Žak Lakan

Francuski psihoanalitičar Žak Lakan (Jacques-Marie-Emile Lacan, 1901–1981) velika je ličnost francuske teorijske scene dvadesetog veka. Revolucionarizovao je kako teoriju tako i kilničku praksu psihoanalize i izvršio je ogromni uticaj na tokove strukturalizma i poststrukturalizma, pre svega u filozofiji, ali i u teoriji umetnosti. Na njegovim Seminarima formirale su se generacije teoretičara poput Mišela Fukoa (Michel Foucault, 1926–1984), Žila Deleza(Gilles Deleuze, 1925–1995), Feliksa Gatarija (Pierre-Felix Guattari, 1930–1992), Julije Kristeve (Юлия Кръстева, 1941–), Filipa Solersa (Philippe Sollers, 1936–), Alena Badijua (Alain Badiou, 1937–), Žak-Alena Milera (Jacques-Alain Miller, 1944–), Slavoja Žižeka (1949–), Alenke Zupančič (1966–), Mladena Dolara (1951–) i drugih.

Žak Lakan je rođen u Parizu 1901. godine. Nakon završene jezuitske škole, studirao je medicinu i kasnije psihijatriju. Svoju prvu kliničku praksu počinje u Bolnici svete Ane 1927. godine. Doktorsku tezu o paranoji, pod nazivom De la psychose paranoiaque dans ses rapports avec la personnalite1 brani 1932. Tezom o paranoičkoj psihozi, a posebno analizom slučaja gospođice Aimee, Lakan postaje poznat i cenjen među nadrealistima, te se upoznaje sa Andreom Bretonom (Andre Breton, 1896–1966) i Salvadorom Dalijem (1904–1989), sa kojim ostaje prijatelj čitavog života.

Tokom tridesetih godina sluša Koževljev (Alexandre Kojeve, /Александр Владимирович Кожевников/, 1902–1968) kurs o Hegelovoj (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770–1831) Fenomenologiji duha, koji će izvršiti snažan uticaj na Lakana i na koji će on kasnije u svojim učenjima često referirati.

Postao je član Pariskog psihoanalitičkog društva 1934. godine, a dve godine kasnije, za 14. kongres Internacionalne psihoanalitičke asocijacije (IPA) u Marienbadu, piše ogled o stadijumu ogledala, koji je nakon desetak minuta izlaganja prekinut. U istom periodu članovi Pariskog psihoanalitičkog društva negoduju zbog Lakanovog uvođenja kraćih psihoanalitičkih sesija od standardne pedesetominutne sesije. Naime, Lakan je smatrao da sesija ima više smisla ako se naglo prekine upravo u trenutku u kom se analizand suoči sa nekim saznanjem, ili nekom rečju ili frazom koja može biti bitna za tok njegove analize. Lakan se 1953. pridružuje drugoj psihoanalitičkoj organizaciji, Francuskom psihoanalitičkom društvu i u Rimu prezentuje svoj čuveni ogled o označitelju, Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi,2 u kojem, između ostalog, opravdava svoju praksu sesija različitog trajanja. U jesen iste godine Lakan drži svoj prvi seminar3 u Bolnici svete Ane.

Praksu držanja seminara nastaviće svake godine, sve do smrti 1981, održavši ukupno 27 seminara. U prvih deset seminara Lakan se bavi pretežno pitanjima vezanim za psihoanalitičku kliničku praksu, osnovne pojmove psihoanalize i njene etike, pronalazeći uporište u interpretaciji Frojdovih (Sigmund Freud, 1856–1939) tekstova. Tokom ovih deset godina Lakan piše većinu tekstova koji će se 1966. naći u izdanju Spisa. Već prvim Lakanovim seminarima prisustvuju ličnosti poput Žana Ipolita (Jean Hyppolite, 1907–1968), Kloda Levi-Strosa (Claude Levi-Strauss, 1908–) i Morisa Merlo-Pontija (Maurice Merleau-Ponty, 1908–1961). Lakan svoje učenje naziva “povratkom Frojdu”:

Ono što takav povratak (Frojdu) za mene podrazumeva nije povratak potisnutog, već, radije, uzimanje antiteze uspostavljene fazom u istoriji psihoanalitičkog pokreta koja je usledila nakon Frojdove smrti, ukazivanje na ono što psihoanaliza nije i traganje za sredstvima kojima se može revitalizovati ono što je održalo psihoanalizu čak i u njenoj devijaciji.4

Lakan smatra da većina Frojdovih sledbenika na potpuno pogrešan način shvata osnovni Frojdov koncept, koncept nesvesnog, svodeći ga “tek na sedište instikata”.5 Nasuprot njihovom biologističkom shvatanju, Lakan tvrdi da “nesvesno nije ni primordijalno niti instinktivno”,6 već pre svega lingvističko. Ovu tvrdnju on će sažeti u svom čuvenom iskazu: “Nesvesno je strukturirano kao govor”.7 Tako Lakan kao dve okosnice svog učenja postavlja, s jedne strane, subjekt – subjekt kao subjekt nesvesnog bez koga psihoanaliza ne može da postoji, jer je subjekt, kao analizand, onaj na koga je psihoanaliza usmerena – i strukturalnu lingvistiku, s druge strane. Ova dva elementa se kod Lakana međusobno prepliću, što Lakan i eksplicira kada kaže, da “u nesvesnom treba videti učinke koje govor ima na subjekta”,8 da je “nesvesno strukturirano kao funkcija simbolnog”,9 odnosno da je “nesvesno diskurs Drugog”.10

U odnosu na Lakanovu ustaljenu dogmu “jeretičke” pozicije među psihoanalitičarima, Internacionalna psihoanalitička asocijacija (IPA), kao najveće i najprestižnije udruženje psihoanalitičara frojdovske orijentacije, postavlja ultimatum Francuskom psihoanalitičkom društvu, čiji je Lakan u tom trenutku predsednik, da neće biti primljeno u Asocijaciju ako je Žak Lakan i dalje na njihovoj listi aktivnih psihoanalitičara.

