Priča o pustolovinama jedne pčele
Možemo čitav život provesti u neposrednoj blizini doma u kojem smo rođeni, ne upoznavši nikad daleki, divni svet što se prostire izvan naših skučenih vidika… Mnogi tako zaista i čine jer im manjka istraživački duh, strast za otkrićem nepoznatog, žudnja za spoznajom što obogaćuje svako biće…
Mala, tek rođena Maja, ima u izobilju svega toga: i strasti, i žudnje, i smelosti da se otisne put dalekih obzorja, koja iz pokolenja u pokolenje ograničavaju svet njenog pčelinjeg plemena. I kad se najzad uputi u nepoznato, radoznalost nemirne pčelice biva bogato nagrađena!
Maja upoznaje bogat, divotni svet, ali uvek ostaje verna svojoj plemenitoj prirodi: hrabra je, nesebična, brzo uči i raspoložena da svakom ponudi svoje prijateljstvo. To se ponekad ne isplati ali Maja ne odustaje od svog urođenog optimizma; i ispostaviće se, zaista, na duži rok, da su osobine što krase ljupku pčelicu upravo one na kojima, jedino, možemo izgraditi život ispunjen srećom i samopoštovanjem.
Posle dugog lutanja — upijajući u sebe sva saznanja što ih nudi daleki svet — Maja se vraća svom domu, zrela i odlučna u tome da, makar i po cenu vlastitog života, donese spas plemenu kome preti najgroznija opasnost. Majino izbivanje u stranom svetu, tako, okončava se trijumfom: njen potonji život biće ispunjen poštom koju će joj pokloniti čitav njen narod
I
MAJINO BEKSTVO IZ ZAVIČAJA
Starija pčela domaćica, koja se našla uz Maju kada se ova probudila u život i izašla iz svoje ćelijice, zvala se Kasandra i uživala je veliki ugled u košnici. Bili su to vrlo uzbudljivi dani, jer je u pčelinjem narodu došlo do bune, koju ni sama kraljica nije mogla ugušiti.
Dok je iskusna Kasandra maloj Maji, čije doživljaje nameravam da ispričam, nastojala da osuši velike sjajne oči i da joj uredi nežna krilca, velika košnica je brujala od buntovnih pčela, i maloj Maji postade vrlo toplo pa se požali svojoj vaspitačici.
Kasandra se zabrinuto obazre na sve strane, ali ne odgovori odmah maloj Maji. Začudila se što dete već tako rano ume da nađe zamerku, ali je Maja stvarno bila u pravu. Toplota i gužva bili su skoro neizdrživi. Maja je videla kako pored nje neprestano jure pčela za pčelom; guranje i žurba bili su takvi, da su se jedne pčele pentrale preko drugih, a druge kotrljale smotane kao neko klupče. Jednom se i sama kraljica nađe u njenoj blizini. Tom prilikom Kasandru i Maju gurnuše malo u stranu, ali tu im se na usluzi nađe jedan trut, ljubazan mladi gospodin pčelac, prijatne spoljašnosti. On se pokloni Maji, i pritom malo uzbuđeno pređe preko sjajnih dlačica na grudima prednjim nožicama, koje pčelama služe kao ruka i noga.
— Biće zlo, reče on Kasandri. Roj pobunjenika hoće da napusti grad. Već su izglasali novu kraljicu.
Kasandra ga sada već skoro nije ni zapažala. Nije mu čak ni zahvalila za uslugu, i Maja oseti da se stara vrlo ružno ponela prema mladom gospodinu. No, sama se više nije usudila da ispituje; utisci su se vrlo brzo ređali i pretili da je savladaju. Uzbuđenje je odjednom prešlo i na nju, i ona poče da nežno i jasno zuji.
— Šta ti pada na pamet, reče Kasandra. Ni je li već dosta galame?
Maja odmah ućuta, i kao pitajući pogleda u svoju stariju prijateljicu.
— Hajde ovamo, reče ona Maji, pokušaćemo da se sklonimo.
Ona munu Maju u njena lepa sjajna krilca, koja behu još mekana, i sasvim nova, i divno providna, gurajući je u jedan usamljeni kutak ispred nekoliko ormančića ispunjenih medom.
Maja se zaustavi i čvrsto uhvati za jedan ormančić.
— Ovde tako divno miriše, reče ona Kasandri.
Njena stara pratilja se ponovo uznemiri:
— Moraš se naviknuti na čekanje, odgovori Kasandra. Drago dete, ja sam ovog proleća podigla mnogo stotina mladih pčelica i poučila ih za njihov prvi izlet, ali još mi se nije desilo da je neka bila toliko nesmotrena kao ti. Izgleda da si ti neka izuzetna priroda.
Maja pocrveni i stavi oba mala prstića svo je ručice u usta.
— Šta je to, zapita ona bojažljivo, izuzetna priroda?
— O, to ti je nešto sasvim nepristojno, viknu Kasandra, koja je tim rečima svakako htela da zameri pokretu ručice male pčelice — i prečula njeno pitanje. Sad, dobro upamti sve što ću ti reći, jer mogu da ti posvetim samo još malo vremena. Opet su izmilela nova dečica, a moja jedina pomoćnica na ovom spratu, Turka, ionako je pretrpana poslom i poslednjih se dana žali na zujanje u ušima. Sedi ovde.
Maja posluša i svojim velikim mrkim očima upitno pogleda učiteljicu.
— Prvo pravilo koje jedna pčelica mora upamtiti, reče Kasandra i uzdahnu, jeste da uvek, u svemu što misli i radi, bude jednaka ostalima i da stalno misli na dobrobit svih. To je u našem uređenju jedina osnova za sreću države, koju smo od pradavnih vremena upoznali kao pravilnu i koja se pokazala kao najbolja. Sutra ćeš i ti poći na prvi let. Jedna starija drugarica će te pratiti. U početku se smeš otiskivati samo na male letove, i moraš tačno upamtiti sve predmete pored kojih prolaziš, kako bi posle umela da se vratiš. Tvoja pratilica će te upoznati sa stotinu biljaka i cvetova, koji sadrže najbolji med. Ove moraš naučiti napamet; toga nijedna pčelica nije pošteđena. Prvi redak možeš odmah upamtiti: „Poljsko bilje i lipovo cveće.“ Ponovi.
— Ne mogu, odvrati mala Maja, to je strašno teško. Ionako ću to docnije sve videti.
Stara Kasandra razrogači oči i zatrese glavom.
— Ti ćeš se napolju zaista zlo provesti, uzdahnu ona. Vidim to već sada.
— Moram li i ja po čitave dane skupljati med? upita mala Maja.
Kasandra duboko uzdahnu i za trenutak po gleda malu pčelicu ozbiljno i tužno. Izgledalo je kao da se seća svog vlastitog života, koji je oduvek bio pun truda i rada. A onda, sa puno ljubavi, pogleda Maju i reče izmenjenim glasom:
— Moja mala Majo, napolju ćeš upoznati sunašce, visoko zeleno drveće i cvetne livade, srebrna jezera i brze blistave potoke, sjajno plavo nebo, i naposletku, možda, i čoveka, koji je najviše i najsavršenije što je priroda stvorila. Kraj svih ovih krasota, tvoj će ti rad postati radost. Gle, sve to ti još predstoji u životu, moje srdašce, i ti zaista imaš razloga da budeš srećna.
— Dobro, reče mala Maja, ja to i hoću.
Kasandra se dobroćudno nasmeši. Nije pravo znala odakle je to došlo, ali je odjednom oseti la prema maloj Maji neku naročitu ljubav, kakvu ranije sigurno nije osetila koliko se mogla setiti, ni prema jednoj pčelici. I zbog toga se desilo da je maloj Maji rekla i ispričala više nego što su pčelice obično čule prvog dana života. Dala joj je mnogo naročitih saveta, upozorila je na opasnosti nemilostivog sveta napolju i kazala joj imena najopasnijih neprijatelja koji groze pčelinjem narodu. Naposletku joj je još dugo govorila o ljudima, i u srcu male pčelice probudila prvu ljubav prema
njima, i klicu velike težnje da ih upozna.
— Budi uljudna i uslužna prema svima insektima koje sretneš, reče joj Kasandra naposletku, i onda ćeš od njih naučiti više nego što ti ja mogu danas reći; ali, čuvaj se stršljenova i osa. Stršljeni su naši najmoćniji i najgori neprijatelji, a ose su beskorisno razbojničko pleme bez domovine i vere. Mi smo jače i moćnije od njih, ali one kradu i ubijaju gde god mogu. Svoju žaoku možeš upotrebiti protiv svih insekata, da bi stekla ugled i da bi se branila, ali ako ubodeš neku toplokrvnu životinju, ili čak čoveka, onda moraš umreti, jer će se tvoja žaoka zakačiti u njihovoj koži i slomiti. Takva bića ubodi samo u slučaju najveće nužde, ali onda to uradi hrabro i ne plaši se smrti. Jer, mi pčele, za ugled i poštovanje koje svuda uživamo, zahvaljujemo našoj srčanosti i mudrosti. A sada, ostaj mi zdravo, mala Majo, neka te sreća prati u svetu, i budi uvek verna svom narodu i svojoj kraljici.
Mala pčelica je pozdravi klimanjem glave i vrati poljubac i zagrljaj svojoj staroj učiteljici. Onda leže da spava sa potajnom radošću i uzbuđenjem u duši. Ali, zbog radoznalosti je jedva mogla da zaspi, jer je idućeg dana trebalo je da upozna veliki, široki svet, sunce, nebo i cveće.
U košnici se, međutim, beše sve smirilo. Veliki deo mlađih pčelica beše napustio staro carstvo, da bi osnovao drugu državu. Još se dugo čulo kako zuji veliki roj na toplom suncu. To se nije desilo zbog drskosti ili neraspoloženja prema kraljici, već zbog toga što se narod beše toliko silno namnožio, da u košnici nije bilo dovoljno mesta za sve stanovnike, i jer je bilo nemoguće da se unesu tolike zalihe meda, koliko bi bilo potrebno za zimsku ishranu. Jer, veliki deo meda koji su skupili preko leta trebalo je ustupiti čoveku. To se radilo prema starim državnim ugovorima, a ljudi su za uzvrat osiguravali napredak grada, brinuli se za mir i sigurnost, a zimi za odbranu protiv hladnoće.
Idućeg jutra Maja je pored svog ležišta čula veseo uzvik:
— Granulo je sunce!
Ona smesta skoči i pridruži se jednoj radilici (skupljačici meda).
— Lepo, reče ova ljubazno, možeš leteti sa mnom ako želiš.
Na vratima košnice zaustaviše ih stražari. Tu je bila prava gužva. Jedan čuvar saopštio je maloj Maji lozinku njihovog naroda, bez koje nijednu pčelu nisu smeli da propuste u grad.
— Upamti to, reče on, i mnogo ti sreće na tvom prvom letu!
Kad je mala pčelica stupila pred gradsku kapiju, morala je zatvoriti oči zbog obilja svetlosti koja je oblila. To beše blesak zlata i zelenila, tako nadasve bogat, topao i sjajan, da ona od blaženstva nije znala šta da radi i šta da kaže.
— Zaista izvanredno, izrazi ona pratilici svoje oduševljenje. Hoćemo li tamo da poletimo?!
— Samo napred! odgovori ova.
Tada mala Maja podignu svoju glavicu, po krenu svoja lepa, nova krilca, i odjednom oseti kao da propada daščica na kojoj je sedela. A ujedno joj se pričinilo kao da tle klizi ispod nje, kao da se nekud izgubilo, a prema njoj kao da se približuju veliki zeleni svodovi.
Njene oči su sijale, i njeno srce beše razdragano.
— Ja letim, uzviknu ona; to što ja radim može biti samo letenje!
Letenje je nešto zaista izvanredno.
— Jeste, ti letiš, reče radilica, koja se trudila da ostane pored Maje. Ono prema čemu sada letimo su lipe naše domaće, dvorske lipe, po kojima možeš upamtiti položaj našega gra da. Ali ti letiš odista vrlo brzo, Majo.
— Ne i dovoljno brzo, reče Maja. Ah, kako divno miriše sunašce!
— Ne, reče radilica, koja se nešto zaduva la, to je cveće. Ali sada leti polaganije, inače ću zaostati, a ti nećeš moći sama upamtiti oko linu za povratak.
Ali je mala Maja nije čula. Bila je kao u pekom zanosu od radosti, sunca i životne sreće.
Činilo joj se kao da klizi strelimice kroz zelenosjajno more svetlosti, prema sve većoj krasoti.
Izgledalo je kao da je šareno cveće doziva; tihe ozarene daljine mamile su je, a plavo nebo blagosiljalo je njen uzbuđen mladenački let. Ta ko lepo neće nikada više biti kao što je danas, mislila je ona; ja ne mogu da se vratim, ne mogu ni na šta da mislim doli na sunce.
Ispod nje su se smenjivale šarene slike po lagano i široko pružala se mirna zemlja, okupana svetlošću. Čitavo sunce mora da je od zlata, mislila je mala pčelica. Kada je stigla do jednog velikog vrta, koji kao da se odmarao u samim cvetnim oblacima trešanja, crvenog gloga i jorgovana, spusti se mrtva iznurena. Maja pade na leju crvenih lala, i pridržavši se za jedan veliki
cvet, stisnu se uz cvetni listić. Disala je duboko i blaženo i preko blistavih osvetljenih ivica cveta gledala prozračno plavo nebo.
— Ah, hiljadu puta je lepše u velikom sve tu, uzviknu ona, nego u tamnom pčelinjem gradu. Nikad se neću tamo vratiti, da nosim med i spremam vosak. Ah ne, nikad to neću raditi. Hoću da vidim i upoznam cvetni svet. Ja nisam kao ostale pčele; moje srce je stvoreno za radost i iznenađenja, za doživljaje i pustolovine. Ne plašim se nikakvih opasnosti. Zar nemam snage, odvažnosti i žaoku?
Nasmeja se od prerazdraganosti i radosti i duboko srknu medni sok iz laline čašice.
Vanredno, pomisli ona, zaista je sjajno živeti.
Ah, kad bi mala Maja samo mogla naslutiti koliko je raznovrsnih opasnosti i nevolja očekuje, sigurno bi se predomislila. Ali, nije ništa slutila, i zato ostade pri svojoj namisli.
Uskoro je savlada zamor i ona usnu. Kada se probudila sunce je već bilo zašlo i zemlja je ležala u sumraku. Srce joj je sada malo udaralo, i ona oklevajući napusti cvet koji je upravo hteo da se zatvori za noć. Zatim se sakri ispod jednog velikog lista, visoko na vrhu starog drveta, i dok je san
lagano savladavao, mislila je puna pouzdanja: Neću odmah, u početku, da se obeshrabrim. Sunce će opet izaći, to je sigurno. Kasandra mi je to rekla: treba samo čvrsto i mirno da zaspim.
