Anatomija Fenomena

Umetnik u gladovanju [Tema: Kafka]

Poslednjih decenija je interesovanje za umetnike u gladovanju veoma opalo. Dok se ranije odlično isplaćivalo priređivati takve velike predstave u sopstvenoj režiji, danas je to potpuno nemogućno. Bila su drukčija vremena. Onda se ceo grad bavio umetnikom u gladovanju; zanimanje je raslo iz jednog dana gladovanja u drugi; svako je hteo da bar jednom dnevno vidi umetnika u gladovanju; poodmaklih dana bilo je pretplatnika koji su danima sedeli pred malim kavezom; posete su se priređivale i noću, pod svetlošću buktinja, radi pojačanja efekta; za lepih dana su kavez iznosili napolje, i onda bi, deci naročito, pokazivali umetnika u gladovanju; dok je on za odrasle često predstavljao samo razonodu, u kojoj su učestvovali iz mode, deca su u čudu, širom otvorenih usta, držeći se za ruke radi sigurnosti, gledala kako on, bled, u crnom trikou, veoma ispalih rebara, sedi na prostrtoj slami, prezirući čak i stolicu, i kako ponekad, učtivo klimajući glavom i s naporom se osmehujući, odgovara na pitanja, pa još i pruža ruku kroz rešetke, dozvoljavajući da opipaju koliko je mršav, a onda ponovo sasvim tone u sebe, ne vodeći brigu ni o kome, čak ni o izbijanju časovnika, koji mu je bio toliko važan i koji je predstavljao jedini komad nameštaja u njegovom kavezu, nego samo gleda preda se, gotovo zatvorenih očiju, i ovda-onda iz jedne majušne čaše srkne vode da ovlaži usne.

Osim gledalaca koji su se smenjivali, postojali su i stalni čuvari što ih je birala publika, začudo obično mesari, koji su, uvek po trojica zajedno, imali zadatak da i danju i noću motre na umetnika u gladovanju da slučajno na neki tajni način ipak ne uzima hranu. Ali to je bila puka formalnost, uvedena radi umirenja gomile, jer posvećeni su dobro znali da umetnik u gladovanju za vreme gladovanja nikada, ni po koju cenu, čak ni pod prinudom, ne bi pojeo ni mrvicu; to je zabranjivala čast njegove umetnosti. Doduše, nisu svi čuvari to mogli shvatiti, ponekad bi se našla neka grupa noćnih čuvara koji bi vrlo labavo vršili nadzor, namerno se skupljali u neki udaljeni kut i tamo se zadubljivali u igranje karata, s očiglednom namerom da umetniku u gladovanju dozvole malo okrepljenje, koje je on, po njihovom mišljenju, mogao izvući iz nekih tajnih zaliha.

Umetniku u gladovanju ništa nije bilo mučnije od takvih čuvara; oni su ga rastuživali; oni su mu užasno otežavali gladovanje; ponekad bi savladao svoju slabost i pevao za vreme takvog čuvanja, dokle god bi mogao izdržati, kako bi pokazao tim ljudima koliko ga nepravično sumnjiče. Ali to nije mnogo pomagalo; oni bi se onda samo divili njegovoj spretnosti da jede čak i za vreme pevanja. Mnogo draži su mu bili čuvari koji su sedali uza same rešetke, i nisu se zadovoljavali mutnim noćnim osvetljenjem u dvorani, nego su ga obasjavali džepnim lampama koje im je impresario stavljao na raspolaganje. Ta oštra svetlost mu  nimalo nije smetala, jer, ionako, uopšte nije mogao da spava, a malčice da prodrema mogao je uvek, pri svakom osvetljenju i u svako doba, pa i usred prepune, bučne dvorane. Bio je vrlo rado spreman da sa takvim čuvarima provede noć sasvim bez sna; bio je spreman da se šali s njima, da im priča zgode iz svog putujućeg života, pa onda da sluša njihove priče, i sve to samo zato da bi ih držao budne, da bi im stalno mogao pokazivati kako u kavezu nema ničega za jelo i da on gladuje, kako niko među njima ne bi mogao. Najsrećniji je, međutim, bio kad bi, najzad, svanulo i kad bi im na njegov račun donosili preobilan doručak, na koji bi oni navaljivali s apetitom zdravih ljudi posle naporno probdevene noći. Bio je čak ljudi koji su u tom doručku hteli da vide nekakvo neprilično uticanje na čuvare, ali to je ipak bilo preterano, i kad bi takve ljude upitali da li bi, možda, oni, jedino radi same stvari, hteli da preuzmu noćnu stražu bez doručka, oni bi se povlačili, ali pri svojim sumnjičenjima bi ipak ostajali.