Nakon pola godine previranja unutar Društva, Lakan biva izbačen iz Pariskog psihoanalitičkog društva i sledeće, 1964, godine osniva sopstveno psihoanalitičko društvo, Parisku frojdovsku školu. Na predlog Levi-Strosa i Luja Altisera (Louis Althusser, 1918–1990) Lakan postaje predavač na Praktičnoj školi viših nauka.

Lakan počinje svoj XI seminar u januaru 1965, Četiri temeljna pojma psihoanalize, ne više u Bolnici svete Ane, već na Ecole Normale Superieure, pred znatno većom publikom, od pet ili šest stotina slušalaca, među kojima su i studenti filozofije, između ostalih i Žak-Alen Miler.

Lakan nakon studentskih protesta u maju 1968. biva udaljen sa Ecole Normale Superieure i uz pomoć Levi-Strosa drži seminar na Pravnom fakultetu u Pantheonu. Mišel Fuko poziva Lakana da vodi novoosnovanu Katedru za psihoanalizu u Vinsenu. Godine 1974. katedra je preimenovana u Le Champ freudien, sada sa Lakanom kao upravnikom i Žak-Alenom Milerom kao predsednikom. Lakan raspušta L’Ecole Freudienne de Paris i poziva one koji žele da mu se pridruže u osnivanju nove institucije, L’Ecole de la Cause freudienne 1980. godine. Lakan umire u Parizu naredne godine.

Stadijum ogledala

U ogledu Stadijum ogledala11 Lakan izlaže ono što će postati osnova njegove teorije imaginarnog. On polazi od rezultata empirijskih istraživanja iz oblasti psihologije po kojima ljudsko dete, za razliku od mladunčadi drugih sisara, u periodu od šest do osamnaest meseci starosti pokazuje fasciniranost svojim likom odraženim u ogledalu. Lakan će u svom ogledu pokušati da da odgovor na pitanje šta je uzrok ove fasciniranosti, šta se dešava u tom procesu, te kakve su posledice tog procesa po ljudsku jedinku.

Ono što se dešava kada dete percipira sopstveni lik u ogledalu jeste da dete prvi put prepoznaje sliku koju vidi kao sliku svog tela, koja postaje osnova za formiranje onoga što se naziva idealnim Ja i što će, kao takvo, imati određene posledice u životu dotičnog subjekta: Bitno je da ova forma situira instancu koju nazivamo ego, prethodno njegovom društvenom određenju, u fiktivnom smeru koji će zauvek ostati nerazrešiv za svaku pojedinačnu individuu.12

Lakan izdvaja dva momenta koja su bitna za ovaj prvi proces identifikacije. Dete, koje oseća sopstveno telo kao fragmentirano jer još uvek nije u potpunosti ovladalo motoričkim funcijama, poistovećuje se sa odrazom koje vidi u ogledalu kao celovito. Drugi momenat je taj što slika u ogledalu odražava stvarnost u obrnutoj simetriji. Dete se, tako, prepoznaje u slici koju vidi, ali to prepoznavanje uvek sadrži i izvesnu dimenziju otuđenja, jer slika u odrazu nikada ne odgovara onome što je odraženo, ali bez tog pogrešnog prepoznavanja (meconnaissance) u odrazu nema formiranja subjekta kao takvog.

Stadijum ogledala, tako, ima funkciju da uspostavi odnos između organizma i realnosti u kojoj se on nalazi, između unutrašnjeg sveta (Innenwelt) i spoljašnjeg sveta (Umwelt) subjekta.13 Otuđena slika sopstvenog identiteta, kao idealno Ja, obeležiće celokupan mentalni razvoj subjekta svojom rigidnom strukturom. Lakan zato tvrdi da su odbrambeni mehanizmi ega vezani upravo za period preobraćanja ogledalnog Ja u društveno Ja. U ovom periodu identifikacija sa imagom svog dvojnika neodvojivo se vezuje za ono što se naziva primordijalnom ljubomorom i upravo je to momenat u kome Lakan locira razlog zbog čega je “celina ljudskog znanja posredovana željom drugoga”.14 Drugi (Lakan ga označava simbolom a, kao autre, drugi) s kojim se subjekt identifikuje u stadijumu ogledala, pri preobraćanju ogledalnog Ja u društveno Ja, postaje percipiran kao objekt koji je subjektu zanimljiv samo ukoliko neko može da mu ga otme.15 U tome je histerički karakter ljudske želje,16 želje koja je, po Lakanu, uvek “želja drugoga”.17

Označitelj je ono što zastupa subjekt za drugog označitelja Izlazak iz stadijuma ogledala kao faze imaginarnih identifikacija, u kojem je prisustvo (majke, slike drugog u ogledalu) ono što daje koordinate svetu deteta, označeno je trenutkom kada podjednaku (ili čak i veću) važnost od prisustva za dete ima novootkriveni fenomen odsustva. Na taj trenutak ukazuje jedan Frojdov opis igre jednog dečaka iz spisa S one strane principa zadovoljstva:

Taj mali valjan dečak imao je jednu ponekad nezgodnu naviku da sve sitne predmete kojih se dočepa baca daleko od sebe, u ugao sobe, pod krevet itd., tako da traženje njegovih igračaka nije bilo nimalo lak posao. Pri tom je s izrazom zanimanja i zadovoljstva izgovarao jedno glasno, otegnuto “o-o-o-o”, koje po majčinom i mome mišljenju nije bilo puki uzvik, već je značilo da je bačeni predmet “otišao” (fort). Najzad sam rekao sebi da je posredi igra i da dete koristi sve svoje igračke samo za to da bi se njima igralo “odlaženja”. Jednog dana sam primetio nešto što je potvrdilo to moje mišljenje. Dete je imalo drveni kalem na kojem je bio namotan kanap. Nikad mu nije palo na pamet da ga, na primer, vuče za sobom po podu, da dakle zamišlja da su to kolica, već ga je, držeći kraj kanapa u ruci, veoma vešto bacalo preko stranice svog kreveca sa zavesicom, izgovaralo, izgubivši ga iz vida, svoje značajno “o-o-o-o”, a zatim ga kanapom opet izvlačilo iz kreveta, pozdravljajući, međutim, njegovo pojavljivanje s radosnim “a-aa-a”,“tu” (da). To je, dakle, bila sva igra – nestanak i povratak.18

