Utopija, kao fenomen izučavanja, radi potpunijeg sagledavanja, zahteva široki radijus kretanja, kako kroz vreme tako i kroz prostor, jer gotovo da nema razdoblja ili nacionalne kulture koji nisu dali svoj osobeni doprinos razvoju utopijskog korpusa. Ujedno, i pored uočljivih specifičnosti, sve te utopije poseduju nešto zajedničko, što utopiju kao pojam uzdiže na nivo univerzalnog blohovskog principa nade, svojstvenog svim kulturama i jedinkama. Povrh svega, dijahronijski gledano, uočava se postojanje svesnog interutopijskog dijaloga, u kome učestvuju najrazličitiji stvaraoci utopije – bilo da je reč o književnicima, filozofima, arhitektima ili revolucionarima – namećući na taj način potrebu ne samo internacionalnog već i interdisciplinarnog pristupa. Svojom, pak, univerzalnošću i pretendovanjem na totalitet individualne i društvene egzistencije, utopija izrasta u transnacionalnu i transdisciplinarnu pojavu. Stoga je putovanje sa utopijom i kroz utopiju zahtevan ali i blagorodan poduhvat.
Na to putovanje možemo krenuti iz bilo koje provizorno odabrane tačke, a da pri tom ne zatvorimo sebi vremenske i prostorne tunele koji vode ka drugim utopijama. Sada već legendarna pesma „Imagine“ („Zamisli“) Džona Lenona iz 1971. godine dobar je primer prodora utopijskog impulsa u popularnu kulturu, ali upravo i tog svojevrsnog interutopijskog dijaloga koji utopiju smešta u inter/ trans/ nacionalni i inter/ trans/ disciplinarni kontekst. U Lenonovom tekstu sadržani su prepoznatljivi, univerzalni utopijski principi, koji samu utopiju i čine onim što jeste: odsustvo privatnog vlasništva, pohlepe, gladi, nasilja, države i religije (čak su i koncepti raja i pakla ukinuti). Nasuprot tome, u tom ujedinjenom svetu blagostanja vlada bratstvo svih ljudi. Iako su establišmentu ove ideje zvučale kao revolucionarne i levičarske, one, zapravo, nisu bile ni tako nove ni tako originalne. Naime, Lenonova pesma oslanja se na dugu i bogatu utopijsku tradiciju, čije početke pronalazimo u pradavnim vremenima.
Korene utopije možemo potražiti u drevnim mitovima i predanjima raznih naroda širom sveta. Svakako, najpoznatiji su oni iz antičke Grčke, poput Ostrva blaženih, Elisija, Atlantide i Arkadije, da nabrojimo samo najznačajnije i najuticajnije. Sva ta ovostrana/onostrana mesta sreće za odabrane heroje, pastire, ili pripadnike napredne civilizacije sadrže u sebi elemente protoutopije. Tako gledano, i rajski vrt Eden iz hrišćanskog korpusa u velikoj se meri poklapa sa uobičajenom predstavom utopije definisanom odsustvom briga, gladi, nasilja, potrebe za radom… S tim u vezi, značajno je istaći činjenicu da su dugi niz vekova kartografi na svoje karte ucrtavali ne samo Ostrva blaženih već i Eden, kao geografske kategorije, što je, na neki način, doprinelo konkretizaciji tih, inače transcendentnih, utopijskih toposa. Analiza osobenosti tih protoutopijskih zajednica ukazuje na rano uspostavljanje interutopijskog dijaloga i za utopiju nimalo neobičan običaj aproprijacije.
U ranom periodu hrišćanstva nastala je još jedna utopijska legenda, zasnovana kako na Bibliji tako i na usmenim predanjima. Reč je o Kraljevstvu sveštenika Jovana, tobožnjeg potomka loze Sveta Tri kralja, koje se navodno nalazilo negde u Africi, a najčešće se poistovećivalo s današnjom Etiopijom. Traganje za ovom geografskom himerom bilo je samo uvod, ali i podsticaj, za velika prekomorska otkrića koja donose susrete s do tada nepoznatim kulturama, običajima i društvenim uređenjima, te tako već uspostavljeni međuutopijski dijalog dobija nove elemente, koji se uspešno nadograđuju na postojeću osnovu. U tom smislu najznačajnija aproprijacija do koje tada dolazi jeste uvođenje u zapadnoevropski utopijski kanon legende o Eldoradu, gradu materijalnog blagostanja u kome je sve sačinjeno od zlata. Najpoznatija obrada ovog južnoameričkog utopijskog koncepta nalazi se u Volterovom Kandidu (1759).
