Matje Galej: – Jeste li sigurni da Vas čitaoci razumeju?
Margerit Jursenar: – Sigurna sam u suprotno. Neki čitaoci traže sebe u onome što čitaju i ne vide ništa drugo osim sebe; sve što dodirnu menjaju, ne u zlato kao Mida, već u sopstvenu supstancu. Drugi polaze od već gotove predstave o piscu, što je još gore. Jedan kritičar, čije ime neću pominjati, koji ima poetskog duha, ali potpuno lišen sposobnosti rasuđivanja, mislio je da vidi moj portret u Elektri iz Padanja maski i u Marti iz Crne mene. A Elektra i Marta su čudovišta: Elektra, rezultat užegle mržnje koja misli da predstavlja ljubav za pravdom; Marta, naizgled jaka žena, ali nagrizana iznutra skoro patološkim kukavičlukom, nesposobna da neguje svoju rođaku bolesnu od kuge , nesposobna da spasi svog polubrata Zenona skoro viđenog na lomači , koja se odriče svojih roditelja jer su loše završili, koja se odriče svojih uverenja zbog straha od opasnosti. Taj isti kritičar je mislio da u jednom poglavlju Crne mene („Gospodska kuća“) vidi veličanje renesansne arhitekture, a reč je o oporoj satiri: o raskošnim kućama sagrađenih radi prestiža, koje pod svojim mitološkim plafonima skrivaju ljudska bića bez hrabrosti i dobrote. Takva tumačenja su neprijatna; ponekad čak i odvratna. Ali, s druge strane, jedan katolički sveštenik mi piše da bi želeo da umre smrću franjevačkog igumana; brojni anonimni čitaoci me uveravaju da su im Hadrijanovi memoari pomogli da žive. Uostalom, verujem da broj onih koji shvataju polako raste. Možda smo poznati tek kad nam se pojave Sabrana dela.
Matje Galej: Zar to nije pomalo obeshrabrujuća perspektiva?
Margerit Jursenar: Bilo bi očajno kad bi to bilo ono što tražimo. Ali, pre svega se pokoravamo određenoj potrebi za izražavanjem, koja je vrlo tajnovita. Ne znam zašto pokazujemo tu potrebu, ali postoje situacije, razmišljanja koja neobjašnjivo zahtevaju da budu napisana, rečena.
Matje Galej: Da li pisanje predstavlja napor, muku?
Margerit Jursenar: Ne, to je rad, ali je to skoro i igra, radost, jer ono što je bitno nije pisanje, već vizija. Uvek sam svoje knjige najpre pisala u mislima pre nego što sam ih stavila na papir, pa sam na njih tokom desetak godina čak i zaboravljala pre nego što sam ih konačno napisala. Scenu između Zenona i kanonika sam, na primer, videla, mogla bih da kažem da sam je napisala u glavi slušajući Bahovu muziku jednog popodneva, mislim kod jednog prijatelja, negde 1954. Izašla sam od njega govoreći sebi: „Nemam ni vremena ni prilike da to sada napišem, a neću je imati ni narednih meseci, možda ni godina. Hoću li se setiti toga ili ne, videćemo.“ A onda, mnogo godina kasnije, to mi se vratilo…
Godine 1957 – sećam se tačno datuma zbog jednog putovanja koje ga fiksira u svome pamćenju – išla sam da držim predavanja u Kanadi; nisam bila dobrog zdravlja, i trebalo je da uzmem voz u nekoj zabačenoj stanici, negde u Sjedinjenim Državama. Voz je polazio oko tri sata ujutro, pa sam potražila sobu u nekoj krčmi. Sećam se da je bilo hladno i da sam legla na krevet ne podigavši prekrivač. Za vreme ta tri sata kompletno sam u mislima napisala dugu priču Smrt vozi kočiju, koju sam prekrstila u Kao voda koja teče, koju sada dovršavam. To se dogodilo 1957, a na projekat sam se vratila tek prošle godine. Sećala sam se toga kao neke priče koju mi je neko ispričao, kao da je reka ponovo potekla nakon dvadesetogodišnje zaleđenosti.
Matje Galej: To Vam je postala navika?