Frojd dalje primećuje da je detetu veće zadovoljstvo pružao prvi deo igre, koji se uvek iznova ponavlja, deo u kojem je uvek nanovo isceniran odlazak. Lakan, na tragu Frojda, u ovom trenutku vidi detetovo prihvatanje odlaska majke kao konstittivnog elementa njegovog sveta, i on mu više ne pada teško, čak naprotiv, da majka ne odlazi, da ga ne ostavlja samog na neko vreme, njeno neprestano prisustvo bi postalo teret za dete. Detetov svet sada postaje konstruisan u toj igri prisustva i odsustva, a to je za Lakana ulazak u poredak simbolnog, u polje jezika. Dijalektika prisustva i odsustva jeste osnovno obeležje simbolnog, jezika, jer jezik je upravo takav strukturalni sistem u kojem pozitivne i negativne veličine imaju podjednak značaj.

Jezik je, takoreći, ukupnost onoga što on jeste, ali i onoga što on nije. Da bismo ovo pojasnili, moramo uvesti Lakanovu definiciju označitelja, koja glasi da je “označitelj ono što zastupa subjekt za drugog označitelja”.19 Lakan gradi svoju teoriju označitelja nadovezujući se na strukturalističke postavke Ferdinanda de Sosira (Ferdinand de Saussure, 1857–1913) u lingvistici, ali tako što uvodi promene u shvatanju samog utemeljujućeg algoritma strukturalne lingvistike, algoritma znaka:

S (Signifiant)

s (signifie)

Kod Sosira znak čine dva elementa, od kojih je jedan konceptualni (označeno), a drugi fonološki (označitelj), koja su nerazdvojiva. Trojstvo označitelj-označeno-referent se, takoreći, stapa u ono što Sosir naziva znakom. Kod Lakana izostaje upravo to stapanje označitelja i označenog. Dok je crta koja razdvaja označitelj i označeno u Sosirovoj koncepciji znaka ona koja ujedinjuje označeno i označitelj u znak, kod Lakan je ta crta radije pregrada, zapreka koja više ne predstavlja jedinstvo elemenata znaka, već predstavlja otpor koji je inherentan samom procesu označavanja. 20 Pregrada u algoritmu znaka je, kod Lakana, neprestupiva. Označeno “kliže” ispod označitelja, ono u procesu označavanja uvek izmiče i nikada nije označeno do kraja. Ono što je ispod pregrade, tako, jeste sam nedostupni objekt želje. Zato Lakanov algoritam znaka možemo zabeležiti i kao

A (Autre)

a (autre)

gde je A (Drugi), koje je iznad crte, polje govora, polje označitelja, dok je a (drugi), koje je ispod crte, sama Stvar (das Ding) kojoj se ne može pristupiti u polju govora, jer je ona iz govora konstitutivno (za govor) isključena.21 U gore navedenom Frojdovom primeru sa dečakom i klupkom upravo je gubitak Stvari (realne majke) ono što uspostavlja (dete kao) subjekta govora. Odsustvo je, kao takvo, konstitutivno za sam poredak označitelja.

Označitelj se, dakle, kao takav uspostavlja tek u odnosu spram drugog označitelja, u razlici jednog označitelja spram drugog. Ali šta je ta razlika označitelja?

Razlika jednog označitelja spram drugoga je upravo mesto potencijalnog odsustva drugog označitelja. Dva označitelja mogu da stupe u diferencijalni odnos tek preko tog trećeg, posredujućeg momenta, koji je ništa drugo do praznina njihovog mogućeg odsustva. Lakan, u svom seminaru o psihozi, daje upečatljiv primer za diferencijalnost označitelja dan i noć, gde je dan određen kao odsustvo noći i noć kao odsustvo dana:

Ljudsko biće dan određuje kao takav, čime je dan prisutan kao dan – na podlozi koja nije konkretna podloga noći, već moguća odsutnost dana u koju se umešta noć, i obratno, naravno.22

Bez tog trećeg momenta, momenta posredovanja između označitelja, samo označavanje ne bi bilo moguće. U tekstu Subverzija subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom Lakan to i eksplicitno kaže:

Moja definicija označitelja (druga ne postoji) je sledeća: označitelj je ono što zastupa subjekt za jedan drugi označitelj. Ovaj označitelj biće, dakle, označitelj zbog koga svi drugi označitelji zastupaju subjekt: znači, oni bez tog označitelja ne bi zastupali ništa. Jer nešto je zastupljeno samo za nešto drugo.23

Na koji način se, međutim, označitelji, u polju označitelja, povezuju u značenjsku celinu. Slavoj Žižek ovu operaciju veoma precizno i jasno opisuje24 pomoću analogije sa Marksovom (Karl Marx, 1818–1883) analizom vrednosnih oblika robe iz prve glave Kapitala. Strukturiranje označiteljskog polja Žižek predstavlja u obliku tri forme: jednostavne, razvijene i opšte:

I – “jednostavna forma”: “jedan označitelj zastupa subjekt za neki drugi označitelj”;

II – “razvijena forma”: “za jedan označitelj svaki drugi označitelj može da zastupa subjekt”;

III – “opšta forma”: “jedan označitelj zastupa subjekt za sve druge označitelje”.25

U prvoj, jednostavnoj formi imamo slučaj, koji smo gore objasnili, da jedan označitelj zastupa subjekt, odnosno prazno mesto mogućeg odsutstva označitelja, za drugi subjekt. U drugoj, razvijenoj formi, ova figura iz prve forme se umnožava: sada za jedan označitelj svaki drugi može da zastupa subjekt. Tako se stvara ne-totalizovana mreža međusobnih odnosa označitelja. Tek u trećoj, opštoj formi označitelji se povezuju u značenjsku celinu.

