Anatomija Fenomena

Uvek protiv nekoga i nečega; ne ume da misli ako ne može da napada [Tema: Hamvaš]

szathmari_botond_ki_nem_volt_hamvas_bela_or

Evropska kriza je stigla do vrhunca u Ničeu, što otprilike znači da je smisao dve hiljade godina njene istorije postao vidljiv u Ničeovoj filozofiji:

  1. Srednjovekovna religija je obećavala jednom i zauvek rešavanje svih pitanja bivstva; međutim, nije se ni pokušalo rešavanje, jer oni koji su to obećali nisu religiju ni uzimali ozbiljno, umesto toga iskoristili su je za organizovanje svetske moći. Religija nije bila u rukama duhovne (brahman), nego viteške (kšatrija) kaste, a za viteze je pak svako pitanje pitanje vlasti.

  2. Na početku novog veka raskrinkan je sistem vlasti klera, i to na taj način što je jedna vrsta visoke lucidnosti prosvetlila srednjovekovni -sistem laži.

  3. Kod Ničea se, međutim, ispostavilo da je u onoj ekstremnoj lucidnosti, koja se posle pada religije umesto klera poduhvatila rešavanja pitanja bivstva u novom veku, delovao isti takav instinkt vlasti kao u srednjovekovnoj pseudo-Crkvi; oni koji su, se praktično bavili lucidnošću, takođe nisu ozbiljno pristupali rešavanju pitanja bivstva, i nauku nisu koristili za zasnivanje konačnog poretka života, nego za pribavljanje vlasti („znanje je moć”). Lucidnost  je, isto kao i religija, bila u rukama viteške kaste, a znamo da je za viteza svako pitanje bivstva problem vlasti.

  4. Lucidnost koja je stvorila nauku smatrala se saznanjem, ali se ispostavilo da ni prvobitno nije to bila; pod izgovorom da izrađuje istraživački metod Dekart je tragao za temeljem apsolutne svetske moći sasvim po uzoru na sistem moći srednjovekovnog klera, ali na novoj osnovi; težište u nauci nije palo na saznanje; nego na uspešnost moći posredstvom principa koje je izradila nauka i pribavljenog znanja, drugim rečima od samog početka snaga novovekovne lucidnosti nije bilo saznanje, nego instinkt vlasti (Wille zur Macht).

  5. U prvoj fazi krize, krajem srednjeg veka otkrivena je pseudologija religije; u drugoj se za lucidnost ispostavilo da je isti takav metod vlasti kao što je bila i nauka, i od onoga što je obećavala (sloboda, humanizam, socijalna pravda, ekonomski i politički red itd.) ne samo da ništa nije sposobna da realizuje, ali nema ni nameru da bilo šta od toga ostvari, a na koncu je nastao tačno takav sistem laži kakav je u srednjem veku bila pseudoreligija.

  6. Sredinom dvadesetog stoleća, međutim, kriza je mnogo teža nego što je bila krajem srednjeg veka, jer svakovrsna čvrsta baza izgleda razrušena, i ne može se videti duhovna iscrpenost, prvo: kao posledica saveza znanja i moći lucidnost je postala takva sila za uništavanje života protiv koje nema nikakve zaštite ni blizu, ni daleko, drugo: činjenica da lucidnost, koja sebe naziva sposobnošću za saznanje i prosvetljenje, ipak ne predaje svoju moćnu situaciju svesna svoga pada, prisiljava sebe na sve očajnije napore, jer svoj sistem laži hoće da zadrži do kraja; njena obećanja u ovo vreme već su prinuđena da se koncentrišu na to ako sada, u ovom trenutku, ništa od njenih objavljenih namera još nije ostvareno, one će postepeno sigurno biti realizovane u budućnosti. Odrednica: razvoj. To je najteža posledica krize sredinom dvadesetog veka, konstantno izbegavanje konkretne i trenutne situacije, čak njeno zabašurivanje, upućivanje na budućnost, odnosno bekstvo u budućnost (Flucht ins Vorne); ova histerija razvoja obeležava ne samo Ničeovog nadčoveka (Übermensch), nego svaki evolucionizam.