Margerit Jursenar: To mi se dešava često u nekim izuzetnim okolnostima. Možda to potiče od neke vrste oslobađanja od navika, bežanja od rutine. Međutim, navike su korisne za književno stvaralaštvo, jer u navikama ima rituala. Ustati ujutro, sići u kuhinju i zapaliti vatru, dati pticama da jedu, gledati sunce sa terase, to su sve rituali koji na kraju postanu potpuno bezlični.
Matje Galej: Postoje takođe pisci koji svakog jutra, u određeno vreme, sedaju za radni sto, nadajući se da će im inspiracija doći. Je li to slučaj i sa Vama?
Margerit Jursenar: Kad sednem za sto ja tačno znam šta ću da radim, pošto sam već sve napisala u mislima. Očigledno, u pisanju ponešto iskoči, neki delovi deluju prazno, ono ističe greške i nudi nova rešenja, ali činjenice, ideje, već su tu. Kod kritičkog eseja postupak je potpuno drugačiji.
Mogu da se pripremam šest meseci. To mi se i dogodilo sa predgovorom za Krunu i liru ili sa mojom studijom o Tomasu Manu, jer je tada u pitanju jedno beskonačno proveravanje: čitate tekstove, i ponovo iščitavate: „Varam li se? Zašto? Kako?“ To je drugačiji posao, posao neprestanog proveravanja. Međutim, u oblasti romanesknog stvaranja, kad počinjete da pišete sve je već spremno.
Matje Galej: Ipak, ne piše se po diktatu.
Margerit Jursenar: Posao pisca je umetnost, ili bolje rečeno zanat, a postupak pomalo zavisi od okolnosti. Ponekad uzmem blok i naškrabam tekst rukopisom koji, nažalost, posle četiri, pet dana postane nečitljiv, uvene na neki način kao cveće. Ali mi se, takođe, dešava da sednem pravo za pisaću mašinu i otkucam prvu verziju. U oba slučaja, za svaku rečenicu upregnem sve svoje sposobnosti; zatim precrtavam i biram onu koja mi se više sviđa. Upotrebljavam i lepak i makaze, ali ne uvek. A ako volite sitne manije pisaca, navešću vam jednu: kod trećeg ili četvrtog pregledavanja, sa olovkom u ruci, ponovo pročitavam svoj tekst, skoro prečišćen, i izbacujem sve što može da se izbaci, sve što mi izgleda suvišno. A tad likujem. Na dnu stranice napišem: izbaciti sedam reči, izbaciti deset reči. Tad sam oduševljena, izbacila sam sve što je beskorisno.
Matje Galej: U kom trenutku Vam verzija izgleda konačna?
Margerit Jursenar: Kad osetim da sam rekla sve što sam mogla da kažem i da sam to rekla najbolje što sam mogla. U tom trenutku imam osećaj da je to gotovo, da je završeno. To je kao i sa hlebom: u određenom trenutku osetimo da ne treba više mesiti. Tada osetim divljenje – koje uostalom osećam za sve, ne samo za knjige – zadovoljstvo i čuđenje što sam uspela da to napravim, da se iz toga izvučem, što sam stigla do kraja. Pretpostavljam da je to takođe i osećaj sportiste kad stigne na cilj. A nije bio siguran da će stići.
Matje Galej: Ali, zar metod rada ne zavisi i od knjiga, od njihovih šema ili odabrane forme?
Margerit Jursenar: Naravno, metod se svaki put menja utoliko što se svaki put radi o drugoj zagonetki koju treba rešiti. Slikari to isto kažu: svaki portret predstavlja novi problem. Čak je i Rembrant morao oklevati kad je trebalo da naslika novi model. A model je na platnu izgledao istovremeno i kao individua i kao biće, građanin XVII veka, jedinstven do najmanjeg detalja, a istovremeno potpuna slika čovečanstva. Što Rembrantu nije smetalo da svaki put bude Rembrant, pošto je imao sopstveni stil.
Matje Galej: To je i sa Vama slučaj.
