE!, anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 1, 2002.
Preveo Aleksa Golijanin, 2002 (verzija iz 2016).
http://anarhija-blok45.net