Pomak sa druge na treću formu čini se kao da je jednostavan obrt jednine u množinu, umesto da svaki označitelj može da zastupa subjekt za jednog označitelja, sada jedan zastupa subjekt za sve druge. Međutim, ovaj poslednji, jedan označitelj (iz treće forme) koji zastupa subjekt za sve druge, vrši zastupanje na drugačijem nivou od prethodnih. On, kao “opšti ekvivalent”, uvodi refleksivni momenat u operaciju označavanja: on povezuje sve označitelje zastupajući ono što im je svima zajedničko – nemogućnost uspešnog označiteljskog zastupanja subjekta. Taj označitelj je “označitelj manjka označitelja”, on manjak označitelja iz svake označiteljske operacije pretvara u označitelja manjka. Lakan taj označitelj zove gospodar označitelj ili prošivni bod (point de capiton):26

Bilo da je u pitanju sveti tekst, roman, dramski tekst, monolog ili bilo kakav razgovor, dozvolite mi da vam predstavim funkciju označitelja prostornom napravom, koje nemamo razloga da se lišimo. Tu tačku oko koje moraju da operišu sve konkretne analize diskursa nazvaću prošivni bod. […] Sve proizilazi iz i organizovano je oko tog označitelja, istovetno onim sitnim linijama napregnutosti koje prošiveno dugme formira na površini materijala. Upravo je ta tačka spajanja ona koja čini mogućim da sve što se u diskursu dogodi bude situirano retroaktivno i ubuduće.27

Prošivni bod, kao označitelj manjka označitelja, ispražnjen je od svakog značenja. On je intervencija označitelja bez označenog koji u činu prošivanja (kao nekim čudom) daje smisao, čini čitljivim čitavo polje označitelja. Lakan je gospodarom označiteljem nazivao Ime-Oca do kraja šezdesetih godina. Međutim, u XVII seminaru, Druga strana psihoanalize, iz 1969, on uvodi promenu u definiciju gospodara označitelja tvrdeći da bilo koji označitelj može postati gospodar označitelj, jer ne postoji nešto što bi bilo gospodar označitelj po sebi, već postoji funkcija gospodara označitelja:28

Svi označitelji su u nekom smislu ekvivalentni, ako igramo na to da je svaki označitelj različit spram svih ostalih, da svaki označitelj nije svi drugi označitelji. Ali iz istog tog razloga svaki označitelj može doći na poziciju gospodara označitelja, upravo zbog toga što je njegova potencijalna funkcija da reprezentuje subjekt za nekog drugog označitelja. Tako sam ja uvek definisao označitelj. Međutim, subjekt koga on reprezentuje nije jednosmislen.

On je, nesumnjivo, reprezentovan, ali istovremeno on i nije reprezentovan. Na tom nivou nešto uvek ostaje skriveno u relaciji sa istim tim označiteljem.29

Lakan u XVII seminaru precizira i mesto koje uživanje (jouissance) zauzima u diskursu. U onome što Lakan naziva diskurs gospodara,30 na shemu definicije označitelja, kao onoga koji reprezentuje subjekta za nekog drugog označitelja, Lakan dodaje objekt malo a (objet petit a), kao ono što se proizvodi u procesu označavanja i ono što ispada iz tog procesa kao čist višak, koji on zove viškom uživanja. Nigde u svojim tekstovima Lakan ne daje jasnu definiciju uživanja kao takvog, već uvek iznova opisuje njegove učinke u polju simbolnog:

Ono započinje golicanjem i završava u eksploziji benzina. Takav je uvek jouissance.31

Jouissance

Vezu između Imena-Oca (koje se pojavljuje kao zastupnik mrtvog oca) i uživanja Lakan ilustruje Frojdovom pričom o primordijalnoj hordi (iz spisa Totem i tabu). Priča o primordijalnoj hordi govori o ocu koji je jedini u selu imao sve žene (ili, lakanovski, jouissance, uživanje). Njega, iz ljubomore, ubijaju njegovi sinovi kako bi pribavili sebi uživanje koje je do tada bilo rezervisano samo za oca. Međutim, u činu ubistva oca sinovi se međusobno prepoznaju kao braća, javlja se svest o zajedništvu i oni se odriču uživanja koje su hteli za sebe i, zabranom uživanja, uspostavljaju Zakon.

Dok Frojd tvrdi da je mrtav otac ono što što čuva uživanje, da je on ono odakle potiče uživanje ali i zabrana uživanja, Lakan tvrdi da “ne postoji tako nešto kao što je otac horde”,32 određujući tako oca horde kao ono što Lakan naziva realnim (reel):

Činjenica da je mrtvi otac jouissance predstavlja nam se kao znak samog nemogućeg. Na taj način ovde ponovo otkrivamo uslove koje definišem kao nužne za kategoriju realnog, ukoliko je ona radikalno razdvojena od simbolnog i imaginarnog – realno je nemoguće. Ne u smislu proste prepreke u koju lupamo glavom, već u smislu logičke prepreke onoga što, u simbolnom, sebe proglašava za nemoguće. Odatle se javlja realno.33