Margerit Jursenar: Radi se o formi koja nastaje a da toga nismo ni svesni. To sam shvatila tek kad sam ponovo iščitavala svoje prve knjige: pisala sam vrlo loše. Pisala sam kukavički i kitnjasto. Bilo je i trenutaka nekorisnog lutanja. Kad sam nedavno prerađivala moju novu Anu Soror, a da je nisam iznova pisala, već samo pritezala sve zavrtnje, videla sam šta nedostaje: promašeni delovi su bili ili suviše razvodnjeni, ili suviše kruti. Pritezanje, popuštanje, to je prosto posao mehaničara. Ali, pomogla mi je činjenica što sam sa Aleksisom postigla disciplinu francuskog „pripovedanja“.
Matje Galej: Rečnik, ipak, ostaje stalan.
Margerit Jursenar: Ne, jer to opet zavisi od teme. Reč, usmena ili pismena, to je „voda koja teče“. A da bismo, na primer, izrazili misao nekog skoro neukog radnika, rečnik se mora veoma razlikovati od Hadrijanovog. Ista je stvar i sa Zenonom. Sve je različito: zemlja, ljudska supstanca, temperament, sposobnosti, jezičke mogućnosti.
Matje Galej: Ostaje autor.
Margerit Jursenar: On zavisi od svoje teme, svojih likova. To je jedna od stvari zbog koje sam uvek bila nepoverljiva prema eruditama. Posle poređenja sa drugim tekstovima istih autora, oni tvrde: „Ta pesma ne može biti Teognidova ili Teokritova.“ Ali, ako je tema drugačija ili ako je autor pisao taj tekst kad je bio deset godina stariji, naši kriterijumi tu ne znače mnogo. U jednom tekstu, u jednom stilu, postoji jedna vrsta osnove koja je svojstvena samo prirodi autora; a i to nisam sigurna: konačna obrada zavisi od teme i od trenutka.
Matje Galej: Vaša rečenica ima svojevrsnu kompaktnost, koja je dosta tipična.
Margerit Jursenar: Nastojim da odstranim ono što nije bitno, da ne popustim ukrašavanju, kao što sam činila u mladosti. U to vreme sam verovala da rečenicu treba zaokružiti. Sada pre tražim najčistije rečenice, najjasnije slike, ne trudeći se da budem originalna po svaku cenu. Uostalom, ne pokušavam ništa; to je tako.
Matje Galej: Često kažu da pišete u mermeru, ili u bronzi.
Margerit Jursenar: Nemam ja tu uglačanost, osim možda u Hadrijanu, gde ona predstavlja vreme u kojem je car živeo i protok vekova. U Crnoj meni, naprotiv, imala bih pre utisak rada u granitu, a u Arhivu Severa, imam utisak da sam zamesila vrlo gusto testo. Ali, u mojim očima ta gustina nije mana, to je gustina stvarnosti te sredine. Znam šta je testo; setite se da sama mesim hleb.
Matje Galej: Mesite ga prema receptima…
Margerit Jursenar: Recepte nikad ne čitam ponovo. Loši su kuvari oni koji svakih pet minuta zaviruju u knjigu kuvara. Treba težiti promenama, prema raspoloženju, treba menjati prema materijalu koji nam je pri ruci. Hleb nije nikad isti. A nekad i ne uspe. Ovde je, na primer, zimi vrlo hladno; hleb vrlo teško naraste, osim ako se kuhinja ne zagreje kao peć. Nikad nismo sigurni da će uspeti. Ima faza koje potpuno podsećaju na faze pisanja. Najpre je to nešto bezoblično što se lepi za prste: kaša. Zatim kaša postaje sve čvršća. Onda dođe trenutak kad to postane elastično. Najzad, dođe trenutak kad osećamo da je kvasac počeo da deluje: testo je živo. Treba ga samo ostaviti da odstoji. Ali, da se radi o knjizi, rad bi mogao potrajati deset godina.
Matje Galej: Tokom tih deset Godina živeli ste sa Vašim likovima. Jesu li oni još tu, stalno prisutni?