Inače, ovo prebacivanje težišta na materijalni aspekt utopije ne treba da nas čudi. Naime, još je obespravljeni i izgladneli puk srednjovekovne Evrope iznedrio jednu od prvih modernih protoutopija usredsređenih na materijalno blagostanje. Reč je, naravno, o Zemlji Dembeliji, čiju najbolju likovnu predstavu nalazimo na platnu Pitera Brojgela starijeg iz 1567. godine. Međutim, i taj je srednjovekovni koncept rezultat dugotrajne amalgamacije najraznovrsnijih korena – od starogrčkih dramskih dela, preko hrišćanskih predanja o ovozemaljskom raju, do satirične tradicije francuskih golijarda.
Ne treba da nas čudi ni sve veća sekularizacija i okre tanje utopije ovozemaljskom blaženstvu, jer se to poklapa s tendencijama u tadašnjem evropskom društvu, što sve najavljuje pojavu renesanse. U tom smislu, značajna su novina italijanski idealni gradovi, gradovi sreće (città felice), kao pokušaj da se ovozemaljski ideal dostigne sredstvima arhitekture i urbanog planiranja. Leon Batista Alberti i njegovo prekretničko delo O arhitekturi (1452) u najvećoj su meri doprineli prodoru utopije u sferu arhitekture, kao i jačanju svesti o značaju urbanističke uređenosti idealnih gradova. Verovatno pod tim uticajem nastale su i tajanstvene Gradske vedute iz Urbina, tri slike idealnih gradova. Sve ovo je utoliko značajnije što će se svi potonji novovekovni pisci utopija gotovo utrkivati da svoje idealne zajednice učine privlačnim i u arhitektonskom smislu.
Slično će učiniti i Tomas Mor u svojoj Utopiji (1516), čije objavljivanje označava i formalno rođenje ovog književnog žanra. U tom trenutku, revolucionarnim će se učiniti njegovi predlozi o šestočasovnom dvokratnom radnom vremenu za sve, o religijskoj toleranciji, ukidanju privatnog vlasništva i novca, uvođenju urbanističke i odevne uniformisanosti, te upotrebi zlata za ropske okove i noćne posude. Ipak, Mor je kao obrazovan čovek dobro poznavao prethodnu utopijsku tradiciju, te se njegova idealna zajednica s pravom poredi s Platonovom Državom, ali i s Likurgovom Spartom. Osim toga, po stilu asketskog života, Morova Utopija podseća na sekularizovano manastirsko bratstvo.
S druge strane, Fransoa Rable će utopijsku Telemsku opatiju iz svog dela Gargantua i Pantagruel (1532–1552) nazvati anti-manastirom, čiji je moto „Čini šta želiš.“ Da je Rable znao za Morovu Utopiju svedoči i to što njegov junak, Pantagruel, unuk kralja Utopa, odlazi u rat da odbrani svoju dedovinu, Utopiju, od napada Žeđara. Time se Rable otvoreno nadovezuje ne samo na Morove ideje već i na prethodna utopijska učenja. Recimo, kao i Morovu Utopiju, i Rableovu Telemsku opatiju odlikuje izuzetna briga za simetriju i sklad. U tom pogledu, najdalje odlazi Tomazo Kampanela u Gradu sunca (1602) – njegov idealni grad, u kome takođe nema privatnog vlasništva i svi imaju četvoročasovno radno vreme, opasan je sa sedam koncentričnih krugova zidina, koje su pak oslikane tako da deca sa njih, kroz igru, uče o najnovijim dostignućima nauke. I u Hristijanopolisu (1619) Johana Valentina Andree hrišćanstvo i nauka srećno se nadopunjuju, što dovodi do nastanka napredne tehnologije. Ipak, najveće priznanje nauci odaće Fransis Bejkon u Novoj Atlantidi (1627), gde je utopijski Solomonov dom, zapravo, preteča naučnog instituta.