Mrtvi otac iz priče o primordijalnoj hordi, u Lakanovom tumačenju, ne postoji. On je tek retroaktivno konstruisan od strane braće kao onaj koji im je prethodio. Sam čin ubistva kao takav ne postoji, jer je simbolno kao Zakon koji zabranjuje da se neposredno, kao prisustvo, pojavi sama Stvar,34 uvek-već na snazi. Braća su, takoreći, ubila oca već time što su progovorila. Jezik ubija Stvar. Simbolno ne dopušta da se realno pojavi kao takvo, ali se ono manifestuje u polju govora upravo svojim odsustvom iz tog polja, ali odsustvom ne u smislu da realnog prosto nema, već da ga ima kao praznine koja ima svoje učinke u govoru, da ga ima kao nedostajućeg. Polje simbolnog, velikog Drugog (A), je, tako, konstituisano oko nedostatka same Stvari, njenog odsustva iz polja govora. Ovaj manjak u Drugom, kod Lakana, treba se posmatrati u vezi sa manjkom u samom subjektu, subjektu za koga smo već rekli da je uvek podeljen u samome sebi, konstituisan oko manjka u središtu svoga bića. Lakan će za taj manjak subjekta u subjektu samom skovati pojam ekstimno (extimite)35 – dodavši prefiks ex (kao u exterieur, “spoljašnje”) na francusku reč intimite (“intimno”) – koji označava ono što je u biću subjekta najintimnije, ali mu je istovremeno i strano, spoljašnje.36 Na drugom mestu, Lakan će reći da je “centar subjekta izvan njega”,37 “subjekt je eks-centričan”.38 Ali nije samo subjekt taj koji je u sebi podeljen ($), koji nasred svog bića ima manjak, već je i veliki Drugi (A) takođe onaj koji je sa manjkom (A) i upravo je taj manjak u Drugome ono što omogućava subjektu da funkcioniše sa svojim manjkom unutar polja Drugoga – on identifikuje manjak u sebi sa manjkom u Drugome:

(Drugi je) nešto meni strano, iako je u mome središtu.39

Želja i sintom

Osnovni učinak ovog manjka u subjektu jeste pobuđivanje želje.40 Drugim rečima, “želja je metonimija nedostatka bića (manque a etre)”.41 Želja je po definiciji želja za nečim drugim, jer se ne može želeti ono što se već ima. Objekt želje je uvek nešto drugo i to je temeljni razlog zašto je želja metonimija. Želja je iz tog razloga uvek nezadovoljena: ono što se željom zahteva i količina zadovoljenja koje dobijemo ostvarenjem želje nikada se ne niveliše, nikada ne postaje ekvivalentno:

Želja nije ni apetit za zadovoljenjem niti zahtev za ljubavlju, već razlika koja se dobija kao rezultat oduzimanja prvog od drugoga.42

Objekt želje Lakan naziva objet petit a. Međutim, objekt malo a nije onaj objekt kome želja teži, već je on uzrok želje, ono što želju pokreće i održava je i što u želji funkcioniše kao njen “motor” koji obezbeđuje metonimna kretanja želje, koja nikad ne biva uslišena dobijanjem željenog objekta, već nastavlja da radi dalje baš zbog ovog njenog uzroka, koji je sprečava da se zadovolji. Zbog toga se objekt malo a još naziva i objekt-uzrok želje. Dakle, želja nije zapravo relacija spram objekta, već relacija spram manjka. Želja se javlja u obliku fantazma, koji je odgovor na prazninu, na manjak u Drugome, koji se njime pokušava prikriti. Fantazam je, dakle, imaginarni konstrukt kojim se krpi manjak u Drugome zbog koga je Drugi nekonzistentan.

Uobičajeno određenje fantazma kao imaginarnog scenarija koji predstavlja ostvarenje želje je u lakanovskom konceptu fantazma dvosmisleno, jer se putem fantazma želja ne ispunjava, već se ona konstruiše43 – kroz fantazam učimo kako želeti. 44 Želja strukturirana fantazmom je odbrana od “čiste” želje Drugoga, od onoga što Frojd naziva nagon smrti (der Todestrieb). Ta “čista” želja Drugoga jeste uživanje (jouissance) i ono je to koje razara polje Drugoga, koje svojom intervencijom u polje označitelja čini to polje nekonzistentnim. Fantazam prikriva tu nekonzistentnost koja je učinak uživanja. Označitelj manjka u Drugome (S (A)) je tako jedini pozitivni označitelj uživanja, budući da je uživanje ono što ne može biti simbolizovano. Ono je kao takvo prisutno u polju označitelja, ali se to prisustvo manifestuje u nekonzistentnosti tog polja, u njegovim šupljinama.

Objekt malo a je zastupnik manjka koji ne postoji u realnosti, ali koji ima svoje učinke u realnosti. Takav je status traume kao realnog kod Lakana: bez obzira na to da li se traumatični događaj zaista, u realnosti, dogodio ili ne, trauma jeste trauma ukoliko ima svoje učinke, ukoliko su vidljive njene posledice. Takav je i status analitičara u psihoanalitičkom lečenju: on je ono što Lakan naziva “subjekt za koga se pretpostavlja da zna”.45 Analitičar pre svega mora znati razliku između velikog Drugog i drugog, mora “pre svega shvatiti Drugog kao mesto, mesto u kojem se kontituiše govor”46 i smestiti sebe, kao subjekta za koga analizand pretpostavlja da zna njegovu želju, na mesto velikog Drugoga.47 On se, dakle, postavlja na mesto želje analizanda, ali, naravno, ne znajući želju, jer kako je želja metonimna, nju nije ni moguće poznavati.

Kada analizand, takoreći, razotkrije prevaru, shvati da analitičar nema znanje o njegovoj želji, jer je takvo znanje par excellence nemoguće, to se smatra prolaskom kroz fantazam, koje je Lakan smatrao krajem psihoanalitičkog lečenja.48

Međutim, u poznijoj fazi svog učenja Lakan je primetio da se pacijenti, nakon uspešnog lečenja, nakon prolaska kroz fantazam, uvek ponovo vraćaju svom starom simptomu. Analiziravši ovaj fenomen, došao je do zaključka da se subjekt vraća svom simptomu zato što upravo simptom, kao zastupnik praznine realnog oko koje je subjekt konstituisan, daje oslonac egzistenciji subjekta, egzistenciji u polju simbolnog. Poslednjom fazom psihoanalitičkog lečenja tako se više ne smatra prolazak kroz fantazam, već povratak simptomu. Ovaj simptom, koji je temelj egzistencije subjekta, Lakan naziva sintom (sinthome).49 Uspešni završetak psihoanalitičkog lečenja je, tako, povratak simptomu kao sintomu, kao onome što je zastupnik praznine, nedostatka na mestu Realnog, na mestu jouissance-a, i onome što je kao takvo, kao sintom, tvrdo nesimbolizovano jezgro, oko kojeg je konstituisan subjekt kao podeljeni subjekt (u-sebi-podeljeni-subjekt), subjekt koji sadrži ono ekstimno kao jezgro svog bića.

Još jedan od projekata koje je Lakan razvijao tokom svih godina svog učenja jeste pokušaj da napravi topologiju koja bi najbolje odgovarala njegovim konceptima. Tako je realno pokušavao da prikaže pomoću takvih paradoksalnih entiteta kao što su mebijusova traka ili torus. Najuspešnijim se ipak pokazala figura boromejskog čvora, u kome su imaginarno, simbolno i realno međusobno nerazdvojivo uvezani i koju je u različitim varijacijama razvijao u poslednjih nekoliko seminara.

Nema polnog odnosa

U XX seminaru, Lakan eksplicira svoju teoriju polne razlike, koja će neposredno za tim kod feminističkih teoretičara proizvesti burne reakcije, kako pozitivne tako i negativne, i različite interpretacije. Naime, Lakan tvrdi da muško i žensko nisu biološka određenja, već simbolne pozicije subjekta. Subjektovo zauzimanje jedne od ove dve pozicije je temeljno za konstruisanje njegove subjektivnosti. Subjekt je u biti podeljeni, ras-polovljeni subjekt. “Muškarac” i “žena” su, po Lakanu, tek označitelji te dve subjektivne pozicije.50 Obe polne pozicije determiniše odnos subjekta spram falusa kao označitelja.51 Zauzimanje polnih pozicija je, tako, simbolni čin i razlike među polovima ima samo na simbolnoj ravni. Lakanov čuveni iskaz “nema takvog nečega kao što je polni odnos”, ili, tačnije prevedeno ali manje provokativno, “nema odnosa među polovima”52 znači da nije moguć direktan, neposredan odnos između muške i ženske polne pozicije, jer Drugi jezika stoji među njima kao treća instanca.53 Ne postoji, dakle, označitelj koji bi označavao polnu razliku kao takvu i zbog čije bi intervencije bilo moguće da se subjekt (na bilo kojoj od dve pozicije) subjektivira u potpunosti.

U XX seminaru Lakan crta dijagram polne razlike, na kojem su označene dve pozicije, muška i ženska. Za svaku od dve pozicije Lakan daje dve tvrdnje i one su sledeće: za mušku poziciju – postoji bar jedno x koje nije podređeno faličkoj funkciji i za svako x važi falička funkcija; za žensku – ne postoji nijedno x koje nije podređeno faličkoj funkciji, falička funkcija ne važi za svako x. Obe pozicije su u kontradikciji jedna spram druge, ali svaka sadrži kontradikciju i u samoj sebi:

Svaka strana je definisana i afirmacijom i negacijom faličke funkcije, inkluzijom i ekskluzijom apsolutnog (ne-faličkog) jouissance-a.54

Nema, dakle, simetrije između dve strane; drugim rečima, nema polnog odnosa. Svaka strana predstavlja radikalno drugačiji način na koji polni odnos ne uspeva.55 Na muškoj strani, imamo model u kome za svako x važi falička funkcija, osim za jedno x, dakle imamo formulu: “svi osim jednog”, dok na ženskoj strani imamo podređenost faličkoj funkciji koja važi za svako x, ali podređenost koja nije potpuna, budući da za svako x ovde ne važi podređenost faličkoj funkciji, pa zato tu imamo formulu onoga što je “ne-sve”, u smislu da imamo neko “sve” (podređenost faličkoj funkciji) koje je “ne” (falička funkcija ne važi za svako x). Dok muška strana pokazuje jednu ospoljenost isključenog elementa u formuli “svi osim jednog” ženska strana je sva u imanenciji, jer je tu svako x uključeno kao isključeno (za svako x važi falička funkcija, ali nijedno x toj funkciji nije podređeno, pa tako ženska strana nije bilo šta – tačnije – nije “nešto” što žena ima a muškarac nema, u smislu da za nju važi nešto preko faličke funkcije, već ona ima neko ništa, ona je potpuno podređena faličkoj funkciji, ali falička funkcija ima u sebi sopstvenu negaciju koja se manifestuje u ženskoj subjektivaciji). Tako, za muški model subjektivacije važi da bi on uspeo, samo da nije onog jednog spoljašnjeg elementa koji ga u tome sprečava, koji mu se isprečuje na putu do uspešne subjektivacije, dok za ženski model važi da on ne uspeva ne zato što subjektivaciju nešto sprečava, već zato što sama subjektivacija uvek jeste ona koja je neuspešna. Naizgled paradoksalno, da bi se bilo subjektom, subjektivacija mora da ne uspe, i mora da se želi kao uspela – ali može da se želi samo i jedino ako nije uspela. Slično je i sa polnim odnosom – njega ima samo kao nečeg što se želi, a kada bi uspeo, ne bi ga bilo jer se ne bi želeo. Ovakva dijalektika obeležje je simbolnog poretka. Simbolni odnos suprotstavljenih polova jeste odnos dva subjekta koji su podeljeni subjekti, subjekti sa manjkom, koji uspostavljaju vezu baš putem tog manjka. Zbog toga je ljubav, kako kaže Lakan, “davanje onoga što nemamo”.56 Dijagram polne razlike, tako, prikazuje dva neuspela pokušaja subjektivacije (muški – preko isključivanja jednoga i ženski – putem strukture ne-celog).

