Oko šeststote godine pre našeg računanja vremena u Kini su živeli Lao-ce i Konfučije, u Indiji Buda, u Iranu poslednji Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, u Velikoj Grčkoj Pitagora. U međusobno nezavisnim filozofima ili osnivačima religije živela je zajednička svest: svako od njih zna da je započeo najveći potres u čovekovoj istorji. Čovečanstvo je tada opet izgubilo svoju sreću. Duše su se, kao što Platon kaže u Timaju, opet pobunile protiv neba. Novo sagrešenje – ali sada izgleda konačno, večito i neopozivo.
Počev od ovoga trena, nema nade. Nema više nade za poredak države, ni za čistotu ljudskog života, ni za spokoj porodice, ni za lepotu – nizašta što nešto vredi u ljudskom životu. U Indiji se kaže da je tamno doba, kali juga prispela do svoje poslednje etape.
Šta je veće: želja da se vratimo u drevno doba, ili užas od mraka? Napor da vratimo staro, ili da stvorimo red? Ne zna se. Lao-ce, Konfučije, Buda, Zaratustra, Heraklit, Pitagora – sve sami Janusi. Jedno lice gleda u prošlost i smeje se, drugo lice gleda u budućnost i plače. Mrak je neizbežan a zajedno s njim i kvarež, sve veći porast siromaštva, ogrubelosti, nemorala, neurednosti i zabune. Neizbežno. Ipak treba pokušati. Nikakve nade; nasuprot tome ne sme se odustati. Pitagora oko sebe okuplja izuzetne muškarce i objavljuje znanje drevnog doba; Heraklit besni; Buda uči oslobađanju; Lao-ce u osamdeset jednoj pesmi zapisuje ono što zna i napušta svoju domovinu. Znaju da ništa neće postići, ali ipak rade. Za Konfučija prosti čuvar kule kaže: „On je čovek koji zna da ne ide, ipak radi dalje“. Nijednom ne uspeva ono što želi. Nasuprot tome nikada ni pred kim ni za trenutak nije bilo sumnje da se u ovim ljudima objavljivao božanski duh. Od pitagorejaca je samo nastala škola, ali se za Pitagoru šaputalo da je bio sin Apolonov. Heraklit je navodno bio poremetio, ali se o njemu ne može govoriti bez ushićenja, baš kao i o Zaratustri, ili o Budi. I kada je činovnik na granici prepoznao učitelja Kunga, uzviknuo je: „Nema nevolje, prijatelji! Ništa još nije izgubljeno! Poveraovao sam da je reč Božija već zauvek zanemela na zemlji, i evo velikog zvona!“
Nesumnjivo, ono što se od tada dogodilo, to je sve teža posledica onoga vremena. Nesumnjivo da od tada postoji kriza. I još je nešto nesumnjivo: pre otprilike šesto godina pre našeg računanja vremena četiri velika čoveka koji su poslednji predstavljali duh drevnog vremena videli su i znali ono što se od tada dogodilo. Spolja gledano bilo je seoba naroda, svetska carstva su nastajala i propadala, svet se tri puta gradio i tri puta rušio. Unutra gledano ništa se nije promenilo. Još uvek stojimo tamo gde i Pitagora i Buda.
Istorija se zaglibila. Još uvek ne znamo ništa drugo do da gledamo u prošlost i smejemo se, i da gledamo u budućnost i plačemo. Od vremena Lao-cea nismo načinili nijedan korak. Učitelj Kung i danas živi kao i pre dve hiljade petsto godina. Situacija je istovetna, iste nedoumice, ista pitanja, isti ljudi, ista kriza, isti mrak, ista prinuda: punom snagom se poduhvatiti i promeniti, ali bez bilo kakve nade. Svi smo onakvi kao što kaže čuvar kule: znamo da ne ide, ipak dalje radimo. A to se odnosi na careve i filozofe, na Napoleona i na Savanarolu, na Lutera i Cezara, na Robespjera i na Atilu. Međutim, neko od tada nedostaje. Čovek u kojem se objavljuje božanski duh. Duh drevnog doba. Ni za koga, pa bio on čak i Gete, Tolstoj, Ramakrišna, nije rečeno: nema nevolje, ništa nije izgubljeno, prijatelji, ta evo velikog zvona!