I dok je Bejkonova utopija revolucionarna u odnosu na Morovu u pogledu razvoja nauke i tehnologije, ona je duboko konzervativna u pogledu društvenog uređenja i normi. Tako se Bejkon čak i podsmeva slobodoumnom izboru supružnika u Morovoj Utopiji, čime i suštinski i formalno nastavlja interutopijski dijalog, koji, kao što smo mogli da vidimo, ne zna ni za jezičke, ni za nacionalne, ni za disciplinarne granice.
Bejkonovsko oslanjanje na racio, nauku i tehnologiju kao sredstva za ostvarenje utopije doživeće svoj puni procvat s Industrijskom revolucijom. Ipak, nisu svi blagonaklono gledali na industrijski napredak i sve izraženiji materijalizam. Ova dihotomija odrazila se u devetnaestom veku i na dve najznačajnije utopije toga doba. Naime, materijalistička, industrijska utopija Pogled unatrag (1888) Edvarda Belamija naterala je Vilijama Morisa da dve godine kasnije objavi Vesti niotkuda, futurističku utopiju u kojoj se zalaže za ukidanje mašina i okretanje idealima srednjovekovnog, ruralnog, manufakturnog načina života i proizvodnje. Moris je bio socijalista i smatrao je da samo revolucija može da spase duhovno posrnulu Englesku i Evropu. Time dolazimo do još jedne značajne faze u razvoju utopije. Naime, u osamnaestom i devetnaestom veku utopija se iz knjiga sve više seli na ulice i prerasta u revolucionarni program o jednakosti i bratstvu svih ljudi (Francuska buržoaska revolucija, Pariska komuna, te ideje anarhizma, komunizma i socijalizma).
U dvadesetom veku utopija će ustuknuti pred distopijom, slikom represivnog, totalitarnog društva, a dela koja će obeležiti žanr biće Zamjatinov roman Mi, Hakslijev Vrli novi svet i Orvelova 1984. I između ovih autora uspostaviće se zanimljiv utopijski dijalog o skrivenim i nepriznatim uticajima. S druge strane, ruski autor Zamjatin, koji je nedvosmisleno uticao i na Hakslija i na Orvela, iskreno se divio utopijskim delima Herberta Džordža Velsa. U interutopijski dijalog uključila se i srpska avangarda, prvenstveno delima Stanislava Vinavera Gromobran svemira, Rastka Petrovića Burleska gospodina Peruna boga groma, ali i kroz Micićev zenitizam, te njegovog Barbarogenija decivilizatora.
U prvoj polovini dvadesetog veka i filmska je umetnost doprinela znatnom širenju interutopijskog dijaloga, i to prvenstveno distopijskim remek-delom Frica Langa Metropolis (1926), te zapadnjačkom vizijom istočnjačke utopije u Izgubljenom horizontu (1937) Frenka Kapre, zasnovanom na istoimenom romanu Džejmsa Hiltona iz 1933. godine. Budistička lamaserija Šangri-La, opisana u Izgubljenom horizontu, modernizovana je varijacija budističke Šambale. Zanimljivo je da je interutopijski dijalog na relaciji Evropa–Azija otpočeo veoma davno, u doba osvajanja Aleksandra Makedonskog, kada i nastaju prva dela u kojima se opisuju istočnjačke utopije, poput Amometovog Utara Kurusa.