Margerit Jursenar: Prisutni su svi, kao što su prisutni i svi živi koje volim ili su mi zanimljivi, sadašnji ili prošli. Vas poznajem jako malo, ali ćete biti prisutni kad odete. Mislim da se nikad ne odričem osobe koju sam upoznala, a svakako ne mojih likova. Vidim ih, čujem ih sa takvom jasnoćom koju bih nazvala halucinantnom, ukoliko halucinacija nije nešto drugo, opsednutost protiv svoje volje, pa čak i prisilna, koja se, kako izgleda, okružuje aurom straha. U naše vreme bih sigurno bila vrlo loše shvaćena ako kažem da je njihovo prisustvo za mene isto ono što je – ili bi moglo biti – za hrišćanina prisustvo anđela ili kućnih svetaca, za budistu prisustvo Bodhisatva, velikih nama bliskih likova koje kao da smo na neki način sami porodili, a koji su, istovremeno, došli iz većih daljina nego mi sami… Lik koji smo stvorili ne umire, ne više nego što, u tom smislu, ne umiru naši mrtvi prijatelji.
Kad provedete sate i sate sa nekim stvorenjem iz mašte, ili koje je nekad živelo, onda to više nije samo inteligencija koja ga shvata, već u igru ulaze i osećanja i ljubav. Reč je o laganoj askezi, potpuno ućutkate sopstvenu misao; slušate glas: šta ta osoba ima da mi kaže, čemu da me nauči? A kad je dobro saslušate, više vas ne napušta. To prisustvo je skoro materijalno, ukratko, reč je o „pohođenju“. Ponekad, što je dosta čudno, prvo pohođenje se dogodi u trenutku kad još veoma malo poznajemo tu osobu koja će za nas postati značajna. Ona se nametne, možda u nekom prijatnom trenutku, kao da smo i ne znajući već bili spremni da je prihvatimo. Tako sam u Salcburgu, jedne nedelje, u franjevačkoj crkvi „videla“ franjevačkog igumana koji je do tada bio samo beznačajna ličnost u započetoj knjizi (bila sam ga zamislila samo kako nudi Zenonu mesto u svojoj kočiji koju je ovaj unajmio da bi stigao u Briž), a postao je jedan od glavnih likova knjige. U drugim slučajevima, lik nastavlja da živi i kad je knjiga završena; o njemu bi se mogla napisati druga knjiga: zbog toga sam, na primer, posle Caru carevo, ubacila jednu stranicu pod naslovom Lični podaci, dajući za svaku ličnost, koja je ostala u životu na kraju komada, datum i mesto njene smrti; čitalac može po svojoj volji da ispuni taj vremenski međuprostor. Dešava mi se, takođe, a naročito mi se to dešavalo u prošlosti, da se suviše brzo dočepam svojih likova, pre nego što su sve rekli o sebi, i u tom slučaju knjiga je promašena, ali dođe dan kad ponovo krenem na posao. Napisala sam – u celini – jednu ili dve verzije Hadrijana koje sam bacila u korpu. Razlozi za taj neuspeh bili su jednostavni: nisam pregledala dovoljno tekstova koji se odnose na njega, nisam videla dovoljno predela u kojima se odvijao njegov život; nisam dovoljno razmišljala o pojedinim temama da bih ga navela da o njima govori. A, onda, jednog dana, Hadrijanov lik mi se vratio, i moram da kažem da sam prionula na posao sa neizrecivom radošću.
Matje Galej: Znači, to je razlog zbog koga ste često prerađivali knjige.
Margerit Jursenar: Prerađivala sam ih samo kad sam imala utisak promašaja. Ni Aleksis, ni Završni udarac, ni Vatre, ni drame, nisu bili prerađivani; Istočnjačke priče jesu delimično, jer mi se stil prve verzije činio previše kitnjast; Novčić iz sna u celini, jer sam se 1933. bila uhvatila jednog problema koji je stilski i psihološki bio veoma složen za mene: taj prvi pokušaj da direktno iz neposredne stvarnosti uzmem lik, propao je usled prevelike žurbe; bila sam previše blizu opisivanim događajima. Sa konačnom verzijom Hadrijanovih memoara i Crne mene odmah sam imala osećaj da ne bih mogla promeniti ni dodati više ni reč završenim delima. Tako kuvar shvati da je trenutak da povrće skine sa vatre.
Matje Galej: Ali, da se poslužim Vašom metaforom, kad se posluže neka jela, tada vam izgledaju sasvim dobro skuvana.