Svakako, ovo je već spadalo u sumnjičenja koja se uopšte ne mogu razdvojiti od gladovanja. Niko, dabome, nije bio kadar da tolike dane i noći neprekidno provede uz umetnika u gladovanju kao čuvar, pa stoga niko nije na osnovu sopstvenog posmatranja mogao znati da li se zaista gladovalo neprekidno i besprekorno; jedino je sam umetnik u gladovanju to mogao znati, jedino on je, dakle, mogao u isti mah biti gledalac potpuno zadovoljan tim njegovim gladovanjem. Ali on, opet, iz drugog razloga nije nikad bio zadovoljan; on, možda, uopšte nije od gladovanja omršaveo toliko da neki, na svoju žalost, nisu mogli prisustvovati priredbama, jer nisu mogli podneti da ga vide, nego je toliko omršaveo jedino usled nezadovoljstva samim sobom. Naime, samo on je znao, i nijedan upućeni to nije znao izuzev njega, koliko je gladovanje lako. To je bila najlakša stvar na svetu. I on to nije tajio, ali nisu mu verovali, smatrali su ga, u najboljem slučaju, za skromnog, ali većinom željnog reklame ili čak za varalicu, kome je gladovanje, svakako, lako, jer ume da ga načini lakim, i koji još ima obraza da to upola prizna. Sve je to morao da otrpi, tokom godina se navikao na to, ali u duši ga je to nezadovoljstvo stalno grizlo, i on još nikada posle nekog perioda gladovanja — tu su svedodžbu morali da mu izdaju — nije dobrovoljno izišao iz kaveza. Kao krajnji rok gladovanja impresario je odredio četrdeset dana, duže od toga ga nikad nije puštao da gladuje, čak ni u velikim gradovima, i to iz jakog razloga. Kako je pokazivalo iskustvo, oko četrdeset dana je bilo moguće da se sve više podbada interesovanje nekog grada, reklamom koja se malo-pomalo pojačavala, a onda bi publika počela da izneverava, i uočavalo bi se znatno opadanje posete; naravno, u tom pogledu su postojale izvesne male razlike između gradova i zemalja, ali kao pravilo je važilo da je četrdeset dana krajnji rok. I tako bi, onda, četrdesetog dana otvarali vrata cvećem okićenog kaveza, oduševljeni gledaoci bi preplavili amfiteatar, vojna kapela bi svirala, dva lekara bi stupala u kavez da izvrše neophodna merenja umetnika u gladovanju, rezultati bi se preko megafona saopštavali dvorani, i najzad bi došle dve mlade dame, srećne što je baš njih odredila kocka, i htele bi da izvedu umetnika u gladovanju iz kaveza, pa niz nekoliko stepenika do stočića na kome je bio serviran brižljivo probran bolesnički obed. I u tom trenutku bi se umetnik u gladovanju uvek usprotivio. Doduše, još bi dobrovoljno stavio koščate ruke na ispružene ruke dama koje bi se sagle k njemu, spremne da mu ukažu pomoć, ali nije hteo da ustane. Zašto da prestane upravo sad, posle četrdeset dana? On bi izdržao još dugo, neograničeno dugo; zašto upravo sad da prestane, kad je bio usred najboljeg, čak još ne ni usred najboljeg gladovanja? Zašto su hteli da ga liše slave da i dalje gladuje i da postane ne samo najveći umetnik u gladovanju svih vremena, što je verovatno već i bio, nego da još i samog sebe nadmaši do neshvatljivosti, jer osećao je da njegovoj sposobnosti za gladovanje nema granica. Zašto je ta gomila, koja je tvrdila da mu se toliko divi, imala prema njemu tako malo strpljenja; kad bi on izdržao da i dalje gladuje, zašto da ne izdrži i ona? A bio je i umoran, lepo je ležao na slami, a sad je trebalo da se uspravi koliko je dug i da priđe jelu, od kojeg mu se već i u mislima mučilo, pa se jedino iz obzira prema damama s naporom trudio da to ne pokaže. I digao bi pogled ka očima prividno tako ljubaznih, a u stvari tako groznih dama, i zavrteo bi glavom, preteškom za slabački vrat. Ali tad bi se desilo što se uvek dešavalo.

