Pod mutnim mesecom i mutnim zvezdama prošetao sam do čistine nad morem gde sam vodio ljubav s jednom devojkom pre neku noć. Ona nije mogla znati da je njen romantični sredovečni ljubavnik zapravo nasukani pederast koji je osećao popriličan napor u ispunjavanju svoje uloge muškarca. Bolje išta nego ništa je vrlo loš pristup seksu. Stajao sam tamo slušajući zvuk mora nekoliko stotina stopa niže u dnu strmine, dok sam osećao vetar na svom licu i prisećao se vetra na našim telima, vetra koji znači život u Puerto de los Santosu. Los vien-tos de Dios, vetrovi Božji koji rasteruju komarce i mijazmične izmaglice i močvarne smradove. Vetrovi Božji koji drže na odstojanju velike dlakave tarantule i otrovne zmije. Domoroci ovde kažu: „Vetar umre. Vi umrete. Mi umremo.” Znao sam da to može da se desi. Zapravo sam napisao tezu u kojoj pokazujem da se oblasti niskog pritiska neumitno pomeraju ka istoku i da Božji vetrovi uskoro moraju da zamru. Moja teza nije bila dobro prihvaćena kod lokalnih zvaničnika koji su bili zaokupljeni mogućnošću modernog aerodroma i mlaznih letova iz Majamija. Uskoro su govorili jedni drugima da će američki turisti natovareni parama dolaziti da uživaju u vetrovima Božjim, toplom umirujućem vetru poput velikog ventilatora sa mora koji održava temperaturu baš kako treba tokom dana i noći.
„Kad bismo samo imali neke komuniste ovde s kojima bismo se borili,” tužno su govorili zvaničnici. „Onda bi nam Amerikanci sigurno dali para.” Negde u daljini pas je lajao iz bašte neke vile. Okrenuo sam se i odšetao nazad do praznog puta ka moru pod mutnim mesecom i mutnim zvezdama. Izgleda da je nedostatak komunista bio presudan i avio-kompanija je lokaciju pronašla drugde. Onda su preteći predznaci katastrofe dodirnuli Puerto de los Santos. Vetrovi Božji su zamirali. Danas su čitavi delovi kvarta za strance napušteni. Bazeni za plivanje puni su ustajale kišnice. Na udaljenim tržnicama svetle tkanine i limarija više ne lepršaju niti zveckaju na vetru Božjem. Malo je kupaca, a prsti koji dodiruju robu žuti su i beživotni od groznice. Puerto de los Santos umire. U mom njujorškom apartmanu prisećam se te tačke preko mora. Ljubavnici nisu hteli tamo da idu zbog komaraca i pauka i zmija. Smrkava se i ja stojim kraj prozora gledajući u svetla Njujorka. I ovaj grad će takođe umreti. Sećate se onog nestanka struje od pre nekoliko godina?* Nikada nije bio objašnjen na zadovoljavajući način, barem što se mene tiče. Zapravo, napisao sam tezu kako bih pokazao da, zbog obrnutih magnetnih polja, uskoro neće moći da se sprovodi struja na Istočnoj obali SAD. Moja teza je stavljena ad akta u Vašingtonu. Ljudi ne vole da čuju ovakve stvari. Znam da će se za nekoliko godina Veliki Beli Put pomračiti zauvek.” Mogu da vidim tamu u velikim blokovima kako pada na pogođeni grad. Pre nego što se to desi, ja ću bez sumnje biti negde drugde i pisaću novu tezu koju neće dobro prihvatiti lokalni zvaničnici. Stojim kraj prozora i prisećam se vetra na našim telima zvuka mora mutnih treperavih udaljenih zvezda….
„Vetar umre. Vi umrete. Mi umremo.”
KRAJ.
Okrenuo sam stranicu kako bih se suočio sa kreaturom visećih kožnih sisa, čije su dve prednje noge na krajevima imale klešta i škorpionski rep pozadi. Imale su ženske sise, škorpionski žalac i zveckave zube! Došle su u bezbrojnim hordama i napadale!
Puzave zveri
Tommi Ventvort, bankarski pomoćnik, vozio se biciklom kući nakon posla. Živeo je nekoliko kilometara izvan grada i biciklom je išao do posla i nazad svaki dan. Dok je prolazio kraj Sv. Brda začuo je čudan zvuk nalik kliktanju brojnih kastanjeta. Zastao je i naslonio bicikl uz drvo. Sv. Brdo, tako nazvano po lokalnom svecu koji je ubio zmaja, bilo je pokriveno drvećem, puzavicama i gustim žbunjem. Vikendima je Tommi ovde često dolazio sa prijateljima da beru kupine. Sada se zvuk začuo glasnije. Šta bi to moglo biti? Čuo se i zvuk brojnih tela koja puze kroz visoku travu. Aha, to je zvučalo kao neka vojska. Hodao je još malo uzbrdo i razmakao žbunje. Nekoliko minuta kasnije zadihano je izneo svoju priču policijskom naredniku.
„Žene, kažeš, je li, sa visećim sisama, koje hodaju na prednjim nogama? Škorpionski žalci i zveckavi zubi, je li? A da nisi ti, brajko, svratio do Labuda na nekoliko krigli, a?”
Narednik je upadljivo namigivao.
„Ali, kažem vam da sam ih video! I da idu ovamo!”
Narednik je oštro podigao pogled. Pukovnik Saton-Smit stajao je u dovratku sa puškom pod miškom.
„Naredniče, nekakva vrsta čudovišta napreduje prema selu. Moramo pozvati sve sposobne muškarce uzrasta između četrnaest i sedamdeset, da zgrabe bilo kakvo oružje koje im je pri ruci. Neka se svi okupe na Sv. Zelenom Brdu.”
Narednik je pobledeo:
„Čudovišta, kažete, gospodine? Videli ste ih?”
„Da, kroz dvogled. Stići će do sela za četvrt sata manje ili više. Nema vremena za gubljenje.”
Narednik je otvorio fioku i izvukao svoj stari „buldog vebli” kalibra 455. Pogledao ga je sumnjičavo:
„Sumnjam da će da opali, gospodine, posle svih ovih godina… Mora da ovde negde imam neke metke.” Pukovnik se okrenuo Tommiju:
„A sada, momče, sedaj na svoj bicikl i pokrij kuće istočno od luta dole od Šelbijeve farme. Reci ljudima da sakupe koja god oružja mogu da nađu i da se pojave na Zelenom. Žene i deca da ostanu zaključani u kućama. Narednik i ja ćemo pokriti zapadnu stranu. Otvori četvore oči sad.”
Deset minuta kasnije trideset zastrašenih muškaraca i dečaka stajalo je na Zelenom Brdu, svi naoružani sačmarama, pijucima, metalnim šipkama, satarama i kamenicama. Upaljeni fenjeri bacali su narandžasto svetlo preko Zmajevog jezera. Kofe s benzinom stajale su spremne da se njima zapale čudovišta.
„Evo ih, dolaze!”, viknuo je Tommi.
„Ljudi, oformite kvadrat”, podviknu pukovnik. Podigao je svoju pušku.„G. Anderson će vas sada primiti. Hoćete li biti ljubazni da dođete ovamo, g. Sjuarde.”
Donekle nevoljno spustio sam časopis i pratio je niz dugačak hodnik. Čudno šta čovek može da nađe u starim časopisima. „Vetar umre. Vi umrete. Mi umremo.” Zapravo, prilično zlokobno. Sredovečni Tiresija koji se seli iz mesta u mesto sa svojom nepopularnom tezom, provodeći dane u javnim bibliotekama, sastavljajući kraj s krajem pišući priče za petparačke časopise… i to dobre priče… mutno noćno nebo mesto kraj mora, senovita figura odsutne devojke… nekako sve to možeš da vidiš čitajući. Začudo i sam sam došao sa rečima upozorenja, upozorenja za koje sam bio razumno siguran da neće biti ozbiljno shvaćeno. Ipak čovek ima svoju dužnost. A bio sam nevoljan da ostavim neustrašivog pukovnika zauvek smrznutog sa svojom puškom preko ramena. Možda bih mogao da maznem onaj časopis na izlasku. Sumnjao sam u to. Recepcionarka ima oštro hladno oko. Otvorila je vrata. Gospodin Anderson je bio čvrst i smiren. „A šta mogu da učinim za vas, g. Sjuarde.”
„Gospodine Andersone, pitam se da li ste čitali moj rad o mogućnosti replikacije virusa izvan ćelije domaćina.”
Gospodin Anderson je delovao istovremeno neodređeno i očajno.
„Pa, ne bih mogao reći da jesam.”
„Taj rad je, naravno, teoretski. Ja nisam došao da raspravljam o teorijama, gospodine Andersone. Došao sam da vas upozorim da je replikacija virusa izvan ćelije domaćina sada postignuta činjenica. Osim ako se smesta ne preduzmu najdrastičnije mere… mere toliko drastične da se ne usuđujem da vam kažem u čemu se sastoje… ako se ne preduzmu te mere, gospodine Andersone, za dve godine će čitavo muško stanovništvo ovog okruga biti svedeno na…”
„Gospodin Kepvel će vas sada primiti, gospodine Bentli. Hoćete li, molim vas, biti ljubazni da dođete ovamo.” Nevoljno sam spustio časopis i pratio je niz hodnik. Kakva ideja! Priča o nekome ko čita priču o nekome ko čita priču. Imao sam čudan utisak da bih i sam mogao da završim u priči i da bi neko čitao o meni koji čitam priču u nekoj čekaonici. Dok sam je pratio niz hodnik reči koje sam čitao počele su da se pomeraju u mojoj glavi same od sebe, reklo bi se… da se neminovno pomeraju na mesto iznad mora… udaljenost sa koje je lajao pas… ova tačka… napušteni bazen za plivanje u dnu strmine… bašta neke vile… svetao vetar na napuštenim pijacama… naša tela odbačena… limarija zvekeće na vetrovima Božjim…
Popili biste neku kriglu sada, je li? Okrenuo sam stranicu kako bih se suočio sa njenim kožnatim dojkama… Smit sa Dvojim Kleštima stajao je na vratima… Ona nije mogla znati da je njen nasukani pederast doživeo određene aranžmane drugde… glasnije sada zvuk nečega izvan zauvek… Na šta bi tačno muško stanovništvo okruga bilo svedeno i šta su bile te „drastične mere” koje je gospodin Sjuard predložio kako bi se izbeglo to svođenje? Možda bih mogao da upotrebim svoj šarm kako bih izmamio časopis od recepcionerke. Zamalo da se glasno nasmejem na pomisao da bih mogao da zaglavim u vođenju ljubavi s njom pod mutnim noćnim nebom na čistini nad morem. Okrenula se i blesnula mi osmehom dok je otvarala vrata. Taj osmeh je govorio: .Želim vam sreću. On je pravo kopile.” I zaista je bio. Pogledao me je kao da pokušava da fokusira moje lice kroz teleskop.
“Da, gospodine, ovaj, Bentli.” Jasno je bilo da sumnja da koristim lažno ime. „A šta mogu da učinim za vas?”
“Gospodine, ovaj, Kepvel, šta možete učiniti za sopstveni odraz mnogo puta udaljen, naravno, ili da to drugim rečima kažem, po pitanju pogrešnosti, koliko pogrešni uopšteno gledajući mislite da jeste?”
Očito je doživljavao velike teškoće da se fokusira na moje lice. .Ne bih rekao da vas zaista razumem, gospodine Bentli.”
„U tom slučaju, biću jasniji. Ali prvo dopustite da vas upitam da li ste se ikada bavili izvesnim elementarnim razmatranjima povodom repetitivnih iritacija virusnog porekla? Jedno kijanje, na primer, nekonsekventno je, dok hiljadu uzastopnih kijanja može biti fatalno… obična prehlada, gospodine Kepvel, neuobičajena svakako u ovoj klimi i baš zbog tog razloga ako biste napustili Panamu i vratili se u Njujork vaša je dužnost da znate, a moja da vas obavestim, da biste imali, kako stvari stoje, nevidljivog putnika pratioca najnepoželjnijih i, ako mogu dodati, raznovrsnih sklonosti. Ne, gospodine Kepvel, ovo nije komunistička zavera. Ovo je samo odraz iz ogledala takve zavere mnogo puta udaljen i očigledan vama, zato što verujete u njega. Vi svakako znate da je uobičajena mera profilakse zaraziti kravu aftozom i da se jedna razumna krava ne bi bunila zbog te procedure ako je ta krava bila indoktrinirana prikladnim osećanjima dužnosti prema opštoj stočnoj zajednici. Da li to odgovara na vaše pitanje, gospodine Kepvel?”
Kada pogledate niz kratku cev pištolja kalibra 36 možete da vidite metak na dnu burenceta. To vam daje jedan čudan osećaj mnogo puta udaljen.
„Sada možete da vidite gospođicu Blenkslip, gospodine Tomlinson.”
„Dok fokusirate moje lice zovem se Tompson.”
„Oh da, gospodine Tompson, ako biste samo hteli da pođete ovuda… Ovo je istočno krilo… Provešću vas kraj čuvara.”
„Da li sam vas dobro razumeo da ste rekli gospođica Blenkslip?”
„Da, ostala je neudata”, rekao mi je dečak. „Kažu da je doživela veliko razočarenje u ljubavi pre mnogo godina, ali to je bilo u nekoj drugoj zemlji, a osim toga, njeno sadašnje stanje bi bračni život činilo zanimljivom, ali svakako dalekom mogućnošću.”
Hodali smo kroz nešto nalik napuštenom staništu ili koncentracionom logoru. Zarđala bodljikava žica, betonirani šančevi i pregrade urasle u korov i puzavice. Ovde-onde beton je bio pocrneo od nekih davnašnjih vatri. Prošli smo tri ograde na kojima je stražar dremao, raskopčane tunike, zarđalog revolvera u opasaču zelenom od buđi. Odmahnuli su nam da prođemo beživotnim žutim prstima. Kiseo truli zadah ustajalog mesa i znoja visio je nad staništem kao nekakav smog.
„Zadah je, naravno, još uvek tu. Vidite, ovde nije bilo vetra još od…”
Padao je mrak. Imao sam čudan osećaj da se nalazim jedan metar iza svog temena. Pre više godina izučavao sam nešto što se, čini mi se, zvalo sajentologija. Kao da gledam kroz teleskop, sa velike udaljenosti čitao sam sledeće reči:
„Drugim rečima, po dva od svakog, okrenuti licem jedno prema drugom. Pod grupisanjem podrazumevamo, naravno, to da ih stavimo kao sebe kao da ih je stavio neko drugi, a taj neko drugi gleda u lice nekog drugog, a upareni terminal ponovo stavljen od strane drugih koji gledaju u druge.”
Odrazi iz ogledala smešteni jedni naspram drugih, tako da svaki par tu drži sledeći par u nizu. Dospeli smo do ivice smeđeg jezera osvetljenog karbidnim lampama. U plitkoj vodi mogao sam da vidim rakolike ribe koje su remetile površinu, povremeno oslobađajući mehurove ustajalog močvarnog smrada. Nekoliko stabala čudno nabubrene i izobličene sorte raslo je tu.
Okupljena na ovom usamljenom mestu bila je šačica odrpanih vojnika, bolesnih i prljavih. Jedan od njih iskoračio je i predao mi stari pištolj „vebli“ kalibra 455. Oficir sa zarđalom sportskom puškom pod svojom miškom uzvratio mi je pozdrav. Stajali smo ispred nečega što je izgledalo kao napuštena kasarna. Recepcionar nam se okrenuo poput dozivača u cirkusu.
„A sada, narode, ako biste samo ušli ovamo videćete najčudniju i najneverovatniju živu monstruoznost svih vremena. Nekada je bila prelepa žena.”
Otključao je vrata i mi u nizu pohrlismo unutra. Užasni nepoznati smrad palio je pluća i stezao stomak. Nekoliko vojnika ritalo je u svoje izbledele marame. U središtu prašnjave sobe bila je kocka od žičane ograde u kojoj se nešto gmizavo komešalo. Osetio sam kako me obuzima košmarna vrtoglavica.
„Ti’. Ti! Ti!”
Bio je to kraj puta.
Vilijam Barouz
[.wind die you die we die”,iz zbirke priča Extemina-lor!)
Preveo sa engleskog Dejan Ognjanović
- Referenca na stvarni događaj: mutno ‘objašnjeni’ nestanak struje koji je Njujork zavio u potpuni mrak [16] 13. i 14. jula 1977. i izazvao opštu anarhiju i pljačke na ulicama. – Prim. prev.
- ” Veliki beli put (engl. The Great White Way) naziv je za deo Brodveja u samom centru Menhetna, između 42. i 53. ulice, uključujući i Tajms skver. Naziv potiče od velikog broja svetala, uključujući izloge prodavnica, ulaze u pozorišta i bioskope i sl. Prim. prev.
Časopis Gradac, temat Barouz
