Čuo sam nedavno od prijatelja kako bi više voleo da se o njemu govori kao o poznatom pijancu nego kao o anonimnom alkoholičaru. Primetio sam, možda manje pametnim, ali za taj trenutak svakako iskrenim rečima: „Više bih voleo da umrem nego da ostavim pušenje”. Dve godine pošto sam ih izgovorio, odustao sam od pušenja. Otada je proteklo četrnaest godina a da nisam zapalio cigaretu. Naglašavam to zbog toga što sam počeo da pušim u osamnaestoj i to na način koji se ne viđa često ni kod strastvenih pušača. U trenutku kada sam odustao, pušio sam četiri paklice cigareta za četrnaest časova: osamdeset cigareta, znači. Neko je izračunao da sam u tih četrnaest korisnih sati moga života puna četiri trošio na uzimanje cigareta iz paklice, traženje upaljača i pripaljivanje. Pušio sam preterano, ali nikada nisam bio uzrok nesreće: Nikada nisam zaspao pušeći, niti sam zapalio fotelju ili tepih, nikada nisam pušio golišav, što je jedna od najgorih stvari koje se mogu učiniti u životu, niti sam zaboravljao upaljenu cigaretu i još manje, očigledno, u toaletu aviona.
Ne nastojim da od sebe činim sveca, iako to ponekad činim i dopada mi se, kao i svim pokajnicima, da to činim. Naprotiv, dužan sam da kažem da za vreme mojih dugih i srećnih godina pušača, nikada nisam doživeo trovanje duvanom, nisam imao nikakve srčane tegobe, niti bilo koju drugu veću ili manju nezgodu koja se pripisuje velikim zavisnicima. Umesto toga, kada sam prestao da pušim navukao sam hronični bronhitis, koga sam se sa teškom mukom otarasio. Štaviše, nisam odustao od pušenja iz nekog posebnog razloga, nikada se nisam osećao ni bolje ni gore, nisam postao zloćudan niti sam dobio u težini, i sve je bilo kao da nikada u životu nisam pušio. Ili još bolje: kao da sam nastavio da pušim.
Dok sam još bio pušač, ponavljao sam dosadnu izreku: „Jedini način da se ostavi pušenje jeste da se više ne puši”. Veoma sam se iznenadio kada sam – prestavši da pušim – otkrio da to nije nikakva fraza već čista istina. Ali način na koji se to dogodilo zaslužuje da bude upamćen, sa nadom da će doći do nekog pušača koji bi želeo da prestane sa pušenjem, ali u tome ne uspeva. Izašao sam na večeru sa prijateljom doktorom Luisom Fedukijem koji je blistao od zadovoljstva što već mesec dana nije pušio. Diveći se njegovoj snazi volje, upitao sam ga kako je uspeo. Objasnio mi je na tako ubedljiv način da sam na kraju tirade zgnječio opušak u pepeljari, da nikada više u životu ne zapalim cigaretu. Dve nedelje posle pomenute večere doktor Feduki počeo je ponovo da puši, držeći prvo ugašenu lulu u usnama, potom upaljenu, a zatim menjajući lule sve dok nije prikupio zavidnu zbirku od četrdesetak lula svih tipova. Povremeno, da bi se odmorio od svih tih silnih lula, pušio je cigare svih marki, različitog ukusa i veličine. Njegovo objašnjenje je valjano: nikada nije rekao da će ostaviti pušenje, već samo da će ostaviti cigarete. Sva ta iskustva, čak i ako potiču od zavisti koju osećaju sveštenici, koji su odelo zamenili mantijom, upućuju me, ipak, na zaključak kako je, na kraju krajeva, možda isto pušiti i ne pušiti.
Gabrijel Garsija Markes
