Izvanredno duhovita zapažanja o ljudskoj prirodi
„Vi koji prezirete svoje bližnje, snobovi ste; vi koji zaboravljate svoje prijatelje zato da biste se dodvorili onima višim od sebe, snobovi ste; vi koji se stidite svog siromaštva i crvenite zbog svog zanimanja, snobovi ste, a isto tako i vi koji se hvalite svojim poreklom ili vi koji se dičite svojim bogatstvom.“
Vilijam Mejkpis Tekeri, autor Vašara taštine, romana koji ga je proslavio i doživeo u XX veku mnogobrojne literarne i filmske adaptacije, bio je jedini rival Čarlsu Dikensu. Kako je XIX vek bio doba procvata štampe, a naročito časopisa, Tekeri je bio cenjeni saradnik mnogih redakcija i pisao je članke na različite teme. Knjiga o snobovima zbirka je tekstova koji su izlazili od 1846. do 1847. u satiričnom časopisu Panč. Njegov odnos prema društvenim pojavama koje opisuje veoma je složen, jer on istovremeno daje duhovite savete, društveno se angažuje i vešto karikira to što primećuje oko sebe, stoga ga s pravom ubrajamo u velike majstore satire.
.
Ove kolumne pisane britkim jezikom pršte od humora i čitaju se sa neskrivenim zadovoljstvom čak i danas, jer nepogrešivo opisuju ljudsku sklonost ka oponašanju bogatih i slavnih. Fantastična društvena lekcija aktuelna je naročito u naše doba rijaliti i selebriti „kulture“.
„Po mom shvatanju, Tekeri je opisao čovečanstvo – pravu krv i meso sa srcem i dušom – ljudska bića koja vidimo i poznajemo – nas same – sa tačnošću kakvu nije dostigao nijedan engleski prozni pisac.“
– Entoni Trolop
„Pisac ovakvog pera, kakvo poseduje gospodin Tekeri, od stvarne je i velike vrednosti za našu književnost.“
– Edinburgh Review, 1848.
Dobroćudan prikaz snobova
Snobova ima relativnih i apsolutnih. Pod apsolutnim podrazumevam one snobove koji su snobovi svugde i u svako doba, u svakom društvu, od jutra do mraka i od mladosti do groba, budući da ih je priroda obdarila snobizmom – dok su drugi snobovi samo u izvesnim prilikama i odnosima u životu.
Poznavao sam, na primer, jednoga čoveka koji je preda mnom učinio nešto onako užasno kao što sam opisao u prošlom poglavlju da sam učinio ja da bih izazvao odvratnost pukovnika Snoblija, tj. ono kad sam se poslužio viljuškom umesto čačkalicom. Jednom sam, velim, poznavao čoveka koji je, večerajući sa mnom u kafani Evropa (preko puta Velike opere, kafani koja je, kao što je poznato, jedino pristojno mesto za večeru u Napulju), jeo grašak pomažući se nožem. To je bio čovek u čijem mi je društvu u početku bilo veoma prijatno – mi smo se, u stvari, upoznali na grotlu Vezuva, a zatim su nas razbojnici iz Kalabrije opljačkali i zarobili tražeći otkupninu, što nije u vezi s ovim što hoću da kažem – bio je to čovek izvanrednih sposobnosti, divna srca i svestrano obrazovan; ali nikada ga do tada nisam video s tanjirom graška, a njegovo ponašanje prema grašku nanelo mi je težak bol.
Pošto sam ga video da se javno tako ponaša, nije mi preostajalo ništa drugo do da prekinem poznanstvo s njim. Ovlastio sam jednog našeg zajedničkog prijatelja (poštovanog Polija Antusa) da to što je moguće obazrivije saopšti tom gospodinu, i da mu kaže da me je sticaj bolnih okolnosti – koje nimalo ne diraju u čast gospodina Meroufeta, niti umanjuju moje poštovanje prema njemu – nagnao da prekinem prijateljstvo s njim; po dogovoru smo se te večeri sreli na balu vojvotkinje od Monte Fijaska i pravili se da se ne poznajemo.
Ceo svet u Napulju primetio je da su se Dejmon i Pitijas razdvojili; Meroufet mi je istina nekoliko puta spasao život, ali šta sam, kao engleski džentlmen, mogao da radim?
Moj dragi prijatelj je tom prilikom bio relativni snob. Ako se otmene osobe posluže nožem na pomenuti način, to se ni u jednom drugom narodu ne smatra snobovskim postupkom. Video sam Monte Fijaska kako nožem čisti drveni tanjir na kome je izneto jelo, što su činili i ostali italijanski plemići u tom društvu. Video sam za gostoljubivim stolom njenog carskog veličanstva nadvojvotkinje Štetnije od Badena (koju molim da se milostivo seti svog najodanijeg sluge, ako njen carski pogled padne na ove redove) – video sam, velim, prestolonaslednikovicu od Poctauzend-Donervetera (tu ženu spokojne lepote) kako upotrebljava nož umesto viljuške i kašike; i, tako mi boga!, video sam da ga umalo nije progutala kao indijski jogi Ramo Sami. A jesam li se i trgnuo? Ne, ljupka Amalija! Ta gospa je u ovim grudima rasplamtela ljubav iskreniju od svih ljubavi koje je ikada izazvala jedna žena. O, lepotice! Neka da Bog da nož još dugo, dugo prinosi hranu tim ustima! Najcrvenijim i najljupkijim usnama na svetu!
Četiri godine nisam nijednom smrtnom stvoru ni pisnuo o uzroku svoje zavade sa Meroufetom. Sretali smo se u dvoranama plemića – naših prijatelja i rođaka. U igri ili za trpezom gurnuli bismo jedan drugog, ali se i dalje nismo poznavali i, do četvrtog jula prošle godine, izgledalo je da je ta udaljenost među nama neopoziva.
Sreli smo se kod ser Džordža Golopera. Za stolom su nam određena mesta, njemu s desne, a vašem poniznom sluzi s leve strane divne ledi G. Jedno od jela na banketu bio je grašak – patka i mladi grašak. Zadrhtao sam kad sam video da Meroufet stavlja grašak u svoj tanjir i okrenuo sam se prebledevši da ne bih ugledao kako se ono oružje hitro spušta u njegove užasne čeljusti.
Koliko sam se zaprepastio, koliko obradovao kad sam video da se služi viljuškom kao svaki drugi hrišćanin! Nijednom nije upotrebio hladni čelik. Na mene nagrnuše stare uspomene – setio sam se usluga koje mi je nekada učinio kad me je spasao od razbojnika, setio sam se njegovog viteškog držanja u stvari sa groficom Dei Spinaki, kojom prilikom mi je pozajmio 1700 funti. Malo je trebalo pa da briznem u plač od radosti – glas mi je zadrhtao od uzbuđenja. „Džordže, mili moj!“, uzviknuo sam. „Dragi prijatelju, Džordže Meroufete! Da popijemo ovu čašu u tvoje zdravlje!“
Duboko uzbuđen, Džordž je porumeneo i odgovorio mi glasom koji je podrhtavao gotovo kao i moj: „Frenk, hoćemo li hok ili maderu?“ Da nije bilo drugih, privio bih ga na grudi. Ledi Goloper nije ni slutila šta je uzrok uzbuđenju zbog koga je parče što sam ga upravo sekao poletelo u ružičasto satensko krilo njene milosti. Najmilosrdnija od svih žena oprostila je taj greh, a sluga je uklonio pticu.
Otada smo bili najbolji prijatelji, a Džordž, naravno, više nije imao onu odvratnu naviku. Stekao ju je u jednoj školi u unutrašnjosti, gde se gajio grašak i gde se služilo samo viljuškama s dva zupca; od te strašne navike odvikao se tek na evropskom kontinentu gde se upotrebljava viljuška sa četiri zupca.
Na ovom mestu – i samo na ovom – priznajem da sam pristalica škole Srebrnih viljušaka; ako ova priča navede makar jednog od čitalaca da zastane, da se ozbiljno upita:
„Jedem li ja grašak nožem ili ne jedem?“ – ako na ovom primeru vidi kakva propast može snaći njega ili njegovu porodicu ako to bude i dalje činio, onda ovi redovi nisu uzalud napisani. A sada, bez obzira na to kakvi su drugi pisci, ja sebi laskam da ćete priznati da sam barem ja moralan čovek. Pošto neki čitaoci teško shvataju, mogu uzgred da kažem šta je naravoučenije ove priče. Naravoučenije je ovo: budući da je društvo ustanovilo izvesne običaje, ljudi se moraju pokoravati zakonima društva i povinovati njegovim bezazlenim zapovestima.