Došao bi impresario, pa bi nemo — jer muzika je onemogućavala govor — dizao ruke nad umetnikom u gladovanju, kao da poziva nebo da pogleda svoje delo ovde na slami, ovog mučenika dostojnog sažaljenja, što je umetnik u gladovanju svakako i bio, samo u sasvim drugom smislu; uhvatio bi umetnika u gladovanju oko tankog struka, pri čemu je preteranom opreznošću hteo da uveri svet sa koliko krhkim predmetom sad ima posla; i onda bi ga — ne propustivši da ga krišom malo prodrma, te bi se noge i trup umetnika u gladovanju nezadrživo zaklatili tamo-amo — predao damama, koje bi, međutim, pobledele kao krpa. Zatim bi umetnik u gladovanju sve trpeo; glava mu je ležala na grudima i izgledalo je da se skotrljala pa se tamo za trenutak zadržala na neobjašnjiv način; telo je bilo upalo; noge su se u nagonu samoodržavanja čvrsto priljubljivale u kolenima, ali su ipak kopkale po podu, kao da to nije pravi pod, nego da tek traže onaj pravi; i ceo, doduše vrlo mali, teret tela ležao je na jednoj dami, koja je, tražeći pomoć, burno dišući — ovako nije zamišljala ovu počasnu dužnost — najpre sve dalje izmicala vrat, da bar lice sačuva od dodira s umetnikom u gladovanju, a potom — pošto joj to ne bi pošlo za rukom i pošto joj njena srećnija drugarica ne bi pritekla u pomoć, nego se zadovoljila time da drhteći nosi pred sobom ruku umetnika u gladovanju, tu sićušnu pregršt kostiju — grunula u plač, uz ushićeno smejanje cele dvorane, pa bi je morao smeniti jedan sluga, koji je već odavno spreman čekao. Onda bi došlo jelo, koje bi impresario pomalo stavljao u usta umetnika u gladovanju obuzetog polusnom nalik na nesvesticu; impresario je to činio uz veselo ćaskanje, koje je trebalo da skrene pažnju sa stanja umetnika u gladovanju; potom bi se još publici izgovorila zdravica, koju bi impresariju, navodno, došapnuo umetnik u gladovanju; orkestar bi sve to potkrepio snažnim tušem, svet bi se počeo razilaziti, i niko ne bi imao prava da bude nezadovoljan onim što je video, niko, samo umetnik u gladovanju, uvek samo on.