Ipak, istorijski uslovi sredinom dvadesetog veka (Drugi svetski rat, Hladni rat…) nepovoljno su se odrazili na status utopije u svesti Zapada. Do ponovnog jačanja interesovanja za utopiju doći će tek šezdesetih i sedamdesetih godina, u vreme hipi pokreta, čiji će se sledbenici ponovo okrenuti ne samo utopiji već i Istoku. Tada nastaju i mnogobrojne hipi komune, kao vid alternativnog intencionalnog socijalnog eksperimenta s izraženim utopijskim obeležjima. Istovremeno, s jačanjem feminističkog talasa u Zapadnim društvima, u naučnoj fantastici na scenu stupa nova generacija feminističkih autorki s delima jasne utopijske orijentacije. Među njima, izdvaja se Ursula Le Gvin sa romanom Čovek praznih šaka (1974), u kome istražuje odnos kropotkinovskog anarhizma i utopijskog uređenja, ukazujući u svojoj kritičkoj utopiji na zamke dogmatskog pristupa ideji savršenog društvenog uređenja.
Nakon propasti ideja dece cveća utopija se ponovo našla u dugotrajnoj defanzivi, da bi se interutopijski dijalog obnovio u pomalo neočekivanom formatu – na stranicama grafičkog romana V kao vendeta (1982–1989) Alana Mura. Premda i sâm izuzetno hvaljen i uticajan u krugu ljubitelja devete umetnosti, ovaj je anarho-utopijski projekat široj javnosti postao poznat zahvaljujući filmskoj adaptaciji iz 2006. godine. Danas, gotovo da nema čoveka koji neće prepoznati masku Gaja Foksa, zaštitni znak glavnog junaka romana i filma, koja se može videti širom sveta, na raznim okupljanjima aktivista Anonimusa, ili Okupirajmo Volstrit. Svi oni, makar i nesvesno, učesnici su neprekinutog interutopijskog dijaloga, u kome se nekad i potpuno zaboravljeni utopijski koncepti nanovo otkrivaju, recikliraju i distribuiraju dalje. Tako su, na primer, braća Koen, u svom filmu O, brate, gde si? (2000), upotrebili “Big Rock Candy Mountain”, pesmu nezaposlenih američkih hoboa iz dvadesetih godina dvadesetog veka, koja je istog trenutka postala veliki hit u celom svetu. U periodu najveće ekonomske krize od vremena Velike depresije, kada je i nastala ova pesma, utopijski stihovi o toj bezbrižnoj Zemlji Dembeliji postali su muzička podloga ne samo za pomenuti film već i lajtmotiv naših života u ovim teškim vremenima.
A utopija? Kao što je ovo inter/ trans/ nacionalno i inter/trans/ disciplinarno putovanje pokazalo – ona je preživela sve, pa nam ostaje da se nadamo da će opstati i u budućim vremenima, ulivajući nam nadu i bodreći nas da izdržimo i da se borimo.
Zorica Đergović-Joksimović
Književna istorija
„Imagine there’s no heaven / It’s easy if you try/ No hell below us / Above us only sky / Imagine all the people living for today // Imagine there’s no countries / It isn’t hard to do / Nothing to kill or die for / And no religion too / Imagine all the people living life in peace // You, you may say / I’m a dreamer, but I’m not the only one / I hope some day you’ll join us / And the world will be as one / Imagine no possessions / I wonder if you can / No need for greed or hunger / A brotherhood of man / Imagine all the people sharing all the world // You, you may say / I’m a dreamer, but I’m not the only one / I hope some day you’ll join us And the world will live as one.“
Literatura
James, Edward and Mendlesohn, Farah (eds). The Cambridge Companion to Science Fiction. Cambridge University Press, 2003.
Jameson, Fredric. Archeologies of the Future:The Desire Called Utopia and Other Science Fictions. London, New York: Verso, 2007.
Manuel, Frank E. and Fritzie P. Manuel. Utopian Thought in the Western World. Oxford: Basil Blackwell, 1979.
Mumford, Lewis. The Story of Utopias. Forgotten Books, 2008.
Sargent, Lyman
Claeys, Gregory. The Utopia Reader. NYU Press, 1999.
Servije, Žan. Istorija utopije. Prev. Vera Pavlović. Beograd: Clio, 2005.
Suvin, Darko. Metamorphoses of Science Fiction: on the Poetics and History of a Literary Genre. New Haven and London: Yale University Press, 1979.