  7. Jedina realna snaga u krahu jeste naspram krize doba preduzeti otpor i pobunu, koji su, međutim, potpuno bezoblični i uzajamno nepovezani, raštrkani i nesređeni, individualni i subjektivni, i ako imaju težine (poezija, muzika, slikarstvo, metafizika), zapravo je njihov uticaj vanredno malen, jer čovek na ovom mestu isto je tako varijanta avanturiste kao i svako drugo ponašanje u Evropi.

Nije napisana fenomenologija lucidnosti, ali ako bi neko pokušao da zadatak obavi s konvencionalnom evropskom spremom, samo bi dospeo tamo gde se i sada nalazimo, naličje pro i kontra animoziteta. Treba poći s druge strane. Beme kaže da je lucidnost Stemengeist. Što znači da joj je poreklo ozvezdani kosmos, i organ je znanje koje se odnosi samo na zemaljsku egzistenciju ljudskog bića. Sa nivoa je koji nije biološki, nije psihološki, nije spiritualan, ali s osobinom preta-sila prodire u biološke i psihološke i spirituelne ćelije, utiče na sposobnosti, i kao preta-sile uopšte, teži prevlasti i autokratiji.

Preta je reč hinduske baštine i imenuje onaj krug bivstva koji se u Evropi naziva astralnim. Pretasila posredstvom fizičko-biološko-psihološko-spirituelnih svojstava usmerava čovekovu sudbinu.

Kategorija sudbine ne sme se pobrkati s biološkim, psihološkim, socijalnim, moralnim, duhovnim kategorijama. Znanje koje je baština prikupila o ovim silama ugradila je u astrološki sistem.

Zajedničko svojstvo svih preta-sila jeste da pri raspadu čovekove zemaljske egzistencije ova jednostavna i konkretna otelotvorenost takođe se rastura i sile se ponovo stapaju u preti, isto kao i materijalna telesnost u fizički svet.

Prema tome lucidnost je sposobnost čije je područje delovanja, a otuda i krug saznanja, isključivo zemaljska egzistencija. Zbog toga treba razlikovati znanja lucidnosti od znanja bivstva koje se odnosi na krug izvan granica zemaljskog života, i organa toga znanja (hebrejski: khohma, hinduski: budhi, grčki: pneuma) već i zbog toga, jer lucidnost nije sposobna za ovakva znanja koja se rasprostiru izvan granica života. Sve ono što lucidnost misli i može da misli obeležava nedodirljivost činjenice bivstva koje se nalaze izvan i iznad života. Ona zastaje na granici metafizike, zbog toga je prinuđena da poriče metafiziku. Poseduje tek „teoriju”, ali nema svoje teorije. Bez pozadine, zapravo vidi bez dubine. Zato je ekstravertirana, zato se kreće tako lako i pouzdano na području spoljnjeg iskustva, i zato je u stanju da razume unutrašnje samo kao spoljašnje. Psihološko znanje lucidnosti je lažno, jer pojave duše vidi ekstravertirano. Neobično je da ono što nije empirijsko, za nju je okultno, a okultizam faktički postoji samo od kako postoji lucidnost. Jer ona nema improvizacije, nema dubine, nema pozadine, nema lica, nema ličnosti, nema ontološke težine. Čovek bilo šta da kaže sa stanovišta apsolutnog bića, nema nikakvog značaja, bilo da je istina, bilo da nije. Hinduska baština ovo znanje koje ne dotiče čovekovo istinsko biće naziva aparavidja. Svetlost uma normalnog čoveka je kompleksna, i u saznavanju sudeluju duh, mudrost, intuicija, razum koji razlikuje, unutarnji osećaj, mašta, anamneza. Lucidnost je u odnosu na ovu kompleksnu inteligenciju bezlična i veštačka, apstraktna i sterilna. To joj je prednost, i tajna njene snage, uspešnosti. Ona je zatvorena prema gore i prema dole i s obe strane. Zato može da bude egzaktna. Ali je zato ravnodušna prema svim vreliostima. Samo sam fakat. A opet zbog toga ona dehumanizuje i despirituelizuje i istovremeno kad je nečuveno jasna, nije trezvena, kada je dosledna, istodobno je mehanička i kada je razumna, ona je neprirodna. Izgleda da u njoj deluje račun kome nedostaje normalnost. Stvari ne gleda okom i u prirodnoj svetlosti, nego kroz dvogled i mikroskop, i veštački hiljadostruko pojačanu ali svetlost laboratorije, i milionskom povećanju. Ono što vidi fenomenalno je precizno, ali čovek uvek podozreva da nešto nije u redu. U onom što govori ne ispoljava se red, nego pod velom pedantnog sistema nešto sasvim drugo, što ni malo nije umirujuće.