Margerit Jursenar: Prevarila sam se: mladi pisac se često vara u vezi sa kvalitetom svog rada; objavila sam obične skice, to je sve. Odobravam Ruou što je otkupljivao svoje slike koje je smatrao promašenim da bi ih zatim spalio. Ako je na nesreću skica neke moje knjige prebrzo objavljena, bar sam u mogućnosti da sprečim njeno ponovno izdavanje sve dok traju moja književna prava i da je jednog dana preradim, jer likovi nastavljaju da žive, a trenutno i ja.
Matje Galej: Ukratko, oni Vas vuku za rukav.
Margerit Jursenar: Skoro da je tako. U neku ruku oni su realniji od mene koja se menjam, prolazim, transformišem se, dok naši likovi ubrzo postanu kao neka nesavitljiva materija: poprime oblike koji nam ne dozvoljavaju da ga više menjamo.
Matje Galej: Zar oni ne predstavljaju jednu vrstu zida između Vas i stvarnosti?
Margerit Jursenar: Naprotiv, oni predstavljaju dodatne prilaze kroz koje ja uranjam u stvarnost. Kroz njih sam živela paralelne živote. Isto je i sa mojim prijateljima od krvi i mesa; nikad nisam bila veliki kolekcionar slika, ali moj prijatelj Everet Osten je bio. Nikad se nisam mučila od jutra do večeri da izdržavam svoje stare roditelje, ali je moja prijateljica Erika Volger, neuspela švajcarska modna kreatorka, to radila u jednom stanu u Harlemu. Nikad nisam bila (pa čak ni sanjala da budem) mlada žena koju svi obožavaju zbog njene lepote i elegancije, ali je moja prijateljica L. K. to bila. Naša iskustva se prepliću i jedna druge čine autentičnim. Svaka naklonost i svako razumevanje pruženo bićima, bilo da su prošla ili sadašnja, koja je stvorio naš duh, i koja nas prate ili presecaju naš životni put, povećavaju znatno naše mogućnosti za kontakt sa stvarnošću.
U trenucima umora dešava mi se da pomislim da Zenona držim za ruku. To se, mislim, dogodilo prilikom našeg prvog susreta u prostorija Ekspresa, gde se odvijao ritualni razgovor „Ekspres ide dalje“, kad mi je sinula ta rečenica koju sam kasnije često ponavljala: „Šta god da se dogodi, sigurna sam da ću na samrti imati lekara i sveštenika, Zenona i franjevačkog igumana.“
Matje Galej: A gde će biti Hadrijan?
Margerit Jursenar: Prisutan, kao i uvek, ili barem sasvim blizu, ali se zbog nekog pojedinačnog događaja ne može uznemiravati čovek koji je dvadeset godina radio na „stabilizaciji zemlje“. Izgleda da sve što sam pokušala da izrazim u vezi sa Hadrijanom, na neki način se odražava na meni. Njegova lucidnost učvršćuje ono malo moje lucidnosti; sećam se da je prolazio trenutke krize i da ih je prebrodio; njegova disciplina augusta i njegova virtus augusta velika su mi podrška, a još više mi odgovara njegova poslednja deviza bolesnika: patientia.
Kao što kroz svoje strasti, svoje radoznalosti i zadovoljstva, kroz svoj dosadni brak, svoje zbirke i vrtove, Hadrijan do kraja ostaje veliki upravitelj kakav je i bio, na isti način sam htela da prikažem kako Zenon, utonuo u svoja metafizička i alhemijska razmišljanja, ostaje lekar do kraja, lekar siromašnih. Obojica, uostalom tako različita, „žele da budu korisni“. Bežeći u Englesku, svoju jedinu nadu i spas, Zenon se obeshrabruje pri pomisli kako će i tamo, kao i svugde, život biti sačinjen od kompromisa i laži. Zatim provodi letnju noć na obali mora, u zoru se kupa u njemu; razmišlja o šumu mora koji traje još od početka sveta i miri se sa tim prelazom koji znači smrt, koji ga neće izvesti iz svemira. To je smirenje putem kontemplacije. Ali, ostaje mu samo okrajak hleba i malo vode u čuturici; zna da će do kraja zavisiti od ljudi, od farmerovog bunara, od pekara koji će mu prodavati hleb, da će ga oni morati služiti i da će on njih morati da služi. Za mene su to dva potpuno ista postupka, čovek je u svetu, a tu je i ostali deo čovečanstva.
Matje Galej/Margarit Jursenar