Tako je sa redovnim malim počivkama živeo mnogo godina u prividnom sjaju, poštovan od sveta, ali pri svem tom najčešće u tmurnom raspoloženju, koje je neprestano bivalo sve tmurnije usled toga što niko nije bio kadar da ga uzme ozbiljno. A čime bi ga i mogli utešiti? Šta je njemu još ostalo da priželjkuje? I kad bi se kadgod našao neki dobroćudan čovek koji bi se sažalio na njega i hteo da mu objasni kako njegova tuga, verovatno, dolazi od gladovanja, moglo bi se desiti, naročito kad bi vreme gladovanja poodmaklo, da umetnik u gladovanju odgovori izlivom besa i da na opšti užas počne da drma rešetke kao neka zver. Ali za takva stanja impresario je imao jedno sredstvo za kažnjavanje, koje je rado primenjivao. Izvinjavao bi umetnika u gladovanju pred okupljenom publikom, priznavao bi da se ponašanje umetnika u gladovanju može oprostiti samo s obzirom na glađu prouzrokovanu razdražljivost, koju siti ljudi ne mogu shvatiti tako lako; onda bi u vezi s tim počeo da govori o isto tako objašnjivoj tvrdnji umetnika u gladovanju da bi mogao gladovati još mnogo duže no što gladuje; pohvalio bi uzvišenu težnju, dobru volju, veliko samoodricanje, što je sve, svakako, takođe sadržano u toj tvrdnji; ali bi se onda potrudio da tu tvrdnju prilično jednostavno pobije pokazujući fotografije, koje su se u isti mah i prodavale, jer na tim slikama se video umetnik u gladovanju četrdesetog dana gladovanja, u postelji, gotovo zamro od iscrpljenosti. To izvrtanje istine, koje mu je, doduše, bilo dobro poznato, ali mu je svaki put nanovo rastrojavalo živce, bilo je za umetnika u gladovanju previše. Što je bilo posledica prevremenog okončavanja gladovanja, to se ovde predstavljalo kao uzrok! Bilo je nemoguće boriti se protiv tog nerazumlja, protiv tog sveta nerazumlja. On bi svaki put još dobronamerno stajao uz žičanu ogradu i požudno slušao impresarija, ali kad bi se pojavile fotografije, uvek bi ostavljao ogradu, s uzdahom bi klonuo opet na slamu, i umirena publika bi ponovo mogla da priđe i da ga posmatra.

Kad su se svedoci takvih scena posle nekoliko godina prisećali toga, često nisu mogli da razumeju sebe. Jer u međuvremenu je nastao pomenuti preokret; to se desilo gotovo iznenada; moglo je za to biti dubljih razloga, ali kome je bilo do toga da ih iznalazi; u svakom slučaju, razmaženi umetnik u gladovanju jednog dana vide da ga je gomila, željna uživanja, ostavila i da radije juri na druge predstave. Još jednom je impresario s njim prošišao kroz pola Evrope, da vidi hoće li se još ponegde povratiti staro interesovanje; sve uzalud; kao po nekom tajnom dogovoru, svuda se razvila prava odvratnost prema javnom gladovanju. Naravno, to, u stvari, nije moglo doći tako iznenada, i sad su se naknadno sećali izvesnih predznaka, na koje u zanosu uspeha nisu obraćali dovoljno pažnje, koje nisu dovoljno suzbijali, ali bilo je suviše kasno da sad nešto preduzmu protiv toga. Doduše, sigurno je bilo da će i za gladovanje jednom opet naići vreme, ali živima to nije bila uteha. Šta je sad umetniku u gladovanju preostalo? On, kome su hiljade klicale, nije se mogao pokazivati u šatrama po malim vašarima, a da se lati nekog drugog poziva, za to je umetnik u gladovanju bio ne samo odveć star, nego je, pre svega, odveć fanatično bio odan gladovanju. I tako se oprostio sa impresariom, drugom u besprimernoj karijeri, i potpisao angažman sa jednim velikim cirkusom; da bi poštedeo svoju osetljivost, nije ni pogledao uslove ugovora.

Veliki cirkus, sa svojim bezbrojnim ljudima i životinjama i aparatima, koji jedni druge neprestano drže u ravnoteži i dopunjuju, može upotrebiti svakog i u svako doba, i umetnika u gladovanju, naravno uz odgovarajuće skromne zahteve, a osim toga, u ovom posebnom slučaju nisu angažovali samo umetnika u gladovanju, nego i njegovo staro čuveno ime: štaviše s obzirom na osobenost ove umetnosti koja ne slabi s godinama, nije se moglo čak reći ni da neki isluženi umetnik, koji se više ne nalazi na vrhuncu svog umenja, želi da nađe utočište u mirnom cirkuskom zaposlenju; naprotiv, umetnik u gladovanju je uveravao da gladuje isto tako dobro kao i pre, što je bilo sasvim verodostojno, čak je tvrdio da će, ako ga puste da radi kako on želi — a ovo su mu obećali bez protivljenja — u stvari, tek sad opravdano zapanjiti svet, no to je, istina, bila tvrdnja koja je, s obzirom na nastalo raspoloženje, što je umetnik u gladovanju u svojoj revnosti lako smetao s uma, kod stručnjaka izazivala samo osmejak.

