Ukoliko je još dozvoljeno govoriti o događaju u literaturi, evo, po svemu, knjige-događaja. Malo je verovatno da će imati mnogo čitalaca; čovek ne vidi na kom bi se nesporazumu mogao zasnovati njen uspeh kod široke publike. Trebalo bi čak ne-savetovati čitanje onima koji vole da nađu u jednom delu, i da potvrde u neku ruku, ono što znaju – ili predviđaju. Moloa izlaže opasnosti da zbuni svojom misterijom, da razdraži svojom grubošću, čija je opsenost, izvanredno svirepa, samo prolazni i nužni potez.
Kada delo ovakve vrste padne kao neki meteorit, s vremena na vreme, u arenu – spokojni kamen ovde među nas pao iz mračnog poraza – voleli bismo, to samo iz opreznosti i otprilike prve ocene radi, da priđemo autoru kroz njegovo bitisanje. Nažalost, mi vrlo malo znamo o S. Beketu. On ima 45 godina, Irac je kao Džojs čiji je najmiliji učenik bio i prevodilac najtežih tekstova kao Anna Livia Plurabell.
On se drži – i ovog puta to je zaista od reči do reči tačno – daleko od literarnih sredina, ne interesujući se nimalo za tumačenja koja mogu dati njegovom delu, kao ni za njegov uspeh.
U tome su – i besumnje čak malo preterane – spoljne crte genija.
Ako nam reč ne izgleda prava, to je zato što nam izgleda da Moloa, dok se bolje ne obavestimo, isključuje ono što ta reč podrazumeva kao otkriće. On nam se najavio ne kao nova avantura, otvoreno polje, početak, nego kao zaključak, kao sinteza čitavog niza dela. To je roman koji pokriva i sadrži količine drugih; on je izdanak starog stabla, ali to nije istinska mladica. Posle proteklog vremena, kad će biti moguće da se svede borac-literatura od pola veka, besumnje će se videti da je ona samo istorija o razaranju čoveka. Lišena vere, bezbrojnim razlozima kojima su nauka i istorija, svaka sa svoje strane, doprinele strašnim potvrdama, čovek-pisac nije prestajao da pokušava da pruži objašnjenje i da napravi bilans svoga poraza.
Moloa je – i po tome je ovaj roman događaj – jedna od ilustracija koje su do danas najdalje otišle ne u objašnjenju nego u utvrđivanju poraza.
Teško je govoriti o ovoj knjizi. Dodir s njom čoveka pomete i užasne, jer ona je jedno od onih dela strogo koherentnih, krajnje poštenih, punih nagomilanih namera, koje dopuštaju da im se priđe samo otvoreno i s poverenjem. Posle izvesnog vremena, i nekom vrstom osmoze, ono postaje jasno – nešto suviše brzo, nešto suviše potpuno. Tako, kao nedavno Malarme, Valeri; tako kao danas Džojs i Kafka. Mi se izvinjavamo što nam nedostaje još – u nedostatku vremena za dovoljno upoznavanje – ova prisnost; ono što predlažem, to je neka vrsta provizorne karakteristike čije su nejasnosti naša krivica. Moloa, to je epos u dva simetrična dela, od kojih prvi potvrđuje drugi. Junak, Moloa ustvari, je goli čovek. On liči na Leopolda Bluma, onakvog kakvog ga Džojs ostavlja na kraju Ulisa, smoždenog, smlaćenog, uništenog svim retoričnim mlinovima, ili na nekog Kafkinog junaka, terorisanog i uništenog prisustvom Javehovim. Nakraju, fizički istrošen, paralizovan u noge, umirući, Moloa priča čudnovatu avanturu. Starac, on luta međama jednog grada koji ne prepoznaje, u potrazi za majkom. To je odiseja prljava i nakaradna, koja služi za izgovor
negativnom bilansu jednog života. U spokojnom raspadanju, kaže Moloa, sećam se onog dugog zbrkanog uzbuđenja koje je bilo moj život i kojeg ja tu sudim kao što je rečeno da će nam bog suditi i isto toliko nemilosrdno. I dok nam priča svoju avanturu, Moloa, koji je izvan ljudskog, uništava je.
A ipak, tako bedan kakav je, Moloa je jedna žrtva. U drugom delu knjige, Žak Moran, koji izgleda kao da je izišao iz Kafkinog Zamka, policajac jedne države bez imena, polazi u potragu za junakom. Postoji duboko prožimanje između obe avanture, okultna veza najmanjih detalja. U svakom slučaju, priča Moranova, koji je na polasku malograđanin, krut kao žaca, završava istom ogoljenošću. Jedno za drugim, on gubi sva svoja blaga. I još, za pakost, on ubija Moloa a da ga nije ni prepoznao. Na kraju krajeva, on stiže do iste nihilističke odiseje. Literarna lepota, solidnost konstrukcije, originalnost slika, pravdaju reči izdavača: Zaista se radi o jednom od kapitalnih dela posle rata.
Jean Blanzat
(Le Figaro Littéraire, 1951)
