Malo je tekstova u pravom mnoštvu napisanih o Draincu u kojima se ne raspravlja ili bar ne ukazuje na dvojstvo u njegovom stvaralaštvu, koje čine, s jedne strane, izuzetne vrednosti i, s druge strane, ozbiljne mane njegove poezije i stvaralaštva u celini. Ono o čemu se može nešto više reći iz bogatog iskustva filozofije o ovom problemu jeste upravo to grubo podvajanje strana, čak apsolutno protivstavljanje mana vrlinama, ili govor o tome da slabosti treba odvojiti od vrlina i, kad je reč o Draincu, o njemu govoriti na osnovu onog vrednog čime je obogatio najplodonosniji period našeg pesništva, odnosno vreme između dva svetska rata.
Drugi problem o kojem želim nešto da kažem jeste velika razlika u vrednosti i dometima, odnosno u vrlinama između našeg književnog stvaralaštva i srpske filozofije. O tome ću dati neke naznake polazeći od duhovnog iskustva s kojim nas suočava Drainčevo stvaralaštvo. Problem o kojem je nešto vredno rekao i Branko Miljković može se izraziti i na njegov, opštiji način: da li velika preimućstva književnog stvaralaštva u odnosu ne samo na filozofiju već i na druge oblasti naše kulture, predstavljaju ozbiljan problem ili, čak, manu u uobičajenom smislu reči ta dva stuba naše duhovnosti, dakle ne samo srpske kulture nego i onog najvrednijeg u njoj, i samog književnog stvaralaštva?
Ovaj tekst nije, prema tome, samo pokušaj da se o Draincu nešto kaže iz ugla filozofije, već i da se o filozofiji progovori polazeći od duhovnog iskustva kojim je naš pesnik obogatio srpsku kulturu. Već i iz tog iskustva postaju vidne određene slabosti naše filozofije, ali, što je mnogo važnije, i neki načini na koje ona može postići određeni pomak i izboriti se za povoljniji položaj u našoj kulturi.
U jednom od najvrednijih osvrta na stvaralaštvo Drainca čitamo:
„Ovaj pesnik je najbolji baš na onim mestima čije bokove taru stihovi koji bi se mirne duše mogli odbaciti“. Ali, da nije tako, dakle, da su pesme bez mana po merilu koje nije i Drainčevo, već onih naših pesnikakoji slede drugačije obrasce i njih nazivaju vrlinama prave poezije, on više ne bi bio samosvojan i tako jedinstven u srpskoj poeziji, pa je pitanje da li bi se uopšte moglo reći kako je izgradio „širok, a nadasve zavodljiv“ put i postao kao pesnik „neponovljiv“. Kad uz sve to Raičković kaže da je teško kod Drainca naći pesmu „koja bi do kraja održala visok nivo“ i kad tome dodaje: „kakvog bismo velikog pesnika imali u Draincu da se nije toliko pomešao sa svojim manama“, onda on opet polazi od jednog obrasca koji je piscu knjige Bandit ili pesnik (1928) bio stran. Međutim, Raičković je s punim pravom isticao da Drainac „drugačije nije mogao: mana je uvek bila druga strana one medalje sa koje je bleskala vrlina ove poezije“.
Ono sa čim se ipak treba suočiti kao sa problemom jeste da li je ovde odista reč o „drugoj strani“ ili o jednom jedinstvenom načelu pri čijem ostvarivanju to što se naziva „manama“ jeste neizbežno i, pri tom, nije, bar ne uvek, u sukobu s onom, navodno drugom stranom, naime s vrlinama. Naveo sam reči jednog od najvećih savremenih srpskih pesnika jer one svedoče da se različita merila ne moraju uvek grubo suprotstavljati, kao što se to obično čini, već da mogu biti, da tako kažem, pomešana; u takvom slučaju neki sudovi i ocene izriču se iz gledišta poetike bliske kritičaru, a drugi iz stanovišta koje je Drainčevo, njemu prihvatljivo, odnosno ono kojim se rukovodio u svom stvaralaštvu.
Pomenuću ovde i pristup Bogdana Popovića, jer se u njegovom načinu vrednovanja sa svom očiglednošću pokazuje presudan značaj merila od kojih polazi, uveren da su ona univerzalna i da drugačija samo vode na bespuća. On pominje Hajneovu „pesmicu“, „jednu od najkraćih, tehnički najslabijih, izrazom najsiromašnijih, pa čak i najmanje milozvučnih pesama; ali, pri svoj toj ’ubogosti’, beskrajno lepoj, plemenitoj, tonom i osećanjem (i mišlju) iznad svake hvale, duboko osećajnoj, i u isto vreme prefinjeno diskretnoj ili uzdržanoj…“
Ono što je u ovoj oceni odista znamenito i zbog čega je ovde i navodim jeste to uviđanje da i najveće mane po merilima kritičara – ne mogu ugroziti, pogotovu ne razoriti lepotu čak i sasvim male pesme. Ali, očigledno je da se sud izriče sa stanovišta merila koja Bogdan Popović smatra neospornim i zbog čega ga, pored ostalih, Drainac nije priznavao kao kritičara koji može suditi o njegovoj poeziji, i ne samo o njoj. Na sličan način Drainac se odnosi i prema Skerliću, i uopšte prema književnim kritičarima, govoreći kako vrednovanje treba da potiče isključivo od stvaralaca koji poznaju tajne i mogućnosti umetničkog dela.
Meni se čini da se Drainac zalaže za imanentno vrednovanje kojim se uvažavaju stavovi pesnikove poetike i od njih polazi kad se sudi o dometima stvaralaštva – o manama, jednako kao i o vrlinama. Taj prilaz ću u ovom tekstu braniti kao primeren našoj savremenosti. U filozofiji modernog vremena on ima dugu istoriju i smatra se najboljim načinom kritičkog suđenja. Ono što se iz stanovišta ne unutrašnje, već spoljaš nje (transeuntne) kritike ocenjuje kao mana – može biti nešto bez čega se načela poetike određenog stvaraoca naprosto ne mogu ostvariti.
To je ono što ću takođe nastojati da pokažem u daljem razmatranju. Nešto slično uočavamo i kad su u pitanju sporovi o tzv. „nejasnosti“ kao tobožnjoj mani poezije jednog plodotvornog posleratnog naraštaja pesnika, da pomenem ovde samo njih, kojoj je pripadao i Branko Miljković. I tu je na delu bio sukob; umesto unutrašnjih merila vrednovanja, kritika polazi od sopstvenih, poetikama pokolenja „nejasnih“, potpuno stranih merila, pri čemu se ova obično proglašavaju univerzalno važećim i nespornim. I u ovom slučaju se pokazuje da nas samo imanentan prilaz može izvesti do uvida o jasnosti nerazumljivog, o čemu je govorio Branko Miljković.
Spoljašnja „vrednovanja“ obično i nisu kritika u pravom smislu reči, nisu ocene o manama i vrlinama, već pre puke uporedne analize, jer se sud o razmatranim gledištima ili stvaralaštvu temelji na podrazumevanoj pretpostavci da su merila kojih se drži kritičar neosporna, obavezujuća za sve pesnike i, uopšte, sve pisce, filozofe, naučnike itd. Sve što je u neskladu s tim merilima vrednuje se negativno. Pri tom, ovakva merila se ne primenjuju samo na vrednovanje poezije, već i književne kritike i ne samo na filozofiju već i na rasprave o njenoj istoriji itd. Ta osamostaljenost kritičkog postupka prema pesničkim opredeljenjima, to nepriznavanje njihovih osobenosti, iz čega proističe neprimenljivost tobožnjih univerzalnih obrazaca i merila vrednovanja, bila je osnovni razlog ne samo Drainčevog odbojnog odnosa prema književnim kritičarima. Ako on kao pesnik više ne želi da sledi primer „Dučićevih epigrama i izmišljenih markiza“, iako je na početku svog pesničkog puta bio njegov epigon, već traži da u književno stvaralaštvo prodre „malo groze, malo svemira, užasa, malo više krvi“, odnosno da se poezija približi životu, onda se ona više ne mož ocenjivati merilima od kojih se polazilo u procesu vrednovanja stvaralaštva Dučića, ili onih kojima je ovaj veliki pesnik bio uzor.
Sve to, međutim, ne znači da ne postoje i izvesna zajednička merila, prihvatljiva za sve, ili za većinu pesnika. Da nije tako, kako bismo objasnili gotovo opštu saglasnost da je pesma Laze Kostića, u kojoj se ne pominje ime Lenke Dunđerski, najlepša lirska pesma u srpskoj poeziji?
Mislim, svakako, na pesmu Santa Maria della Salute.
Postoje i izvesna takva merila po kojima se mane razlikuju od vrlina. Ali su ona predaleko od nekakvih apsolutnih merila koja bi važila uvek, u svakoj prilici i od svih bila prihvaćena i uvažavana. Da mane i vrline nisu, bar ne uvek, u svemu suprotstavljene, svedoči i to što, istorijski gledano, ono što je nekada bilo jedan od ta dva oblika vremenom može postati onaj drugi, preobraziti se iz nečeg što je shvatano kao mana u nešto vredno, i obratno.
S promenom obrasca mišljenja u filozofiji, ili u naukama, ono što je važilo kao neprikosnovena vrednost, kao nepobitna istina, gubi ta svoja odličja ili se ona bitno ograničavaju i relativizuju, postajući nešto što je prepuno mana. Mogu proći vekovi pre nego što se pokaže da je odbačeni i obezvređivani obrazac mišljenja uvek imao određeni značaj, da se bez njegove primene ne mogu, niti su se u prošlosti mogli ostvarivati određeni ciljevi, ali da svest o tome nije postojala, ili je bila od malog značaja. O tome, na primer, svedoči promena odnosa prema uveravajućem mišljenju ne samo u filozofiji već i u naukama. Možda je najvažnije istaći da su merila suđenja o poeziji drugačija od onih na koje se pozivamo kad vrednujemo poetiku koja joj je u osnovi. Drainčevo protivljenje impresionističkoj kritici može se razumeti i kao izraz uviđanja te razlike. Prenebregavanje stavova određene poetike i pokušaj da se o poeziji sudi nezavisno od njih obično vodi tome da se kritika oslanja na utisak, ili na neko slično uporište suđenja, ako već ne – kao što je to najčešće slučaj – i na neka posebna načela koja kritičar proglašava univerzalno važećim, a koja pesnik ne priznaje, ili nastoji da ih obesnaži.
O načinima na koje se vrednuju različite poetike Drainac ne govori posebno, iako i o tome izriče poneki sud. ^ini se da pretpostavlja kako je poetika stvar izbora, slobodnog pesnikovog opredeljenja, o kojem se ne raspravlja, koje se ne dovodi u pitanje, ali koje se mora uvažavati u postupku vrednovanja poezije.
O tom problemu ovde možemo reći samo ponešto, pogotovu što su razlike između načina izbora ili odbrane merila osobena u raznim oblastima stvaralaštva i saznanja. Kad sudimo o načelima kritike, onda nemamo oslonac koji upravo ona predstavljaju u vrednovanju poezije.
Sud o načelima kritike, o poetikama, o različitim obrascima mišljenja u nauci i filozofiji itd. osniva se na razlozima koje su bitno ustanovili već sofisti, odnosno koje nalazimo u retoričkoj kulturi od vremena njenog nastanka u grčkom svetu.
Drainčevi zahtevi da u književnost uđe „malo groze“ itd., prema njegovom mišljenju, u našoj su poeziji novi. Kritičar njegove poezije – pogotovu onaj koji osporava njenu vrednost i njene domete – mora oštricu svog suđenja usmeriti prema tim zahtevima, nastojeći da pokaže njihovu ograničenost ili čak njihovu neprimerenost poeziji. Suditi imanentno, pored ostalog, znači i to. Pri tom, da se Drainčevi zahtevi ne bi pogrešno shvatili, treba imati na umu da je on socijalnu književnost svog vremena osuđivao zbog mešanja politike u umetnost. Cilj poezije, prema njemu, jeste umetnička istina.
Između književnosti, filozofije i nauke postoje izvesne sličnosti. Paradigma u nauci brani se, opovrgava i, pre svega, stiče oslanjanjem ne na logiku dokazivanja i proveravanja, kao što se vekovima pretpostavljalo, već na topiku, odnosno logiku uveravajućeg mišljenja. Novi obrazac saznanja, koji donosi zaokret u nauci, ili u nekoj njenoj oblasti, brani se nagovorom, uveravanjem naučne zajednice da ta paradigma pruža veće mogućnosti ili bar neke nove koje su nedostupne ako se istrajava na primeni starog, odnosno vladajućeg obrasca. Time se vrednost stare paradigme obično ne poriče, ali se njeno važenje ograničava.
Nešto slično se pokazuje i u drugim oblastima saznanja, ali i stvaralaštva u celini. U filozofiji su od ključnog značaja njena ishodišta ili načela. Njihova vrednost se ne može uspostaviti dokazivanjem. I tu se oslanjamo na opredeljivanje, odnosno na uveravajuće mišljenje i njegovu logiku. Sofisti su uviđali da se u odbrani sopstvenog načela čoveka kao mere svega, jednako kao i u osporavanju platonskog načela uma, koriste razlozi sasvim različite vrste od onih koje poznaje logika dokazivanja.
Naime, isticali su da je prednost njihovog načela i na njemu utemeljene filozofije u tome što su oni opšte razumljivi, dostupni svakom. Ta filozofija osposobljava čoveka za praktičan život, za uspešno delovanje i političko mišljenje itd. Isokrat je isticao da su njegovu školu retorike pohađali najznačajniji političari i vojskovođe grčkog sveta itd. Drugim rečima, načelo filozofije ne može se opravdati dokazivanjem, jer je ono ishodište i uporište izvođenja i razvijanja filozofije. Ono se brani uveravanjem i isticanjem prednosti u odnosu na načela drugih filozofija, a pre svega u odnosu na platonsko načelo uma.
Bez ovoga o čemu govorim i književna kritika bi završavala sudovima ukusa o kojima se, kako se to obično kaže, ne raspravlja. Koliko su ishodišta i u poeziji važna, možemo naznačiti ukazivanjem kako je prosto nezamislivo da bi na stavovima Drainčeve poetike mogla nastati pesma Laze Kostića koju sam već pomenuo. Ali je isto tako jasno da ni najbolje pesme Drainca, da o ostalima ni ne govorim, ne bi bilo moguće napisati polazeći od načela poetike koja je bila bliska Dučiću, na primer.
Drainac je o tome imao jasniju svest od nekih svojih kritičara. Međutim, uopšte nije reč samo o potrebi uvažavanja osobenosti raznih poetika, već i o odnosu tematski različitih spisatelja. Sama tematika stvaralaštva ne bi se smela gubiti iz vida, jer od nje umnogome zavise i vrednosni sud i mogućnost da se on valjano zasnuje.
O ovome su kod nas u novije vreme pisali neki književnici. Pomenuću Danila Kiša, koji je ukazivao na tematsku nepodudarnost između svog stvaralaštva i Tihog Dona Šolohova. Ključ kojim ovaj ruski pisac može otvoriti sva vrata svoje kuće nije ni od kakve pomoći Kišu, jer njime ne može ući ni u svoj dom.
Različiti ključevi, poetike, u naukama paradigme ili obrasci saznanja, u filozofiji brojna načela ne isključuju se, niti se međusobno potiru. Isto tako, odnosi se ne uspostavljaju samo prema načelu prevazilaženja, dakle tako što se u onom novom održavaju u prevladanom vidu dometi svih drugih filozofskih načela. Čini se da je bolji i zbog toga danas široko prihvaćeni prilaz onaj koji te razlike shvata kao svedočanstvo o bogatstvu oblika i puteva ne samo mišljenja nego i pevanja.
Reč perspektivizam uveo je kao kovanicu Tajhmiler da bi označio upravo tu vrednost različitih gledišta o istom; njima se, iz različitih uglova i sa različitih stanovišta osvetljava svaki izazov. Taj pojam su koristili mnogi stvaraoci u raznim oblastima, a u filozofiji posebno Niče. Pri tom su mu pridavali različita značenja, što je sasvim razumljivo kada su u pitanju važni pojmovi.
Kad Drainac traži otklon od Dučićeve poetike, kad se zalaže za obogaćivanje poezije novim sadržajima, za približavanje životnim izazovima itd., ili kad se u svom pesničkom razvoju ogleda u primeni različitih poetika, unoseći, pri tom, u njih sopstvene uglove gledanja, on time priznaje vrednost i onome što inače osporava, ali ne prihvata da se može samo na tome ostati. Moglo bi se reći da su njegova nastojanja usmerena ka otvaranju novih perspektiva.
U jednom od najranijih prikaza zbirke Bandit ili pesnik čitamo:
„Drainac je ovih dana izdao knjigu pravih i snažnih poema, koje ga konačno obeležavaju kao jednog od najboljih pesnika našeg vremena. Glavna njegova snaga“, kaže dalje Milan Kašanin, „leži u originalnom, smelom i srećno nađenom izrazu“. Pojedine njegove pesme, prema rečima ovog kritičara, književnika i istoričara umetnosti, „nesumnjivo su od najboljih koje su kod nas ispevane od rata naovamo“.
Po toj originalnosti i pre svega po toj težnji da se ona domaši on, razume se, nije usamljen kada je reč o poeziji i našoj književnosti u celini. Dovoljno je pomenuti zenitizam, posebno Drainčevo mišljenje o ovom književno-umetničkom pokretu; hvaleći Micića i njegov poznati časopis, on kaže kako mu boravak u Parizu pomaže da uvidi koliko je taj „pokret – zenitizam – iznad svih površnih ideologija, koje se ovde propagiraju… Glavno je da smo sa sobom poneli sve lepe osobine naše rase, onog Barbarogenija, sa kojim ćemo u ime oca i svetoga zenitizma pobediti Evropu“.
Da se ove reči ne bi pogrešno shvatile, treba svakako pomenuti i njegovo mišljenje o naraštaju stvaralaca kojem je i sam pripadao; njima „nije dosuđeno da stvaraju na opštu radost i trajna dela. I na to neću da pretendujem“. Na sreću, naš pesnik nije bio u pravu! Stvorio je delo koje je vremenom sticalo sve veća i značajnija priznanja, savladavajući tako efemernost iz koje put izbavljenja nisu uspevali da nađu ne samo mnogidrugi pisci već u mnogo čemu i neke oblasti naše kulture. Pri tom, mislim i na našu filozofiju, na njenu skrajnutost u okvirima srpske kulture, posebno ako je poredimo kako sa položajem koji u njoj ima naša književnost, tako i sa ugledom koji ima i izvan naših nacionalnih okvira.
Ako je bio u pravu kad se zalagao da se „Balkan zapali duhovno“, onda se slobodno može reći da je svojim delom dao vredan doprinos ostvarenju tog svog životnog sna. Iako nije zazirao od ugledanja, od prihvatanja uzora, nije se ustezao ni od sudova kakav je onaj o načinu preporoda Balkana: „Dosta nas je po petama lizao katolicizam, papski Rim i galska vatra Pariza. A tako smo blizu Suncu istoka“.
Bez te ničim ograničavane i nesputavane težnje da se ide sopstvenim, neprokrčenim putevima nema načina da se kultura sveta kojem je svim svojim bićem pripadao Drainac, od nečeg što živi i opstaje samo ili uglavnom od uzora i ugledanja, preobrazi u snagu koja može, kako je pisao, „pobediti Evropu“.
Taj duh i takve težnje, nažalost, nisu i odličja naše filozofije. Zato u svom osnovnom toku i određenju ona ostaje ili epigonska, ili svedena na puko tumačenje značajnih dometa evropske i svetske filozofije. Da bi se shvatilo zašto je naša kultura književnocentrična, dovoljno je upoznati se sa stvaralaštvom i umetničkim težnjama Drainca. Naravno, od pukog upoznavanja i nema neke velike vajde. Duboko sam ubeđen da naša filozofija u tom pogledu može imati najbolji uzor upravo u našoj književnosti. Tek sa takvom promenom odnosa filozofije i književnog stvaralaštva može se očekivati i neka promena položaja naše filozofije u srpskoj kulturi, ali i daleko preko tih okvira.
Drainčeva veličina i uzornost izviru iz njegove otvorenosti prema tekovinama drugih, ali i iz težnje da se traži sopstveni put, i da se ni pred čim ne zastaje kao pred svetinjom. Ako je za ostvarivanje takvih težnji potrebno i ono što se prema uvreženim merilima ocenjuje kao mana, onda ni od nje ne treba zazirati. Pri tom valja znati meru, a nju određuje to da li tzv. mane razaraju vrednosti stvaralaštva, ili tu snagu nemaju, već, naprotiv, pre doprinose da vrline postanu izraženije, uočljivije, uzornije.
Ničeg što bi nalikovalo tome u srpskoj filozofiji gotovo da nema. Strah od mana, od bezizlaza samosvojnih puteva itd. parališu značajnije prodore kakve lako zapažamo u našoj poeziji i u književnom stvaralaštvu uopšte.
U obimnoj literaturi o Draincu može se naći i mišljenje da je bio „bez ikakve filozofske spreme“. To se, razume se, ne može tvrditi, već i na osnovu onoga o čemu svedoči Program hipnizma, u kojem Drainac odbacuje sistem evropske racionalističke filozofije. U tom pogledu on je na tragu bitne težnje evropske filozofije svog vremena – sledi put uticajnog usmerenja koje više ne prihvata sistem kao oblik izlaganja i razvijanja filozofije. Po tome je savremeniji od nekih naših značajnih filozofa svog vremena koji su pokušavali da misle u obliku sistema, iako je ovaj već bio izgubio svoju nekadašnju vrednost i uveliko ustupao mesto fragmentarnosti, odnosno isprekidanom načinu mišljenja koji ide zajedno s perspektivizmom. Taj zaokret u Drainčevom stvaralaštvu nastaje sa savladavanjem epigonskog odnosa prema Dučićevoj poetici.
Da je Drainac bio upućen u filozofiju svog vremena, svedoči i to što se i danas, a pogotovu u njegovoj savremenosti, i među najznačajnijim filozofima mogu čuti slične tvrdnje ne samo o sistemu i evropskoj racionalističkoj filozofiji već i o fragmentarnosti, o dogmama i načelima mišljenja i pevanja ili, nasuprot tome, o uzornosti istočnjačke mudrosti itd. Da nije i toga, bilo bi, čini se, teško razumeti izuzetnu pažnju koju Drainčeva poezija i njegovo životno delo u celini pobuđuju i danas, a pogotovu bi bilo teško razumeti stavove naših najistaknutijih književnika da njegov „drum još zadugo neće ostati sasvim prazan“, jer je njegov „poetski put“, kojim je ušao u srpsku liriku, „vidan i širok, a nadasve zavodljiv“, kako je pisao Stevan Raičković.
Boraveći u Parizu, ali i u drugim velikim centrima evropske kulture, Drainac se mogao uveriti koliko su snažne i plodotvorne veze između umetnosti uopšte, a naročito književnog stvaralaštva, i filozofije, bile značajne za razvoj oba ova područja duhovnog života Zapada. Zato je neodrživo tvrđenje da u filozofska stremljenja svog vremena nije bio upućen.
Našoj filozofiji potrebne su snaga i smelost Drainčeve ličnosti kojom su on, ali i drugi njegovi savremenici, „poeziju primorali“, kako je pisao jedan istaknuti književni kritičar, „da bude nova, savremena i moderna, da bude ljudska, radoznala, otkrivačka i neustrašiva“. Bez savladavanja straha od mana, ili od onoga što se obično tako naziva, filozofija će u našoj kulturi još dugo ostati ono što je i danas, naime i po vrlinama vrlo različita od srpske poezije i književnog stvaralaštva u celini. O onome što je, poput hipnizma, „san u ekstazi“, što odbacuje dogme, što poriče estetiku i načela uopšte, što ne prihvata raščlanjavanja osobena za evropsku filozofiju, što ne pristaje na svrstavanja u posebne „krugove i opredeljenja“ itd. – o tome se u valjanom imanentnom postupku ne može suditi kao da ništa od svega toga i nije na delu, naime, ne može se procenjivati po uobičajenim ili uvreženim, u određenom vremenu, ili u posebnim književnim krugovima, ustaljenim merilima.
Ako je „hipnistički svet“ nešto drugo od stvarnog, ako je „san u ekstazi“, onda sve, pa i vrednosti i mane, imaju drugačiji smisao od onog koji im se obično pridaje. Onaj ko razumevanju svega toga odbija da se posveti, ko te poglede jednostavno ne prihvata, ko takav osobeni prilaz ne priznaje, ko ga odbacuje ili mu poriče smisao i vrednost, taj o hipnizmu i njegovom poetskom doživljavanju sveta kao „sna u ekstazi“ nema šta da kaže.
Onaj ko apsolutizuje vrednost samo jednog određenog obrasca mišljenja ili pevanja, taj već i takvim pristupom pokazuje granice svoje obrazovanosti, naime, nemoć da shvati ono što je isticao već Aristotel, ili što se iz njegovih stavova dâ izvesti – da od „prirode predmeta“ ili od izazova mišljenja i doživljavanja zavisi i samo naše saznanje, a pogotovu to možemo reći za umetničko, pesničko odnošenje prema svetu.
Ako od besednika ne očekujemo da dokazuje svoje stavove, onda ni od pesnika ne možemo zahtevati da, poput besednika, svoje reči čini uverljivim u uobičajenom smislu, odnosno prema merilima preovladavajućeg načina mišljenja i doživljavanja.
Pri svem tom, relativizam se mora jasno razgraničiti od onoga u čemu se pokazuje bogatstvo načina na koje se može govoriti o izazovima mišljenja i doživljavanja. Razlike koje pominjem ne dopiru samo do posebnih oblika svesti, već prodiru i u svaki od njih. Osim toga, nije reč samo o bogatstvu umetničkih i, posebno, pesničkih usmerenja, već se nešto slično pokazuje čak i u nauci i u filozofiji, da o religijama i mitologijama raznih naroda ni ne govorimo. I nauka se u našoj savremenosti otvara prema onome što je sama vekovima odbacivala ili obezvređivala kao iracionalno. Tačnije rečeno, ne samo da se otvara danas već se priznaje da je prema tom tzv. iracionalnôm bila otvorena uvek, da bez njega nije mogla ostvarivati svoje razvojne ciljeve ni u vremenima kada je za naučno mišljenje postojala samo logika stroge racionalnosti.
Sve to, razume se, ne znači da se ne može govoriti i o lošoj pesmi čak i kad je reč o najvećim stvaraocima. To je na neki način sadržano u rečima Raičkovića koje smo već pomenuli – da je Drainac najbolji tamo gde se ono najvrednije dodiruje sa onim što se može odbaciti. Kakav god obrazac mišljenja ili pevanja prihvatali, uvek se može praviti razlika između onog što je najbolje i onog što je od toga daleko. Ali, bitno je da se pri tom ne polazi od nekakvog tobože opštevažećeg merila, odnosno od onoga što je prihvatljivo ili blisko kritičaru, onome koji vrednuje, ali što ne samo da nije takvo i, prema mišljenju Drainca, već su mu takva merila potpuno strana; on njihovu vrednost i izričito pobija, jer protivreče obrascima koje prihvata ili sam izgrađuje, jer je, recimo, neprimereno doživljavanju sveta na hipnistički način itd.
Ponekad se ističe da u Drainčevom programu nema ideje koja nije preuzeta iz ekspresionizma ili nekog drugog usmerenja. Opet je važno naglasiti da preuzimanje, čak i svega što čini sadržaj nekog učenja, ili neke poetike nije nikakvo svedočanstvo o epigonstvu ili o eklekticizmu. Preuzimanje koje se može nazvati čak preteranim, prekomernim, nije bilonikakva zapreka nastajanju filozofije kakva je bila Fihteova. Sve zavisi od onog što se u preuzetô unosi, čime se to prihvaćeno uobličava u nešto novo, čega u preuzetôm nema, što u njemu nedostaje i sa čim to pozajmljeno dobija novi smisao. Čak ni takvo preveliko preuzimanje nije zapreka originalnosti, ako se ono uobličava u novu zamisao ili drugačiju poetiku od onih koje su za njeno izgrađivanje bile od najvećeg značaja.
Ako se već i programski ili na neki drugi izričit način iskaže protivljenje tehničkom ili formalnom savršenstvu, onda se u oceni dometa Drainčeve poezije to ne bi smelo previđati. Nije teško zapaziti da način na koji Drainac prihvata određene podsticaje nalikuje načinu na koji se on odnosi i prema stvaraocima čiji su mu politički i društveni pogledi bili bliski – naime, u oba slučaja sa slaganjem se isprepliće razlikovanje, sporenje, izražavanje samosvojnosti. To predstavlja vredno odličje Drainčevog stvaralačkog odnosa prema poeziji, filozofiji, opštedruštvenim opredeljenjima itd. Ujedno je to i jedan od načina na koje se uspostavlja njegova samosvojnost i ono čime je savladavao efemernost i stvarao delo koje trajnije pobuđuje široko uvažavanje, kome i danas prilazimo sa izuzetnim poštovanjem.
Filozofija obiluje svedočanstvima o manama kao nečem što je činilac pomaka u razvoju. Mi danas znamo da su obezvređivanje sofista ili poricanje njihovog značaja bili plodonosni, iako je takav odnos prema njima bio već i za Aristotela neodrživ; on je u svojoj logici izlaganju topike posvetio najveću pažnju. To, međutim, nije pomoglo da se logika uveravajućeg mišljenja od najranijeg novovekovlja, pa gotovo do naše sadašnjice, odbacuje i obezvređuje, odnosno da se oštro suprotstavlja naučnom duhu.
Kad kažem da je netrpeljiv odnos prema sofistima bio, istorijski gledano, plodonosan, onda imam u vidu pre svega to da su pristrasna kritika njihovih učenja i isključivost prema njihovoj zamisli filozofije bili važna pretpostavka utemeljenja Platonove misli na načelu uma, koje je omogućilo mnogovekovni razvoj filozofije i njeno pojavljivanje u vrlo različitim oblicima. Pri svem tom, ono što je poricano i obezvređivano bilo je i od neposrednog značaja za samo otkriće Platonovog načela nusa, ili uma. Naime, umesto čoveka kao mere svega, pojavljuje se, grubo govoreći, opet čovek, ali sada sveden na um, misao, a ne sa svim svojim duhovnim snagama. Uzgred, možemo pomenuti da je nekim filozofijama danas bliže sofističko načelo od onog platonskog. Niče je, kao što je poznato, tvrdio da je savremeno mišljenje predsokratsko, odnosno protagorsko.
Prema manama platonizma, koje proističu iz grubog poricanja sofista, moramo se odnositi kao prema izuzetno važnoj pretpostavci same njegove originalnosti i kao sredstvu pomaka u razvoju filozofije. Dakle,bilo da je reč o manama ove vrste, bilo o onima koje se pokazuju ne u sukobu različitih filozofija, već unutar njih samih – vidna je potreba da se one procenjuju konkretno, na temelju pažljivog promišljanja i ispitivanja, a ne da se apstraktno obezvređuju.
O manama se obično govori zdravorazumski kao o nekakvom zlu po sebi, kao o nečem što je uvek i jedino bezvredno – što je suprotnost vrlini, onom vrednom. Na sličan način se, uostalom, govori i o zlu uopšte, nezavisno od oblika u kojem se ono pojavljuje. Bez jednostranosti, bez isključivosti, bez pristrasnog opredeljivanja za neki novi pravac ili usmerenje, bez poricanja onog uvreženog, ma kako ono inače bilo vredno, bez svega onoga o čemu uverljivo svedočanstvo pruža i Drainčevo delo, ali i njegov životni put, često nema prodora, nema pomaka, nema rađanja novog, čak i ako se ono priviđa kao nešto nemoguće, nepojmljivo. Tek sa razvojem, sa njegovom celinom, svim onim što se u njoj pokazuje, dolazi se do uvida da Platon ne vidi vrednosti sofista, kao što ovi ne vide značaj njegovog umstvenog utemeljenja filozofije. Ali, iz njihovog istorijskog sukobljavanja, koje se nastavlja i u učenjima sledbenika, iz njihove isključivosti u međusobnim odnosima, nastaju pomaci, pokazuju se ograničenosti uvreženih gledišta i o sofističkoj kulturi i o platonizmu. Isključivost se obično oštro osuđuje, a često sa mnogo dobrih razloga. Ali, i ona, čak i kad poprima drastične oblike i razmere, kakve je često imala kod Ničea, na primer, posebno izražena u njegovim sudovima o Sokratu, pa i o Euripidu, zato što se on otvara prema pojmovnom mišljenju, prema tekovini platonske kulture, donosi neki plod, neka nova sagledanja, nove podsticaje za otkrivanje drugačijih načina mišljenja od onih koji su vekovima bili duboko ukorenjeni i nesporni, u koje se slepo verovalo.
Tako nije samo u filozofiji, niti samo u nekim drugim oblastima saznanja i stvaralaštva. Tako je, ovde to treba naročito potcrtati, i u poeziji, ali i u celokupnom putu Drainca, na čijem se primeru to jasnije pokazuje nego u stvaralaštvu nekih drugih pesnika, koji su postigli i veće domete. Možemo u opštijem obliku oceniti da s težnjom za nekim prodorom, s nastojanjem da se ukaže na neki novi početak, obično ide i naizgled nedopustivo zajedništvo mana i vrlina.
Videli smo da i sasvim mala pesma, puna mana, može biti visoko vrednovana, ako su njene vrline izuzetne. Ali, može li se na sličan način suditi i o onom što je mana u čistom obliku? Je li moguće da i ono što je odista ili van svake sumnje mana – bude ocenjeno kao nešto vredno, a ponekad i kao izuzetno vredno? Da je to moguće, pomaže nam da shvatimo sam Gete. U razgovoru s Ekermanom povela se rasprava o Napoleonu Valtera Skota: „Istina“, kaže znameniti nemački pesnik, „mogu se piscu prebaciti velike netačnosti i isto toliko velika pristrasnost; ali upravo te dve mane daju njegovom delu sasvim posebnu vrednost u mojim očima. Uspeh knjige bio je u Engleskoj nepojmljivo velik; vidi se, dakle, da je Valter Skot baš u svojoj mržnji prema Napoleonu i Francuskoj pravi tumač i predstavnik engleskog javnog mnenja i engleskog nacionalnog osećanja. Njegova knjiga nikako neće biti dokument za istoriju Francuske, ali će to biti za istoriju Engleske. U svakom slučaju, pak, to je glas koji u tom važnom istorijskom procesu nije smeo da izostane“.
Geteu je „prijatno“ da o Napoleonu čuje najsuprotnija mišljenja. Ta potreba da se suoči s različitim gledištima čini razumljivom njegovu otvorenost čak i prema stvarnim manama.
Zašto sam naveo ovo Geteovo mišljenje? Pomenuću dva razloga. Pre svega, ono pomaže takvima koji o manama sude uvek na isti, negativan način, da se ozbiljnije zamisle i nad mogućnošću da se o „manama“ našeg pesnika može govoriti drugačije od načina na koji se to obično čini. S druge strane, Geteove reči mogu pomoći da se od utvrđivanja mana u Drainčevoj poeziji ne žuri prema nepromišljenom izricanju vrednosnih sudova, da je za takvu ocenu važno utvrditi „prirodu“ ili smisao mana i tek na osnovu pažljivog razmatranja izneti i svoje kritičko mišljenje o njima.
Jovan Aranđelović
Časopis Treći program
