— Pustite me, hoću sama da teram! Sešću pored kočijaša! — reče sasvim glasno Sofija Ljvovna. — Kočijašu, pričekaj, sešću s tobom na bok.
Ona je stajala u sankama, a njen muž Vladimir Nikitič i prijatelj iz detinjstva Vladimir Mihajlič držali su je za ruke da ne bi pala. Trojka je jurila brzo.
— Ja sam govorio da joj ne treba davati konjaka — prošaputa ljutito Vladimir Nikitič svome saputniku. — E, pa baš si čudnovat!
Pukovnik je znao iz iskustva da u takvih žena kao što je njegova žena Sofija Ljvovna, odmah posle burne, malo pijane veselosti, dolazi histeričan smeh, a onda plač. On se plašio da će sada, kad stignu kući, umesto spavanja, morati da se bakće s oblozima i kapljicama.
— Tprr! — povika Sofija Ljvovna. — Hoću da teram!
Ona je bila od srca vesela i likovala je. Za poslednja dva meseca, još od dana venčanja, nju je tištala misao što se iz računa udala za pukovnika Jagiča i, kako bi se reklo, rar derit, ali danas u restoranu van varoši uverila se, najzad, da ga žarko voli. Pored svoje pedeset četiri godine, on je bio stasit, okretan, vitak, tako se prijatno šalio i pratio Ciganke u pesmi! Zaista, sada su starci hiljadu puta zanimljiviji od mladića, te se čini da su starost i mladost promenile svoje uloge. Pukovnik je stariji dve godine od njenog oca, ali može li ta okolnost imati kakvog značaja, ako on, govoreći iskreno, ima kudikamo više životne snage, bodrosti i svežine nego ona, mada su joj tek dvadeset tri godine?
„O, dragi moj!” pomisli ona. „Divni moj!”
U restoranu se takođe uverila da od pređašnjeg osećanja nije ostalo ni trunke. Prema prijatelju iz detinjstva, Vladimiru Mihajliču, ili prosto Volođi, koga je još juče volela gotovo do ludila, do očajanja, sad se osećala potpuno ravnodušna. Večeras joj je sve vreme on izgledao trom, pospan, nezanimljiv, beznačajan, a njegov običaj da hladnokrvno izbegava plaćanje računa u restoranu, nju je ovoga puta ogorčio, te se jedva uzdržala da mu ne kaže: „Ako ste siromah, onda sedite kod kuće.” Plaćao je samo pukovnik.
Možda zbog toga što je pored njenih očiju promicalo drveće, telegrafski stubovi i smetovi snega, njoj su padale na pamet najraznovrsnije misli. Razmišljala je: prema računu, plaćeno je u restoranu sto dvadeset, i Ciganima sto; i sutra, ako joj se prohte, može baciti u vetar čak i hiljadu rubalja, dok pre dva meseca, pre svadbe, nije imala ni tri svoje rublje, već je morala za svaku sitnicu da se obraća ocu. Kakva promena u životu! Misli su joj se isprepletale, i ona se priseti kako se pukovnik Jagič, njen sadašnji muž, kad je ona imala desetak godina, udvarao njenoj tetki, i svi u kući su govorili da ju je on upropastio; i zaista, tetka se često pojavljivala na ručku uplakanih očiju i stalno je nekuda odlazila, i govorili su za nju da, jadnica, ne nalazi sebi mesta. Tada je on bio vrlo lep čovek i imao neobičan uspeh kod žena, tako da ga je znala cela varoš, a pričalo se o njemu kako svaki dan odlazi u posete svojim obožavateljkama, kao doktor bolesnicima.
Čak i sada, bez obzira na sedu kosu, bore i naočari, njegovo suvonjavo lice, naročito iz profila, pokatkad izgleda divno. Otac Sofije Ljvovne bio je vojni lekar i služio je nekad u istom puku s Jagičem. Volođin otac takođe je bio vojni lekar i takođe je služio nekad u istom puku s njenim ocem i s Jagičem. I pored ljubavnih avantura, često vrlo zamršenih i uzbudljivih, Volođa je izvrsno učio; završio je studije na univerzitetu sa veoma zavidnim uspehom, a sad je izabrao za svoju užu struku stranu književnost i, kako kažu, piše disertaciju. On živi u kasarni kod oca, vojnog lekara, i nema svoga novca, mada mu je već trideset godina. U detinjstvu su Sofija Ljvovna i on živeli u dva razna stana, ali pod istim krovom, pa je on često dolazio k njoj da se igraju; zajedno su učili okretne igre i francuski jezik, a kad je porastao i postao stasit, vrlo lep mladić, ona je počela da ga se stidi, a zatim ga je ludo zavolela i volela sve donedavno, dok se nije udala za Jagiča. On je takođe imao nebičnog uspeha kod žena, tako reći već od svoje četrnaeste godine, a žene, koje su zbog njega izneveravale svoje muževe, pravdale su se time što je Volođa mali. Za njega je nedavno neko pričao kao da je on, dok je još bio student, živeo u hotelskoj sobi blizu univerziteta, i obično, kad god bi čovek zakucao na njegova vrata, iza njih bi se čuli njegovi koraci, a zatim poluglasno izvinjenje: „Rardon, je ne suis ras seul.” Jagič je bio oduševljen njime i hvalio ga je na sva usta, kao Deržavin Puškina, i očevidno ga voleo.
Zajedno su, ćuteći čitave sate, igrali bilijara ili piketa, a kad bi Jagič nekud pošao trojkom, poveo bi i Volođu, a Volođa je u tajne svoje disertacije posvećivao jedino Jagiča. U prvo vreme, dok je pukovnik bio mlađi, oni su često bili suparnici, ali nikad nisu bili ljubomorni jedan na drugora. U društvu, gde su se zajedno viđali. Jagiča prozvaše Volođa veliki, a njegovog prijatelja — Volođa mali.
U saonicama, osim Volođe velikog, Volođe malog i Sofije Ljvovne, nalazila se još jedna osoba — Margarita Aleksandrovna, ili, kako su je svi zvali, Rita, bliža rođaka rospođe Jagič, devojka koja je prevalila tridesetu, vrlo bleda, crnih obrva, sa prince-nez[25], koja je pušila bez predaha, čak i na jakom mrazu; na njenim grudima i kolenima uvek je bilo pepela. Govorila je kroz nos, otežući svaku reč, bila je hladna, mogla je da popije likera i konjaka koliko hoćeš a da se ne opije, i dvosmislene anegdote je pričala apatično, neukusno. Kod kuće je čitala od jutra do mraka debele časopise, zasipajući ih pepelom, ili je jela promrzle jabuke.
— Sonja, prestani da luduješ — reče ona otežući. — To je čak glupo, bogami.
Nadomak ulaza u grad trojka uspori, počeše da promiču kuće i ljudi, i Sofija Ljvovna se smiri, privi se uz muža i sva se predade svojim mislima.
Volođa mali sedeo je prema njima. Sad se već u vesele, lake misli počeše uplitati mračne. Razmišljala je: ovom čoveku, koji sedi naspram nje, poznato je da ga je volela, i on je, naravno, verovao pričama da se udala za pukovnika rar derit. Ona mu nijednom nije priznala da ga voli i nije htela da on to zna, krila je svoja osećanja, ali se po njegovom licu videlo da on nju odlično razume — i njeno samoljublje je patilo. Ali u njenoj situaciji najveće poniženje bilo je to što posle svadbe taj Volođa mali poče obraćati pažnju na nju, što se ranije nikad nije događalo, pa je sada sedeo s njom satima, ćuteći ili čavrljajući o sitnicama, a sada u sankama, ne razgovarajući s njom, ovlaš joj je dodirivao nogu ili stezao ruku; očigledno, on je samo i čekao da se ona uda, a bilo je jasno da je prezire i da ona u njemu izaziva ona toliko poznata interesovanja koja može izazvati samo rđava i nepoštena žena. I kad bi se u njenoj duši trijumf i ljubav prema mužu mešali sa osećajnjem poniženja i uvređenog ponosa, onda bi nju obuzeo bes i tad bi poželela da sedne uz kočijaša i da viče, da pesmu prati zviždukanjem…
Baš u momentu kad su se vozili mimo ženskog manastira, razleže se veliko zvono teško hiljadu pudova. Rita se prekrsti.
— U ovom manastiru je naša Olja — reče Sofija Ljvovna i takođe se prekrsti i zadrhta.
— Zbog čega to ona ode u manastir? — zapita pukovnik.
— Rar derit — ljutito odgovori Rita, očigledno aludirajući na brak Sofije Ljvovne i Jagiča. Sad je u modi rar derit. Izazov celom svetu. Stalno nasmejana, velika koketa, volela je samo balove i kavaljere i najednom — eto ti! Iznenadila nas!
— To nije istina — reče Volođa mali, spuštajući okovratnik na bundi i pokazujući svoje lepo lice. — Tu nije rar derit, već, ako hoćete, pravi užas. Njenog brata Dimitrija poslali su na robiju, a sada se ne zna ni gde je. A mati joj od tuge umrla.
On opet podiže okovratnik.
— I dobro je uradila Olja — dodade on muklo. — Da živiš kao pitomica, pa još s takvim zlatom kao što je Sofija Ljvovna, treba, bogme, dobro porazmisliti!
Sofija Ljvovna oseti u njegovom glasu prezriv ton i htede da mu kaže nešto grubo, ali oćuta. Obuze je opet raniji bes; ona skoči na noge i uzviknu plačnim glasom:
— Hoću na jutrenje! Kočijašu, natrag! Hoću da vidim Olju!
Okrenuše nazad. Zvuk manastirskog zvona bio je dubok, i Sofiji Ljvovnoj se činilo kao da je nešto u tom zvonjenju podseća na Olju i njen život. Zvonilo je i u drugim crkvama. Kad kočijaš zaustavi trojku, Sofija Ljvovna iskoči iz sanki i sama, bez pratioca, brzo pođe prema kapiji.
— Požuri, molim te, — doviknu joj muž. — Već je dockan!
Ona prođe kroz mračnu kapiju, pa zatim krenu alejom koja vodi od kapije ka glavnoj crkvi, i sneg je škripao pod njenim nogama, a zvono se sad već čulo nad samom glavom i kao da je prožimalo celo njeno biće. Evo crkvenih vrata, tri stepenika naniže, zatim paperta s likovima svetitelja na obe strane, pa zamirisa kleka i tamjan, pa opet vrata, koja otvara neka tamna prilika, klanjajući se do zemlje… Služba u crkvi još ne beše počela. Jedna kaluđerica je išla oko ikonostasa i palila sveće na velikim svećnjacima, druga je palila polijelej. Svuda u crkvi, uz stubove i sporedne oltare, stajale su nepomično crne prilike. „Dakle, kako stoje sad, tako se neće pomaći sve do jutra,” pomisli Sofija Ljvovna, i njoj se tu učini mračno, hladno, dosadno, — dosadnije nego na groblju. Ona pogleda s osećanjem dosade na nepomične, ukočene prilike, i srce joj se odjednom steže. Odnekud poznade u jednoj od kaluđerica sitnog rasta, mršavih ramena, sa crnom maramom na glavi, Olju, mada je Olja kad je otišla u manastir bila puna i malo kao viša. Neodlučno, jako se uzrujavajući zbog nečega, Sofija Ljvovna priđe iskušenici, preko ramena joj se zagleda u lice i poznade Olju.
— Olja! — reče i pljesnu rukama, ne mogući da progovori od uzbuđenja. — Olja!
Kaluđerica je odmah poznade, začuđeno podiže obrve, a njeno bledo, nedavno umiveno, čisto lice, pa čak i njena bela marama koja se videla ispod povezače, kao da sinuše od radosti.
— Pa, ovo je pravo čudo Gospodnje — reče ona i takođe pljesnu svojim mršavim, bledim ručicama.
Sofija Ljvovna je snažno zagrli i poljubi, plašeći se pri tom da joj se dah ne oseća na vino.
— A mi, prolazeći maločas, setismo se tebe — reče ona, zaduvana kao od brzog hoda. — Gospode bože, kako si bleda! Meni… meni je vrlo milo što te vidim. A ti? Kako si? Je li ti dosadno? — Sofija Ljvovna se obazre na druge kaluđerice i nastavi već tišim glasom: — Kod nas ima toliko promena… Znaš, ja sam se udala za Jagiča, Vladimira Nikitiča. Ti ga se sećaš, sigurno… Vrlo sam srećna s njim.
— Pa hvala bogu. A tvoj tata, je li zdrav?
— Zdrav je. Često se seća tebe. Olja, dođi nam o praznicima. A?
— Doći ću — reče Olja i nasmeši se. — Drugog dana praznika ću doći.
Sofija Ljvovna zaplaka i sama ne znajući zašto, i jedan trenutak je plakala ćuteći, zatim obrisa oči i reče:
— Riti će biti vrlo žao što te nije videla. Ona je takođe s nama. I Volođa je tu. Oni su pred kapijom. Kako bi im samo bilo drago kad bi se videli s tobom! Hajdemo k njima, služba ionako nije još počela.
— Hajdemo — pristade Olja.
Ona se triput prekrsti i pođe ka izlazu sa Sofijom Ljvovnom.
— Pa ti veliš, Sonječka, da si srećna? — zapita ona kad minuše kapiju.
— Veoma.
— Hvala bogu.
Volođa veliki i Volođa mali, opazivši kaluđericu, iziđoše iz sanki i s poštovanjem je pozdraviše. Obojica su bili primetno ganuti njenim bledim licem i crnom monaškom odećom, i obojici je bilo prijatno što ih se setila i došla da se pozdravi. Da joj ne bi bilo hladno, Sofija Ljvovna je ogrnu putničkim ćebetom i zavi jednim skutom svoje bunde. Nedavne suze olakšale su joj i razgalile dušu, i njoj beše milo što se ova hučna, nemirna i u suštini nečista noć najednom završila tako čisto i mirno. I da bi što duže zadržala pored sebe Olju, ona predloži:
— Hajde da je provozamo! Olja, sedi, samo ćemo malo.
Muškarci su očekivali da će kaluđerica odbiti — sveci se ne voze trojkama — ali, na njihovo iznenađenje, ona pristade i sede u sanke. I kad trojka pojuri prema trošarini, svi su ćutali i svi su se samo trudili da njoj bude zgodno i toplo; svako je mislio na to kakva ona beše nekad, a kakva je sada. Sad je njeno lice bilo smireno, bezizražajno, hladno i bledo, prozračno, kao da u njenim žilama teče voda, a ne krv. A pre dve-tri godine ona beše puna, rumena, govorila je o prosiocima, smejala se zbog najmanje sitnice…
Od gradske trošarine trojka krenu natrag, kad se posle desetak minuta zaustavi kraj manastira, Olja izađe iz sanki. Na zvonari su već zvonila sva zvona.
— Gospod neka vas čuva — reče ona i pokloni se duboko, kaluđerski.
— Pa dođi, Olja.
— Doći ću, doći ću.
Ona naglo ode i ubrzo je nesta u mračnoj kapiji. A posle toga, kad trojka pođe dalje, sve obuze nekakva duboka tuga. Svi su ćutali. Sofija Ljvovna oseti u celom telu malaksalost i prosto klonu; to što je nateralo kaluđericu da sedne u sanke i da se provoza trojkom sa pijanim društvom, izgledalo joj je sad glupo, netaktično, slično skrnavljenju svetinje; sa pijanstvom nju prođe i želja da sebe vara, i već joj beše jasno da ne voli i da ne može voleti svoga muža, da je sve besmislica i glupost. Udala se iz računa, zato što je, po rečima njenih drugarica iz instituta, bio ludo bogat, i što joj se činilo strašno da ostane usedelica, kao Rita, a i zato što joj je dosadio otac-lekar i što je htela da najedi Volođu malog. Da je mogla pretpostaviti, kad se udavala, da je to tako teško, užasno i gadno, ona ne bi ni za kakvo blago na svetu pristala da se venča. Ali se nedaća sad ne da popraviti.
Valja se s njom pomiriti.
Stigoše kući. Ležući u toplu, meku postelju i uvijajući se pokrivačem, Sofija Ljvovna se sećala mračne paperte, mirisa tamjana i prilika kraj stubova, i jezivo joj beše od misli da će te prilike stajati nepomično sve vreme dok ona bude spavala. Jutrenje će biti vrlo dugačko, zatim časovi, pa posle liturgija, blagodarenje…
„Ali boga ima, zacelo ima, i ja obavezno moram umreti, dakle, treba ranije ili kasnije pomisliti na dušu, na večni život, kao Olja. Ona je sad spasena, ona je rešila za sebe sva pitanja… Ali ako boga nema? Onda je njen život propao. Kako propao? Zašto propao?”
I za trenutak u glavu se opet uvlači misao: „Ima boga, smrt će neminovno doći, treba pomisliti na dušu. Kad bi Olja ovog trenutka ugledala svoju smrt, ona se ne bi uplašila. Ona je spremna. A što je glavno, ona je za sebe već rešila pitanje života. Ima boga… da… Ali zar nema drugog izlaza osim odlaska u manastir? Otići u manastir znači odreći se života, upropastiti ga…
Sofiju Ljvovnu obuze pomalo strah; ona sakri glavu pod jastuk.
— Ne treba o tome misliti — šaptala je ona. — Ne treba…
Jagič je hodao po tepihu u susednoj sobi, zveckajući tiho mamuzama, i o nečemu razmišljao. Sofiji Ljvovnoj pade na pamet da joj je taj čovek blizak i mio samo zbog jedne stvari: on se takođe zove Vladimir. Ona sede na postelju i zovnu ga nežno:
— Volođa!
— Šta ćeš? — odazva se muž.
— Ništa.
Ona opet leže. Začu se zvonjenje, možda baš ono isto iz manastira, i ona se seti opet paperte i tamnih prilika, u glavi počeše da joj se vrzmaju misli o bogu i neminovnoj smrti, i ona se pokri preko glave da ne bi slušala zvonjenje; dođe do zaključka, da pre nego što dođu starost i smrt, još će potrajati dug, vrlo dug život, i da će iz dana u dan morati da računa s blizinom nevoljenog čoveka koji je, evo, već ušao u spavaću sobu i legao da spava, i da će morati da suzbija u sebi beznadežnu ljubav prema drugom — mladom, divnom i, kao što joj se činilo, neobičnom čoveku. Ona pogleda u muža i htede da mu poželi laku noć, ali umesto toga odjednom zaplaka. Beše joj krivo na samu sebe.
— Eto, počinje muzika! — reče Jagič, naglašavajući zi.
Ona se umiri, ali kasno, tek oko desetak sati izjutra; prestade da plače i da drhti celim telom, ali je zato poče jako boleti glava. Jagič je žurio na službu božju i gunđao u susednoj sobi na posilnog, koji mu je pomagao da se obuče. On uđe jedanput u spavaću sobu, zveckajući tiho mamuzama i uze nešto, zatim još jednom, sad već s epoletama i ordenjem, jedva primetno hramljući od reumatizma, a Sofiji Ljvovnoj se zbog nečega učini da ide i gleda kao grabljivac.
Ona je slušala kako Jagič telefonira.
— Molim vas, dajte vezu s Vasiljevskim kasarnama — reče on, a malo zatim: — Vasiljevske kasarne? Pozovite, molim vas, na telefon doktora Salimoviča… — Pa opet za trenutak: — S kim govorim? Ti si, Volođa? Vrlo mi je milo. Zamoli, dragi moj, oca da odmah dođe k nama jer se moja supruga jako raskenjkala posle jučerašnjice. Nije, kažeš kod kuće? Hm… Zahvaljujem. Divno… Mnogo ćeš me zadužiti… Mersi.
Jagič po treći put uđe u spavaću sobu, naže se prema ženi, prekrsti je, dade joj svoju ruku da je poljubi (žene koje su ga volele, ljubile su mu ruku, i on je navikao na to) i reče da će se vratiti na ručak. I izađe.
Negde između jedanaest i dvanaest sati sobarica javi da su došli Vladimir Mihajlič. Sofija Ljvovna, zanoseći se od umora i glavobolje, brzo obuče svoju novu divnu domaću haljinu boje jorgovana, opšivenu krznom, i na brzu ruku se nekako očešlja; osećala je u duši neizmernu nežnost i drhtala je od radosti i straha da on ne ode. Samo da ga pogleda. Volođa mali beše došao u posetu kao što je i priličilo — u fraku i s belom mašnom. Kad Sofija Ljvovna uđe u salon, on joj poljubi ruku i iskreno izjavi žaljenje što joj nije dobro. Zatim, kad sedoše, pohvali njenu domaću haljinu.
— A mene je potreslo jučerašnje viđenje s Oljom — reče ona. — Isprva mi je bilo užasno, ali sad joj zavidim. Ona je nesalomljiva stena, nju ne možeš s mesta maći; ali, Volođa, zar nije imala drugog izlaza? Zar sahraniti sebe za života znači rešiti pitanje života? Pa to je smrt, a ne život.
Pri pomenu Olje, na licu Volođe malog pojavi se izraz ganutosti.
— Eto, Volođa, vi ste pametan čovek — reče Sofija Ljvovna — naučite me da i ja postupim isto kao i ona. Naravno, kao žena koja ne veruje, ja ne bih otišla u manastir, ali se, valjda, može uraditi nešto što bi bilo po svojoj snazi ravno tome. Meni nije lako živeti — nastavi ona, poćutavši malo. —
Pa naučite me… Recite mi nešto ubedljivo. Recite makar jednu reč.
— Jednu reč? Pa evo: tararabumba.
— Volođa, zašto me prezirete? — zapita ona živo. — Vi sa mnom govorite nekakvim posebnim oprostite, lakrdijaškim jezikom, kako se ne govori s prijateljima i sa čestitim ženama. Vi imate uspeha kao naučnik, vi volite nauku, ali zašto sa mnom ne govorite nikad o nauci? Zašto? Da li sam nedostojna?
Volođa mali se zlovoljno namršti i reče:
— Zašto vam se nauka odjednom prohtela? A možda biste hteli ustav? Ili, možda, morune s hrenom?
— Pa dobro, ja sam bez sadržaja, ništavna, bez načela, ograničena žena… Ja imam sijaset, sijaset grešaka, neuravnotežena sam, iskvarena i zato me treba prezirati. Ali eto, vi ste, Volođa, stariji od mene deset godina, a moj muž trideset. Ja sam rasla pred vašim očima, i da ste hteli, mogli ste načiniti od mene sve što biste poželeli, čak i anđela. Ali vi… (glas joj zadrhta) postupate prema meni užasno. Jagič se oženio sa mnom kad je već ostario, a vi…
— Ta dosta, koješta — reče Volođa, sedajući bliže i ljubeći joj obe ruke.
— Ostavimo Šopenhauerima neka filozofiraju i dokazuju sve što hoće, a mi ćemo ljubiti ove ručice.
— Vi me prezirete, a da samo znate kako ja patim zbog toga! — reče ona neodlučno, znajući unapred da joj neće poverovati. — A kad biste vi znali kako želim da se izmenim, da počnem nov život! O tome sa oduševljenjem mislim — progovori ona i zaista joj od ushićenja suze navreše na oči. — Da budem dobar, pošten, neiskvaren čovek, da ne lažem, da imam cilj u životu.
— De, de, de, molim vas, ne izmotavajte se. Ne volim! — reče Volođa i na njegovom licu pojavi se izraz kapricioznosti. — Bogami, isto kao na pozornici. Ponašajmo se kao ljudi.
Da se ne bi naljutio i otišao, ona poče da se pravda i njemu za volju silom se osmehnu, pa opet povede reč o Olji i o tome kako hoće da reši pitanje svoga života, da postane čovek.
— Tara…ra… bumba — zapeva on poluglasno. — Tara…ra… — bumba!
I neočekivano, on je obuhvati oko struka. A ona, i sama ne znajući šta da radi, stavi mu ruke na ramena i jedan trenutak s ushićenjem, kao kroz nekakav gust dim, gledala je u njegovo pametno, zajedljivo lice, u čelo, oči, divnu bradu…
— Ti i sam odavno znaš da te volim — priznade mu ona i od bola pocrvene i oseti da su joj se čak i usne grozničavo iskrivile od stida. — Volim te. Pa zašto me mučiš?
Ona zatvori oči i snažno ga poljubi u usta, i dugo, možda čitav minut, nikako nije mogla da prekine taj poljubac, mada je znala da je to nepristojno, da je čak i on može osuditi i da može ući posluga…
— O, kako me mučiš! — ponovi ona.
Kad je posle pola sata, dobivši što mu je trebalo, sedeo u trpezariji i jeo, ona je klečala pred njim i gledala mu žudno u lice, a on joj je govorio da liči na kučence koje čeka da mu bace parčence šunke. Zatim je stavi na jedno koleno i ljuljajući je kao dete, zapeva:
— Tara… rabumba… Tara… bumba!
A kad se spremio da ide, zapita ga ona glasom punim strasti:
— Kada? Danas? Gde?
I pruži prema njegovim ustima obe ruke, kao da želi da uhvati odgovor čak i rukama.
— Danas neće biti baš zgodno — reče on, pošto malo razmisli. — Pa, možda sutra.
I rastadoše se. Pre ručka Sofija Ljvovna ode u manastir do Olje, ali joj tamo rekoše da Olja negde kod nekog pokojnika čita psaltir. Iz manastira ona pođe ocu, koga takođe ne nađe kod kuće, zatim promeni fijaker i poče da se vozi ulicom i uličicama bez ikakvog cilja; vozila se tako sve do večeri… Pri tom se, a da ni sama nije znala zašto, sećala one tetke s uplakanim očima, koja nikako nije nalazila sebi mesta.
A uveče su se opet vozili trojkom i slušali Cigane u restoranu van varoši. I kad su ponovo prolazili pored manastira, Sofija Ljvovna se seti Olje i bi joj užasno od pomisli da devojkama i ženama iz njenog kruga ne ostaje ništa drugo nego da se neprestano voze trojkama i da lažu, ili da odu u manastir i da ubijaju telo… Sledećeg dana je bio sastanak, pa se Sofija Ljvovna opet vozila sama u fijakeru po varoši i sećala se tetke. Nakon nedelju dana Volođa mali je ostavi. I posle toga život poče da teče kao i ranije, isto tako nezanimljiv, dosadan, a ponekad čak i bolan.
Pukovnik i Volođa mali igrali su dugo bilijara ili piketa, Rita je neukusno i apatično pričala viceve, Sofija Ljvovna uvek se vozila kolima i molila muža da je provoza trojkom.
Svraćajući gotovo svakog dana u manastir, dosađivala je Olji, žalila se na svoje neizdržljive patnje, plakala, i pri tom osećala da je u ćeliju, zajedno s njom, ulazilo nešto nečisto, nesrećno, otrcano, a Olja joj je mahinalno, u tonu naučene lekcije, govorila da sve to nije ništa, da će sve proći i da će bog oprostiti.
Anton Pavlovič Čehov
(Preveo: Aleksandar Terzić)
