Le temps du loup, drama, Francuska, Austrija, Njemačka, 2003
REŽIJA: Michael Haneke
ULOGE:
Isabelle
Huppert (Anne Laurent),
Béatrice Dalle (Lise Brandt),
Patrice
Chéreau (Thomas Brandt),
Rona Hartner (Arina),
Maurice
Bénichou (M. Azoulay)
SCENARIJ:
Michael
Haneke
FOTOGRAFIJA:
Jürgen
Jürges
MONTAŽA:
Nadine
Muse,
Monika Willi
SADRŽAJ:
Distopijska drama koja prati pokušaj jedne obitelji da nađe sigurnost u postapokaliptičnom razdoblju. Voda je zagađena, životinje su stradale, a Georges, Anne i njihovo dvoje djece bježe iz Pariza u svoju vikendicu. Tamo ih napadnu uljezi, a ne nalaze pomoć ni od poznanika…
BOJA, 114′
Povodom filma “Vreme vuka” Mihaela Hanekea
Nije
li subverzija možda najvažniji vid delovanja umetnosti. Kritikovati
fim Michaela Hahekea da deluje poremećujuće, znači oduzeti mu
suštinsko, subverzivno, dejstvo; znači, ne priznati ga. A to baš
čini izvesni Reinhard Kleber, dopisnik agencije DDP, pišući o
filmu Wolfzeit, Vreme vuka. Navodno, tvrdi ovaj kritičar, Haneke u
svom filmu tematizuje samo »egzistencijalno vanredno stanje«,
razvijajući »mračni scenario o katastrofi« i negujući neku vrstu
»površnog slikarstva o bedi«, »plakativno« dokazujući »tezu da
civilizovanost teško može da prikrije čovekovu animalnost «.
Pitam se, čitajući ovu kritiku, da li umetnici, da bi udovoljili
gledaocima kakav je Kleber, treba da se bave samo uranilovkama,
idealnim slikama, skladom, i odličnim stanjima. Nisam li ja uvek
mislio da umetnost, ako i treba da deluje prosvetiteljski, didaktično
i terapeutski, baš treba da podseti na ono što i te kako vreba iz
pozadine, pa makar to bilo i ono najpogubnije po čoveka.
Navodno,
smatra Kleber, Hanekea ne zanimaju pitanja »zašto beže ljudi« u
filmu, »kakva ih to katastrofa na bekstvo nagoni«, »kuda vozi taj
kobni voz« na koji svi čekaju, »da li je moguće spasenje iz
prikazanog zastoja u snabdevanju«, »u kom vremenu se odigrava
radnja filma«. Odmah ću reći da me u ovom filmu ta pitanja uopšte
ne zanimaju. U nekom drugom, da. Ali film Vreme vuka Mihaela Hanekea
ničim ne ukazuje na važnost odgovora na takva pitanja. Pa kada je
strukturisan baš tako da ta pitanja ostanu otvorena. Ne interesuju
Hanekea, ni mene, u ovom filmu ni sami junaci, ni njihove pojedinačne
psihološke motivacije. Oni baš i treba da ostanu skice i medijatori
apstraktne, ali i te kako konkretne, animalnosti, straha, otuđenosti,
bezizlaznosti. Ovo je film o svemu na naličju odeće koja, svejedno
da li je elegantna ili u zakrpama, krije spremnost čoveka da se
beskrupulozno bori za golu egzistenciju.
Neshvatljivo mi je da
kritičari samouvereno govore u ime ostalih gledalaca filma. Imaju
oni tada u vidu grupu takozvanih kompetentnih recipijenata, gledalaca
koji »znaju« šta je dobro a šta loše u filmu. Delovanje filma se
realizuje u istoriji repecije, u činjenici da svakim novim gledaocem
i nepoznatom reakcijom film menja svoje delovanje. I tu činjenicu,
da i ja, na primer, od ovog filma očekujem nešto, pa makar i nešto
drugacije, moraju da uzmu u obzir svi: i autor i ljubitelji filma, pa
oni koji se filmu protive, kao, na primer, Kleber. On, Kleber, mora
onda i da zna da njegovo mišljenje nema pravo na opšte važenje.
Dakle, kritika mora biti dijaloška. Jer kao i u svakoj komunikaciji,
mora se i u kritici biti i »nesiguran« u svoje stanovište.
Da
se u slučaju filma Vreme vuka, Mihaela Hanekea, radi, možda, i o
»zaveri« kritičara, ukazuju mi i drugi »negativni« stavovi.
Kristina Nord, u listu TAZ, na primer, piše da u Hanekeovom filmu
»vizuelni suverenitet trpi od priče o poznatim stvarima«. Sve u
filmu ispričano je Kristini Nord jasno, pa nije trebalo ni snimati
taj film. Prečesto smo videli mi slike takvog dinamizma u ponašanju
ljudi pred difuznom pretnjom.
I zlatno pero nemačke
filmske kritike, komentator lista FAZ, Andreas Kilb, piše slično.
Kao, dosada je Haneke, odlično držao na odstojanju »unutrašnji i
spoljašnji pogled na stvari« (šta bi to samo trebalo da znači?!),
a, eto, u filmu Vreme vuka ih spaja, što »za oba nije dobro«. I
Kilb smatra da je film »dobro počeo, ali da mu kasnije nije uspelo
da se održi na nivou početka«.
Nesvhatljivo mi je da se prema
umetničkom delu može postupati kolektivno i po dogovoru. Bez ličnog
pristupa. Andreas Kilb je u realizaciji »dogovorenog«, individualan
samo u pokazivanju virtuoznosti u činu »egzekucije« filma. Ne samo
da je retorički jasan, nego je i maštovit. Kao, » to što je
Haneke o ratu rekao u ovom filmu je pre dvadeset godina, u vreme
hladnog rata, i bilo dovoljno, ali, posle svega šta smo gledali na
televiziji, to je premalo«, piše Kilb. I šta traži zlatno pero
nemačke filmske kritike? Traži tačno lociranje i temporiranje
radnje! Zašto? Neće Andresa Kilb kafkijanski flm! Hoće on
dokumentaristicki, ili kostimirani, ili istorijski film. Pitam se:
Nisu li kritičari danas često bića sa Marsa koja nikoga više ne
shvataju lično, a u svemu samo traže objašnjenja. Pragmatičari?
Andreas Kilb pri kraju svoga teksta samo još da »divlja« prema
Hanekeovom filmu. Koristeći terminologiju znalca filma, napada on
rečima kao »čisto žanrovsko slikarstvo«, ili »idila propasti«,
ili »lažno smirivanje u scenskim slikama«. Smatram da Andreas Kilb
ne može da se oslobodi svoga očekivanja, utvrđenog u dogovoru sa
ostalima, negde izvan filma. Tamo gde se krije ko zna kakva društvena
ili socijalna intencija. I ništa drugo ne preostaje meni, koji
uobražavam da sam i dalje neutralac, nego da razlikujem najmanje dve
grupe kritičara, te iz čopora razularenih napadača, i one retke,
subverzivce, koji kao i umetnici plivaju uz vodu. U te druge ubrajam
i Mihaela Hanekea.
Onima koji ovaj film nisu dosada videli,
preporučujem ga odmah. I kažem: U tom filmu se jedan Austrijanac
koji živi u Parizu, Mihael Haneke, usudio da siđe na samo dno
ljudskog animalizma i da iznutra, na svoj način, bez konkretizacija,
prevashodno izazivajući odgovarajuća raspoloženja, opiše prilike
prepoznatljive i danas. Ko nije nikada bio u vreme ratova na Balkanu,
u Iraku, niti Avganistanu, ili bilo gde gde se ratuje na svetu, a ko
se ne zadovoljava onim što je video na televiziji, dakle,
izveštajima novinskih reportera, ili izjavama pripadnika
humanitarnih organizacija koji, i pored često ubedljivih izveštaja,
i te kako pričaju i previše uopšteno, ili samo statistički, neka
pogledaju film Vreme vuka Mihaela Hanekea. Videće tamo konkretne
ljude, ne samo kao objekte pred kamerom, nego i u svoj svojoj
dijaboličnosti, baš onakve kakav je čovek, ili životinja, u vreme
katastrofe. Molim gledaoca, takođe, da se nekako domogne i nekih
filmova Alena Renea (na primer, Moj ujak iz Amerike), i da ih, onako,
uzgred, takođe pogleda. Ah, da, ni Godarovi filmovi nisu na odmet. I
nije tačno da smo prema svemu u tom filmu ravnodušni (kako to »kao
u horu« tvrde kritičari Kleber, Nord i Kilb). Ne. Slike, na kraju
filma, viđene iz voza, koji je, izgleda, ipak, stigao i odveo ljude
u izbavljenje, ne samo da sudirljive prelepe slike rajskih predela,
zelenih travnjaka, šuma, proplanaka. Drhtimo gledajući te prizore
utopije, jer slika najedanput budi svest o našoj udaljenosti i
beskonačnoj i bezobraznoj zaštićenosti. Uslov za takvo
doživljavanje je da smo sa bogatog zapada i da u sebi imamo iole
odgovornosti za ratove koji se negde vode. A ako nismo sa zapada,
nema problema, prepoznaćemo zlo juga i istoka u svemu prethodno
ispričanom. A to je dovoljno da nam ne bude dosadno.
Za
one koji film Vreme vuka, Mihaela Hanekea, nisu gledali: ukratko,
sadržina:
Ana putuje sa mužem i dvoje dece na selo, na vikend.
U letnjikovcu porodica nailazi na nepoznate ljude koji ubiju Aninog
muža. Ljudi pobegnu sa ukradenim automobilom i hranom. U susednom
selu Ana i deca traže pomoć. Na ulicama nema nikog. Leševi
životinja. Kao da je izbila epidemija. Posle tumaranja se begunci
nađu na pustoj železničkoj stanici i priključe se beguncima koji
čekaju spasonosni voz. Netrpeljivost i napetost obeležavaju
međuljudske odnose. Bespomoćnost.
Žarko Radaković
https://www.dw.com/sr/%C5%BEarko-radakovic-povodom-filma-vreme-vuka-mihaela-hanekea/a-2663337
