U privremenom kampu Odeljenja za imigraciju bilo je tri zatvorenika: jedan Španac, jedan Haićanin i jedan Kinez. Prva dvojica su skoro po ceo dan bili napolju, pošto su radili građevinske poslove u kampu, zarađujući nadnicu. Jedini koji nije ništa radio bio je Kinez. Ne zato što je bio star (Kinezi nemaju godine) i ne zato što nije bio vredan čovek (Kinezi su uvek vredni ljudi) – već zato što sada, za njega, rad nije imao nikakve svrhe.

– Ne zelim da ladim – rekao je kada su ga pitali (bio je tada već četiri meseca zatvoren).

Nije čak bio ni ljut. Štaviše, rekao je to sa osmehom – sa onim osmehom u kojem učestvuju samo oči ‒ nimalo ne podignuvši glas: skoro ponizno. Ali bilo je toliko odlučnosti u te tri reči (dva glagola kojima je prethodila odrična rečca) da mu niko više nije predložio takvu ponudu.

Kinez je bio tamo već više od tri godine i nije znao kada će ga pustiti na slobodu. U početku se interesovao za to sa izvesnom strepnjom, pomešanom sa elegantnom ravnodušnošću (kao da ga to saznanje nije mnogo pogađalo). Potom je prestao da se brine za taj datum i nije više ništa pitao. Uspeo je čak skoro da zaboravi zašto su ga zatvorili. Sećao se da je jednom prilikom – bilo je veoma toplo – bio zatečen kako pegla u majici; neki policajac ga je prijavio. Nedugo zatim događaji su počeli da se smenjuju vrtoglavom brzinom… a Kinez nije mogao da ih zaustavi ili, barem, da se uspešno održi na talasima nezainteresovanosti i dešavanja koji su ga, ni sam nije znao kako, povukli. U početku se bunio i pokušavao da usmeri pramac svog skromnog života. Ali, nije znao da se dobro izrazi (nije bio u pitanju samo jezik, već to što nije znao da se izrazi), niko se nije brinuo o njegovom problemu – i Kinez je potonuo. Vlasnik perionice je došao da mu kaže da on obrađuje zemlju, da stvari idu veoma loše, da je samo pitanje dana… Sve u svemu, da ne može da mu pozajmi trideset pesosa. Kinez se napokon pomirio sa sudbinom – onom bezvoljnom pomirenošću svojstvenom ljudima njegove rase – i prestao je da se brine čak i o samom sebi. Naime, smenjivali su se direktori Odeljenja za imigraciju – a Kinez je i dalje bio u kampu.

Njegov slučaj, poput onih u grčkim tragedijama, bio je nerešiv: mogao se rešiti samo smrću, njegovom smrću; a to nije bilo rešenje. Njegov slučaj je bio čudan slučaj: bio je osuđen na proterivanje iz zemlje zbog toga što je bio poročan, ali nije bilo osnova da bude deportovan u mesto svog porekla, Kanton. S druge strane, Kanton je bio pod vlašću Japanaca i u celom svetu je besneo rat. Kineski konzulat nije znao ništa o tom Kinezu, niti je bio zabeležen u njihovim papirima. Državna vlast nije ga mogla pustiti na slobodu. Takav je bio njegov slučaj.

Da bi nadgledao Kineza, postavljen je jedan stari čuvar, naoružan ogromnom dvocevkom. Kada bi pao mrak, dolazili bi u ćeliju Španac i Haićanin. Ali Kinez jedva da ih je primećivao. Dolazili bi umorni od rada i odmah bi zaspali. Osim toga, nisu bili ljudi poput njega. Niti su ga razumeli, niti je on uspevao njih da razume. Ali Kinez nije bio sam u svom zatvoru, koji mu je bio prostran sa svih strana. Bili su tu jedan pas i jedna mačka, koji su mu pravili društvo, i vrapci su imali običaj da se provuku kroz visoke rešetke da bi jeli komadiće hleba koje im je Kinez ostavljao na stolu. Tokom dana, od jedanaest do pet popodne, puštali su ga da izađe da se prošeta kroz ružičnjak koji se nalazio ispred odeljenja. Kinez bi sedeo između ružinih bokora, sa psom i mačkom, i puštao bi da prolaze sati. Ponekad bi legao na leđa da bi video kako prolaze oblaci koji su leteli visoko na nebu, dok je češkao stopala. Da li se dosađivao? Bilo je teško razumeti taj njegov osmeh, star vekovima.

Tačno u pet sati popodne stari tamničar bi ga dozivao po imenu:

– Hajdemo, Antonio, vreme je!

I Kinez bi se, poslušno praćen psom i mačkom, uputio ka ćeliji. Njegov tamničar bi zatvarao ćeliju jednom pozamašnom rezom koju bi zatim zaključavao jednim ogromnim ključem, prevelikim za tako mršavog i tako malog Kineza. Kinez bi, leđima okrenut rešetkama na vratima, sedeo za stolom i uzimajući sa stola zaprljani špil karata, počinjao da igra pasijans, sve dok mu ne bi doneli hranu. Na stolu, malo dalje od njega, ležala je mačka sklupčana u klupko. Ispod njegovih nogu, pas je premišljao svoj nemirni san, drhtao od zečeva, cvilenja i pilećih nogu.

Ponekad bi nekima koji su bili smešteni u kampu, a nisu bili zatvorenici, ili ponekom posetiocu koji bi se približio odeljenju, privukao pažnju taj čovek, uvek okrenut leđima rešetkama, koji jedva da se pomerao, naslonjen na sto i koji se nije interesovao ni za šta i ni za koga.

– On je jedan čudan Kinez – objašnjavao bi im tamničar, koji je bio veoma ponosan što drži pod prismotrom tako čudnog čoveka. – Jedan poročan čovek, kojeg žele da izbace, ali koji se ne može nikuda poslati. Proveo je ovde tri godine. Nije loš čovek; pokoran je i jedva da se primećuje. Ali niko ne zna kako razmišlja. Možda ne razmišlja ni o čemu. Poslušan je i voli životinje. U pojedinim prilikama govori razborite stvari, ali verovatno ne potiču od njega.

I zvali bi ga:

– Hej, Kinezu! Šta radiš ovde?

Kinez bi onda izgledao kao da se budi iz sna. (Bilo je divno što se neko brinuo za njega!) Izgledao je kao da razmišlja malo o tome, pre nego što bi primio k srcu (bilo je to njegovo dostojanstvo), ali potom bi brzo ustajao i približavao se svom sagovorniku, vukući malim koracima svoje pokidane i prljave papuče.

– Ne znal, kapetan! – govorio bi uvek sa strepnjom, kao da od tog razgovora zavisi njegova sloboda, kao da odjednom silno želi da ga puste na ulicu.

– Ja ne znal. Zaboravljen Kinez, Kinez nemati rođake…, nemati prijatelje… Kinez biti sam!…

– A tamo u Kini, u Kantonu? – pitali bi ga.

(Bolela je samoća, bespomoćnost tog čoveka.)

– Nikova u Kantonu. Nikova u celoj Kini! Nikova ko se seća Kineza. Kinez biti neupućen! Kinez biti zabolavljen! – ponavljao je tvrdoglavo, sa bezizražajnim osmehom na svom tužnom licu.

Bio je savršena mašina za sprovođenje pravde. S jedne strane, ulazio je čovek pritisnut okolnostima, a sa druge je izlazila presuda ispunjena kvotama pesosa, gerundima i danima zatvora. Gospodin Sudija za Prekršaje, poput božanske pravde, bio je nepogrešiv i neopoziv. Ljudi su činili prestupe sa monotonijom, što je izazivalo zevanje: ribar nije poštovao zabranu lova na jastoge, prostitutka se potukla sa makroom, Galisijac je zakasnio sa uplatom identifikacione kartice za strance, mulatkinja je uvredila svoju komšinicu, vozač autobusa je vozio sa uključenim stop svetlima ili se nije koncentrisao na saobraćajnu signalizaciju… Sveti Bože, Kinezi su peglali u majici! Bilo je neophodno sprovesti pravdu. I gospodin Sudija, obuzet važnošću svog zadatka, dalek i ozbiljan u svom tamnom odelu, izbacivao je, kao na traci, presudu za presudom. Uvek isto. Nije osuđivao (jedva da je slušao šta su mu govorili), donosio je neoborive presude. Nije razmatrao okolnosti (nije bilo vremena), primenjivao je članove Zakoniku. Sa istim namrštenim izrazom posmatrao je jadnog izbačenog stanara, kao i makroa koji je razbio flašu o glavu svoje ljubavnice. Za njega su svi bili prestupnici. Mogao je da raspolaže sa šest meseci života jednog bića (ovo mu je davalo veliku važnost u sopstvenim očima), bez obaveze da ikome polaže račune o njihovim problemima sa jetrom. Gospodin Sudija za Prekršaje bio je mali bog koji se viđao na 180. dan.

Policajac je napisao prijavu kao što zakon nalaže: Kinez je peglao majicu i vrata su mu bila otvorena. Ovo je predstavljalo, bez sumnje, veliku uvredu za javni moral i dobre manire. I prijava je kružila od papira do papira i od nadležnosti do nadležnosti, sve dok nije stigla do gospodina Sudije. Popunilo se par strana službenog papira. Potom, jednog dana, Kinez je pozvan u Sud za Prekršaje. Ovako je sve to počelo. Delimično je počela da funkcioniše ogromna i dobro podmazana mašina među čijim je točkovima, polugama i zupčanicima morao biti smrvljen mali život Antonija Čanga.

Na početku je odlučio da govori istinu („Bilo je mlogo toplo i Kinez je pleglao u majici“); ali jedva da je znao da se izrazi i plašio se da bi mu istina mogla doneti nove komplikacije. Budući da su ga prijavili zbog toga, bilo je logično misliti da je istina, ona njegova istina, kažnjiva. Više je vredelo ne reći ništa. Lagati? Ne, sve poreći. Ali ovo je bilo laganje. Bolje ne znati ništa. Ne razumeti ništa. („Kinez ne znati ništa, Kinez biti neupućen!“) To je bilo najbolje. („Priroda ne priča“, rekao je poštovani Lao Ce.) Neće pričati, neće razumeti ništa od onoga što mu govore. (To je bilo nešto poput zatvaranja očiju: ugodno.) S druge strane, on je znao da neće smeti da kaže ništa, jer je imao pobožni strah od pravde. Plašio se što je nevin. Kada bi znao da je kriv, pokušao bi da se brani – branio bi se – obazrivo, nemilosrdno, mereći svaku ogrebotinu, smireno; ali svim svojim sredstvima – svojim osećanjima – svojom napetošću. Ali bio je nevin (zar se mogao počiniti prestup zbog peglanja u majici?) i to je bilo ono što ga je plašilo. Bio je sposoban da brani svoju krivicu, ali je bio potpuno nenaoružan da brani svoju nevinost. Pošto je ušao u Sud, uputio je skriveni pogled Sudiji (plašio se da sazna sa kim će se susreti). Uistinu, bio je grozan! Tamo se nalazilo glatko, surovo, lepo, bezizražajno i iznureno lice. I nezainteresovano, smrtno nezainteresovano. To je bilo najgore. („Ljudi koji sprovode ili uređuju zakone su važniji od samih zakona“.) Oh, neće reći ništa! („Kinez ne znati ništa, ne lazumeti ništa…!“)

Bilo je devet i petnaest ujutru – na ulici je sunce blago peklo – kada je u Sudu za prekršaje zazvonio glas, opterećen dosadom i nezainteresovanošću. Jedan užasan glas.

‒ Antonio Čang („Antonio Čang“, izgovorio je jedan isprekidani glas preko razglasa.)

Antonio Čang je ustao sa svog mesta i probio se laktovima kroz različitu publiku koja je ispunjavala malu salu Suda (u kući koja je bila prebivalište). Srce je izgledalo kao uplašena ptica tamo, u njegovim grudima.

– Plisutan! – povikao je Kinez, pokajavši se istog trenutka što je viknuo toliko.

(Činilo se kao da su se svi pogledi prisutnih usmerili ka njemu, koji je želeo da prođe neopažen. Svi: prostitutke, advokati, „Galisijci“, policajci, „Poljaci“, makroi i vozači autobusa.)

I odjednom – nikada nije saznao kako – našao se pred Gospodinom Sudijom: tamno odelo ovenčano bledim licem, nezainteresovanim i nepogrešivim. (Da, on je bio kriv: neka ga brzo osude da bi ostao sam u zatvoru!) Gospodin Sudija je posmatrao svojim očima razljućenim od iritiranih kapaka (posledica viskija od prošle noći) podrugljive, ponizne, superiorne i podle oči Azijata. (Uvek mu je smetala ta neosetljivost i to preterano umereno ponašanje Kineza.)

– Da li ste Vi Antonio Čang?

(Zar je mogao biti ko drugi?) Ono Vi je zvučalo kao prestupnik.

(„Da li si ti prestupnik Antonio Čang?“) I Antonio Čang je shvatio da je kriv za nešto za šta on nije znao od čega se sastoji, ali kriv za nešto. Da bi dobio na vremenu za razmišljanje, opet je ponovio, ovog puta tihim glasom:

– Plisutan.

– Dajte mi zapisnik, sekretaru ‒ rekao je, tamo gore, Gospodin Sudija. (U potpunosti je ignorisao Kineza.)

Došaptavali su se međusobno. Do ušiju Antonija Čanga stizale su odbegle i brze reči. One kojih se plašio: majica, atentat, peglati, dobri maniri, Kinez… Kada je gospodin Sudija počeo da govori, Antonio Čang je bio potpuno uzbuđen. Bio je u takvom stanju nervne tenzije ‒ pokušavajući da shvati to što su mu govorili – da nije razumeo ništa. Do njega su stizale – spuštale su se – neke reči. Neke precizne, povezane, koje su se savršeno razumele („Da li prepoznajete šta je nezakonito u njegovom ponašanju?“), a neke izdvojene, bez ikakve veze sa onima koje su ih sledile („majica“, „otvorena vrata“), potpuno nerazumljive („elementarna pristojnost“, „razvratne navike“), koje su u potpunosti prolazile mimo Kineza, podstičući ga da prestane da sluša, da bi razmišljao kako da odgovori na te optužbe.

Kada su prestali da pričaju tamo gore, Antonio Čang je promumlao:

‒ Kinez biti neupućen! Kinez ne lazumeti… Biti vluće, mnogo vluće…! Ne biti u majici… Kinez nositi majicu!… Kinez ne znati nista!…

Gospodin Sudija se nasmejao. Kinez je loše protumačio taj osmeh. Za trenutak je pomislio da je moguće „isterati pravdu“. Neko se nasmejao iza njegovih leđa (produžen, ulizivački smeh, koji se nastavljao na fini osmeh gospodina Sudije i završavao ga). Ubrzo je shvatio da je pogrešio i ubrzao je ritam svojih objašnjenja.

‒ Kinez ne lazumeti… Kinez… Biti vluće, biti mnogo vluće!… Kinez dobli manili… Biti neupućen, potpuno neupućen, Sludija! Ne znati nista! – opravdavao se Antonio Čang pomerajući mnogo ruke i oči.

Ponovo su počele da odzvanjaju – tamo gore – reči i reči koje nisu imale nikakvog smisla za Kineza, osim što su bile termini cenzure, iza kojih je bilo nešto (on nije znao šta) neopozivo i užasno. Ponekad bi govorio mnogo, klimajući glavom:

‒ Da, glospodin, da glospodin…

Drugi put bi ponavljao poput pesmice:

‒ Biti neupućen! Ne znati nista!

Sve dok se na kraju, odozgo, nije pala presuda: brza, hladna i neočekivana poput lavine. Potpuno jasna, razumljiva.

‒ Trideset rata u pezosima.

Kinez je uzdahnuo kao da se odmorio od nečega. Napokon se završilo. Potom su ga odveli do šaltera i Kinez je samo rekao:

‒ Nemati novac.

Smestili su ga u ćeliju. Posle mnogo sati, došao je da ga vidi njegov gazda i rekao mu je da je obrađivao zemlju, da su se stvari loše odvijale, da je bilo samo pitanje dana, meseca… Sve u svemu, da ne može da mu pozajmi trideset pezosa. Kinez je, u svakom slučaju, bio veoma zahvalan na poseti.

Sledećeg dana su ga odveli u zatvor. Za svaki dan proveden u zatvoru smanjivali su mu jedan pezos od kazne i, osim toga, davali su mu da jede. Kada je bio na slobodi, zarađivao je osamdeset centi dnevno i morao je da jede na svoj račun. Ovo je prouzrokovalo da se hladna i nevina duša Antonija Čanga pomiri sa sudbinom.

Život u zatvoru nije mu pao mnogo teško. Nedostajali su mu – to, da! – prijatelji iz ulice Zanha i Rajo, posebno Enrike Vong i Martin Ćen. Ali tamo nije morao da pere odeću. Nedostajao mu je niz malih stvari – kao one – koje su mu ponekad bile izrazito bolne i nepodnošljive. Ali ništa više. Taj svet, u kojem je bio primoran da živi trideset dana, bio je prost, težak, antipatičan; ali Antonio Čang, praveći se lud preko svake mere („Kinez biti neupućen“), jedva da se utopio u njega, ostajući otuđen, usamljen, zatvoren, ne stapajući se sa okruženjem, poput kapi ulja u vodi. Sposobnost za patnju ljudi njegove rase, više nego drugi razlozi, bilo je ono što je dopustilo da se Kinez ne pomeša sa svojim prinudnim kolegama iz zatvora. Ovi su, u početku, pokušavali da mu se narugaju; ali Čang ih je prezreo takvim intenzitetom, da su na kraju prestali sa svojim šalama. Kinez se odlučno zaštitio iza svog osmeha i niko nije uspeo da uđe u njegov svet.

Tako je bilo tokom dvadeset dana, ali posle toga, Antonio Čang je napravio grešku, nepopravljivu grešku. Izašao je iz svog sveta na trenutak i to je označilo njegovu propast. Ponovo su ga poljuljali događaji izvan njegove ljušture – izvan njegovog osmeha – i nije umeo da se održi u toj poplavi događaja koja ga je odvukla među svoje ravnodušne talase. Ono što ga je u potpunosti utopilo, bilo je njegovo srce.

Jednog dana, zatekao je jednog prijatelja iz zatvora, kako plače.

– Sta bilo? – upita ga Kinez, približavajući mu se sitnim koracima, kao da klizi na rolerima. (To nije bila radoznalost – možda ju je imao – to je bilo njegovo dobro, neobuzdano srce.)

Odmah je pokušao da obuzda prvobitnu emociju; nameravao je da se odalji od njega. Ali, već je bilo kasno. Ovaj je ka njemu usmerio – sedeći na podu – svoje mirne i melanholične oči, poput jagnjeta, pune suza, i rekao između jecaja, plačnim glasom:

– Prozvali su me zato što sam ocinkario rusulu1 gde se može naći trava!

Kada je Antonio Čang saznao – skoro saznao – šta je njegov prijatelj hteo da kaže, ponovo je pokušao da pobegne. Ali nije mogao; ovaj je počeo da mu prepričava svoj život, a Kinezu je bilo žao što čovek plače i… ostao je. Bila je to jedna od mnogih priča, prljavih i monotonih, koje počinju na jednom pločniku, nastavljaju se na obalama Prada i u lancima restorana brze hrane u Marianau, da bi se završile na Prinčevom dvoru, ili na Ostrvu borova. Kinez je shvatio da je ono što je upravo čuo, veoma ozbiljno, iako nije uspeo do kraja da razume.

Ostalo je manje od nedelju dana do isteka njegove kazne: trideset kvota u pezosima – trideset dana robije – kada se Antonio Čang našao umešan u krijumčarenje marihuane, unutar zatvora.

Nekoliko zatvorenika ga je optužilo (nije mu išlo u prilog to što je Kinez). Čak su mu pronašli nekoliko smotanih džointa. Da li je bio nevin? To nikada nije bilo moguće razjasniti. On, sa suzama u očima, kleo se i kleo da je nevin, „neupućen“… Ali nikada se nije saznala istina (ovaj čovek nije znao da se izražava) i Antonio Čang se opet našao pred Sudom, ovaj put pred trojicom sudija. Ovi su bili stariji od drugog sudije i obučeni u crno od glave do pete. Takođe, bili su ravnodušni, potpuno ravnodušni.

Jedva su mu dozvolili da govori. Kinez nije znao kako da dokaže svoju nevinost; opet se ograničavao rečima „ne znati nista“. Bio je sankcionisan i proglašen „nepoželjnim“. Trebalo je da ga pošalju u rodni kraj – Kanton, ali nije bilo novca u Ministarstvu, za taj poduhvat; u kineskom Konzulatu ništa nisu znali o tom čoveku, niti su ga imali na spisku. Šta više, Kanton je bio pod japanskom upravom.

Tako je Antonio Čang, pošto je odslužio novu kaznu, pristupio privremenom kampu Odeljenja za imigraciju.

Ne, on nije želeo da radi. Raditi! Neka rade Španac i Haićanin, zbog toga su očekivali nešto. On, Antonio Čang nije očekivao ništa. Pomirio se sa situacijom, samo da mu ne smetaju. Shvatio je da je nešto omanuo u životu – nije znao šta, ali jednom upropašćeno, više nije moglo da se ispravi. Da li je učinio sve što je mogao, da bi sprečio to što mu se dešava? Da, bio je siguran da jeste, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći. Time je umirio svoju savest. Trenutno mu je jedino preostala pomirenost; da okaje, tokom preostalog života, taj propust, za koji nije znao, tu grešku, koja nikako nije mogla da se ispravi.

– Ne zelim da ladim.

To je bila njegova jedina pobuna protiv sudbine.

Malo je govorio. Dane je provodio ležeći među ružičnjakom, ili u senci badema. Ponekad je išao do kraja šetališta privremenog kampa i gledajući krmeljivim okicama, pogledom obuhvatao tihi grad, koji se iza zaliva prostirao pod Suncem. Na horizontu su se gomilali gusti beli i zaslepljujući oblaci. Antonio Čang kao da je odatle nešto posmatrao; ili tražio u uličnom metežu. (Kapitolio je bio odlična polazna tačka.) Da li je mislio na Enrikea i Martina? Da, skoro je sasvim izvesno da misli na Enrikea, na Martina i… na druge stvari. Ali, ko bi mogao da pogodi šta se dešava iza ravnodušnog izraza lica jednog Kineza?

Akasio, njegov tamničar, ponekad se nadvijao nad burom koja bi uskomešala misli zatvorenika, pod njegovom prismotrom.

– Kapetane, ti biti tužan, ti misliti na Kanton? – obraćao mu se Akasio, stavljajući glagole u infinitiv, da bi ga bolje razumeo. (Mnogo ga je žalostio taj nečujni bol Kineza – to što nije znao da se izražava.) Antonio Čang je odgovarao smeškajući se i kršeći ruke od brige:

– Kinez ne biti tužan… Kinez ne misliti Kanton… Kinez zatvolen i neupućen.

Činilo se da će se razbesneti, ali nije. Odjednom je ućutao i smeškao se, kao da traži oproštaj. Potom je nestajao u svoju ćeliju, uvek vukući noge kao da klizi. Ponekad, Akasjo je pokušavao da jasno sagleda tu malu tragediju, koja mu se našla pred očima i koju nije uspevao da zadovoljavajuće sam sebi razjasni.

– Da li stvarno nisi trgovao marihuanom u Princu?

Kinez je piljio u njega, kao besan i nepoverljiv.

– Stvalno! Kinez se kune; vidi.

I ljubio je prste savijene u obliku krsta, kao što je video da rade drugi.

– Šta ti se onda desilo, kapetane? (Akasija je veoma žalostila njegova tragedija.)

A Kinez je, odsutnog pogleda, kao da se priseća nečega, nabrajao:

– Nesleća je sto Kinez ne biti Plinc; nesleća je sto Kinez peglati u majici. To se dogodilo. Policija napiso, i posle bilo ozbilno, nista ne shvatio, nista ne lazumeo… Biti vluće, mnogo vluće i Kinez peglati u majici. To se dogodilo.

Na početku ga je Akasio prezreo – ignorisao ga je – malčice. Ali počeo je da ga stvarno ceni, kada je usepo da zaviri u njegovo meko i staro „nevino slce“. („Kako je samo blesav, a neću da se zbližim sa ovim Kinezom!“)

U stvari, radi se o tome da ga je žalostio, veoma ga je žalostio taj bedni život, uludo žrtvovan („Trideset kvota u pezosima“.) Stvar je u tome da ni on nije umeo da se izrazi – u pojedinim prilikama – i to ga je zbližavalo sa Kinezom. Bolela ga je pitomost Antonija Čanga, ta njegova nasmejana pomirenost sa sudbinom. Ponekad se zaustavljao pred tim sitnim, bezizražajnim i bespomoćnim čovečuljkom i govorio mu:

– A zar ne postoji rešenje za tvoj problem, Kinezu?

Nije bila stvar u tome da je pokušavao da reši njegov problem; već ga je mučila ta bespomoćnost, to što nije znao da se izrazi, ta učtiva pomirenost bez drame, Antonija Čanga. I Kinez mu je odgovarao, kada Akasjo više nije očekivao nikakav odgovor:

Ne znal!… Kinez ne znati nista. Kinez neupućen!…

I tako već trideset godina.

Prolazio je još jedan sasvim običan dan, sve se odigralo iznenada, kao da je bilo isplanirano do najsitnijih detalja. Čuo je ubrzani glas, sve bliže i bliže…

– Antonio Čang, slobodan si; poslaće te u Kanton! – vikao je razdragani glas, svakog trena sve bliži.

Međutim, Kinez je završavao pasijens od prljavog špila karata (pasijens koji mu nije išao od ruke, uprkos osmišljenim varkama), i trenutno nije mogao da obrati pažnju na onoga, koji mu je saopštavao tako prijatnu i apsurdnu vest. Iznutra se osećao ispunjen iskonskom radošću, koju nije hteo da ispolji, ipak nije hteo nikoga da uvredi izražavanjem sopstvenih osećanja. Pustio je da prođe nekoliko trenutaka, pre nego što bi se zaneo, više zbog poštovanja prema sopstvenoj časti – koja traje vekovima – nego da bi dozvolio srcu, koje mu je ubrzano lupalo u grudima, da se umiri. Zatim se približio rešetkama, vukući svoje prljave i pokidane papuče, ne žureći previše, da bi pokazao svoje dostojanstvo. Onaj koji je govorio, takođe je bio Kinez (ovaj ga je prepoznao po nečemu) koji je nosio u ruci Akasjevu dvocevku.

– A, Akasio? – upita ga Antonio Čeng, ne znajući razlog svoje zabrinutosti.

– Dobro je, ne brini se za njega – odgovorio je onaj Kinez, pokazujući mu očima na ugao bašte.

A tamo je stajao Akasio, smeškajući mu se. Nosio je veoma čudno odelo, a o kaišu – kaiš je širok kao pojas ‒ je visio ključ ćelije. Vrata su bila širom otvorena, ali Antonio Čang se nije usuđivao da prođe. Plašio se da bi mogli nešto da mu kažu. Pogledao je pozadi da bi dobio malo vremena i omogućio da stvar počne da se odvija svojim tokom; posmatrao je visoke i glatke zatvorske zidine i prozorčiće okovane debelim rešetkama, kroz koje su se probijali sunce, vetar, miris ruža i zvuk ptičjih krila. Koliko li je godina tu proveo? Nije se sećao.

– Ko je oslobodio Kineza? – tiho upita svog poznanika.

A onaj (poznavao ga je odnekud, video ga je na nekom mestu) odgovori mu tajanstvenim tonom:

– Pssst! Videli su tvoj slučaj u Kuomintangu i odlučili su da te deportuju u Kanton.

On nije pripadao Kuomintangu, ali uopšte ga nije čudilo što su se pobrinuli za njegov slučaj: bio je on dobar Kinez, koji je, iako mnogo ne razume značaj sveta, uvek je bio povod (nije znao kakav povod).

Kada su izašli u ružičnjak, već je padao mrak. Tamo su već bili glavni članovi Trgovinske komore Kine, svi ozbiljni i gordi ‒ mada, u majcama ‒ koji su mu se smeškali istim osmehom, čineći ljubazne gestove rukama i glavom. Uzbuđeno je gledao na sve strane, tražeći nekoga, ko ne bi želeo da on bude pušten na slobodu. Ali ga tu nije bilo. Bio je tu samo gazda perionice; stajao je pod drvetom manga, pokazujući mu svežanj novčanica – trideset pezosa – u jednoj ruci. Izašli su na glavna vrata i policajci privremenog kampa, postrojeni uz ogradu, pokazali su mu oružje. Taj detalj je naterao suze na oči Antonija Čanga i samo zbog tog gesta im je, odjednom oprostio, sve što je propatio poslednjih godina. Ali onda je primetio da nema Akasija i zabrinutost je opet počela da mu steže grlo.

– Ne brini; on ide iza nas – umirio ga je Kinez, kojeg je poznavao odnekud.

Stavio je mačka u džak za odeću, a on je bio pomalo nakostrešen i uplašen zato što vidi toliko nepoznatih lica. Uprtio je džak na rame i na leđima je osećao meškoljenje životinje, naoružane kandžama i frktanjem. Pas je išao pored njega, s vremena na vreme podižući ka njemu predivne oči. (Tlo prekriveno mahovinom – pod bambusom – bilo je od mekanog, vlažnog somota.) Posle prvog skretanja ‒ nadesno ‒ nalazio se grad. Zaliv se presijavao pod poslednjim zracima Sunca, kao da je od halkopirita2 . Mirisalo je na more i na katran sa broda. Zatim je, odjednom, voda potamnela – kao boja podočnjaka – i lađe su ubrzano huknule. Nešto bitno je moralo negde da se desi.

Kapitol je nestao i na njegovom mestu se izdizalo drugo zdanje, koje se seća da je video, ali nije znao gde. (Bilo je petsto statua – prebrojao ih je – koje su sijale, kao da su od zlata.) Po zalivu su plutali brodići, nemirni kao bubice. Potrčao je niz padinu – zbacio je džak, da bi trčao brže – i pas ga je pratio, razdragano lajući. Ali, ubrzo se umorio. Bio je zadihan i znoj mu se slivao niz lice. Zastao je da se odmori pod jednim crnim drvetom, čije su se savijene grane zabijale u noć. (Mesec je bio jedna velika i bleda kamelija, koja ne miriše.) Do njegovih ušiju su dopirali pomešani glasovi njegovih poznanika – onih iz Trgovinske komore ‒ i ubrzan i neprekidan žamor zaliva, koji je mirisao na mulj, kao da se plima povlači. Zaglavljena jegulja je pokazivala besne okice. Osećao se iscrpljeno, ali znao je da mora da stigne na drugu obalu, da se približi toj mračnoj buki, koja je neprestano tekla. (Iza te buke, među senkama, izdizala se Kasarna petospratnica.) Kinez je ustao. Pas ga je posmatrao nemim pogledom, u kom je urezano jedno pitanje. (Na nebu su letele nevidljive i brze ptice.) Pokrenuo se. (Zvezde su ispisivale nebesku Morzeovu azbuku.) Tamo je bila reka – ne zaliv – krivudajući kao crna i hladna zmija. To je Džuđjan, na čijem ušću je – veoma daleko – ukorenjen Hong Kong. Prepoznao ga je po mirisu, tamo, na poslednjim prozorima sećanja. Suze su mu tekle niz obraze i sve je video zamućeno. Jedva je uspevao da diše. Dahtao je. Prišao je – dovukao se – do reke. (Na suprotnoj obali sijalo je na hiljade fenjera – ne sijalica – i vatromet je šarao noć.) Kleknuo je u mulj i poljubio brzu reku. Onda, kad je podigao pogled, ugledao je jedan čamac kako odiše spokojno, zavezan za obalu, kao krava. Uskočio je u njega. Pas ga je pratio. Počeo je da vesla. Svaki put se osećao bolje; nelagodnost je nestala i znao je da ga tamo, iza senki, neko čeka. Međutim, ubrzo su mu se vratili pređašnji pritisak, zabrinutost i strah od nečega.

Okrenut leđima, približavao se cilju. Pred njim – a on se udaljavao odatle – bili su Akasjo i onaj Kinez, kojeg je video na nekom mestu, i drugi Kinezi iz Trgovinske komore, vičući mu nešto sa obale, nešto što on više nije mogao da čuje.

Do tada je uspeo da se oslobodi opsesije koja ga je pratila godinama. Ali sada se opsesija ‒ senka ‒ ponovo pojavila bolna, jasna, gušeći ga… Osećao ju je na leđima. Da, bila je tu. Nije hteo da gleda, ali osećao ju je fizički, kako je uperila, svoje daleke i teške oči ka njegovim leđima, vratu… Zatim je senka pored njega prešla u drugi čamac, koji je plovio sam, bez motora, vesala, kormila; tih. I, video ga je – skoro da ga se više nije sećao, iako ga nikada nije zaboravio ‒ od krvi i mesa; jasnog, opipljivog. Tamo, u noći, sijalo je belom mesečevom svetlošću, njegovo okrutno, pravo, lepo i izmučeno lice. Užasno ravnodušno. Belo lice, smrtno bledo. Tamno i dugačko odelo… Ali, ubrzo je iščezao (brzo ga je zaboravio), progutale su ga senke. A Kinez je nastavio da plovi prema fenjerima i vatrometu.

Kuan-Čen-Fu se izdizao u senkama. Odjednom je ugledao (ne videći ih, tamo, iza očiju) prljave, uske i mrske uličice (tamo, žive, u sećanju), sa visokim, drvenim osmatračnicama u slučaju požara i skelet starih, beskorisnih zidina. I osetio je onaj miris, taj nagomilani, rasprostranjeni i neodređeni miris – skup svih mirisa – u Kantonu: raspadnuta riba i zeleni čaj, tkanje svile i voda iz kanalizacije, sladunjav i melanholičan miris bagremova, pomešan sa ustajalim smradom crnih bunara. Sve se tiskalo u njegovim čulima, izmešano i istumbano; mirisne senzacije – koje tako snažno bude sećanja, kao i taktilne; i najuzvišenije čulne i vizuelne senzacije. Sada je znao gde dolazi.

Više nikoga nije video na drugoj obali. Već je sve zaboravio. Bio je sam na dnu čamca koji je sam plovio. Da li je spavao? Dolazio je u neko mesto – u to je bio siguran – i osećao je isti onaj nemir, koji osećamo kada treba da stignemo negde. Međutim, nije mogao da shvati šta se, u stvari, dešava. Lagan, isprekidan i mračan san, kao velika i mirna reka, nadolazio mu je na zrikave oči, na koje su se tromo spuštali kapci. Neki hladan vetar se podigao ko zna odakle. Hladni vetar, zbog kojeg je zadrhtao i probudio se. Stigao je da se probudi, dovoljno da bi shvatio da umire.

– Nikova u celoj Kini; nikova u Kantonu! Biti neupućen! Kinez biti zabolavljen!

Ali, jedva da je imao vremena da misli na to. Iz onog sna prešao je u večni san, oprostivši se od života za tren oka, jednim kratkim uzdahom. Tako je stigao na drugu obalu.

Bog se setio Antonija Čanga.

Antonio Ortega

ANTONIO ORTEGA (Hihon, 1903 – Karakas, 1970), pisac, novinar i biolog. Diplomirao je hemiju na Univerzitetu u Ovijedu, a doktorirao na Univerzitetu u Madridu. U vreme puča 1936. godine, ostao je veran legitimnoj vladi, i postao ministar Propagande vlade Asturije u svom rodnom gradu. Kada je Asturija kapitulirala, pobegao je od represija frankista u Francusku. Uskoro se vratio u Španiju da bi nastavio borbu protiv frankista i postao je pomoćnik generala Kopnene jedinice, ali je opet morao da ode u izgnanstvo (posle pada republikanske Barselone februara 1939). Nakon nekoliko nedelja u Francuskoj, uspeo je da pobegne u Havanu gde se posvetio novinarstvu – prvo kao urednik časopisa Bohemia, a posle kao glavni urednik istog časopisa. Aktivno je učestvovao u kulturnom životu Kube, a od 1954. godine bio je rukovodilac nedeljnog lista Carteles. Godine 1960, pre konačnog uspostavljanja komunističke vlasti na Kubi, preselio se u Karakas gde je učestvovao u osnivanju časopisa Bohemia Libre. U Karakasu je živeo skromno, bio je prinuđen da obavlja najjednostavnije poslove i da vodi život pun ograničenja. Preminuo je 1970, u siromaštvu i samoći.

Izbor, prevod sa španskog i beleška

Maja Džamić i Liza Rižnikova

1. Rusula je žbunasta biljka, lepljivih listova, velikih, belih cvetova u obliku kapsule, zastupljena na Mediteranu (prim. prev.)

2. Halkopirit je najrasprostranjenija ruda bakra, žute boje, te izgleda kao zlato (prim. prev.)