Kad bih otišao u Institut za prijateljske veze Britanaca sa strancima (a neka me Bog sačuva da tamo odem radi čega bilo i nemarno odeven), dakle kad bih tamo otišao u halatu i papučama, umesto u odelu koje gospoda obično nose, tj. u lakovanim cipelama, u prsluku boje zlata, sa cilindrom i lažnim riševima, sa žaboom i belom mašnom – ja bih vređao društvo i jeo bih grašak nožem. Neka vratari Instituta izbace onoga ko se tako uvredljivo ponaša. Takav čovek je u odnosu na društvo najizrazitiji i najuporniji snob. On ima svoj zakonik i svoju policiju kao vlada, i onaj koji hoće da se koristi odredbama donetim za opšte dobro mora im se povinovati.
Po prirodi sam protivnik samoljublja, i stoga mrzim samohvalisanje, ali ne mogu da odolim srcu a da ovde ne ispričam jedan događaj koji ilustruje to gledište; mislim da sam tom prilikom postupio veoma obazrivo. Kad sam pre nekoliko godina boravio u Carigradu (u jednoj delikatnoj misiji), Rusi su, među nama budi rečeno, vodili dvoličnu politiku, pa smo mi bili prinuđeni da upotrebimo jednog dodatnog pregovarača – rumelijskog pašu Lekerbisa, tadašnjeg komandanta Portine mornarice, koji je u svom letnjikovcu u Buđukderu priredio banket za strane diplomate. Ja sam sedeo levo od komandanta, a ruski predstavnik grof De Didlov desno. Didlov je kicoš koji bi bio u stanju da umre od ružinog mirisa; u toku pregovora mene su po njegovom naređenju tri puta pokušavali da ubiju, ali, naravno, pred svetom smo bili prijatelji i pozdravljali smo se veoma srdačno i ljubazno.
Komandant je – avaj, bolje reći „bio je“ jer mu je svileni gajtan došao glave – u politici pristalica stare turske škole. Za večerom smo jeli prstima, a somuni su nam služili umesto tanjira; jedina novotarija koju je on dozvolio bila je upotreba evropskih pića, kojima se podavao s velikim uživanjem. On je bio veoma ješan čovek. Između ostalih jela, pred njega je bilo postavljeno jagnje pečeno zajedno s vunom, a napunjeno šljivama, belim lukom, asafetidom, kapsikumom i drugim začinima; to je bila najužasnija mešavina koju je ikada živ čovek omirisao ili okusio. Komandant je pojeo mnogo toga jela i, po istočnjačkom običaju, neprestano nudio svoje prijatelje s leve i desne strane, a kad bi naišao na kakvo naročito sočno parče, trpao bi ga rukama gostu u usta. Nikada neću zaboraviti kako je izgledao grof Didlov kad je njegova ekselencija, zgnječivši veću količinu tog jela u jednu loptu i uzvikujući „Buk, buk“ (vrlo je dobro), gurnula tu groznu pilulu Didlovu u usta. Rus je na to užasno zakolutao očima: progutao je s takvom grimasom kakva, držim, prethodi grču, zgrabio bocu koja mu je bila najbliža, misleći da je to vino sotern, docnije se ispostavilo da je to bio francuski konjak, i popio bezmalo četvrt litra pre nego što je uvideo grešku. To ga je dotuklo; iz trpezarije su ga odneli gotovo mrtvog i položili da se rashladi u jednom venjaku na Bosforu.
Kad je došao red na mene, progutao sam zalogaj osmehujući se, rekao „bismilah“, zahvalno se obliznuo, a kad je posluženo sledeće jelo, napravio sam lopticu tako vešto i gurnuo je u usta starog komandanta s toliko ljupkosti da sam osvojio njegovo srce. Rusija je odmah bila izbačena iz stroja i mir u Kabobanopolju bio je potpisan. Što se tiče Didlova, s njim je sve bilo gotovo: bio je pozvan u Sankt Peterburg i ser Rodrik Merčison video ga je kako pod brojem 3697 radi u uralskim rudnicima.
Nije ni potrebno da kažem da je naravoučenije ove priče da u društvu ima mnogo neprijatnih stvari koje morate progutati, i to još s osmehom na licu.
Vilijam Tekeri
