1.
Čovek je svete knjige dobio putem objavljenja. Kao i svaki bitan pojam baštine, i objavljenje je palo kao žrtva sekti ili racionalizma, pa otuda fantazmagorije ili poricanja. Ako se baština prekine, uvek nastupa ova dvojna nezakonitost, preterivanje i omalovažavanje, u zajednici individualizam i kolektivnost, u moralu nadmenost i podlost. Bez mere nema zakona, nema zajedničkog reda, nema morala i nema znanja.
Ko živi unutar privlačne snage baštine, on će delom lakše, delom teže razumeti osetljivost prema objavljenju, nego onaj koji je izvan baštine. Lakše zato jer nema ništa neprijatno u tome da neko bude sudionik objavljenja. „Shvati sam“, kaže Li-ki, „da na velikom putu nema ništa tajanstveno.“ Ali i teže i zato što dosezanje objavljenja unutar prirode zahteva vanredan napor. Uopšte uzev, teško nije zato što je neuobičajeno, nego zato što se treba boriti.
Sudeonik objavljenja je onaj ko ostvari vezu s natprirodnim krugom bivstva. Ostvarivanje veze je uglavnom rezultat duge vežbe. U svakom slučaju to je stanje koje zahteva ukupnu snagu čoveka, stanje u kojem čovek svesno dospeva u saglasnost s natprirodnim krugom. Nikako to nije intuicija, ni nadahnuće, niti inspiracija, jer iako im je srodna, ali nije nepravilna, nije rapsodična i nije slučajna. U toj usaglašenosti čovek ne samo da ne gubi od svoga razuma, nego upravo dobija. Sklop njegove svesti ne biva olabavljen, razina ne opada, nego postaje čvršća i nalazi se u usponu. Naziva se usaglašenošću zato što se u glasu nalazi nadljudska moć koja proizvodi tvoračko dejstvo na prirodu. Zbog toga je muzika u svakoj baštini imala tako veliki značaj. Zbog toga je od Kine preko Judeje sve do Meksika sudeonik objavljenja smatran više čovekom koji čuje, nego koji vidi. I zbog toga je istinska snaga baštine zapravo prestala u ono doba kada je učenje već bilo zapisano jer se njena suština može prenositi samo živim glasom. Viđenje je organ prostora, i rasprostire se samo do granice prostora. Sluh pripada vremenu, ali se može čuti i ono što je izvan vremena. Ono što čovek vidi, to je puki omotač, kao što kaže Kabala, ljuska stvari; ono što zvuči, nevidljivo je.
Kad bi neko rekao da je usaglašenost za objavljenje stupanj brahmanskog posvećivanja, ako i jeste tako, čovek ne bi saznao mnogo više. Za usaglašenost Genon kaže da je ona état primordial, odnosno stanje čoveka na začelu počela. Osetljivost koja je otvorena prema nadljudskom. To je osnovno stanje. Ali da ne dođe do zabune odmah treba reći da je ovo ujedno i konačno stanje čoveka i da se ta dva stanja odnose jedno prema drugom kao prvo i poslednje, podsticaj polaska i cilj, raj i Novi Jerusalim, vrt i grad, zlatno doba i spas. Jedno je isto biti novorođenče i mudrac, kaže Lao-ce. Međutim, trebalo bi još dodati da se usaglašenost ne doseže samo na početku i na kraju vremena. État primodial nalazi se u svakome i u svakom trenutku. Osnovno stanje se može ostvariti u bilo kojem trenutku. Čuang-ce prezire onoga koji se večito poziva na prošlost kao na primer, ali isto tako prezire i onoga koji oduševljeno luduje za budućnošću.
Realizacija osnovnog stanja ne zavisi od doba. Tao je uvek prisutan. Uslov za usaglašenost jeste besprekorno raspoloženje, kao u Kini, vidja (budnost), kao što se govorilo u Indiji, i što je čini tako teško ostvarivom nije doba, nego rastureni nemir korumpiranog života, drugačije rečeno avidja (spavaćivost). Usaglašenost se ne može ostvariti u ovakvom stanju. Ljudski duh ne može dosegnuti nikakvo stanje višeg stepena u ovakvom rasturenom nemiru zbunjenog vrtloga (samsara). U ovom bivstvu čovekovo središte i nije njegovo pravo biće, nego jezgro nastalo od bioloških, psiholoških, socioloških i drugih reziduuma, jezgro koje se neprekidno menja, ali se u smrti raspada, jer na koncu i nije ništa drugo do li usredsređena životna glad.
Budizam uči da čovekovo Ja tvori životna žeđ (trišna) zgusnuta od preživljenih želja i instinkata, priželjkivanja i žudnji, i to je ono što čoveka suludo vezuje za svet, uvek i snova ga prisiljavajući da se otelotvoruje u uverenju da će moći da iskapi okean života dok mu žeđ postaje sve neutaženija.
Kao da je sebičnost, jer guta sva uživanja i divote. Ipak, u sebičnosti postoji neka jadna vernost, iskra sulude ljubavi čoveka prema samom sebi. U ovoj gladi nema ništa drugo do li grabljivi instinkt koji prevazilazi sebe, požudno usisati život u sebe do poslednje kapi. Ovaj instinkt je Orfej, kasnije i otac Maksim Ispovednik, nazvao pate. To je hinduska kama. Beme je naziva Gier. To je biće koje žudi za životom, Vedanta ga naziva dživa.
U novije vreme je bilo pokušaja da se rastureni nemir objasni psihološki. Nazvan je extraverzio, suprotstavljena mu je introverzio, kasnije pak, kada je teorija ispala isuviše primtivna, u sredinu je smešten centroversio. Teorija je u osnovi pogrešna. Usmerenost prema spolja ne znači rasturenost i nemir u spoljnjem svetu, usmerenost prema unutra ne znači mir i usredsređenost. Čovekovo biće se ritmički okreće prema napolju i prema unutra i prema centru, ka stvarnosti, ka tami i ka središtu. Jedan jing, jedan jin, jedan jen. U stvari inače ne presuđuje kuda je čovek usmeren, nego da li njime vlada požudna životna glad, ili on vlada nad životnom gladi. Kao i u svim slučajevima, moderno scijentifično mišljenje ne zna ništa drugo do li da organizuje suprotne tipove koji se međusobno isključuju, ili da stvori neku kompenzaciju među krajnostima.
U baštini taj dživa, čovek koji se namerno rastura u svojoj životnoj gladi, nije neko drugo biće do li atman, budno i besprekorno raspoloženje. Njih dvojica ne isključuju jedan drugoga. Između džive i atmana postoji razlika u stupnju. Dživa je čovek koji u raznobojnom blistavilu sveta ne ume ništa drugo do li da rasplinuto prima sve što sudbina stavi pred njega, da luta u kovitlanju treperavog sveta i da u njemu slepo uživa, razbludno trošeći duhovna dobra sve dok ne ispari u nepostojanje. Atman je čovek koji obuzdava životnu glad, koji isključuje svoju žudnju ka središnjoj primamljivosti (kama, jin), i šta smeta što se izgubila čar sveta ako je postala pogodnija za više stupnjeve bivstva. Hinduska metafizika kaže da se čovek u slobodnom padu, nemirno se rasipajući, pretvorio u spavaćivog (avidja), ali se probudio (vidja).
Biti usaglašen za objavljenje znači ostvariti osnovno stanje, biti mudro novorođenče, odnosno biti budan, isključiti životnu glad, istupiti iz samsare i ukinuti žudnju. To je stanje koje je lako razumeti, jer nema u njemu ništa natprirodno: „Na velikom putu nema ništa tajanstveno“. Ali to je ono što je teško, jer dosezanje zahteva od čoveka najviše duhovne napore.
2.
Budući da je objavljenje bezuslovan sud nad ljudskim bićem, zato ništa nije važnije do razumeti kako ono stiže do čovekovog znanja. Ono što se zbiva u svetu prirode ponavljanje je onoga što se zbiva iznad prirode, s tom razlikom što ovde vidimo samo ono što se događa, ništa više. Ako pak shvatimo i ono drugo, vidimo da je ovo ovde manje-više korumpiran vid izvornoga, jer ono tamo je praslika, i precizna je i u njoj se očituje i ono što je ovde nevidljivo, smisao. O ukupnoj stvarnosti čovek pribavlja znanje samo posredstvom objavljenja. Da nije reč ni o slučajnosti, ni o samovolji, niti o namernoj zluradosti, takozvanoj popovskoj prevari, to ne treba posebno naglašavati. Dokaz je sama po sebi činjenica da je važnost objavljenja uvek prihvatao nad sobom uzvišeni čovek, a poricao ga je samo nitkov u čoveku i u dobu. Po ovome je u svakom slučaju već jasno da čovek objavljenje dobija iz nadljudskog kruga. Pouzdano je i to da ne raspolaže usaglašenošću, koja je pogodna za prijem očitovanja viših krugova, onaj koji živi u razasutom nemiru opsene. Žeđ i usaglašenost se međusobno isključuju. Ali treba biti veoma oprezan. Svaki naš pojam je antinomija.
Ništa lakše nego zalutati u životu. Beme Sveti Duh naziva heilige Gier, odnosno sakralna žudnja. Bez žeđi nema života i nema privrede, nema blistavila i nema radosti. Bez žeđi nema žudnje za onim što je više i nema radoznalosti kako bi čovek obuzdao niže i ostvario više.
Stanje koje Genon naziva tat primordial jeste osnovno stanje. To je izvorno stanje čoveka i bezuslovno jedno s usaglašenošću za objavljenje. Kada čovek čuje objavljenje, kao što piše Genon, on sudeluje u komunikaciji Neba i Zemlje, on čuje dole šta je rečeno gore. To je čovekovo normalno stanje. To je vidja (budnost). Spavaćiv čovek pak nije neko drugi nego isti taj čovek, samo što živi u smanjenoj budnosti i ne čuje objavljenje. U spavaćivom čoveku osnovno stanje nije poništeno nego ga čovek nije svestan zbog zatamnjenog smisla. Pribavljanje budnosti nije pitanje znanja niti učenja. Ovaj korak nema odgovarajući pandan u modernom svetu. Danas se zna samo za učenje, eventualno za vaspitanje, možda za kulturu. Posvećivanje nije ništa drugo do normalizacija korumpirane svesti degradirane budnosti. Realizacija postojećeg osnovnog stanja u svakom čoveku, u svakom dobu. Ispravljanje korupcije, drugačije rečeno ostvarivanje primordijalnog stanja. To je ono što se zaboravlja u modernom dobu, jer se ne ume da to i učini.
Izmena sklopa svesti ne zavisi od znanja niti od obrazovanja. Za gomilanje znanja i za učenje treba dar, a darom raspolaže samo izuzetna individua. Znanje inače nikuda ne vodi, bilo koliko da je veliko, čak što je veće, manji su mu izgledi. Zbog toga neko može raspolagati vanrednim znanjem i istovremeno biti vanredno niske razine. Bilo koliko i bilo kakvo da je znanje, ono nema preobražajno dejstvo na svest. Realizacija liči na moral, jer da bi neko živeo moralno, nije mu potrebno znanje nego odluka. Znanje je izuzetno i individualno, moral je univerzalan i obavezan za sve. Oni spisi baštine koji se uzdržavaju od svakovrsnih saopštenja znanja i koji ispravljaju korumpiranu svest korak po korak i bude čoveka iz spavaćivog stanja, predaju neki postupak posvećivanja. Takav postupak posvećivanja predaje jeste Tao te đing i Čuang-ce, kod Grka orfika, kod Jevreja Kabala, kod Arapa sufi, ali pre svega i iznad svega indijska joga. Polagan i metodičan obračun s nemirnom rasturenošću u spoljnjem svetu i sprečavanje promena u mišljenju (čiti-vriti-nirodha). Aktivnost je smirivanje čula. Kako bi duša izdržala u svojoj nepokretnosti. Kao što uči tao, raspoloženje treba da je jezero glatko kao ogledalo na kojem se jasno mogu iščitati znaci nadljudskog bivstva. To je ono što čovek ne može dostići učenjem i znanjem i obrazovanjem.
To je ono za što nije potreban dar i što je dostupno svakome, jer svako čuva u sebi osnovno stanje i neophodno htenje za njegovo ostvarivanje, ali je to ono što se najlakše zatamni i ospe i oslabi i zamuti. Patanđali kaže da je prvi korak moralna disciplina. Ne nanositi štetu, ne lagati, ne krasti, odupreti se uživanju, ne pribirati. Čistota, zadovoljstvo, samopregor, udubljivanje u svete knjige, služba Gospodu. Ako uz to ide ispravno sedenje, pravilno disanje, opoziv čula i koncentracija, meditacija i samadhi, onda je čovek krenuo ka ostvarivanju osnovnog stanja. Ne ranije. Svaki prolazni instinkt i nadahnuće nisu pouzdani. Samo će očvrsnuti onaj, kaže Jogasutra, ko dugo i metodično vežba bez prekida.
Nije teško rečima izraziti ispravljanje sklopa svesti. Normalizacija nije ništa drugo do životnu žeđ (kama, Gier), koja je iznad mene i koja vlada mnome, podrediti sebi kako bih ja vladao njome. Žeđ (trišna) komanduje meni, ili ja komandujem trišni. Ako mnome vlada životna glad, treba da činim ono na što me upućuje slepi instinkt, treba da jurim i da grabim, jer u jednom jedinom trenu on zahteva mnogo, moram da se poremetim, uvek želje i žudnje i strasti, uvek žurba, kako ne bih nešto propustio, pribirati, brinuti se, strahovati, bojati se, gladovati, biti žedan, juriti za ciljem i za moći i za imanjem i za slavom i za blagostanjem i za udobnošću, sve će to progutati moj sopstveni instinkt. Ako mu ja zapovedam, ista ta glad će me održati i pomoći mi i svojom će snagom otvoriti svaku bravu i otkriti skriveno i pružiti sposobnost da i najviše razumem i dosegnem. Zato Beme kaže da je žudnja stalna oznaka Svetog Duha.
Promena sklopa svesti istovremeno je i pitanje arhitekture. Jer ono što je ispravno bezuslovno je nadmoćno nad neuređenošću. Na tome počiva grčka orfejska baština. To je najvažniji princip umetnosti. To je smisao lepote. Svet koji će uslediti, kaže Solovjov, pitanje je umetničkog ostvarenja. Korupcija je razorena. Izgradnjom upravlja misao reda i srazmere i mere.
3.
Realizacija budnosti je tehnički postupak. Postupak tehnike eskstaze. Ekstaza ne znači ništa drugo do biti izvan. Čovek je izvan nemirene rasturenosti i istupio je izvan reziduuma teško razrešivog čvora sraslog Ja koji se isprepletao u njemu pod brojnim inkarnacijama i koji je uzurpirao mesto pravog čovekovog Ja. Nalazi se izvan lutanja po spoljnjem svetu i izvan besmislenog kovitlaca.
Smer ekstaze ne sledi kružno kretanje prirode, nego se okomito odvaja od njega. Život je u višem krugu zapravo uvek ekstatičan, to jest zanos, umetničko ostvarenje, mišljenje, doživljaj umetničkog ostvarenja, čitanje, učenje, ljubav, divljenje, ples, muzika, putovanje, molitva. Zato postoji i narkoza, jer čoveku život pruža manje zanosa nego što on želi. Narkoza je veštačko bunilo u nedostatku prirodnog. Postoji sakralna opojnost, kao kod vina. Zato je orfički Dionis ekstatično božanstvo, bog vina. Ali svim ovim se ne želi ništa drugo do da se pojača životni žar, i ostaje samo doživljaj. Sve to nema nikakve veze s posvećivanjem, jer nije zanos, nego opijenost. Arhaička tehnika ekstaze svaki korak života čini svesnim, pretvara u trajnost svaki viši dosegnutri stupanj i čini ga dostupnim i ostvarivim u bilo kojem trenutku. U prostom zanosu života čovek zaista gubi ja kako bi s prolaskom bunila pao ponovo na isto mesto gde je i prethodno bio. I ništa više. U ekstazi posvećivanja bunilo u svim slučajevima znači koliko god čovek da istupa iz svog životnog ja (dživa) isto toliko realizuje svoje uzvišeno Ja (atman). Patanđalijeva Joga-sutra isto je takva tehnika ekstaze kao i tao ili sufi ili Kabala.
Životni zanos ne želi ništa drugo do osećaj slobodnog lebdenja što je praćeno gubljenjem Ja. Ekstaza joge i sufija i orfike istovremeno s gubitkom životnog Ja želi sjedinjavanje s uzvišenim Ja. Joga doslovno zaista i znači sjedinjavanje, isto kao i grčko ÷åíïóéò, hebrejsko jihud i arapsko itihad.
Orfej je učio da je svet Erosa rođen prvi (eros protogonos). Na početku stvaranja stoji onaj koji sve drži u ravnoteži i jedinstvu, onaj koji sastavlja ono što je u neskladu, povezuje suprotnosti. Eros je dajmon celine, najveća suprotnost, sin Neba i Zemlje. Eros je, reklo bi se danas, osnovni princip kosmologije i fizike i antropologije i sociologije i psihologije. Ono što su Grci nazivali enthusiaismos, odnosno oduševljeni zanos, to je značilo da je jedinstvo erotske omame prodrlo u čoveka i obuzelo ga. Očitovanje ovoga entuzijazma jeste ples i pesništvo i muzika. Tamo gde se nalazi umetnost, tamo se nalazi i ovo božansko jedinstvo (epiphaneia), kao u skulpturi i zdanju i slici, i svuda gde se nalazi red, i srazmera i mera i pravilo, kao u ostvarenom moralu i sređenom društvu i u visokom znanju, pogotovo u aritmetici i geometriji.
Sve to nije stvorilo ljudsko Ja. Ono što je čovek stvorio konačno, to je stvorila raspevana duša (thymos aoidos) u erotskom entuzijazmu, i ako se čovek pomeo i pokolebao i sebe korumpirao, lepota je ono što ga ponovo očisti. Svet u svojoj celovitosti i misao koja vidi istinu, filozofiju, do najvišeg vrha ljudske duše Orfej je nazivao opijenošću i zanosom (mania te kai bakheia). To je muzika najvišeg reda (megiste mousike). To je naviši stupanj erosa. Philosophia znači biti zaljubljen u mudrost. Stvarnost ne saznajem umom, nego zanosom (methe). Ovaj methe je tačno suprotnost pohlepnoj lakomosti Ja za životom. Pathe je ona koja odvaja i deformiše, izdvaja i razara, koja je zabuna i magla i neurednost, slepa strast i zbrka. Iz pathe ne dospevam nigde, čak gubim i ono što imam. Pathe nije zanos, nego obeznanjenost. Znači biti zbunjen mnoštvom. Čovek u omami gubi svest. Ali je pathe hladna strast. Nesvest gmizavca. U kojoj nema ni kapi erosa. To je bezumna požuda. Znači biti izručen onome što je bezgranično i nepouzdano, što se rasprši i koleba, u čemu nema jedinstva ni stalnosti ni forme, i što se razlije i ispari. I obeznanjenost je nesvesnost, ali nesvesnost ne prema gore, nego raspršivanje u ništa. Velika većina narkotika je ovakva obeznanjenost.
Čovek samog sebe gasi i sklapajući oči baca se u besmislenost. Zanos na viši stepen uzdiže sve sposobnosti čoveka, pa i razum. Obeznanjenost degradira i oslabljuje, parališe i guši. Zanos sjedinjuje sa svim ljudima i sa celinom sveta. Obeznanjenost raspršuje u nepostojanje. Zanos je pojačana, obeznanjenost degradirana budnost. Treba biti veoma oprezan. Svaki naš pojam je antinomija. Ništa nije lakše nego zabludeti, a najobičniji način zablude jeste poremećenost u rečima.
Usaglašenost uz koju dolazim u dodir sa svetom Orfej je nazvao methe aionios, zanos svetom, i ovaj zanos, zbog višeznačnosti áéïí, znači vekovečni zanos. Doći u dodir s večnim poretkom. Ko istupi iz zbrke života i sazna nešto od stvarnosti sveta i to iskaže (aner periosa eidos), to je tumač bogova (prophetes, mousikos, poietikos, telestikos). Taj čovek je osetljiv za objavljenje. Sve što je nastajalo iz methe aionios Orfej je smatrao objavljenjem. Zbog toga je moguće, prema orfici, da objavljenje bude ples ili muzika, pesništvo ili skulptura, kao što znamo da postoji umetnost koja u komunikaciji čoveka s nadljudskim predstavlja više nego mnoge filozofije, nauke ili religije.
4.
Ono što arapsko sufi naziva itihad, spajanje, jednom rečju izriče što je zapravo dva. Ono što volim, to poznajem, a što poznajem, to volim. Spajanje je dvostruka veza ljubavi i znanja s Jedinim. Najčudnije je i izuzetno u celoj baštini da je ova opijenost ljubavlju i poznanjem opijenost vina i ljubavi ne samo zato što se u Bogu nalaze vino i žena i što se Bog nalazi u vinu i ženi, i ako volim, volim Boga, i vino, i ženu, i lepotu, i poeziju, i svet, i anđele i vaši („žaba je lepa kao serafim“, kaže Angelus Silezijus), nego zbog toga što, ako volim Jedinog, svet će biti jedan, samo treba da volim jedan kako bih voleo sve, i u toj ljubavi se otvara tajna svemira, sve saznajem i znam, jer postajem jedno s Jedinim. Ne treba mi spasenje. „Više sam nego svoje spasenje“, piše Ibn Karan. „Ja koji njega volim, jesam on, a on koji mene voli, jesam ja“, kaže Haladž. „Lepota žene jeste svetlosni zrak Boga, ne njene ljubavi“. Ne treba ništa drugo do li samo Jedan. „Bilo što da si hteo da mi daš na zemlji“, kaže Rabija, „razdeli među mojim neprijateljima, bilo što da si hteo da mi daš na nebu, podeli među mojim prijateljima. Ja ću se zadovoljiti samim tobom“.
Sufi ne govori o stepenicama tehnike ekstaze. Sigurno je postojala usmena tradicija koja je saopštavala učenicima praksu ovoga posvećivanja, ali se izgubila. Ono što je ostalo to je najviša budnost zaodevena u ludilo izvansebnosti. Sufi je čist glas objavljenja.
Duša koja sve odbacuje i ostaje naga zna da joj ništa nije potrebno sem pribavljenog siromaštva. Sufi je realizacija usaglašenosti. Samo jedan Jedini. „Jedan Jedini tren biti skupa s Bogom više je nego uvažavanje celokupnog čovečanstva od stvaranja pa do kraja sveta“, kaže Šibli. Ako čovek to zna, on zna sve. „Ti si iznad sveta i ti si iz sveta, tvoje je sve, poznato, nepoznato, večito i prolazno. Tvoje je bivstvo i nebivstvo, dubina zemlje i nebeski krov, tvoje su dve odeće, ti su svetlost i njena suprotnost“. I pošto on sve zna, zna i šta je najveća slava, šta znači biti pobednik u životu i dobiti igru sudbine.
Sufi se smeje kraljevima i sleže ramenima kada se govori o Aleksandru ili Cezaru. Zna koliko je melena njihova slava, koliko je čudnovato malen zahtev i slava kraljeva i vojskovođa. Koliko je veće kada „Jedan otkrije Celinu i kaže: ja jesam Bog“. Osvojiti Indiju? Jedan Jedini pobožni tren je veći nego poklati stotinu hiljada ljudi. Piti vina. „Kažu da si pio greh, pio sam ono što bi bilo greh ne piti. Još pre nego što sam se rodio, bio sam opijen njime, i tako ću ostati zauvek, čak i onda kad mi se kosti u prah pretvore.“
Patanđalijeva Joga-sutra uči više vrsta oblika spajanja. Različite vežbe tehnike ekstaze. Ostvarivanje jedinstva se može dogoditi putem poznavanja (dnjana-joga), putem delatnosti (karma-joga), putem ljubavi (bhakti-joga). Bhakti kaže: „Život ima samo jednu jedinu veliku vrednost, a to je ljubav prema Bogu“.
Ko je to ostvario, on ne ume ništa drugo do li neprekidno živeti u radosti, i njemu je svaki tren ponovo vaznesenje. Tehnika ekstaze otvara puteve besmrtnosti.
To je, kao što se kaže u Indiji, ekajana, jedini put. Sufi je u baštini potpuna realizacija bhakti-joge. „Sve hoću da dam tebi i za to ne želim ništa“. Ova ljubav nije stvar srca, i nije stvar emocija i nije stvar duše, i nije stvar razuma ni duha. „Možda se i ne može nazvati shvatanjem“, piše Plotin, grčki učitelj sufija, „sasvim druga vrsta viđenja, obuzetost, pojednostavljenost, produhovljenost, najveći napor kako bi čovek postao jedno, i ako je moguće da se nađe oči u oči s onim što svetilište krije. U crnom danu, gle, evo svetle noći. Od Boga do Boga sam dospeo dok sam u sebi uskliknuo: ja sam Ti.“
5.
Iskustvo je svakako postojalo, ali je sufi verovatno iz Indije dobio one reči s kojima je ono što je nazvano fana mogao da oblikuje i što je postalo najvažniji pojam arapske tehnike ekstaze. Fana znači odbacivanje svega što nije Bog, odbacivanje svih svojstava (upadhi, priloga, kao što se kaže u Indiji), odbacivanje individualnog Ja, situacija bez stanja, ukidanje misli o stvarima, nauka o poništavanju, prolaznost prolaznosti. Ono što mahajana naziva šunjata, praznina, osnova je učenja mahajane, „znanja koje prevazilazi um“.
A ovaj pojam se oseća u oblikovanju fane. „Svet ima pet tvoračkih elemenata, a oni su po prirodi svojoj prazni… Priroda svake stvari jeste da je prazna. Nema ni početka, ni kraja, nije bezgrešna i nije bez negrešnosti, nije savršena i nije nesavršena, u ovoj praznini nema oblika, nema opažanja, nema imena, nema razumevanja, nema saznanja… Nema tu ni oka, ni uva, ni nosa, ni usta, ni tela, ni duše… To je znanje koje prevazilazi um, a ko krene prema znanju koje prevazilazi um, u njemu se prosvetljava najviše savršeno znanje.“
Ono što znači ovo „sve je prazno“ (sarvam šunjam), to je neophodna stepenica tehnike ekstaze preko koje čovek treba da započne realizaciju. To je ona tačka gde on prestupa preko linije stvarnosti. To mahajana naziva bhutahati, granica stvarnosti. Tu počinje maha šunjata (velika praznina), ili bezobjekatnost.
Jer ono što je predmet, i nalazi se izvan i objekat je, to nije stvarnost, nego praznina. Projekcija pometenosti čovekovog bića. Objekat je nešto što je nasuprot čoveku, kao suprotnost i protivnost i otpor sopstvenom biću. Objekat nije ništa drugo do slika užasa koja živi u ljudskom biću smanjene budnosti, slika koju on u snu smatra za stvarnost sudbine, odnosno za projekciju uslovne svesti, zabluda u njoj pa svoju projekciju uslovnosti stvarno smatra postojećom, i dopušta da ovo njegovo snoviđenje, kao da je stvarnost, deluje na njega. Sve je prazno. I praznina je prazna (šunjata šunjata). Dosta tih stvari. Svaki objekat i svaka stvar su prazni.
Na prvoj stepenici tehnike ekstaze čovek otkrije da se treba obračunati sa svim uslovnostima svesti i treba realizovati neuslovnu svest, treba da sazna da je svaki predmet koji vidi, čuje, dodirne i iskusi, projekcija sopstvenih poremećenosti, i prva njegova stvar je da sazna da predmeti i objekti nemaju sadržine ni suštine, i da su prazni, samo su vizije, opsene svesti na koju deluju njegovi snovi, i ovu projekciju on treba da ukine, odnosno treba da realizuje neuslovnu svest koja se nalazi izvan svakog postojećeg uticaja. Jer nisu samo predmeti i objekti prazni. I opažanja su prazna. „Nema ovde ni oka, ni uva, ni nosa. U ovoj praznini nema oblika, nema imena, nema poznavanja, nema znanja.“ I poznavanje je prazno. I svest je prazna. I praznina je prazna. I san je prazan, i opsena je prazna, onaj koji opsenu vidi, i on je prazan. Svest treba očistiti i njene izmene smiriti. (Čita-vriti-nirodha, kao što kaže Patanđali.)
Sarvam šunjam znači da je sve prazno. Što znači da čovek, ako je pošao prema svom usaglašenom objavljenju i hoće da sudeluje u komunikaciji s nadljudskim, ima prvi zadatak da pribavi svest na koju ne deluju uticaji, odnosno da odbaci sve uslovnosti i da ostvari potpunu bezobjekatnost, u kojoj nema predmeta ni objekata ni spoljašnjeg, ali nema ni svojstava, ni sposobnosti, ni čula, ni misli, ni osećanja, ni unutarnjeg, i nema ništa drugo sem praznina praznine, ali je i ona prazna (maha šunjata).
Učenje o praznini izražava Pradžnjaparamita hridaja sutra. Ova sutra je komentar Budinog govora o cvetu. Hodočasnici stižu Budi, pozdravljaju ga i čekaju u tišini kako bi se Uzvišeni oglasio. Buda dugo stoji bez pokreta, zatim ubere cvet, pokaže ga grupi hodočasnika i ne proslovi ni jednu jedinu reč. Niko ga nije razumeo, sem Mahakašjapa, koji je klimnuo glavom i pogledao Budu. Uzvišeni je rekao: sada sam ti predao najdragocenije blago, znanje koje prevazilazi um.
Učenje govora cveta, znanje koje prevazilazi um, jeste bezglasno znanje. To znanje je silentium mysticum. Prvi uslov dodira s višim svetom jeste realizovana tišina. Raspoloženje glatko poput ogledala. Očišćenje svesti od svakog uticaja i delovanja, u prvom redu uklanjanje svakog poremećaja koji dolazi iz samog čoveka. Patanđali kaže da treba nastaviti „praksu zamišljanja praznine“.
Arapska fana je bez stanja, razgrađenost misli o stvarima, odbacivanje svakog svojstva, nauk poništavanja znanja koje prevazilazi ovakvo Ja. Znak raspolož enja glatkog poput ogledala. Fana je realizovan silentium mysticum. „Vizija prestaje na ovom mestu, ne-vizija uči viziju; Živeti tako da nemam ništa i da nisam ništa; Sufi je bliži ćutanju nego govoru. Nisam hrišćanin, nisam Jevrejin, nisam pars, niti muhamedanac. Nisam istočnjak, nisam zapadnjak, nisam suvozemac, nisam morski. Ne potičem iz zemlje, niti s nebeskih tela koja kruže. Nije me rodila zemlja, ni voda, ni vazduh, ni vatra. Nisam stigao iz grada Božijeg, ni iz praha, ni iz vekovečnosti, niti iz večne promene. Nisam kod svoje kuće na ovom svetu, ni na drugom svetu, ni u raju, ni u paklu. Otac mi nije Adam, majka mi nije Eva, nisam došao iz Rajskog vrta niti od anđela Rajskog vrta. Moje je mesto ne-mesto, trag mi je istražen, ni telo, ni duša.“
6.
Šankara određuje budnost na taj način što, dok se ona zbiva, ništa se ne zbiva. Ovaj događaj koji nije događaj ima tri momenta. Prvi je: sedim na obali reke i vidim da ptica čuči na grani vrbe, a granu ljulja vetar. Drugi je: nema drveta i nema ptice, nema vetra i nema reke i nema obale, ne sedim nigde i ne vidim višta, jer nema pogleda, i nema mene koji bi video. Treći momenat: sedim na obali reke i vidim kako ptica čuči na grani vrbe, a granu ljulja vetar.
Ništa se nije zbilo.
Prvi korak je da situaciju u kojoj jesam u svoj njenoj potpunosti učvrstim u svojoj svesti. Ne samo reku i vrbu i vetar i pticu. Primam k znanju svoj sklop i osobenosti i složenosti svoje sudbine i zamršene spletove svoga života, i svoje sposobnosti kako bih ih razrešio, i svoje nesposobnosti, kako ne umem da ih razrešim, i svoje uspomene, i bezgranične mogućnosti koje se kriju u meni. Prvi korak: usredsređivanje pažnje na trenutak u kojem jesam. Punoća ne zavisi od toga koliko pojedinosti okuplja usredsređenost, nego od toga koliko duboko doseže.
Drugi korak: ovu situaciju počinjem da razgrađujem. Nema predmeta. Ono što nazivam objekat, to je suprotnost i protivnost i otpor koje sam ja projektovao i u svojoj smanjenoj budnosti smatram ih stvarnošću. Nema vrbe ni ptice, sve je to projekcija mojeg ustalasanog raspoloženja. Ali nema ustalasanog raspoloženja, jedino u njega veruje moja korumpirana svest. Ali nema korumpirane svesti i nema vere, samo večno čisto i glatko raspoloženje u kojem se ogleda celokupna slika bivstva. Ali nema raspoloženja, nema ogledala, nema slike i nema vizije. Sve je prazno. To je drugi korak.
Treći: vaspostavljam svaku svoju osobenost i sposobnost i zapažanje, znajući da nema ništa drugo do praznina, vaspostavljam stvari i svoju korumpiranu svest i vrbu i vetar i reku i pticu, znajući da je sve to opsena i nevažeće. Svest je prestupila preko granice stvarnosti i pribavila znanje koje mahajana naziva „tvrđe od dijamanta“ (Vadžračedika). Kamen kao simbol u baštini uvek označava neuništivost. U alhemiji je kamen mudrosti apsolutno znanje.
Petrus – stena. Ćaba. Kamen tvrđi od dijamanta jeste kameni temelj osnovnog stanja. Ono mesto odakle se vidi stvarnost. Nema objekta. „Vera u misao stvari ne može se ni iskazati.“ Ali ni vera u duh i dušu isto se tako ne može iskazati. „Onaj ko drži misao Ja, živog bića, pojedinca stvarnošću, ne može se smatrati bodhisatvom.“ Treba odustati od svih stvari, ali treba odustati i od svih ne-stvari.
Ko svet prima ozbiljno, on formira predstave koje nemaju preduslove, to jest imaju jedan preduslov, čovekovu korumpiranu svest i zatamnjenu budnost.
Vera u svet je posledica mesečarstva. „Svet nije svet, zato je svet. Ja nije Ja, zato je Ja.“
Tvrđa od dijamanta jeste ekačita, reč koja se prema značenju može prevesti kao osnovno znanje, to jest osnovno stanje znanja. To je znanje golo kao od majke rođeno. Sada ponovo mogu da sednem na obalu reke i da posmatram pticu na grani vrbe koju ljulja vetar, jer sve to sada već nije objekat ni spoljne i poremećeno znanje prinudne predstave ni opsena. Sve to više nema skriveni preduslov. Svet sada vidim bhutahati, to jest vidim ga s druge strane granice stvarnosti. To više nije vizija, nego – kao što sufi kaže – viziju uči nevizija, odnosno to je već ekstatičko iskustvo. Ekstaza znači stajati izvan.
Stajati izvan raspršenog nemira i unutar ostvarenog jedinstva. „Slobodan sam od samog sebe, slobodan sam od Ja.“ Slobodan sam od slobode. „Ko veruje da postoji biće i da postoji oslobođenje, ne može se nazvati bodhisatvom.“ To je znanje tvrđe od dijamanta.
7.
Mahajana je ekstatična životna praksa. Čovek se zadržava na granici stvarnosti (bhutahati), odnosno drži život na prosečnoj razini meditacije (na sanskrtu: dhjana, kineski: čan, japanski: zen). Meditacija je prethodnica onog stanja u kojem se čovek otvara za nadljudsku komunikaciju. To je ono što Vadžračedika naziva ekačita, znanje golo kao od majke rođeno, état primordial, kako kaže Genon, to je mudrost novorođenčeta, kao što uči Lao-ce, odnosno fana u sufiju. Osnovni potez životne tehnike. Svesnost se može meriti po tome ko raspolaže kakvom praksom ekstaze.
U Kini i u Japanu su iz dhjane nastale naročite varijante prakse ekstaze koje se na zapadu obično označavaju, prema knjigama T. Suzukija, zajedničkim pojmom zen. U praksama ekstaze svaki takav elemenat tehnike, koji je Patanđali prvo i konačno izrazio, nalazi se zajedno, ali u svakome od njih u osobenom poretku i naglasku. U zenu celokupno težište delatnosti pada na satori. Satori je buđenje. Dovoljan je jedan jedini tren. Ko iz iskustva ovog jednog jedinog trena ne ume da izvuče sve posledice, i onako je izgubljen.