Njeno znanje nikada nije potpuno, ali pogotovo nije radikalno, jer je dospelo samo do određene granice. Nije je moguće ne priznati, ali se protiv nje ne može protestovati. Paradoksalna je priroda ekstremne lucidnosti: trijumfalno je svojstvo i defekt. Sa strane saznanja se ne može napadati, ali je spirituelno bezuslovno negativna. U onom što lucidnost kaže, ona je u pravu, ali ono što radi, štetno je.

Pitanje je da li postoji ovakav paradoks. Svi znaci govore da postoji. Inače bi nezamisliva bila jasnost i uspešnost zasenjivog znanja, istovremeno do sada neiskušana patnja pretežne većine čovečanstva, i kriza u koju je ovo znanje povuklo čovečanstvo. Iza slave i prokletstva znanja i tehnike, iza neograničene vladavine modernih sistema vlasti i otpora protiv nje nalazi se ovaj paradoks. Ekstremna jasnost nenarušivog saznanja koje je bezuslovno nemoralno i nehumano. Užasno je pozitivna snaga lucidnosti kojom svoje znanje uvećava i pretvara ga u moć, i moć sprovodi grozno svojim pouzdanim aparatom, istovremeno je još užasnije što je ta lucidnost u svakom svom aktu zločin počinjen protivčovečanstva. Kako je moguće da ono što čovek zna, zbog čega je istrajan i što radi na osnovu ovoga znanja, da je to zlodelo?

Ekstremno lucidan čovek je Evropljanin novog veka, odnosno pokvareni vitez, karakterna crta avanturiste je velika inteligencija koja je zapravo slepa. Lucidité aveugle. Ovoga čoveka ne treba tražiti. Počev od grčkih heroja i pesnika i filozofa u prvim redovima evropske istorije nalazi se ovaj čovek. Mnogi su zaboravili da je istorija isključivo i samo posledica nedostatka mudraca. Gde postoji mudrost, tu nema drame, nema pada, nema sukoba, nema borbe, nema istorije, jer um mudrosti razrešava zablude, neprilike, greške, nejasnosti, plahovitosti. Istinskom znanju nije neophodna delatnost. Zbog toga je zlatno doba, nasuprot tamnom razdoblju, bez događaja i bez istorije.

Čovek slepe lucidnosti je rimski državnik, srednjovekovni sveštenik, vitez, kralj, novovekovni osvajač, pronalazač, filozof, političar, preduzetnik, naučnik, istraživač, umetnik. Oštrog oka, pravog pogleda, siguran je i hitar. Spreman uvek i za svako delo. Pojačanog prisustva duha bez suzdržavanja će se svom snagom obrušiti na ono što hoće i što želi da postigne. Nedoumica nema. Ruka mu je koščata i tvrda. Živi u napetoj spremnosti, podstaknut demonizmom, uvek biti aktivan. Razrogačene oči, strka, grčevite ruke idu jedno uz drugo, to je prisutnost animoziteta. Uvek protiv nekoga i nečega; ne ume da misli ako ne može da napada. Živeti znači biti plahovit. Pojava novog doba koja je ponajmanje razumljiva jeste zašto čovek pokazuje teško shvatljiv, čak u izvesnim slučajevima potpuno neshvatljiv otpor prema elementarnoj spirituelnoj stvarnosti, zašto postaje lunatik (Heraklit) i uspavan (Vedanta), odnosno zašto oslepljuje svoju budnost, i zašto ga pospanost čini ovako teškim slučajem, i čak i na apsolutno nesumnjivim tačkama zašto se pridržava ovoga traljavog znanja.

Bela Hamvaš

nastaviće se

 

Ostavite komentar: