Život i delo jednog od najznačajnijih britanskih umetnika svih vremena predmet su nedavno objavljene biografije “Vilijam Blejk protiv sveta” Džona Higsa. Autor u knjizi polazi od teze da je svet u 21. veku, sa razvojem nauke, u mnogo boljoj poziciji da razume ne samo Blejkov psihološki profil, nego i njegove čuvene vizije, filozofiju, čudesne grafike i veliku poeziju.
Vilijam Blejk (1757 – 1827), sin sitnog londonskog trgovca koji nije išao u školu, pesnik i graver, imao je vizije Boga, anđela i demona, često je razgovarao sa umrlim bratom Robertom, a po svedočenju supruge Katarine „živeo je u svom raju“. Takva iskustva preneo je na čuvene grafike i uneo ih u svoje „Pesme nevinosti i iskustva“ i „Venčanju raja i pakla“, ali mu je njegov pogled na svet doneo i osude savremenika koji su ga otpisivali kao „jednostavno ludog“. Umro je siromašan i nepriznat. Tek nakon smrti, njegova je umetnost prihvaćena i postao je jedan od najvažnijih engleskih umetnika svih vremena.
„Pesnik, umetnik, vizionar i autor nezvanične nacionalne himne ‘Jerusalim’, Vilijam Blejk predstavlja arhetip neshvaćenog genija. Nije bio priznat za života, radio je bez nagrada, ismevan, odbacivan i pogrešno shvatan. Ali od svog nezavidnog kraja u skromnom grobu, Blejk sada zauzima jedinstveno mesto: umetnik je koji ujedinjuje i privlači ljude iz svih uglova društva, kao redak simbol engleskog identiteta. Blejk je čuven po svojim vizijama i upravo su one oblikovale njegove stavove o politici, seksu, religiji, društvu i umetnosti. Zahvaljujući radu neurologa i psihologa, sada smo u boljoj poziciji da razumemo šta se dešavalo u tom izuzetnom umu, kao i da steknemo više iz njegove briljantnosti. Njegovo vanvremensko delo, zaključićemo, nikada nije bilo važnije“, navodi se u opisu nedavno objavljene knjige „Vilijam Blejk protiv sveta“ Džona Higsa.
Autor se, pišući o Blejkovom životu, vraća svetu pobuna, revolucija i radikala, razmatra pokrete od 16. veka do kontrakulture sredine 20. veka, a posebnu pažnju poklanja novim naučnim saznanjima iz oblasti neurobiologije, kvantne fizike i komparativne religije. On iz ovog ugla argumentovano pokazuje da pesnik i likovni umetnik, čiji uticaj se oseća i danas, nije bio zatočenik mentalnih poremećaja, nego preteča sveta u kakvom živimo danas, uveren da „otkrivanje Blejka pomaže nama da razumemo sami sebe“.
„Ljubitelji i izučavaoci Blejka bili su kroz istoriju osetljivi na tu temu. Imao je jednu izložbu za celog svog života i nije prodao nijednu sliku, a za nju je imao jedan prikaz u kom se o njemu govori kao o ‘nesrećnom lunatiku’. I ta optužba pratila ga je sve do danas. Izučavaoci Van Goga prilično lako priznaju da je on imao mentalnih smetnji i to doprinosi njihovom razumevanju njegovog dela. Ali izučavaoci Blejka tradicionalno insistiraju na tome da on nije bio lud, da postoji rezon i logika i vrednost u sistemu koji je stvorio, u tom mitološkom sistemu“, ispričao je Higs za BBC, u razgovoru sa novinarom Polom Glinom.
Blejkov biograf objašnjava da je to znatno složenije pitanje.
„Mislim da smo danas u poziciji da možemo da kažemo: da, apsolutno je bio pri zdravoj pameti. Ali postojao je i period u kom je bio u teškom mentalnom stanju. U njegovim pismima ima referenci na melanholiju, kao bolest, i depresiju, a i kasniji incidenti pokazuju kod njega simpome paranoje“, priča Higs.
Te mentalne smetnje su se, navodi on, pojavile oko 1800. godine.
„Bio je to samo period i možete da vidite kako se do kraja života izborio sa svim tim, uz pomoć njegove supruge, i bio je sasvim blažen“, navodi Higs.
Afantasti i hiperfantasti
Ključno za dosezanje vanvremenskog blaženstva, verovao je pesnik, bio je uznošenje imaginacije, tako da levi deo mozga, deo koji se bavi logikom, rezonovanjem i jezikom bude manje dominantan i otključavanje potencijala desne strane, odakle izviru kreativnost, emocije i fizička zadovoljstva, piše Pol Glin, dodajući da je pesnik i umetnik kao polimat isticao važnost posmatranja stvari kroz „oko uma“, pre nego puko posmatranje organima sa obe strane nosa.
Higs se u knjizi oslanja na rad neurologa dr Adama Zimana, kome je imaginacija predmet istraživanja već decenijama unazad. Prvo je 2015. godine opisao stanje afantazije, kada je utvrdio da neki ljudi ne mogu da vizualizuju slike u svesti, odnosno nemaju „oko uma“. Na suprotnoj strani tog spektra su oni sa krajnje živom maštom i za njih se kaže da imaju hiperfantaziju. Doktor Ziman saglasan je sa Higsom u tome da Blejkove vizije ukazuju na to da je imao hiperfantaziju, a ne da je patio od poremećaja.
„Reklo bi se da je Blejk živeo u svetu svoje mašte do velikog stepena. Neki ljudi (sa hiperfantazijom) navode da teško mogu sa punim uverenjem kažu da li su nešto zamislili ili se to zaista dogodilo jer im je imaginacija veoma živa“, navodi doktor i napominje da je to slučaj kod miliona ljudi u svetu i niko na to ne gleda kao na poremećaj. Postoji više varijacija na perspektivu, a svaka od njih ima svoje pozitivne i negativne strane.
Hiperfantasti često su otvoreniji i imaju obilje mentalnih slika, pokazalo je njegovo istraživanje na Univerzitetu u Ekseteru, mogu da budu emotivno ranjiviji, dok su afantasti češće introverti, manje se sećaju detalja onoga što su doživeli, oslanjaju se više na činjenice i teže im je da predstave sebi u glavi lik bliskih osoba koje su preminule. Među njima su, piše BBC, koosnivač Piksara Ed Katmul, jedan od kreatora „Mozile“ Blejk Ros, slavni neurolog Oliver Saks i naučnik Kreg Venter.
Postoje dokazi da previše živa imaginacija kod ljudi nosi i rizik od psihoza, navodi dr Ziman, ako izgube osećaj za granicu između zamišljenog i stvarnog, a Blejkovi savremenici mislili su da je to kod njega tako. Ali on misli da je Blejk, umro pre skoro 200 godina, još tada usvojio ideju da je „svo naše iskustvo, na neki način, imaginarno“, što je danas sve prihvaćenije stanovište psihologiji i kognitivnoj neurologiji.
„Iako toga nismo svesni, u našem mozgu se sve vreme dešava mnogo toga što nam omogućava da vidimo, čujemo ili pronađemo smisao bilo čega. Samo iskustvo je po sebi kreativno, a da ne govorimo o odjecima iskustva u oku uma. Mislim da je Blejk osećao i verovao da je celokupan naš mentalni život, ne samo snatrenje, kreativnost i smisao za umetnost, nego svo iskustvo, naš kreativan i maštovit čin“, ocenjuje dr Ziman.
Ili, kako to Blejk sam kaže: „Mašta nije stanje: to je ljudsko postojanje samo“.
„Mozak ograničen na delove za racio i logiku, što je Blejk nazivao Urizenom, zapravo je jedini način na kakav mi razumevamo svet. Mislimo da je nešto stvarno, da je istina. Kada se (taj deo) oseti ugroženim, on pusti pipke i pokušava da se odbrani. To možete da vidite na društvenim mrežama, gde ljudi imaju očajničku potrebu da im se kaže da su u pravu. Za Blejka, sve je u mogućnosti da se iz toga iskorači i racionalni deo mozga vidi onakvim kakav je, kao neka vrsta malog, ograničenog mentalnog iskustva“, objašnjava Higs.
Albert Ajnštajn izrekao je opasku o „tvrgoglavo prisutnoj
iluziji o protoku vremena“, što je Blejk takođe opisao. Bio je ubeđen da su
koncepti poput vremena, Boga, raja i pakla unutrašnje kreacije, ukazuje Higs,
što je takođe predmet savremenih debata.
„Ako znate nekoga ko je prošao kroz pakao, ideja da je Blejk bio u raju postaje
malo prihvatljivija“, kaže njegov biograf.
Vrata percepcije
Vilijam Blejk nije jedina istorijska ličnost koja je pokušavala da izrazi neizreciva iskustva, a njegova očigledna sposobnost da pristupi delovima svesti koja prevazilaze limite prosečne osobe i važnost koju je pridavao slobodnoj ljubavi, seksu i napadima na establišment postala su veoma privlačna sredinom šezdesetih, piše Glin. Bend Džima Morisona se čak i nazvao The Doors (vrata) po čuvenom stihu iz Blejkove pesme: „Ako bi vrata percepcije bila čista, tad bi se čoveku sve ukazalo onakvim kakvo jeste, beskrajno“.
Pisac Oldus Haksli i psiholog Timoti Liri zagovarali su korišćenje psihodeličnih droga da bi dosegli stanje svesti slično Blejkovom. Ljudima sa afantazijom halucinogeni ponekad pomažu da stvore predstave, navodi dr Ziman, ali to ne traje duže od dejstva droga. Higs poredi tako nešto, kao i transcendentalnu meditaciju, sa „mikrodoziranjem Blejkovog beskraja“. Nije isključeno ni da je Blejk koristio pečurke, misli biograf, ali to nije bilo uobičajeno u vreme u kom je živeo, a on je beležio svoje vizije od detinjstva do odlaska sa ovog sveta.
Blejk je verovao da imaginacija može da se razvija, kao i telo, i pozivao je ljude da mu se pridruže u „večnosti“. Istraživanja dr Zimana, međutim, pokazuju da, iako je moguće podstaći „oko uma“ magnetnim talasima, ipak postoje biološka i, verovatno, genetska ograničenja za to koliko svako pojedinačno može da „putuje“. Ali potrebno je slaviti takve razlike, ističe on, a ne lečiti ih. On očekuje i da će nauka jednom moći i da dopre dalje u takvim istraživanjima. Jer, kako bi rekao Blejk: „Ono što je sada dokazano, nekad je bilo samo u mašti“.
Matija Jovandić