Međutim, u osnovi, ni umetnik u gladovanju nije izgubio sposobnost da uvidi stvarne prilike, pa je kao nešto što se samo po sebi razume primio to što ga s njegovim kavezom nisu stavili usred manježa kao kakvu istaknutu tačku, nego su ga smestili napolju na jednom, uostalom, vrlo lako pristupačnom mestu u blizini staja. Veliki, raznobojni natpisi uokviravali su kavez i kazivali šta se tu može videti. Kad bi se publika za vreme pauza gurala ka stajama da pogleda životinje, bilo je gotovo neizbežno da prođe pored umetnika u gladovanju i da onde malo zastane; možda bi ljudi i duže ostajali kraj njega kad oni koji su se tiskali za njima u uskom hodniku, ne shvatajući to zadržavanje na putu ka željenim stajama, ne bi onemogućavali duže mirno posmatranje. To je i bio razlog što je umetnik u gladovanju donekle i strepeo od tih poseta, koje je, naravno, priželjkivao kao svoju životnu svrhu. U prvo vreme jedva je mogao sačekati da naiđu pauze u predstavi; ushićeno je gledao prema gomili koja je kuljala i bližila se, sve dok se nije, i to odveć brzo — ni najupornija, gotovo svesna samoobmana nije mogla odoleti pred iskustvom — uverio da su to, po svojoj nameri, većinom sve sami posetioci staja, neprestano i bez izuzetka. A onaj pogled iz daljine ostao je najlepši. Jer kad bi došli do njega, smesta bi se oko njega zaorila vika i grdnja dveju partija koje su se neprekidno nanovo stvarale, one koja je — a ta je umetniku u gladovanju ubrzo postala neugodnija — htela da ga posmatra natenane, i to ne iz nekog razumevanja, već iz ćudi i prkosa, i one druge, koja je isprva samo zahtevala da stigne u staje. Kad bi velika gomila prošla, nailazili bi oni što su zakasnili, ali, iako njima niko više nije branio da stoje dokle god im je volja, oni su krupnim koracima grabili mimo kaveza, gotovo i ne skrećući pogled, samo da bi na vreme stigli do životinja. I nije se suviše često dešavao srećan slučaj da naiđe neki otac porodice sa decom, pokaže prstom na umetnika u gladovanju, podrobno objasni šta je ovde posredi, ispriča o ranijim godinama kada je bio na sličnim, ali neuporedivo veličanstvenijim priredbama, i da onda deca, iako su nedovoljno pripremljena školom i životom, te ni posle tog objašnjenja ne pokazuju razumevanje — šta za njih znači gladovanje? — ipak bar sjajem svojih ispitivačkih očiju nagoveste nešto od novih, nastupajućih, milostivijih vremena. Možda bi — tako je onda umetnik u gladovanju ponekad govorio sebi — sve ipak bilo malo bolje kad se njegovo mesto ne bi nalazilo toliko blizu staja. Ljudima je na taj način previše olakšan izbor, da se i ne govori o tome kako su ga zadah iz staja, nemir životinja po noći, pronošenje sirovih komada mesa za zveri i krici prilikom hranjenja veoma vređali i trajno tištali. Ali nije se usuđivao da se molbom obrati direkciji; ipak je životinjama imao da zahvali za gomilu posetilaca, među kojima se ovde-onde mogao naći I poneki njemu namenjen, a ko zna gde bi ga zavukli kad bi hteo da podseti na svoje postojanje, a time i na to da, strogo uzev, predstavlja samo prepreku na putu ka stajama. Malu prepreku, istina, prepreku koja se sve više smanjivala. Svet se navikao na tu nastranost da u današnja vremena neko još zahteva da se poklanja pažnja umetniku u gladovanju, i s tom navikom je i njemu izrečena presuda. Mogao je gladovati da ne može bolje biti, on je to i činio, ali ništa ga više nije moglo spasti, ljudi su prolazili pored njega.

