Temat „Hugo Prat 1927-1995“
Časopis „Reč“, Beograd, mart 1996.
(temat „Hugo Prat 1927-1995“, priredio Aleksandar Nikolić)
Nije redak slučaj da se slabije obrazovan čitalac identifikuje sa glavnim likom neke knjige, a da zaboravi ime pisca koji je taj lik stvorio. Moram priznati da se meni nešto slično dešava u slučaju Korta Maltezea i njegovog autora. Razlika je samo u tome što ja potpis i lik Kortovog tvorca mogu dozvati u svest kad god hoću. Evo, zatvaram oči i preda mnom se ukazuje plećati čovek, guste kose i okruglih očiju, a zatim i karakterističan potpis u dnu njegovih crtačkih tabli Hugo Pratt. Otvaram oči i ponovo ih zatvaram. I — evo — nestaje glavonja sa okruglim očima i neukrotivom kosom i na njegovom mestu iskrsava ironični pozer, sa mornarskom kapom, zulufima i cigarilosom. Iza mornara se, kao oblaci, kovitlaju konture Venecije. I, ne vredi lagati, tek kad se mornar pojavi ja osetim priliv realnosti i srce mi zaigra od prepoznavanja.
Što se ostalih stripova Huga Prata tiče, neke od njih sam samo listao a redovno sam pratio Pustinjske Škorpije i sjajno Indijansko Leto, rađeno u saradnji sa Milom Manarom. U ovom kratkom tekstu bih ih ostavio po strani, zato što ne verujem da ima mesta sumnji da je Prat poznatiji po liku Korta Maltezea nego po onom liku koji je svakoga dana gledao u ogledalu. Autobiografiju, u kojoj Prat romantizuje svoj život, ja sam uredno pročitao. Ta autobiografija je pisana na brzinu, prethodno je, koliko se sećam, bila snimana na kasetofonu. To je interesantan život, ali… Nešto mi je tu stalno falilo. Sama realnost je nedostajala. Čitajući tu knjigu, pitao sam se je li Pratu trebao Korto Malteze da bi njegovu biografiju učinio realnom? Kao da je Prat svoj pravi glas nalazio kroz lirske crteže, a svoj pravi lik izrazio tek kroz portret mornara. Sve ono što se u Pratovoj ličnoj priči osećalo kao sentimentalno ili papirnato u stripu o Kortu Maltezeu je dobijalo punoću i počinjalo da živi.
Da li ovakav moj odnos prema liku svedoči o nezahvalnosti prema njegovom autoru? Ne znam. Teško mi je da u Hugu Pratu prepoznam Korta, kao što mi je bilo teško da u osedelom Čaplinu, bez brkova i šešira, prepoznam Šarloa. Uostalom, pitam se zar takva „nezahvalnost“ nije san svakog umetnika? Zar svaki umetnik ne žudi da realnost lika nadmaši realnost autora? Zašto večna mladost Korta Maltezea za mene ne bi bila realnija i važnija od komplikovane biografije njegovog tvorca?
Autor Hugo Prat mi, dakle, nije naročito blizak, dok prema liku Kortu Maltezeu osećam veliku simpatiju. Korto Malteze mi je pomogao kad mi je bilo teško. To se desilo kad sam bio u vojsci… Oficiri koji su me tada okruživali u kasarni bili su škrti, glupi i odvratni. Ja gore bagre u životu nisam video. Svoje sapatnike vojnike sam pomalo mrzeo, a prilično mi ih je bilo žao. Oficire sam prilično mrzeo i pomalo mi ih je bilo žao. Mislio sam da je većina oficira luda, a da bi mogli da ubiju bez kajanja u to nimalo nisam sumnjao. Većina vojnika su, u mojim očima, takođe bili ludi, zato što su tu situaciju prihvatali kao normalnu. Beskrajna je bila njihova sposobnost nalaženja smisla u besmislu i suspenzije da poveruju u realnost onoga što je bilo očigledno. Shvatio sam da sredina u kojoj živim nema nikakav odbrambeni mehanizam prema autoritetu. Možda sam zato počeo da pišem o Zombijima. Možda se zato moja novela o Kortu Maltezeu odigrava na Haitiju.
Jednom rečju, u tom vojničkom okruženju meni se nikako nije ostajalo. Nažalost, zidovi kasarne su bili previsoki. Preostajalo mi je jedino da se „na krilima mašte“ vinem preko njih. Za taj zadatak mi je trebao pomoćnik. Trebao mi je imaginarni prijatelj. Nijedan od junaka literature nije mi mogao pomoći. Ali ono što nije uspelo junacima literature, uspelo je junaku stripa. Romantični mornar, maneken avanture i zanimljivog života, pružio mi je ruku i izvukao me iz mog okruženja. Ja bih se svakodnevno zakačio za njegov brod i tako napuštao kasarnu. Korto Malteze, večiti borac protiv autoriteta, pokazao se kao dobar saveznik protiv života uklještenog među zidove kasarne.
Tako sam, dakle, novelu Korto Malteze počeo da pišem u vojsci. Moja zamisao je bila da Pratovom opusu o Kortu Maltezeu dodam jednu epizodu koja ni u čemu neće protivrečiti prethodnim epizodama. Odlučio sam da likove iz stripa prenesem u književnost. Mnogo češće se dešavalo obrnuto, da se likovi iz književnosti prenesu u strip. Ponovo sam pročitao sve epizode, pažljivo rekonstruisao biografiju profesora Štajnera i preslišao se gde i kada prvi put srećemo Raspućina i koliko se puta đavo pojavljuje u Kortu Maltezeu. Radeći taj posao što sam odgovornije mogao, nastojao sam da uspostavim ravnopravnost između književnosti i stripa, medija koji sam od detinjstva voleo. I to je bilo to. A, u stvari, to mi na pamet nije padalo. Sve su to naknadne racionalizacije. Baš me je bilo briga za „strip“ i „književnost“. Hteo sam da budem sa Kortom Maltezeom. Hteo sam da se družim s njim, umesto sa onim bandoglavim budalama koje su me okruživale. Osobina Korta Maltezea koja mi je naročito koristila u toj situaciji bila je njegova beskrajna sposobnost romantiziranja.
Nedavno sam o toj neobičnoj Kortovoj sposobnosti govorio pesniku Čarlsu Simiću. Nastojao sam da zainteresujem Simića za Korta Maltezea, pa sam mu dao da pročita epizodu U Veneciji. Čarli je pročitao, nakašljao se i promrmljao da je to nešto kao Čikago u plamenu. Čikago u plamenu je nekakav strip koji je Simić čitao kao dečak u Beogradu. Razumljivo je da sam se na takav odgovor je ozbiljno uvredio. Kako se može Korto Malteze porediti sa nekim tamo običnim stripom? Onda sam se setio da mi je Čarli rekao da su, baš u vreme kad je čitao pomenuti strip, njima deci u beogradskoj školi pričali o komunizmu. Deci to nije bilo mnogo zanimljivo. Na primer, bilo je jasno da taj komunizam nije nešto tako uzbudljivo kao Čikago u plamenu. Ideologija koja je pretendovala na poslednju reč u istoriji, koja je po Sibiru rasejala kosti miliona ljudi, i koja je pisala čitanke, bila je toj deci manje stvarna nego strip. Bila je to velika pohvala moći stripa. I, što je važnije, ta pohvala je, neočekivano, potvrdila moje suštinsko iskustvo. Zar nije na isti način, za mene, junak stripa Korto Malteze, postao realniji ne samo od svog autora Huga Prata, nego i od zidova kasarne koji su se u ono vreme zatvarali oko mene?
Prvi put objavljeno: 1996
Na Rastku objavljeno: 2007-08-28
Datum poslednje izmene: 2007-09-14 22:59:42
www.rastko.rs