Ako je pak razumeo, spokojno može da ide dalje da „pije čaj i jede pirinač“. Celokupna tehnika zena u službi je ovog duhovnog udara groma. Udar groma, a nije se ništa zbilo. Učitelj Hui-k’o je rekao svojim učenicima:
„Ne razumem zen i o njemu ništa ne umem da vam kažem, zato je suvišno da ovde provodite toliko vremena. Najbolje je ako to sredite sami sa sobom.“ A zbog toga se sve više i više učenika okupljalo oko njega.
Pristizali su znalci i pitali ga: kakvo je tvoje učenje kojim preobraćaš ljude. „Nikada nisam imao neko učenje i nikoga nisam preobratio“.
Metod prenuća, kao što je zabeleženo, prvi je svesno primenio učitelj Lin-či, koji je, kad bi mu neko uputio neko nadmeno pitanje, uzviknuo: Kvats! Ovu reč je koristio carinik kad putnik prelazi granicu (granicu stvarnosti). Kvats znači: Hej! Ima li nešto za carinjenje? [ta se švercuje? Na granici su bez važnosti prepredene fraze i lukave teorije. Treba pokazati pravo lice. Ne mogu se prošvercovati pogledi na svet! Jedan od elemenata egipatskog posvećivanja jeste da se na stepenicama čoveku postavljaju iznenađujuće prosta pitanja i on mora smesta da odgovori. Na primer: na brodu proslovi jedro: Kako se zovem? Proslovi krma: Kako mi je ime? Može da stupi dalje samo onaj ko ne zbija šale, nego odgovori: jedro, ili: krma. ^ovek ne može da bude dovoljno jednostavan.
Jedan učitelj zena, kad je neko želeo da istupi s nekom teorijom, nemo je dizao štap. Kao Buda cvet. Drugi učitelj bi lupio u bubanj. Pazi! Nema učenja. „Nikada nisam imao nikakvo učenje.“ Postoji samo praksa. Ne razmišljati.
„Ako hoćeš da razmišljaš, pogrešićeš“ – kaže Lung Tan. „Ako hoćeš da vidiš, pogledaj.“ Treba videti. Treba koraknuti. Treba prestupiti preko stepenice. Treba se probuditi! Treba biti budan. „Prijatelju, um tvoj neka ne
sedne nigde, ni unutra, ni spolja. Samo ne biti nadmen. Mi smo nezamislivo jadni.“ Ali – kao što veli Buda – ima među nama manje ukaljanih koji bi se, kad ne bi slušali učenje, izgubili. Sredite to sami sa sobom. Nikoga nisam ničemu naučio. Ako hoćeš da vidiš, pogledaj. Nigde ne sesti. Ako je neko izvukao zaključke iz treska groma i realizovao njihovo dejstvo, on je prestupio preko granice stvarnosti. „Pronašao si sama sebe“ – rekao je Hsijang Jen. „Ali od počela začela ništa se nije udaljilo od tebe. Ti si zatvarao oči pred stvarnošću. U zenu ničemu nije potrebno objašnjenje. Zen se ne može učiti. Tvoja saznanja se ne umnožavaju posredstvom zena. Samo prevazilaziš sebe.“ To je ono što Vadžračedika naziva znanjem tvrđim od dijamanta: kada čovek postaje slobodan od samog sebe i od postojanja i od života i od Ja. Ali onaj koji misli da postoji oslobođenje, ne može se nazvati slobodnim.
„Živeti tako da nemam ništa i da budem niko“ – kao što kaže sufi.
„Moje mesto je ne-mesto, trag mi je bestrag.“ To je ono što Orfej naziva ìåèåáéïíéò. Ne znanje nego nešto što je „blisko vatrenom zanosu“, tivra-samveganam-asanah, kako kaže Pantađali. U satori svest sve uslove stavlja na jedan jedini tren, potom se brzo vraća da „pije čaj i jede pirinač“, i sve radi tako kao da se ništa nije dogodilo, ali neprekidno živi u satori, u njoj govori i spava i hoda i radi, raspravlja i gloži se i ženi se i podiže decu, i ne saznaje ništa više. „Zen nije stvar Ja, nego karaktera.“ Jer zen ne znači da sam zadovoljan buđenjem i da mu se divim i uživam u njemu. Postoji nešto što učitelji zena nazivaju trećim stavom. Sedim na obali i gledam pticu, to je prvo. Ne sedim nigde, nisam Ja i ne vidim ništa, to je drugo. Sedim na obali i opet gledam pticu, to je treće. Ovo je treći stav, realizacija, kada sedim i gledam pticu, ali znam da nema Ja i da nema ptice! Kada težište svog ukupnog znanja unosim u to da spavam i da podižem dete. Kada duboko ćutim o tome šta se zbilo, i hodam i radim i raspravljam i gložim se. Ništa nije neukusnije nego se stalno pozivati na svoju budnost! Učitelj kaže: „Ako je u nekome isuviše zena, udari mu na stomak“. „Već kad čujem Buda, ja protestujem“, uzviknuo je drugi učitelj. Učenik se žalio da, otkako se priključio učitelju, ovaj ni jednu jedinu reč nije rekao o duhovnim stvarima. A učitelj će: „Stalno te učim duhovnim stvarima. Kad sam tražio čaj, zar ga nisam uzeo? Kad si doneo jelo, zar ga nisam pojeo? Kad si me pozdravio, zar ti nisam otpozdravio. Praznina je moje pravo Ja i ona je moj istinski dom. Zen je ono što nema priroka.“
Baština čena (zena) nije u krupnim raspravama, nego se sačuvala u malim dijalozima. Sadržina svakog dijaloga je jedan satori, odnosno bljesak. To je ono po čemu su toliko srodni zen i hasidizam. Dijalog je zagonetka (zen kaže koan). Učitalj zadaje ovakav koan koji treba razrešiti. Pitanje ne sadrži znanje i odgovor je ispravan samo onda ako čovek odgovara s druge strane granice stvarnosti, s izmenjenim skopom znanja. Pitanje usaglašenosti. Ekstatična praksa. Lažno je saopštavanje svakovrsnih znanja. Ne mogu biti dovoljno jednostavan. Ne mogu biti dovoljno prazan. „Ako između neba i zemlje nastane procep od desetine jednog palca, kaže treći patrijarh zena, oni će se večno razdvojiti.“ „Ako suočiš ono što želiš s onim što ne želiš, duh će ti se neizlečivo razboleti.“ „Ne nastani se izvan u spoljnjem svetu, ne nastani se u unutarnjoj praznini, to će te samo odvesti u nemir.“ „Jedan u svemu, sve u jedan.“ To je itihad sufija i grčko henosis, hindu joga i hebrejsko jihud.
8.
O ove tri stvari neizostavno treba govoriti. Prva je da i hasidizam, kao i zen, posvećenje shvata kao čovekov ekstatički bljesak. Na hebrejskom se naziva tešuvah (grčki metanoia). Prevodi se i kao obraćenje, ali samo kao obraćenje u osnovno stanje. Može se reći i da je preobraćenje. Učenje proroka iz Tore, Jovana Krstitelja iz Jevanđelja: preobratite se. Najvažniji je pojam esena.
Druga je da ovo preobraćenje u zenu jeste rezultat duhovnog napora jedne jedine bravure preziranja smrti. To je satori kada stvarnost čoveka pogodi kao munja. Kod Hasida tešuvah je takođe ovakvo osvešćivanje jednim jedinim ekstatičnim udarom munje. Ali ono što je sadržina ovog udara munje nije umna bravura, već etos. Jer težište ne pada na saznanje, nego na njegove moralne posledice. Zalud saznajem stvarnost ako posledice ne primenjujem na svoj život.
Svako posvećivanje je realizacija. Helderlin kaže da čovek svaki dan sedamdeset i sedam puta pada s neba na zemlju. Hasidi kažu da onaj ko se preobrati svaki dan sedamdeset i sedam puta pada sa zemlje na nebo.
Treća je da je posvećivanje kod Jevreja religiozno, u zenu metafizičko.
Zen je izrastao iz baštine sankhja-joge budizma i prema tome on je dnjana-mok-ša – misao oslobođenja je duboko usisao u sebe posredstvom saznanja. U hebrejskoj baštini konačno oslobođenje je iskupljenje koje se događa intervencijom boga, pojavom Mesije, a čovek se može pripremiti za njegov doček, ali nema uticaja na njegovo događanje. Oslobađanje u zenu ne zavisi ni od koga drugoga samo od čoveka, čak ni od učitelja. Kod Hasida oslobođenju najčešće prethodi pokajanje i ispaštanje. U zenu greh, pokajanje, ispaštanje postoje samo u vremenu, a u onom trenutku kada je čovek prestupio preko linije stvarnosti, sve to nema nikakvog značaja. Zato kod Jevreja u posvećivanju ništa nije važnije od molitve. Zen se ne moli, nego meditira. U hasidizmu ekstaza znači stati pred lice Gospoda (lifne ha Adon), u zenu dosegnuti znanje koje prevazilazi um.