Pokušaj da nekom objasniš umetnost u gladovanju! Ako to neko ne oseća, ne možeš postići ni da to shvati. Lepi natpisi su se zaprljali i postali nečitki, cepali su ih, i nikom nije padalo na pamet da ih zameni; tablica sa brojem provedenih dana gladovanja, koja se u prvo vreme brižljivo obnavljala svakog dana, već odavno je ostala nepromenjena, jer posle prvih nedelja osoblju je dosadio čak u taj mali posao; i tako je umetnik u gladovanju, doduše, gladovao dalje, onako kako je ranije želeo u snovima, i to mu je bez napora polazilo za rukom sasvim onako kako je onda predskazao, ali niko nije brojao dane, niko, čak ni sam umetnik u gladovanju nije znao koliko je već postigao, i srce mu se stezalo od bola. I kad bi ponekad za to vreme pred kavezom zastao neki dokon čovek, pa počeo da se ruga starom broju na tablici i da govori o podvali, to bi onda u tom smislu bila najgluplja laž koju su mogle izmisliti ravnodušnost i urođena zloba, jer nije umetnik u gladovanju varao, on je radio pošteno, nego je svet njega varao, uskraćujući mu nagradu. Ali opet prohuja mnogo dana, pa i tome dođe kraj. Jednom nekom nadzorniku pade u oči kavez, pa upita sluge zašto je ovaj sasvim upotrebljiv kavez sa istrulelom slamom ostavljen da leži tako nekorisno; niko nije znao da mu odgovori, dok tablica s brojem ne pomože jednome da se seti umetnika u gladovanju. Šipkama pretresoše slamu i u njoj nađoše umetnika u gladovanju. „Još jednako gladuješ?” upita nadzornik. „Pa kad ćeš jednom prestati?” „Oprostite mi svi”, prošaputa umetnik u gladovanju; razumeo ga je jedino nadzornik, koji je prislonio uho uz rešetke. „Svakako”, reče nadzornik i stavi prst na čelo, da bi osoblju time nagovestio stanje umetnika u gladovanju, „opraštamo ti.”

„Neprestano sam želeo da se divite mom gladovanju”, reče umetnik. „Pa i divimo mu se”, reče nadzornik izlazeći mu u susret. „Ali nije trebalo da mu se divite”, reče umetnik u gladovanju. „No, pa onda mu se ne divimo”, reče nadzornik, „a zašto ne treba da mu se divimo?” „Zato što ja moram da gladujem, ne mogu drukčije”, reče umetnik u gladovanju. „Pazi sad”, reče nadzornik, „a zašto ne možeš drukčije?” „Zato što”, reče umetnik u gladovanju i diže malo glavicu, nameštajući usne kao za poljubac i govoreći nadzorniku pravo u uho, da ni jedna reč ne propadne, „zato što nisam mogao naći jelo koje bi mi prijalo. Da sam ga našao, veruj mi, ne bih svraćao pažnju na sebe i najeo bih se kao i ti i svi ostali.” To su mu bile poslednje reči, ali i u ugašenim očima još mu se nalazilo čvrsto, iako ne više gordo uverenje da i dalje gladuje. „A sad napravite red!” reče nadzornik, i umetnika u gladovanju pokopaše zajedno sa slamom. A u kavez staviše jednog mladog pantera. I za najtuplju dušu je bilo osetno okrepljenje što vidi kako se po odavno pustom kavezu sad premeće ova divlja zver. Panteru ništa nije nedostajalo. Hranu, koja mu je prijala, donosili su čuvari, ne razmišljajući mnogo; činilo se da čak ni gubitak slobode ne oseća; ovo plemenito telo, do prskanja nabijeno svim što mu je potrebno, kao da je sa sobom nosilo i slobodu; ona se, izgleda, nalazila negde u čeljusti; a uživanje u životu je sa takvom strašću izbijalo iz njegovog ždrela da gledaocima nije bilo lako da mu odole. Ali savladali bi se, opkolili bi kavez, gurali se i ne bi ni pomišljali da krenu.

Franc Kafka

Preveo sa nemačkog: Branimir Živojinović

Ostavite komentar: