U francuskim planinama još nikada nije bila tako hladna i duga zima. Nedeljama je vazduh bio oštar, rezak i hladan. Na dnevnoj svetlosti, pod svetloplavim nebom,prostirala su se velika, strma, u nedogled duga bela polja pokrivena snegom; noću je mesec klizio preko njih, strašan ledeni mesec žutog odsjaja čija jaka svetlost na snegu izgledaše plavo, sumorno, kao pravi mraz. Ljudi su izbegavali sve puteve, a naročito planine. Sedeli su tromi u svojim kućicama čiji su crveni prozori pod mesečevim sjajem izgledali mutni od dima.
To je bilo teško vreme za životinje. Sitne životinje su izmrzle do uginuća, čak su i ptice podlegle mrazu, a mršave lešine postale su plen jastrebova i vukova. I oni su stradali od zime i gladi. U planini je živelo nekoliko porodica vukova, a nevolja ih je naterala da se udruže. Danju su pojedini izlazili iz skrovišta. Tu i tamo bi prelazio neki preko snega, mršav, gladan i oprezan, tih i uplašen, kao kakva utvara. Njegova mršava senka klizila je pored njega preko snežne površine. Osluškujući, podigao je usku njušku ka vetru i bolno je zavijao. Uveče su izlazili u čoporu i odlazili u sela ispuštajući zverske urlike. Tamo se čuvala stoka i živina, a iza čvrstih prozora ležale su spremljene puške. Retko bi se dočepali nekog malog plena, nekog psa, a već bi dvoje iz čopora bilo ubijeno.
Mraz se zadržavao. Vukovi su ležali mirno i u potaji zajedno, jedno drugo grejući i tako pritešnjeni osluškivali su mrtvu pustaru oko sebe, sve dok jedan od njih, gonjen užasnom glađu, ne bi naglo skočio ispuštajući mučan urlik. Onda bi, drhteći, svi okrenuli njuške ka njemu i pridružili bi mu se u strašnom, pretećem i žalosnom zavijanju. Napokon je manji deo čopora izašao van. Rano ujutru su napustili skrovišta, okupili su se i njuškali ledeni vetar, uzbuđeno i plašljivo u isti mah. Onda su brzo otišli odatle. Oni koji su ostali, gledali su ih svojim ledenim pogledom. Išli su okolo nekoliko desetina koraka, zatim su stajali neodlučno i polako se vratili u prazne jazbine.
Oni koji su izašli razdvojili su se u podne. Njih troje otišlo je ka zapadu, u smeru švajcarskih Jura, a drugi su nastavili ka jugu. To troje behu lepe, jake, ali veoma izgladnele životinje. Uvučen beli stomak bio je tanak kao prut, na grudima su se jasno ocrtavala rebra, njuške su im bile suve, a pogled izgubljen i očajan. Otišli su dalje u planinu. Drugog dana su zaklali jednog ovna, trećeg, jednog psa i jedno ždrebe. Sa svih strana su gonjeni od strane besnog naroda. Proširili su se užas i strah u okolnim selima i varošima. Sanke su bile opremljene oružjem; bez vatrenog oružja se nije išlo od jednog do drugog mesta. U daljini, nakon dobrog obroka, tri vuka su se osećala istovremeno dobro i uplašeno; bili su hrabriji nego ikada pre i po dnevnom svetlu ušli su u štalu jednog seljaka. Mukanje krava, pucketanje polomljenih drvenih kredenaca, topot konja i vreo dah ispunili su uzak prostor. Ovog puta su došli i ljudi. Ponuđena je nagrada za lov na vukove koja je udvostručila hrabrost seljaka. Ubili su dva vuka: jednom je puščano zrno prošlo kroz vrat, drugi je ubijen sekirom. Treći je umakao. Trčao je sve dok, polumrtav, nije pao na sneg. Bio je najmlađi i najlepši od njih, krupna životinja velike snage i gipkih udova. Dugo je ležao stenjući. Krvavocrveni krugovi vrteli su mu se pred očima i povremeno je ispuštao bolni jauk. Sekira ga je pogodila u leđa. Ipak, odmorio se i imao je snage da ustane. Tek tada je video koliko daleko je otrčao. Nigde se nije mogla videti ni kuća, a kamoli čovek. Ispred njega se prostiralo veliko, snegom prekriveno brdo. Bio je to Šaseral. Odlučio je da ga obiđe. Žeđ ga je morila, pa je uzimao male zalogaje zaleđene kore snežnog pokrivača.
S one strane brda naišao je na jedno selo. Bilo je oko večeri. Čekao je u gustoj, jelovoj šumi. Odšunjao se oko ograda dvorišta prateći mirise toplih štala. Nikoga nije bilo na ulici. Kretao se bojažljivo i žudno između kuća. Onda je opalilo. Podigao je glavu i počeo da beži kada je opalio i drugi pucanj. Bio je pogođen. Njegov beli trbuh bio je umazan krvlju koja se slivala u gustim kapima. Ipak mu je pošlo za rukom da krupnim skokovima pobegne odatle i da se dočepa druge strane brda. Sačekao je par trenutaka, a onda je sa obe strane čuo glasove i korake. Uplašeno je pogledao ka planini. Bila je strma, pošumljena i teška za penjanje. Ali mu nije preostalo ništa drugo. Teško dišući peo se uz strmo brdo dok su se ispod, duž brda, protezali žamor, psovke, naredbe i svetla. Drhteći, ranjeni vuk se probijao kroz polutamu jelove šume, a braonkasta krv mu je polako curela sa jedne strane.
Hladnoća je popustila. Zapadno nebo je bilo tmurno i najavljivalo je sneg.
Konačno se iscrpljeni vuk popeo na vrh. Stajao je na jednoj ne toliko strmoj, velikoj poljani blizu Mont Krosina, visoko iznad sela iz kog je pobegao. Nije osećao glad, već jedan neodređen, ali grčevit bol iz rane. Jedan tihi, bolni jauk došao je iz njegove obešene vilice, srce mu je tuklo teško i bolno. Osećao je ruku smrti koja se na njega spušta kao neizrecivo težak teret. Sakrila ga je jedna usamljena jela; tamo je stao i zurio u sivu, snežnu noć. Pola sata je prošlo. Sada se rasulo crveno svetlo po snegu, čudesno i meko. Vuk se pridigao jecajući. Okrenuo je glavu ka svetlu. To je bio mesec koji se na jugozapadu pojavio veliki i krvavocrven. Peo se polako na tamnom nebu. Već nedeljama nije bio tako crven i veliki. Pogled umiruće životinje tužno je okrznuo sjajni mesec i ona je ponovo ispustila bolan jauk u noć.
Onda su se pojavila svetla i koraci. Seljaci u debelim mantilima, lovci i mladi momci sa krznenim kapama i glomaznim gamašnama koračali su po snegu. Zaorio se poklik. Vuk je uočen, dva pucnja su ispaljena na njega i oba su promašila. Onda su videli, on je već uginuo. Štapovima i tučkovima su udarali po njemu. On to više nije osećao.
Odneli su vuka polomljenih udova do Sent Imera. Smejali su se, razmetali, radovali se rakiji i kafi, pevali su. Niko nije video lepotu snegom prekrivene šume, niti sjaj visoravni, niti crveni mesec koji je sijao nad Šaseralom i ogledao se u njihovim puščanim cevima, kristalima snega i staklenom pogledu ubijenog vuka.
Herman Hese
Prevod sa nemačkog Nataša Rakić