Hasidi, tragom Kabale, osnovno stanje nazivaju Adam Kadmon. To je čovek pre sagrešenja, u kojem je živela neporemećena i nesalomljena najviša od duhovnih sposobnosti, nešamah, znanje koje je u njega bilo udahnuto. Posvećenje je dosezanje najvišeg stupnja bivstva koji se ljudski može dosegnuti. Zato je ekstaza hitlahavut Hasida. Hitlahavut nema discipline. Legenda pripoveda kakao umire rabin koji je živeo životom sveca i stupa na drugi svet. Prema njegovim zaslugama odvode ga u raj, ali usput primeđuje ogroman kotao u kojem na hiljade ljudi pate u uskovitlanom plamenu. Ko si oni? pita. To su oni, dobija odgovor, koji se nisu preobratili čak ni u vatri donjeg sveta. Rabin tada jurne na ivicu kotla, odatle se glavačke baca usred plamenog mora, i ne odlazi sve dok vatra ne bude ugašena. To je hitlahavut. Ako ga nešto karakteriše, to je upravo što je na elementaran način lišen svake discipline. Poput naleta. Ubacuje ono što je najviše. Ponajpre sebe sama. Žrtva u ludilu vatre. Ne treba mu spas, kao sufiju. Ne treba mu ja, kao kaluđeru zena. Može se razumeti samo kao znanje koje prevazilazi um.
U brahmanskom posvećivanju nije cilj prosvetljivanje. Satori služi samo zato da se čovek vrati u svakodnevni život, da se oženi i da vaspitava decu i da izvrši svoje delo. Hitlahavut služi samo da čovek može savršeno da ispuni avadahu. Avadah doslovno znači služba. Etos života posle obraćenja ima značenje koje nema nijedna druga ekstatička praksa do hasidizam. Kao da je obraćenje samo zbog službe. Celokupna vatra hitlahavuta primenjuje se u spletu svakodnevice.
Bezglasnost službe hrani vatra bljeska. Nema područja ljudskog života na kojem se ne ispoljava ova služba. Rabi Susja bi obično odlazio u šumu da bi tamo u avadahu pevao Gospodu psalme. Za jednog učenika je zabeleženo kako se, očajan, noću žalio Bogu, jer mu svi služe svojim darom, a on ništa ne zna. Odjednom je skočio i počeo da zviždi. Rabin koji je bio svedok scene brzo je pobegao, „kako ga ne bi opekla nadljudska vrelina božanskog duha“. Kod hasidskih rabina bio je običaj da se u osvit subote ne zatekne u kući ni jedna para, i da se sav novac podeli sirotinji. Sudbina znači da se svako na zemlji otelotvori na onom mestu i u ono vreme u telu koje samo on može ispuniti. A sudbina je zadatak, delo koje treba obaviti. Avadah znači verno služiti zadatku. Ako u hitlahavutu shvatim šta je ono što samo ja mogu da učinim, i niko drugi sem mene, onda avadah nije ništa drugo do da s punim etosom izvršavam ono što je meni povereno i što sam u otelotvorenju prihvatio svojom višom svešću, korak po korak, svakodnevno, istrajno i verno (emunah). Poslednje reči Baala Šema Tova, hasidskog rabina, bile su: „Sada znam zašto sam došao na svet“. Njegovi vernici su govorili da svoje životne zadatke vide samo oni koji su potpuno budni, a srećan je ko tako odlazi da je ispunio ovaj svoj zadatak
9.
Postoji samo jedan sistem koji neprekinuto opisuje tehniku ekstaze od prvog koraka pa do završetka. Orfika i sufi, mahajana, zen i Kabala su precizni i samo koriste metod, ali ga ne uče, ili jedva da ga uče. Zato se u njima mogu događati zabune, greške, čak i obmane. Patanđalijeva joga-sutra je neprekinuto, zatvoreno, sistematsko znanje – i nepogrešivo. Joga je disciplina.
Nema u njoj nikakve strasti. Nema trezvenije ni egzaktnije prakse. Ono što karakteriše joga-sutru upravo je besprimerno hladna nepristrasnost koja tako jednostavno postupa s psihičkim i duhovnim činjenicama, od kojih nema prolaznijih ni vrelijih, neuhvatljivijih ni tananijih, kao da su te činjenice kockice za igru.
Joga se bavi svešću opterećenom degradiranom budnošću (adžnama upahitam čaitanjam). Cilj je da se lunatični čovek obesnaži (apavada) i da se ostvari autokratija hemijski čistog duha (džaitanjam). Jer realizovani čisti duh koji je odbacio svakovrsne deformacije uslov je za najviši ekstatički stepen koji je po raspoloženju glatko ogledalo, odnosno ono stanje čoveka kada on sudeluje u komunikaciji Donjeg i Gornjeg sveta. To je gornji samadhi (ekstaza) koji Patanđali naziva nirvikalpakašja.
Priroda prakse-ekstaze strogo uzev jeste negativna. Čistiti i mesti i prati i ložiti i četkati i grditi i osloboditi i iskopati. Osnovno stanje se nalazi u svakome, jer je ono baza ljudskog postojanja. Samo ga parališe nanos blata koji se nataložio na njemu tokom niza inkarnacija, i ono što deformiše viđenje, i zato čovek drži da je stvarnost ono što je opsena. Svako raspolaže ukupnim znanjem od samog početka. Zadatak je uklanjanje elemenata koji sprečavaju saznavanje. Svest, onako kako je na početku primena metode predmet jogatehnike, „odvojena je od znanja, ali ipak nije razdvojena, u određenom pogledu saučesnik je i ne-saučesnik prvog i krajnjeg znanja“. Ako bi isto to trebalo izraziti modernim jezikom, mogli bismo reći kako čovek mora da razori pojam stvoren o sebi samom, i čovekovo biće ne treba fiksirati u slici oformljene telesnosti, već kao usredsređenu duhovnu energiju, čije najvažnije svojstvo nije materijalna formacija, već moć sila. Ne materijalna supstancija tkiva, već nemoć uvežbanih aktivnosti. Što više čovek obrne i očisti i sažme oformljenu slikovitost (rupa) i jezičke oblike o njoj (nama) svest time postaje jasnija.
Veza između stvari i opažanja treba da se prekine (paratjahara). „Dosta tih stvari“. Sažete sile treba prikovati za nešto (dhjana). Ako više nema stvarnih veza, jedino usredsređenost (dharana), čovek se smiri. Čovek se mora odviknuti da kaže: vidim, jer osnova izjave jeste vera u supstancijalno biće. U jogi svako može da sazna da ne vidim ja, nego sam ja viđenje. Ne opažam ja, nego sam ja opažanje. Nisam pojam i materija (nama-rupa), nego sposobnost da opažam svet. Ali i opažanje i viđenje i snagu treba srušiti. I to je modifikacija.
Način isključivanja modifikacije jeste meditacija (dhjana-hejas tad-vrittajah). Jogin ne vidi oblik, nego nematerijalno zračenje sile. Viđenje materija nije ništa drugo do maglovito viđenje opsene nastale posredstvom rasute uznemirenosti. Ako čovek očisti i sažme sile, nestaje elemenat koji sprečava jasno viđenje. „Ova vežba vodi na drugi stepen postojanja. Ako duhovni smisao preuzme vođenje duše, duša postaje budna. I drugo ništa nema da čini.“
Uzrok nesigurnosti uvek je u tome što čoveka poremeti svest sveta opsene koji je u degradiranoj budnosti i ne može da se potpuno poistoveti s osnovnim stanjem svoga ispoljenog čistog duhovnog bića i ne može da ojača u aposlutnom viđenju. Bilo koliko da je degradiran, nezamisliva je takva ljudska situacija a da se čisto duhovno biće ne probije kroz svest zavedenu opsenom. Ako čovek i ne čuje njegov čisti duhovni zvuk, on ga uvek prepozna. Zato prepoznaje objavljenje. Čovek zna, a da ga niko nije naučio, primordijalno zna da svet opsene nije svet duha koji se sastoji od usredsređenih sila, nego svet rasutih i nespokojnih figura i imena (namarupa), već i zbog toga što svako zna da se opsena može rasturiti, sile nespokojne rasturenosti se mogu usredsrediti, a figure i imena se mogu graničiti, i tim postupkom čovek se ponovo može naći u osnovnom stanju. Ali duhovne sile se nikada ne mogu narušiti i čovek ne može ostvariti situaciju u kojoj prima k znanju samo figure i imena, i kroz koje se ne bi oglasilo čovekovo izvorno biće. Zato čovek uvek zna za ideje. Zato Kinezi kažu da se istina ne može sakriti. Ono u čemu se čovek nalazi jeste svet uvežbanih sposobnosti za zadovoljavanje žeđi za životom, svet deformisane svesti, svet koji onakav kakav je predstavlja opsenu čoveka koji je dopola uspavan žeđi za životom. To je onaj svet iz kojega treba istupiti. Zato se ekstaza naziva istupanjem, ili stajanjem postrani, ili izvansebnošću. Zato se naziva poricanjem ja. Ja je splet uvežbanih svojstava u žeđi za životom. Ne treba razoriti telesno biće čoveka, nego ovo tkivo. Ekstazom se naziva postupak kada čovek ume da iskorači iz ovoga spleta, ako ume da se oslobodi vladavine ove žeđi, i da primeti da ono što živi unutar sveta žeđi, to je jedna vrsta lude poremećenosti (abhimana), a odnosi se prema faktičnom postojanju kao opsena prema stvarnosti.
10.
Ako je ekstaza inspiracija, ili nadahnuće, iznenadni bljesak bez bilo kakve najave, a ne rezultat svesne discipline, ona nikuda ne vodi. To je tako izolovani elemenat i opsena koja traje tren, koju izaziva pogled kada neko kroz slučajno nastalu pukotinu vidi stvarnost, ali još pre nego što bi bio svestan, pada nazad u opsenu. Inspiracija, ili nadahnuće ne menjaju sklop ljudske svesti. Nemaju usredsređenog i pročišćujućeg dejstva, ne izazivaju smirenje i pouzdanost. Vidi, s malim izuzecima, celokupnu poeziju, muziku, umetnost, nauku, filozofiju!
Priroda i stalna atmosfera disciplinovane ekstaze jeste meditacija. To je postupak ukidanja modifikacije svesti (dhjana-hejas tad-vrittajah). To je perspektiva. To je praksa smirenosti. Atmosfera meditacije čini usredsređenim i smirenim stalno shvatanje odabranog objekta. Meditirati nad odgovarajućim predmetom bilo kakvog psihičkog stanja (jatha-abhimata-dhjanad va).
Postoje tri velika objekta, zapravo tri stepena, Ja, Bog i ništa. Sve tri projekcije su ovaj put svesne. Ništa nije tako važno koliko ovakvu projekciju svesno dokrajčiti i stvoriti ekstazu-objekat. Svet je izuzetan ovako kako ga čovek vidi, ali nije svestan. I nije projekcija individualne svesti (Na ča ekačitta-tantram vastu). Svet projektuje univerzalna ljudska svest koja je nad-ja.
Zato prvi korak koji treba načiniti jeste da čovek prirodno i nesvesno date objekte zameni objektima koje je po sopstvenoj odluci i u svojoj budnosti konstruisao. To se zbiva u umetnosti, u mišljenju, u zanatima, u ponašanju, ali se to zbiva i u onoj delatnosti koja se naziva civilizacijom. Čovek odbacuje ono što je dato i zamenjuje stvarima koje je sam ostvario. Ali stvaranje objekta u civilizaciji i u umetnosti nije svesno, i naročito se ne zbiva u interesu oslobađanja. Hindu baština govori o brahmavidu i majavidu. Brahmavid je onaj koji je budan u stvarima duha, majavid je budan u svetovnim stvarima. I – ili baš zbog toga – brahmavid označava mudraca, majavid čarobnjaka.
Stvaranjem svesnog objekta-ekstaze čovek odbija slučajno. Jer svet onakav kakav jeste za njega nije slučajan. On stvari svesno bira i sam ih pravi. Samo prihvata ono s čim se složio. Ništa slučajno. Ništa što mu je palo na glavu i što bi trebalo da podnosi a da neće. Ne trpeti ništa što nije do temelja osvetljeno i domišljeno do kraja.
A s druge strane, što je još važnije, time što projektuje objekte, čovek u sebi samom biva svestan izuzetne operacije. Projekcija je neprekidna delatnost bića koju čovek ne prima k znanju i cela operacija se odvija ispod praga svesti. Već znamo da je podstrekač procesa žeđ za životom, a rasutom nemiru svesti zatamnjena svest neprekidno sipa iz sebe svoje projekcije koje, usredsređene i prepletene, dobijaju zatvoren otpor i u ukupnom jedan javljaju se kao stvarni svet. Postupkom kojim čovek budno preuzima vlast nad svojim projekcijama, proces koji deluje ispod praga on pretvara u svestan.
Ako ostane čak i samo jedna tamna tačka, aktivne sile prirode od nje, kao od klice, razvijaju nov svet. Napor je uzaludan. Započinje novo obrazovanje opsene ako čovek ne počupa korene.
Budna projekcija je po volji i u interesu ekstaze. Inače nema smisla. Znamo da je sarvam šunjam, odnosno sve je prazno. Meditacijom treba stvarati objekte ekstaze kako bi čovek sebe suočio s projektovanim predmetom. Objekat nije stvarnost, nego otpor i protivnik i suprotnost (Gegennjurt, Gegenstand).
Čovek sebe polarizuje objektom. On se za njega hvata kako bi sebe sama iz sebe uzdigao. Jer je ekstaza istup, i to u svakom slučaju istup iz svoga ja.
Čovek u meditaciji istražuje stvari i svet ne kao stvarno postojeće, nego kao projekciju, kao nešto što nije nastalo nezavisno od njega, nego što na sebi nosi lik onoga ko je to stvorio. Sam objekat je prazan. Ali je prazna i projekcija. Svaku stvar treba napustiti, kaže mahajana, ali još više svaku ne-stvar. Zato je najteži, najviši i najdelotvorniji objekt ekstaze praznina.
Najviši stepen disciplinovane tehnike zanosa jeste intenzivno shvatanje stvarnosti nezavisne od svakog stvarnog svojstva. To je nirvikalpa samadhi. Kinezi ovu prazninu izražavaju rečju vu. To je sankhja aviaktam. To je hebrejsko en sof i grčko áðåéñïí. Bemeov Ungrund. Ono što je izvan postojanja i nepostojanja.
Što je izvan početka i ne-početka. To je ništa u koje je zagnjuren ekstatički duh. Oslobodiće se samo onaj ko se okupao u ne-bivstvu. Hasidi kažu za Avrama da je tražio Boga na zemlji i nije ga našao, i na nebu među zvezdama i nije ga našao, i u vremenu i u bezvremenosti i nije ga našao, i onda odjednom ga je našao u onome što nije našao. Drugi hasidski učitelj kaže: „Stvaranje neba i zemlje nije ništa drugo do stvaranje Nečega iz Ništa, i sveci koji su se odvojili od života kako bi se pridržavali Boga, kako bi ga uhvatili kao da je on Ništa, a on je bio pre stvaranja, opet Nešto vraćaju u Ništa.“ Baal Šem Tov kaže: „Svakom pravom čoveku poverena je neka specifična njemu određena služba, ali ako se čovek okrene prema svom korenu i dosegne ništa, postaje pogodan za svaku službu.“
U tehnici ekstaze nijedan korak nema toliki značaj kao onaj kada čovek izvan sebe ostvari tačku oslonca, kojim će sebe udvostručiti. Kakva je posledica ove operacije u maja učenju koje se nalazi u svakoj baštini, odnosno u jednom od osnovnih znanja u celoj baštini, po kojem je svet koji se opaža projekcija duha, i kakva je posledica u shvatanju stvaranje sveta – kao projekcije božanskog duha – to ćemo ovom prilikom samo pomenuti. U svakom slučaju moramo reći da stvaranjem objekta duh pojačava stupanj toplote sopstvenog bivstva i udvostručava svoju snagu. A bivstvo je u znaku sopstvenog pojačavanja. Postojati znači prevazići sebe. Ovaj život ovde uvek je više od samog sebe. I ekstaza ne znači ništa drugo do ne biti zadovoljan prosečnim stepenom toplote i napetosti života i svesno se uzdizati do gornjeg stepena (samadhi). A realizacija tačke ključanja nije drugo do vaspostavljanje état primordiál (status apsolutus). U ovom primordijalnom stanju svesti sve je prazno. Nema objekta. Nema treperenja. To je raspoloženje glatko kao ogledalo. Naštimovanost za objavljenje ne može biti drugo do da svest upije u sebe slike svih predmeta, i da ne zadrži ništa drugo do osetljivost uzdinutu na najviši stepen. Viđenje nestaje i ne-viđenje je ono koje uči viđenje. Čovek se vraća osnovnom stanju. Ništa se ne zbiva. Nema učenja, nema obrta, nema preokreta, nema oslobađanja. „Našao si sebe, ali od početka ništa nije otišlo od tebe.“ To je ono što drugačije ne mogu da izrazim do negacijom, kao što čini kineski vu, ili hindusko aviaktam, ili hebrejsko en sof.
11.
Čovek primenjuje tehniku ekstaze zato da bi u sebi vaspostavio stanje primordijalne svesti čovekovog bivstva. Jer je samo početna i izvorna osetljivost ona koja može da sudeluje u komunikaciji čoveka i nadljudskog. Jedini uslov jeste da svest ne opterećuje ograničenje. Čovek živi u nemirnoj rasutosti. Kako bi neko umeo da ispuni uslov, najpre mora da istupi iz ove rasutosti. Uzrok rasutosti jeste lunatičnost (tasja hetur avidja). A uzrok lunatičnosti jeste žeđ za životom. To je ono s čime se treba obračunati. Rezultat obračuna je budnost, i jedino je budnost pogodna da čuje glas objavljenja.
U ekstazi pak čovek ne samo da vaspostavlja osnovno stanje, nego zajedno s tim postaje u sudeonik znanja. Znanje dobija iz nadljudskog sveta i ono se razlikuje od svih ostalih znanja. To je razlika između brahmavida i majavida. Jedno je autentično iskustvo pribavljeno o stvarnosti, drugo je samo prolazno i zasenjujuće i nesigurno, odnosno čarolija. Objavljenjem treba nazvati svako saopštenje višeg porekla čija je osnova svest bez treperenja, i čiji je sadržaj neposredno oslovljavanje čoveka iz nadljudskog kruga. Ovakvo oslovljavanje ili dodir, podsticaj ili zapovest, jednostavno saopštenje ili putokaz, zabrana ili informacija sadržina je svetih knjiga, ali ne samo svetih knjiga. Bilo je svetaca i mislilaca i umetnika i pesnika, mudraca i istraživača koji su sudelovali u ovakvom dodiru i zadobili ovakav podsticaj, ovakva saopštenja su primali k znanju i dobili ovakve putokaze. Nije to čudo, već stvar spremnosti. Nije zagonetka, već pitanje tehnike. „Shvatio sam da veliki put uopšte nije tajanstven.“
Nije razdvojen udeo u znanju realizovanog osnovnog stanja i stvarnosti. Uslov verodostojnog saopštenja je verodostojna egzistencija. A uslov ostvarivanja verodostojne egzistencvije jeste da čovek sledi zakone koji se nalaze u spisima objavljenja. Ne može biti da pseudo-egzistentan čovek ispolji autentično saopštenje, ili da raspolaže autentičnim znanjem. Alateja znači ovu nepokrivenost. Zaboravljanje, skrivanje, pseudo-egzistencija nisu istinski.
Drugi. Ne on. Već čovek. Verlogen. Nepročišćenost. Korupcija. Ništa ne može biti verodostojno što izvire iz ovakvog izvora. Ono što čovek kaže tačno je u takvom odnosu sa stvarnom istinom u kakvom je odnosu s egzitencijalnom istinom čovek koji to govori. Lična i stvarna verodostojnost se ne mogu odvojiti. Ukoliko ih neko ipak odvoji, on omogućuje zatamnjenje čistog duha (džinjam) koje se javlja u lažnom čoveku i u laži. Samo subjektivno autentičan glas može biti stvarno verodostojan. Baština je uvek isticala i imenovala onoga čoveka koji s ovoga gledišta dolazi u obzir. U Indiji vidvan, u Judeji cadik, u Grčkoj dikaios. Sva tri izraza znače istinski čovek. Odnosno pravi čovek. Čovek u kojem nema ništa pritajeno i skriveno i nikakve zadnje misli i ništa prividno, koji ne govori ništa drugo do ono što čini, i u kojem nema ništa lažno. Apostol Pavle posvećivanje naziva upućenošću. Za Jovana je Sveti Duh, duh neskrivene istine.
Prosvetljena stvarnost. Upućen biti znači uz svesnu odluku istupiti iz svih onih zatamnjenja i zabuna, nemira i rasutosti koji žeđ za životom budi u čoveku, i živeti u čistoti izvorne neskrivenosti.
Značaj svih vrsta tehnike ekstaze, joge isto kao i sufija, orfike, ili zena i mahajane i Kabale jedinstven je zato što ne saopštava stvarno znanje, nego uči ličnim uslovima za pribavljanje verodostojnog znanja. Stvarno znanje je samo po sebi majavid. Nije krivo, ili pogrešno, ili lažno u svim okolnostima. Gore je od toga. Jer je možda istinito, a možda i nije. Zato je čarolija. Saopštavanje pukog stvarnog znanja bez lične garancije potvrđene životnom praksom, pogotovo u onom obliku kako se to događa u novom razdoblju Evrope, kao teorija i nauka i filozofija, predstavlja ovakvu čaroliju, ili kao što se kaže – istoriju. U doba nastajanja eventualno zaslepi, posle izvesnog vremena, međutim, rastoči se i u čoveku ne ostaje ništa drugo do stid i srdžba što je mogao ozbiljno da primi ovakvu budalaštinu. Neprekidno nastajanje i rastakanje teorija i nauka nazvano je dopadljivom rečju razvoj.
Naravno, i sam naziv je teorija, i već je opštepoznato da je to ime koje pokriva suprotan proces.
Tehnika ekstaze polazi od toga da je stvarno znanje neutemeljeno bez subjekivne verodostojnosti. Baza svakog znanja jeste ponašanje. Autentično ponašanje pak postoji samo jedno, univerzalno osnovno stanje (état primodrial), ono što zastupa cadik, odnosno vidvan, ono što čovek može da realizuje uz pomoć duha neskrivene istine.
12.
Baština zna za tri puta realizacije osnovnog stanja. Prvi je tao. Metod taoa jeste ne-aktinost. To je prirodno aktivitet najvišeg stupnja. Kaže se da je to opoziv ja. Ne sudelovati i ne umešati se, pričuvati se od toga da čovek nešto bolje zna, čak da uopšte nešto zna, nikakav aktivitet. Za ono za što ljudi veruju da je nekorisno, to je najvrednije. Savršeno je ono što se nizašta ne može upotrebiti. Pustiti da se samo po sebi uzdigne ono što jeste i bilo je i biće. Tao ne uči ni znanju, ni praksi. Iz sobe ne treba ni izaći i čovek prokrstari celom zemljom, knjigu ne treba ni otvoriti i čovek sve sazna. Jedino što treba učiniti jeste uzmaći kao sneg koji kopni. Drugi put realizacije osnovnog stanja jeste alhemija. Alhemija je izgrađen metod čiji je cilj sublimacija. Ime sublimiranog života je zlato. Ime znanja koje vodi tom postupku: kamen mudrosti. Alhemija ne pita zašto je poremećen život čoveka, i zašto je on prinuđen da luta kroz tamu zbog svoje nečistote. Prihvata taj fakat i izrađuje postupak kojim zabunu i tamu raspršuje i vaspostavlja osnovno stanje. Među operacijama alhemije najvažnija je primena vatre. Vatra znači isto što i samopregor, samokritika, samodisciplina, samoumerenost. „Od svih čuda svetaca veći je život čoveka koji se samoporekao.“
U Indiji se naziva tapas. Čovek se pročisti u vatri samoporicanja, sažeže u sebi sve nečisto i svoje biće pretvori u zlato.
Treći put realizacije jeste tehnika ekstaze. Ovaj put ima najizgrađeniju teoriju, i to je ona koja se većinom koristi. Tehnika ekstaze uči da se svesno istupi iz besmislene zablude i budi čovekovo pravo ja koje živi ispod čovekovog praga.
U korenito razrešavanje pitanja postojanja, kaže jedan moderni mislilac, ne vodi ni potpuno stvarno znanje, niti snaga viđenja i tumačenja. To je u stanju jedino operacija koja menja suštinu ljudskog života, jedina, usredsređena operacija koja čoveka posvećuje u nesaznatljivo, i to na taj način što za svaki elemenat čovekovih promena garantuje i zbog toga odgovara celokupnom težinom ličnog bića. Čovekovo biće je u ovde datom obliku slepi automatizam usredsređene gladi za životom, bezlične žeđi koje uvek popuštaju pred privlačnošću uvek naizgled većeg uživanja. U toj situaciji može da pribavi svetsku moć i najveće zamislivo imanje, najviše znanja, ni malo se promeniti neće. Mada čovek svoj život može da ostvari samo ako se promeni, odnosno ako istupi iz svoje žeđi, i ostvari svoje istinsko ja. Ova operacija je osnova svih religija sveta. Religija ne zahteva od čoveka neko drugo i strano, idejno uzvišeno biće, već njega samog. Jer čovek može da živi istinski život samo preobražen u svoje istinsko ja. Sve ostalo je tužno i izgubljeno lutanje (samsara).
Ni stvarno znanje, niti bilo kakva genijalnost viđenja i tumačenja nikuda ne vodi. Sve ostaje unutar kruga žeđi za životom, sumnjivo i relativno, jer je osnova ponajvećma slučajan dar. Ono što je ozbiljnost i vrednost, može da izvire samo iz autentičnog čoveka. Zato ljudska civilizacija ima tako bolni karakter prolaznosti. Usred pustinja se uzdižu i propadaju svetski gradovi, dela pesnika i pisaca postaju makulatura, a skulpture se lome za kaldrmu na putevima. Samo ostaje ono što je neuhvatljivo: istinitost i čistota i verodostojnost čovekovog bića. Ono što nema potrebe da se o njemu vodi računa i da se zabeleži ni da mu se postavljaju spomenici.
Tao, alhemija i tehnika ekstaze su pojedini stepenici brahmanskog posvećivanja. Brahman je član duhovne kaste. Da bi neko bio brahman, kao što se kaže u Indiji, treba da se drugi put rodi, odnosno treba da sprovede usredsređenu operaciju koja menja određenu suštinu ljudskog života i treba da postane autentičan čovek. Duhom se ništa ne može nazvati, sem ono čemu je izvor istinski čovek. Istinski čovek, cadik i samo je drugi izraz za realizovano osnovno stanje. Samo druga slika onome što izgovaram, njegov stvarni sadržaj zavisi od pravog svojstva onoga života kojim živim. Rasuti nemir je prirodna posledica čovekove suštine koja ne živi pravim životom. Istinski čovek je istinski i onda ako sipa vodu u čašu i ispija je. Neki hasidski učenik je otišao kod svog učitelja samo zato da vidi kako šnira cipele. Više nije ni potrebno! Objavljenje može biti i u tome kako neko ispija čašu vode, i u tome kako rasklapa knjigu, ili ore. Za znanje istine treba pribaviti lični uslov.
Bela Hamvaš
Tisapalkonja, 15. maj 1960.
