Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
Melanholije (1)
Piše: Maksim Preo
Ruka koja pridržava klonulu glavu nije samo jedna od mogućih ljudskih poza\ to je ikonološki kod koji označava melanholiju. Sva bića, bez razlike, koja su, u bilo kojoj formi vizuelnog stvaralaštva, predstavljena u takvom položaju imaju nekakvu vezu sa melanholijom. Maksim Preo, priznati stručnjak za grafiku XVIII veka i autor više tekstova na temu veštičarenja i srednjevekovne astrologije, pokazuje da melanholija nije „privilegija” samo ljudskih bića, bila ona prosta i uboga ili znanjima i umenjima nadarena. Melanholičan je i Hristos, verovatno zbog toga što zna kako će se završiti njegova zemaljska pustolovina, Melanholični su vešci, čarobnjaci i naučnici zadojeni faustovskim grehom, melanholični su izvesni pejzaži i profesije, i, na kraju, melanholična je, izgleda, i sama smrt.
Melanholični Hristos
I uzevši Petra i oba sina Zevedejeva zabrinu se i poče tužiti. Tada reče im Isus: žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovde, i stražite sa mnom.
Jevanđelje po Mateju, 26: 37-38
Hristos je veoma često predstavljan u melanholičnom stavu, naročito u XV i XVI veku. Kasnije se to susreće mnogo ređe.
Verovatno, dakle, epoha ovde ima određenu važnost za ovu vrstu figuracije, a možda je i reč samo o modi.
U većini slučajeva, Hrista prate oruđa njegovog Stradanja, kroz koje je već prošao. Njegova melanholija ne potiče, dakle, kako se meni čini, od patnji proživljenih u ljudskom obličju, nego od meditacije koja patnje produžava. To više nije slika čoveka, nego slika Boga koji podseća ljude na to koliko je propatio u njihovo ime. To je možda slika večnog Stradanja kroz koje on prolazi. Pošto je za ljude dao svoj život, i to pod jezivim okolnostima – slike na to podsećaju sa izvesnim uživanjem – ljudi nastavljaju da ga muče kao da se ništa nije desilo.
To iziričito kazuju latinski stihovi Benedikta Švalbea koji prate frontispis „Malog Stradanja” koji je Direr gravirao u drvetu: „Ti koji si uzrok mojih ovako velikih bol§, uzrok moga raspeća, moje smrti, o, čoveče, zar ti patnje koje sam pretrpeo nisu dovoljne? Prestani da me raspinješ novim gresima.“ Ovde je, dakle, predstavljeno božanstvo uprkos svemu veoma socijalizovano, veoma blisko ljudima i njihovoj bedi; to je, ako prihvatimo ovu verziju, obeshrabrena, bezmalo očajna ličnost koja se nalazi na ivici bogohuljenja. I zaista, Hristos u Stradanju veoma nam je blizak: zar i sam ne kaže, za vreme bdenja na Maslinskoj gori, da je „tužan što će umreti“? Na pragu očajanja, on okleva, voleo bi da odloži trenutak svog telesnog pogubljenja. Ali, mora da popije čašu žuči koja mu je ponuđena odozgo.
Samrtna tuga, oklevanje i odricanje, gorčina, te reči pripadaju jeziku melanholije. Ipak, nije u toj sceni na Maslinskoj gori Hristos taj koji je predstavljen kao melanholičan; apostoli su oni koji „spavaju dok on bdi“ ; taj san ipak ih neće sprečiti da potom ispričaju šta se desilo, kao da su to videli; spavaju, u najvećem broju slučajeva, u položaju melanholika (oni su zaista „zaspali od tuge“).
Jedan drvorez iz XV veka nosi na slici ispisane sledeće reči: Esse homo.
Hristos je tu predstavljen kao melanholičan, kraj krsta svoga mučeništva, prekriven krvlju i brojnim ranama. Reči ne odgovaraju prizoru, pošto su one u načelu namenjene Predstavljanju Isusa narodu. Ovde ih možemo smatrati za posebno ukazivanje na ljudski karakter lika, kao da je autor slike odbio božanstvu taj položaj pre svojstven zemaljskom stanju.
Druga scena Hristovog Stradanja dovela je do melanholičnih predstavljanja; to je scena koja se naziva Ruganje Hristu. Hristos tu još nije mrtav, ovenčan je trnovim vencem u karnevalu podsmeha i trpi sarkazam rimskih vojnika koji su ga obukli u cara, mešajući njegovo nebesko carstvo sa zemaljskim. U tom položaju Hristos očigledno podseća na najveći primer hrišćanskog (premda je reč o liku iz Starog zaveta) trpljenja i mirenja sa sudbinom, na Jova, kada je izložen vređanjima svoje žene i nerazumevanju prijatelja.
Moram priznati da mi se ona građanska, u svakom slučaju sekularna ideja po kojoj bi Hristova ljudskost trebalo da omogući to melanholično predstavljanje uopšte ne čini zadovoljavajuća. Možda se ne pripisuje dovoljno značaja slikama Hrista kao deteta, prilično brojnim (ovu temu trebalo bi pobliže proučiti: njeno poreklo, razvoj i kraj) koje ga prikazuju dok „spava“ zato što shvatanje spavanja, polusna ili dubokog sna izgleda ima izvesnog značaja u ovom pitanju. To je u svakom slučaju tema grafički povezana sa temom deteta naslonjenog na mrtvačku glavu čija očigledna suštinska uloga jeste da nas podseća da vreme prolazi.
Time, međutim, umetnici nesumnjivo žele da naznače ono što je već bilo izrečeno između ostalog i kroz scenu sa Isusom među učenjacima, a to je da je Hristos rođen od Svetoga Duha i ulivenog znanja. Otako se rodio, on zna. On pre svega zna kako će s!e završiti njegova pustolovina na zemlji.
To znanje, to prethodno znanje verovatno objašnjava i izvesne predstave Bogorodice sa Detetom u melanholičnom stanju, mada Bogorodica nije tradicionalno melanholičan lik. Međutim, kao i njen sin, i ona ima udela u božanskom. Kroz dodir sa Svetim Duhom ona je sasvim prirodno u dodiru sa drugim svetom. I ona zna kakav bol će doneti njen pristanak da bude smerna sluškinja Gospodnja. Jedna Zurbaranova slika čudesno ilustruje tu ideju u obliku značajne anegdotske slike gde se vidi melanholična Bogorodica kako posmatra sina koji se upravo ubo trnom.
Tuga je, dakle, kod tih melanholičnih likova neosporna, ali tuga povezana sa znanjem o stvarima izvan ljudskog poimanja, bilo prošlim, bilo budućim. Ako na ovim slikama Čoveka na mukama ne gledamo samo lik nego i predmete koji ga okružuju, na primer onu alzašku sliku iz XV veka koja se čuva u Bostonu, pre svega nam padaju u oči, osim lobanje (teorijski, to je Adamova lobanja, kao i podsećanje da se ovde nalazimo na groblju – ali na sramnom groblju, na gubilištu, gde se mrtvi ostavljaju nesahranjeni) oruđa Hristovog Stradanja. To su oruđa koja su već poslužila, koja će tek poslužiti, koja se tu ne nalaze samo kao svedoci događaja. Ako pogledamo Direrovu „Melanholiju I”, takođe vidimo oruđa (pre svega četiri klina koji bi lako mogli, kao što su to mnogi već primetili, simbolizovati krst); pitanje je saznati da li su ta naizgled napuštena oruđa već upotrebljena, da li će biti upotrebljena ili nikada neće biti upotrebljena. Lobanja se ne nalazi među materijalom na „Melanholiji I” barem ne izričito: naime, sfera bi zaista mogla biti metafora mrtvačke glave predstavljene na druga dva velika Direrova drvoreza, „Vitez” i „Sveti Jeronim”. Pretpostavljam da je Direr hteo da smanji efekat tog simbola kako bi izbegao da se njegova slika odmah pročita kao meditacija o smrti ili kao preoblikovanje Čoveka na mukama, možda zato da bi „Melanholiju I“ ograničio na samo jedan aspekt melanholije.
Prihvatimo da Hristos razmišlja o uzaludnosti svog mučeništva i o smrti sveta koji njegova smrt možda neće uspeti da spase. U ogledalu, svet razmišlja o Stradanju Hristovom. Brojne slike na kojima su predstavljena, samo oruđa Stradanja izložena su melanholičnom pogledu onih koji ih posmatraju. Možda to razmišljanje o smrti Hrista niko nije izložio sa više tragične dubine nego Vitore Karpaćo na dve svoje velike slike. U oba slučaja, na groblju na kojem su rasute kosti i razrušeni nadgrobni spomenici, Hristovo telo je izloženo, bilo u ležećem položaju, bilo u sedećem, na slomljenom prestolu, u spokojnom položaju punom plemenitosti. Neki sveti pustinjak, glave naslonjene na ruku, bludeći pogledom razmišlja o tom krhkom božanstvu koje je, rođeno u znaku Saturna, proživelo samo jednu zimu od Božića do Uskrsa. Neuspeh ili uspeh, melanholik tu ne bira stranu; uostalom, zar sve nije samo privid?
U toj sceni nema ničega „stvarnog”; ona u Jevanđelju ne postoji. To je umetnička vizija koju umetnik stavlja pred oči pustinjaka, koji je takođe vizionar po profesiji. Za pustinjaka usamljenog u svojoj pustinji svet je samo ogromno groblje; ako je ono naseljeno, naseljavaju ga samo maske iza kojih obrazovan melanholik ume da vidi kosture aveti koje je oživeo đavo. Njegovo čulo mirisa omogućava mu da nepogrešivo otkrije isparenja truleži, ma koliko nežno bilo telo kojim mu Zloduh titra pred očima.
Svet je groblje na kojem melanholik veruje da je blag_i smiren čuvar. Jov je prvi umeo da shvati prolaznost stvari života, čemu ga je poučio svakodnevni dodir sa Večnim. Prvi je umeo da se odupre iskušenju da se veže za prolazno. Oslanjajući se na svoje znanje i na onostrano, uspeva da podnese, naravno, bolno, ali sa nesalomivom nadom i sigurnošću svoje vere, zajedničke napade Đavola i sopstvene žene, koji su se (kao igrom slučaja) udružili radi najgoreg. To „hrišćansko” mirenje sa sudbinom grafički je predstavljeno kroz melanholičan stav lika Jova. Ali, s onu stranu mirenja sa sudbinom, trpeljivosti, taj stav je i stav osobe koja trpi iskušenje. U stvari, onaj ko je stavljen na iskušenje suočava se sa jednostavnim izborom koji ga baca u najdublju pometnju: izborom između Večnosti i svakodnevice. Dolazi u iskušenje da izbegne zemaljski ciklus rađanja i propadanja, ili da mu se prepusti. Odista, to je ulog od suštinske važnosti: junačka svetost s jedne strane, banalnost s druge (takav je i Heraklov izbor na raskršću, koji njega takođe pretvara u melanholika).
Prirodno, višnje sile, Bog i Đavo, učestvuju u toj borbi.
Nastaviće se
Prevela sa francuskog
Aleksandra Mančić