Subjekt se, dakle, konstituiše uvek neuspelim pokušajem subjektivacije, što upućuje na početnu operaciju reprezentovanja subjekta bez ostatka, koja je uvek osuđena na neuspeh.

Interpretiranje dela kao teksta

Lakan se često koristio primerima iz sveta umetnosti, pre svega iz književnosti, ali i iz vizuelnih umetnosti, da bi pomoću njih razradio svoje teorijske koncepte. Zadatak analitičara je, po Lakanu, u osnovi taj da interpretira diskurs analizanda kao tekst. Istim zahvatom Lakan interpretira i umetnička dela:

Morate početi od teksta, tretirati ga, kao što Frojd radi i kao što preporučuje, kao Sveto pismo. Autor, pisac, samo je onaj koji drži olovku, i on nije na prvom mestu […]. Isto tako, kada su u pitanju naši pacijenti, molim vas da više obratite pažnju na tekst nego na psihologiju autora – čitavo moje učenje je upereno ka tome.57

U II seminaru Lakan analizira koncept praznog označitelja kroz priču Edgara Alena Poa (Edgar Allan Poe, 1908–1949) Izgubljeno pismo, u VI seminaru se bavi Šekspirovim (William Shakespeare, 1564–1616) Hamletom, u VII seminaru, Etika psihoanalize, Sofokleovom (Σοφοκλές, 496?–406? p. n. e.) Antigonom, na više mesta analizira pesmu Viktora Igoa (Victor Hugo, 1802–1885) Booz endormi, a u XI seminaru bavi se Holbajnovom (Hans Holbein, 1497?–1543) slikom Ambasadori. Danas je grana teorije umetnosti koja je inspirirana Lakanovim pristupom literarnim tekstova pozamašna i tu su autori kao što su Džon Miler (John P. Muller, 1940–) i Vilijam Ričardson (William E. Richardson, 1937–). Takođe, lakanovska teorija filma, sa Lorom Malvi (Laura Mulvey, 1941–) kao najprominentnijim predstavnikom, veoma je plodna. Ali pomenuti autori kombinuju Lakanovu teoriju sa možda naizgled srodnim teorijama Rolana Barta (Roland Barthes, 1915–1980) i Žaka Deride (Jacques Derrida, 1930–2004). Autori koji se bave, takoreći, “čistom” lakanovskom interpretacijom umetnosti pre će se naći oko američkog časopisa Lacanian Ink i u okviru slovenačke škole lakanovske filozofije. Najpoznatiji od ovih autora je svakako Slavoj Žižek koji ekstenzivno tumači fenomene iz umetnosti i popularne kulture, ali tu su i Mladen Dolar koji se bavi, na primer, operom i lakanovskim fenomenom glasa bez tela. Zatim Alenka Zupančič koja se bavi lakanovskim tumačenjem tragedije i komedije, pa Džoan Kopdžek (Joan Copjec, 1946–), koja iz ugla feminističkih studija piše o film noar-u.

Lidija Prišing

1 Jacques Lacan, De la psychose paranoiaque dans ses rapports avec la personnalite, suivi de Premiers ecrits sur la paranoia, Seuil, Paris, 1975.

2 Jacques Lacan, “The Function and Field of Speech and Language in Psychoanalysis”, iz Ecrits, Norton, New York – London, 2006, trans. Bruce Fink, str. 197–268.

3 Iako je Lakan i dve godine ranije držao privatne seminare u stanu svoje buduće supruge, Silvije Bataj (Sylvia Battaille, 1908–1993), na kojima je analizirao Frojdove studije slučaja (Dore, Čoveka-Pacova i Čoveka-Vuka), seminar iz 1953. obično se smatra prvim Lakanovim

seminarom.

4 Jacques Lacan, “The Freudian Thing”, iz Ecrits. A Selection, Tavistock Publication, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 116.

5 Jacques Lacan, “The agency of the letter in the unconscious or reason since Freud”, iz Ecrits. A Selection, Tavistock Publications, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 147.

6 Jacques Lacan, “The agency of the letter in the unconscious or reason since Freud”, str. 170.

7 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book III. The Psychoses, Norton, New York – London, 1993, trans. Russell Grigg, str. 167.

8 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XI. The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis, 1964, Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 126.

9 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book VII. The Ethics of Psychoanalysis, 1959–60, Routledge, London, 1992, trans. Dennis Porter, str. 12.

10 Jacques Lacan, “Seminar on ‘The Purloined Letter’ ”, iz Ecrits, Seuil, Paris, 1966, str. 16.

11 Jacques Lacan, “The Mirror Stage as Formative of the I Function as Revealed in Psychoanalytic Experience”, iz Ecrits, W. W. Norton, New York – London, 2006, trans. Bruce Fink, str. 75–81. Ovde objavljena verzija teksta je druga Lakanova verzija teksta iz 1936. godine koja je

izložena 17. 07. 1949. na XVI Međunarodnom psihoanalitičkom kongresu u Cirihu.

12 Jacques Lacan, “The Mirror Stage as Formative of the I Function as Revealed in Psychoanalytic Experience”, str. 76.

13 Jacques Lacan, “The Mirror Stage as Formative of the I Function as Revealed in Psychoanalytic Experience”, str. 78.

14 Jacques Lacan, “The Mirror Stage as Formative of the I Function as Revealed in Psychoanalytic Experience”, str. 79.

15 “Objekt ljudske želje […] u biti je objekt koji je željen od strane nekog drugog.” Jacques Lacan, “Some reflections on the ego”, International Journal of Psycho-Analysis vol. 34, London, 1953, str. 12.