Kung potiče od starog plemenitog roda. njegovi preci vode poreklo od vladarske dinastije Jin. Otac mu je umro veoma rano. Detinjstvo i mladost su mu bili teški, učio je u oskudici. Ali je učio. I to tako strasno, tako neumorno da se kasnije i sam tome čudio. Jedan jedini predmet mu je bio: drevnost. „Nisam rođen s istinom u srcu“ – kaže. „Pre svega volim stare, i svom snagom ih sledim.“ Inetersovali su ga stari običaji, stari zapisi, stare pesme, ali ponajviše ipak stara država. Najviše zato što je verovao da kvarni život čoveka može da se sredi samo uz pomoć države. Verovao je u isto što i Pitagora ili Platon.
Čovekova delatnost najvišeg ranga jeste upravljanje. „A upravljati znači isto što i stvari staviti na njihovo mesto.“ U petnaestoj godini, kao što kaže, bio je do grla u učenju. Imao je trideset kada je već stajao čvrsto.
U to vreme su se oko njega počeli da okupljaju mladi ljudi. Isto onako kao oko Bude, Pitagore ili Platona. Jedini predmet: starina. Nije prihatao činovničko mesto, mada kao da se pripremao za to da svoje znanje učini delatnim.
U državi su, međutim, vladali nered i zbrka. Oko vlasti su se gurali nedostojni. Šta da traži tu onaj koji je učio da je suština upravljanja državom moral?
Kao vaspitač prispeo je u pokrajinu Lu, u mesto gde je drevni svet živeo još relativno najnetaknutije. Ovaj put je bio jedan od najvećih doživljaja njegovog života. Našao se gotovo oči u uči s precima, zalazio je u crkve i palate, gde je još odjekivao bat koraka svetaca i mudraca, dospeo do rukopisa koji su još čuvali toplinu ruku starih. Kažu da se tada sureo s Lao-ceom, sa starinom arhivarom malene kneževine.
Kada se vratio kući, nastavio je da vaspitava omladinu. Sve se više njih okupljalo oko njega. Istovremeno je, međutim, izbila pobuna u državi i Kung je morao da beži. Otišao je u susednu pokrajinu Ci. Tu je upoznao muziku drevnih vremena. Pokušao je da bude činovnik i svoju službu je ponudio vladaru. Ali kada mu je objasnio da je suština vođenja države moral, knez se smeškao.
U međuvremenu su se odnosi kod kuće uglavnom sredili i Kung se vratio. Tada je imao pedeset godina. Postao je državni savetnik, glavni ministar. Usledio je kratak, ali blistav period. Zbilo se neverovatno. Mudrac je državne poslove uspostavio sa zadivljujućom jednostavnošću, lako, s malo delatnosti, s još manje reči, susedne pokrajine su se počele plašiti. Šta će biti ako ovaj ministar toliko ojača svoju državu? Narod počinje da se okuplja oko njega. Svi žele da tu žive. Red je. Postoji moral. Blagostanje. Postoji kultura. Sve to tek za nekoliko meseci. Konfučiju je uspelo ono što Platonu nije. Mudrac je sredio državu. Među susedima je zavladala ljubomora. Knez Cie, Kungov protivnik, više puta je hteo da ga najuri. Postigao je da bude uklonjen s mesta kancelara. Kung je postao ministar pravde, ali je njegov uticaj na narod i na ljude od duha sve više rastao. A vladar malene kneževine imao je poverenje u svoga ministra. Tada je knez Cie poslao Kungovom gospodaru na dar glumice. Glumice su toliko vezale pažnju dvora da se vladalac tri dana nije pričešćivao, nije održavao saslušanja, a nije se ni pojavljivao u vladarskoj palati. S celokupnim dvorom, sa svim ministrima zurio je u pozorište. Kung je video da je doživeo fijasko. Odstupio je sa svoga položaja, i povukao se.
Lutao je trinaest godina. Bio je u većini država Kine, zajedno s nekoliko učenika, ili sam. Tražio je vladara, ili, ako ga ne bi našao, bar čoveka. Verovao je u jednog jedinog svoga učenika, u Jen Huija, ali je on umro mlad. On je bio jedini koji je razumeo pretke. On je bio čovek Li. Čovek mere. Ostali? Samo su se oduševljavali. Dugo se bavio mišlju da ode među varvare i osnuje državu. U međuvremenu je prikupio pesme predaka, njihove istorijske zapise, hronike, dao da se prepišu, napisao je brižljive komentare kako bi spasao baštinu predaka. Tako je spasao Ji đing, najveću knjigu dravne Kine.
Vratio se kući i učio mlade. Već je prešao šezdesetu i približavao se sedamdesetoj: „Već je znao da ćuti i mogao je da sledi svoje srce a da ne prestupi preko mere“. „Bio je čovek koji toliko traži istinu da zaboravi i da jede, među prijateljima bi i žalost zaboravljao, a nije ni primećivao kako ga starost sustiže.“ Sakupio je sve spise i uspomene derevnosti koji su mu stajali na raspolaganju. Vaspitao je mlade. Završio je svoj rad i umro je u sedamdeset drugoj godini.
Evropejac zna da je učitelj Kung osnivač religije, svetac; konfučijanizam je kineska religija, sa crkvama, obredima, monasima i sveštenicima. S tom svešću Evropejac počinje da čita razgovore učitelja Kunga i nalazi sve ovakve misli: šta je suština upravljanja državom, šta je moral, šta je pristojnost, kako treba ispravno obavljati službu. Gde je tu religija? pita. Odista. Gde je tu religija?
Pre svega: Kung nije svetac. „Nema činovnički položaj i zato ima vremena da se bavi važnim stvarima.“ U Li Kiju je zabeleženo da je rekao ovako: Baviti se tajnim poslovima, praviti čuda da bi potomstvo imalo o čemu da brblja, to nije moj posao. A Meng Ce, njegov kasni učenik, zna o njemu: Ce Kung pitao je Učitelja: „Kažu za tebe da si svetac.“ Učitelj ovako reče: „To je van moje moći. Strpljivo se trudim i neprekidno učim.“ Na to je Ce Kung je rekao: „Ko se strpljivo trudi, on je mudar, ko neprekidno uči, on je dobar. Ko ujedinjuje mudrost i dobrotu, on je svetac.“ Učenje učitelja Kunga nije religija. Nije religija kao crkvena organizacija sa sveštenstvom, monasima i dogmama. Učenje učitelja Kunga jeste duh predaka. Baština. Ako Evropejac čita razgovore, on konstatuje da ovde nije reč ni o čemu drugom do samo o suštini upravljanja državom, o moralu, o pristojnosti, on ipak greši. Učitelj je bezuslovno poštovao tri stvari: volju Boga, velikog čoveka i svete reči drevnog vremena. Pa ovako kaže: „Mudrac pazi na koren… čovekov koren su religija i poslušnost“, tako da ono što uči Kung jeste religija. Baština nije religija. Baština je univerzalno znanje drevnog doba o Bogu, o svetu, o religiji, o čoveku, o duši, o upravljanju, o lepoti. Učitelj ne govori o krajnjim stvarima. Učenici kažu: „Učitelj mnogo govori o kulturi i o umetnosti – o poretku sveta i o prirodi, međutim, ne kaže ništa.“ Nasuprot tome, nije izustio nijednu reč koja ne bi imala svoje univerzalne povezanosti. Uvek govori o celini. I o svakom delu govori tako što kaže: uzalud hoćete nešto da dovedete u red u delovima, samo se može celo i istovremeno. Ta celina skupa, to je znanje da ništa ne može da se odvoji posebno, jer je celina Jedan i neraskidivo Jedan, to je „sveta reč“ drevnog doba. Hen panta einai, kaže Heraklit. Pitagora je zasnovao svoj poredak države na Jedan. Kung pita svoje učenike: „Vi verujete da sam mnogo učio i da znam bez knjiga? Mada sve što imam samo je jedno jedino.“
Razgovori učitelja Kunga imaju četiri presudne reči. Te četiri reči su: Li (mera, moral), Hsio (učiti, prosvećivati se), Ta Hio (Veliko Znanje) i Kin-ce (mudrac, plemeniti, izuzetni čovek visokog ranga). Prevođenje reči predstavlja veliku nevolju. Kao što se zna, kineski jezik svoje reči ne piše slovima nego znacima. A ti znaci su nečuveno mnogoslojni. Gotovo svaki znak ima i takav smisao koji je metafizički pojam, politički pojam, matematički pojam, i smisao koji predstavlja pojam koji se koristi u porodici i oko kuće. Matafizički, religiozni, politički, matematički, intimni pojmovi uzeti skupa znače onaj kineski znak koji je prva velika reč Kunga: Li. Li znači meru, pravilo, moral, zakon, pristojnost, socijalni charm (politesse, gentleness). Ako se fizički tumači i njime se meri razdaljina, znači: milju. Ali je i unutarnja mera: samosavladavanje i disciplina. Ali nije subjektivna askeza, nego primena zakonskog reda iz baštine predaka, koji jednom i zauvek reguliše odnose ljudi.
Li ima onaj ko se bez upadljivosti ponaša jednostavno i ozbiljno, suspreže se od svakog preterivanja, poštuje čoveka, budi poštovanje prema sebi svojim rečima, ponašanjem, postupcima, radom, odevanjem, i to: svesno. Li je mera. Mera. „Zašto ne stupaju na put, to dobro znam: ko je pametan, svojim mišljenjem ga je prestupio, ko je glup, ne dostiže ga. Ko je talentovan, prevazilazi ga svojim postupcima, ko je netalentovan, ne doseža ga.“ Li: ne ostati ni ispod, ni prestupiti, nego realizovati Meru. Ostati na sredini. Li je moral kulturnog čoveka kome je koren religiozni pijetet. Li je osnovna crta života drevnog vremena. U Kini isto kao u Indiji, Iranu, Egiptu, Grčkoj. Osvedočeni respekt ljudi jednih prema drugima, koji je jedini uslov mirnog života visokog ranga. Li je bilo ono što se upravo tada izgubilo od Istočne Azije do Italije; to je bilo ono čije vaspostavljanje su zahtevali veliki ljudi od Konfučija do Pitagore; to je ono što nam danas najviše nedostaje. Li je mera, ali ne ljudska mera i nije je stvorio čovek. Nije produkt kulture. Li postoji samo tamo gde postoji stvarna religioznost. Božanska mera. Ne može se samovoljno izmeniti. To je ona mera kojom su bogovi odmerili čoveka i odmeravaće ga, i uvek i istom merom će se meriti čovek i danas.
Druga velika reč: Hsio. U tekstu je prevodimo učiti ili negovati. Hsio znači poznavati osnovne principe stvari, prihvatiti ih, uvežbati i realizovati. Nije to znanje bez knjiga. To je znanje koje zna suštinu. Ali ne samo da se zna, nego je i uvežbano; čak ne samo da je uvežbano, nego se i realizuje. Hsio nije apstraktan, on je puki zadatak sećanja: ono što je čovek naučio. Ne treba odustati, nego uraditi. Istinski zna nešto samo onaj ko prema tome živi. U drevno vreme nije bilo takvog znanja koje je nezavisno od suštine, kao na primer moderna filozofija, ili nauka; i nije bilo takvog suštinskog znanja koje je bilo nezavisno od ostvarivanja, kao na primer moderni idealistički moral.
Za Konfučija je užas bilo nešto znati i to ne činiti. Ali ondašnja Kina je morala da zna ono što su onda ljudi svuda znali: znanje i relaizacija su se našli suočeni, ideal i stvarnost su postali naprijatelji, teorija i praksa su se razdvojili. Ali Kung smatra da se provalija može premostiti učenjem. Onaj ko istinski zna ideal, teoriju, osnovni princiš, suštinu, on ih ne zna samo svojom glavom, nego svojim srcem i rukom, i on zna i da radi.
Treća reč: Ta Hio, Veliko Znanje. Veliko Znanje se ne može kraće, lepše i savršenije sumirati nego što je to učinio Li Ki. Hsio znači učiti, otkriti osnovne principe visokog moralno-duhovnog života, usvojiti ih, uvežbati i principe bez ostatka ostvarivati. A šta je Veliko Znanje? „Znanje se tek onda nalazi na visini svoga zadatka ako formira stvarnost; tek ako se zadatak znanja nalazi na visini, onda misao može postati istina; tek ako je misao istina, čovekova svest može biti potpuno čista; tek ako je svest potpuno čista, onda se može govoriti o kulturnom čoveku; tek ako je čovek kulturan, on ume da svoju domovinu drži u redu; tek ako domovinu drži u redu, onda ume da sredi državu; tek ako je država sređena, čovečanstvo može živeti u miru.“
Veliko Znanje je znanje mira. Znanje dobrobiti, obrazovanja, reda onako kako ono uči osnovnim principima i uči kako njih treba realizovati. Kaže da je preduslov mira poredak države, ali je preduslov za to red u porodičnoj kući, a preduslov za to je da čovek bude obrazovan, ali je za to preduslov da čovekova svest bude čista; preduslov za to je istina, a preduslov za nju je pak znanje. Znanje (poznavanje osnovnih principa stvari, njihovo uvežbavanje i realizacija) temelj je poretka države i sveta. To je Ta Hio.
I na kraju: Kin-ce. Pravo značenje: plemenit, uglađen, otmen, mudar, kulturan, visokog ranga. Najbliže kineskom pojmu je grčko aristos, ili Ničeovo Vornehm.*
Čovek visokog ranga, oplemenjen. Tekst ga prevodi kao mudrac. To je kompromis zato što u reči mudrac nema aktivnosti, a kin-ce realizuje mudrost, i upravo je u tome njegov visoki rang. Međutim, drugačije se ne može prevesti; ni plemenitim, jer to ima društveno-moralni naglasak, ni visokim rangom, jer ta reč ne izražava egzistencijani kavlitet. U kin-ceu znanje i delatnost žive u podjednakoj razmeri i snazi. On je naučio Veliko Znanje. On je čuvar baštine. On je čovek Lija. „Vrednost konja nije snaga, nego soj“ – kaže Kung.
Mudrac je čovek ovakvog soja. Kod njega je kvalitet bitan. Moglo bi se prevesti i kao Božanski čovek.
„Konfučije – Lun-ji“ znači: razgovori učitelja Kunga. Delo nam se očuvalo u rukopisu iz drugog veka pre našeg računanja vremena. Nesumnjiva je njegova verodostojnost.
Ima dva tipa razgovora. Jedan je dijalog. Pitanje i odgovor, dva pitanja i dva odgovora, tri pitanja i tri odgovora. Retko više. Po jedna mala drama. Kao Platonovi dijalozi u kojima je, međutim, sačuvano samo jezgro, ništa više.
Druga vrsta razgovora jeste kada pitanje nije zabeleženo, samo reč Učitelja.
Učitelj uvek govori sentencije. Na kraju jednog razgovora o Ce-kungu kaže se: misao je zapisao na pojas. Pojas je kod starih kruna odeće. Misli učitelja Kunga su rečenice koje se mogu ispisati na ovakav pojas. Liče na izreke Pitagore ili Heraklita.
U prvom trenutku misli su duhovite, jasne i lake. Treba se bolje zagledati u dubinu da bi čovek video u njima bezgraničnu melanholiju. Heraklit baca u očaj, Buda užasava, Platon rastužuje, i možda niko nije mogao da čita Fedona bez suza. Ali melanholija koja se nalazi ispod lakih, često šaljivih, uvek dragih, više puta vedrih misli učitelja Kunga, potresa nas. Potresan je nadljudski napor nenatrunjeno čistog, neopisivo dubokog muškarca da spase što se spasti može, ako već ne može sreću drevnog doba, ono bar državu, ako već ne može državu, ono bar čoveka. I povremeno provali iz njega: „Najradije ne bih proslovio ni reč“. Nema knjige u kojoj bi bilo slične nečuvene aktivnosti, i jedva da postoji knjiga koja bi bila beznadežnija. „On je taj koji zna da ne ide, pa ipak dalje radi?“ Jeste. I on je veliko zvono. Uvek zna šta treba da učini. Ono što je jedino ispravno. I što niko nikada ne čini. Bio je jedini čovek koji je to činio, on sam. Kada je bio kancelar, ostvario je suštinu ispravnog upravljanja. „Oni koji su bili blizu, radovali su se, oni koji su bili daleko, prilazili su.“ Vladaru je, međutim, trebalo pozorište. Kasnije, kada je neko rekao: Učitelj je veliki čovek, ali nije učinio ništa čuveno, rekao je smejući se: biću kočijaš, ili strelac lukom! Mogao je da kaže i: glumac. „Mudrac ne pati zato što ga ljudi ne znaju, nego zato što ne može da ih promeni.“
Učitelj Kung je, kao Pitagora, ili Platon, video da muzika u državi ima presudnu ulogu. Suština muzike (jo) jeste ton. „Ton nastaje u čovekovom srcu.“ Spoljni svet je samo uzrok tona, i uvo shvata taj uzrok. Muzika iznutra započinje. Muzika je delotvoran metod koji je „spoljnje sredstvo, ali kojim se može uticati na ljudsko srce“. Veliki i sveti kraljevi drevnog doba su to znali. „Čovek je po prirodi nem. Ta nemost u njemu je duša neba (Sing).“ Međutim, utisci spoljnjeg sveta pozivaju ga na čin. Dužnost je vladara da u ovom pozivu bude lepote, ritma, raspoloženja, dostojanstva, dubine. Ništa tako ne može da ujedini i stopi ljude kao muzika. „Muzika je harmonija neba i zemlje.“ „Muzika je ona životna zajednica u kojoj nema nikakve patnje.“ Gde se pojavi muzika, tu se rađa harmonija. Kung je sakupio stare pesme i staru muziku. njegovi učenicu su neprestano muzicirali, a na kineskoj citri i on sam je majstorski svirao. I „mrzeo je kada svetovna muzika poremeti svečanu muziku“. Ali i tu je doživeo fijasko. Nova, raskalašna i razvratna mutika zgazila je jednostavnu, ozbiljnu, vedru muziku. Li Ki je zabelešio sledeću izreku:
„Knez Ai je upitao šta je najvažnije na zamlji?
Učitelj je odgovorio:
Upravljanje državom.“
Šta znači upravljati? – „Staviti stvari na svoje mesto“.
Šta to znači da stvari treba staviti na svoje mesto? – „Kralj neka bude kralj, sluga neka bude sluga. Otac neka bude otac, sin neka bude sin.“
Šta je najvažnije da učini mudrac kada preuzme upravu – „najvažnije je ispravno korišćenje reči.“ U ova četiri pitanja i odgovora nalazi se osnova mišljenja učitelja Kunga.
Istinski moral nije društvena pojava ili proizvod, nije prevashodstvo, i nije zasluga, nego saglasje (muzika) neba sa zemljom, i čoveka s večnim poretkom sveta. Otac morala je metafizika. Upravljanje nije politika. Nije zahvat, prevara, makijavelizam, instinkt vlasti, nego ljudska metafizička aktivnost najvišeg reda. Upravljanje državom je religiozna delatnost. Za upravljnje državom neophodne su tri stvari: vojska, hrana i vera. Vojska se, ako je potrebno, može izostaviti; ako treba, i hrana se može izostaviti. Ako nema vere, nema religije, onda nema države, samo ološ koji na okupu, privremeno, drži glupost i strah.
Vladavina nije znanje. Jedan učenik je upitao Učitelja kako treba obra- đivati zemlju? Odgovor: stari seljak to zna bolje. A kako treba negovati vrt? Odgovor: stari vrtlar to bolje zna? Šta vladalac treba da zna? „Čovekovo ja neprekidno treba negovati.“ Treba učiti. „Često sam razmišljao i danju i noću. Nije koristilo. Učiti je bolje.“ Ali znamo da učiti (Hsio) znači: naučiti osnove duhovnog života, uvežbati ih i realizovati. To je Veliko Znanje. To treba tako činiti zato što stvarno i istinski deluju samo duhovne sile. Spoljnjim sredstvima još niko ništa postigao nije. Primena spoljnjih sila u državi: nasilje. Dejstvo nasilja je jedan jedini brutalni trenutak. Primena unutarnjih sredstava: ljubav. „S narodom budi onakav kao što si s malim detetom“, kaže Kung. U Li Kiju kaže: „Ako žive duhovne sile, onda one neguju život. Alo duhovne sile ne žive, one neguju krivične zakonike. Ako žive duhovne sile, postoji zakon i red. To se naziva vladavina.“ Vladavina je duhovna delatnost. Zato je metafizička delatnost.
Platon zna ako je filozof kralj – koji nije niko drugi do Kin-ce učitelja Kunga i, ako ne može da uspostavi poredak drevnog doba, može uslediti samo „neprekidna smena demokratije i tiranije“. Znamo da se Platonova prognoza ispunila. Kineski učitelj ovu misao izražava ovako: može da vlada i aristokratija, ali ova vladavina najviše može potrajati tristo godina (deset generacija); može da vlada i plemstvo, ali ova vladavina najviše može potrajati sto pedeset godina (pet generacija); mogu vladati i sluge, ali ova vladavina može potrajati najviše sto godina (tri generacije). Istorija pruža dovoljno primera. Ima samo jedna istinska vladavina: kraljevska vladavina. „Ako bi se rodio istinski kralj, za vreme jedne generacije ne bi bilo drugih do samo moralnih ljudi.“ Vladavina ne teži koristi. Meng-ce, sjajni učenik Kungov, jednom se našao pred jednim knezom i ovaj ga je upitao: Kaži mi, starče, čime mogu biti od koristi svoj državi. Mudrac je odgovorio: „Što govoriš o koristi? Ako kralj govori o koristi, i visoki plemić će govoriti o koristi, ako visoki plemić govori o koristi, i plemić, građanin, zemljoradnik, trgovac će govoriti o koristi. Svi će tražiti korist, i otimati jedni od drugih. Tako će u državi zavladati nered. Kralj ne treba da pita šta je korisno, nego šta je dobro i pravedno.“ Ništa nije toliko zaboravljeno kao ovo drevno znanje. Kralj, istinski kralj, koji, ako bi se rodio, za vreme jedne jedine generacije ne bi bilo nikoga drugoga do samo moralnih ljudi, ne dela onda kada su mu se stvari popele na grbaču. Tada je već kasno. Niko ne može raspršiti nevolju kada je već tu. „U rasuđivanju o pritužbama ni ja nisam drugačiji od bilo koga drugoga. Ono čemu sam uvek težio jeste da više ne bude pritužbi.“ Kralj ne treba da ispravlja greške koje su se dogodile, nego treba da ispolji takvu delatnost da se greške ne događaju. „Okrenuti se ka jugu“ – kaže Kung. Ova delatnost koja predupređuje svaku nevolju, pritužbu, teškoću, krizu jeste ono što je učitelj Kung izrazio ovako: ispravno korišćenje reči. Kažu da Sokrat nije učinio ništa drugo do što je svoje učenike, i Platona, učio ispravnom korišćenju reči. Sokratov metod je sledeći: naučiti ljude, pa ako neko zna šta je dobro, tako će i raditi. Međutim, Sokrat nije rekao da je to suština vladavine. Celokupna delatnost učitelja Kunga, njegovo mišljenje, metafizika, učenje mogu se razumeti iz ove njegove težnje. Ni „Razgovori“ nisu drugo do ispravno korišćenje reči Ta Hio. Jer ako je ispravna reč, ispravan je čin, ako je ispravan čin, nema nevolje; ako nema nevolje, svi su zadovoljni; ako su svi zadovoljni, svet je vedar. „Onaj ko zna, nije dospeo tako daleko kao onaj ko voli; ko voli nije dospeo tako daleko kao onaj ko je vedar.“
Vedrina je drevno doba.
Kada je Učitelj umro, njegovu školu je dalje vodio Ce-hia. Konfučije je imao sedamdeset dva neposredna i otprilike tri hiljade daljih učenika. Proširio se duh koji je on probudio. Nije postao aktivan. Ostao je onakav kakvim ga je učinio Kung: baština. Znanje o precima, o redu, o moralu, o suštini ispravnog upravljanja, o pristojnosti, o lepom životu, o istini, o religiji.
Stotinu godina kasnije Meng-ce, najznačajniji mudrac škole, išao je od dvora do dvora kako bi razglašavao Učiteljeve misli. Meng-ce je mnogo ličio na Konfučija, ali je bio stroži i fanatičniji. Više zapisa govori o tome kako je vladarima svojski čitao bukvicu.
Učenje Učitelja u njegovoj celokupnoj veličini, obimu i univerzalnosti, u svakoj metafizičkoj vezi, podrobno, čak rasprostranjeno i na kućne navike, sumirao je Ki Li. Li Ki je knjiga Mere, celokupna Konfučijeva baština. Međutim, škola Učitelja i odonda je postojala i postoji, a i danas je živa. Ne kao škola, nego kao baština drevnog doba. Ne kao religija, nego kao drevno znanje tradicije o religiji, o Bogu, o državi, o muzici, o društvu, o porodici i o mudracu, onako kako je to učio učitelj Kung.
Bela Hamvaš
