Milan Milišić je pesnik koji nije živeo svoj život kao da otplaćuje kredit. No dug raspada svoje zemlje platio je životom. Glavom glavnicom. Ovde će biti reč o Milišiću kao o dečijem pesniku, baš tako, kao o dečijem. Jer, ono što je on pisao za decu bilo je za decu, ali u svakom slučaju, ne samo za decu.
(…)
Milišić je, posle uspešno završenih studija na katedri za svetsku književnost, otišao u London gde je proživeo nekoliko godina baveći se svim i svačim – od akviziterskih do bibliotekarskih poslova. Ono što u njegovoj književnoj biografiji treba posebno napomenuti – to je da on iz Engleske nije doneo ni jedan jedini redak, mada smo svi to očekivali, s obzirom na njegovu erudiciju, njegovu okrenutost svetskim književnim tokovima i njegovo sjajno poznavanje engleskog jezika i engleske kulture. Njegovo objašnjenje za to je bilo sasvim jednostavno: van svog jezika, tvrdio je on, nije imao razloga ni potrebe da piše. Ovo naglašavam zbog toga što to smatram jednom od njegovih suštinskih stvaralačkih crta: u Beogradu je pisao ekavski, po povratku u Dubrovnik ponovo je prešao na ijekavicu, išao je tako daleko u tome da je i nova izdanja nekih svojih knjiga sam pretvarao u takozvanu zapadnu varijantu ne zato što su to od njega zahtevali izdavači, ili što je on to iz ovog ili onog političkog razloga morao činiti, nego prosto zbog toga što on više nije osećao svoje tekstove na onaj način, na koji je trebalo da ih oseća kako bi shvatio razlog njihovog postojanja. Mislim da je on bio jedan od onih ljudi koje nijedan teoretičar i jezikoslovac nije mogao ubediti u to da su srpski i hrvatski dva jezika, kao što ga nije mogao ubediti ni u suprotno. Naime, on je mogao pisati samo jezikom svoje sredine, Dubrovnika, a njegove pesme u knjigama Vrt bez dobi i Zgrad najbolje su svedočanstvo o tome. S obzirom na tako bogatu kulturnu i književnu tradiciju grada u kojem se rodio i u kojem je tragično završio svoj život u pedesetoj godini, grada čiju je prošlost voleo baš onoliko koliko je prezirao njegovu sadašnjost, čini mi se da bi sam Milišić danas najzadovoljniji bio kada bi jezik na kojem je stvarao nazvali, prosto, dubrovačkim jezikom. Ipak, Milišić je iz Engleske u svom intelektualnom prtljagu doneo jednu, za razumevanje njegovog rada na književnosti za decu, veoma vrednu stvar. Bila je to Tolkinova knjiga Hobit, koja će u našoj sredini doživeti veliki uspeh.
(…)
Milišić je svoju Nastranu Vranu zamislio kao niz pesama iz života i rada nastrane vrane ali je u taj niz uneo i neke druge pesme za koje je smatrao da pripadaju istom žanru. Rukopis nije dakle bio delo u nastajanju mada nije isključeno da bi mu se Milišić vraćao da je kojom srećom ostao živ posle prvog granatiranja Dubrovnika, u jesen 1991. godine. U podnaslovu knjige stoji Pjesme za djecu, što na neki način određuje ovaj rukopis, usmerava ga ali, možda, i sakriva. Ne zbog toga što se Milišić plašio reakcija cenzure, mada je on jedan od onih retkih časnih pisaca našeg vremena koji je i te kako imao problema sa cenzurom i sudovima. Pisac ovih redova je i sam bio svedokom onih mučnih i mučkih suđenja, suspenzija sa posla (radio je tada kao dramaturg u pozorištu Marin Držić) dugogodišnjeg života na belom hlebu (nazivali su to: godinu i po na dve godine uslovno) i svih drugih šikaniranja kroz koja je ovaj čovek u životu prošao. No, tvrd je orah bio Milan Milišić, nastrana neka vrana i u Beogradu i u svom Dubrovniku, istom onom o kojem je ostavio najlepše redove u savremenoj poeziji, usuđujem se da kažem, jugoslovenskoj. Nastrana Vrana je pomalo i njegova biografija ispričana u ključu poezije za decu, u ključu satirične, ironične vizije savremenog sveta sa komunističkim predznakom, sveta u čijem je znaku Milišić proživeo svojih pedeset godina. To je knjiga malo o njemu malo o drugima, knjiga koja će biti veliko zadovoljstvo za onaj malobrojni ali probrani krug Milišićevih poklonika.
(…)
Predrag Čudić
Iz: Predrag Čudić, Saveti mladom piscu ili književna početnica, “Apatridi”, Beograd 1996