16 Žak-Alen Miler, “Uvod u učenje Žaka Lakana”, Treći program RB-a br. 68, Beograd, 1986, str. 215.

17 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XI. The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis, 1964, Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 235.

18 Sigmund Frojd, “S one strane principa zadovoljstva”, iz Psihologija mase i analiza ega. Izabrani spisi, Fedon, Beograd, 2006, str. 15–16. Prevod Božidara Zeca je u navodu redigovan.

19 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XI. The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis, 1964, Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 207.

20 Jacques Lacan, “The agency of the letter in the unconscious or reason since Freud”, iz Ecrits. A Selection, Tavistock Publications, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 164.

21 Slavoj Žižek, Znak, označitelj, pismo. Prilog materijalističkoj teoriji označiteljske prakse, Mladost, Beograd, 1976, str. 33.

22 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book III. The Psychoses, Norton, New York, London, 1993, trans. Russell Grigg, str. 148–149.

23 Jacques Lacan, “The Subversion of the Subject and the Dialectic of Desire in the Freudian Unconscious”, Ecrits, Norton, New York, London, 2006, trans. Bruce Fink , str. 693–694.

24 Slavoj Žižek, Birokratija i uživanje, SIC, Beograd, 1984, str. 31–36.

25 Slavoj Žižek, Birokratija i uživanje, str. 31.

26 Naziv prošivni bod je u vezi sa Sosirovim opisom označitelja i označenog kao dve talasaste površine. Prošivni bod bi bila ona tačka u kojoj bi se te dve površine spajale, poput dve strane jastuka.

27 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book III. The Psychoses, Norton, New York – London, 1993, trans. Russell Grigg, str. 267–268.

28 Ime-Oca će Lakan kasnije takođe zameniti imenima-oca. Ime-oca će eksplicitno postati funkcija, mesto na koje potencijalno može doći bilo koji označitelj: ime oca kao simbolna funkcija: “U imenu oca moramo prepoznati podršku simbolnoj funkciji, koja je, od početka vremena, identifikovala njegovu ličnost sa figurom zakona.” Jacques Lacan, “The function and field of speech and language in psychoanalysis”, iz Ecrits. A Selection, Tavistock Publications, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 67.

29 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XVII. The Other Side of Psychoanalysis, Norton, New York, 2007, trans. Russell Grigg, str. 89.

30 Shema diskursa gospodara izgleda na sledeći način: S1 → S2 $ a

31 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XVII. The Other Side of Psychoanalysis, Norton, New York, 2007, trans. Russell Grigg, str. 72.

32 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XVII. The Other Side of Psychoanalysis, str. 113.

33 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XVII. The Other Side of Psychoanalysis, str. 123.

34 “Jouissance je zabranjen za onoga ko govori kao takvog.” Jacques Lacan, “The subversion of the subject and the dialectic of desire in the Freudian unconscious”, iz Ecrits. A Selection, Tavistock Publications, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 319.

35 Žak-Alen Miler je odžao seminar o Lakanovom ekstimnom: Jacques-Alain Miller, “Extimite”, Lacanian Theory of Discourse, NYU Press, New York, 1994, str. 121–131.

36 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book VII. The Ethics of Psychoanalysis,

1959–60, Routledge, London, 1992, trans. Dennis Porter, str. 139.

37 Jacques Lacan, “The agency of the letter in the unconscious or reason since Freud”, iz Ecrits. A Selection, Tavistock Publications, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 165.

38 Jacques Lacan, “The agency of the letter in the unconscious or reason since Freud”, str. 171.

39 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book VII. The Ethics of Psychoanalysis, 1959–60, Routledge, London, 1992, trans. Dennis Porter, str. 71.

40 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, Le Seminaire. Livre VIII. Le transfert, 1960–61, Seuil, Paris, 1991, str. 139.

41 Jacques Lacan, “The direction of the treatment and the principles of its power”, iz Ecrits. A Selection, Tavistock Publications, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 259.

42 Jacques Lacan, “The signification of the phallus”, iz Ecrits. A Selection, Tavistock Publications, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 287.

43 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XI. The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis, 1964, Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 185.

44 Slavoj Žižek, Sublimni objekt ideologije, Arkzin – Društvo za teorijsku psihoanalizu, Zagreb – Sarajevo, 1991, str. 164.

45 “Čim negde postoji subjekt za koga se pretpostavlja da zna, postoji i transfer.” Jacques- Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XI. The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis, 1964, Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 232.

46 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book III. The Psychoses, Norton, New York – London, 1993, trans. Russell Grigg, str. 274.

47 Lakan razlikuje dva nivoa identifikacije: imaginarnu i simbolnu. Imaginarna identifikacija je ona o kojoj je bilo reči kada smo govorili o stadijumu ogledala, koja je identifikacija sa idealnim Ja, sa slikom. Simbolna identifikacija je, pak, identifikacija subjekta sa nekim značenjskim obeležjem u Drugom (obeležjem koje reprezentuje subjekt za označitelja – simbolnim mandatom). Simbolna identifikacija je identifikacija sa onim što se naziva Ja ideal, identifikacija ne sa slikom, već sa pogledom.

48 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XI. The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis, 1964, Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis, London, 1977, trans. Alan Sheridan, str. 273.

49 Lakan je svoj seminar o Džojsu (James Joyce, 1882–1941) nazvao Sintom: Jacques Lacan, “Le Seminaire. Livre XXIII. Le sinthome”, Ornicar br. 6–11, Paris, 1976–7.

50 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan. On Feminine Sexuality. The Limits of Love and Knowledge. Book XX. Encore 1972–1973, Norton, New York, London, 1998, tran. Bruce Fink, str. 33.

51 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, Le Seminaire. Livre IV. La relation d’objet, 1956–57, Seuil, Paris, 1994, str. 153.

52 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan. On Feminine Sexuality. The Limits of Love and Knowledge. Book XX. Encore 1972–1973, Norton, New York – London, 1998, trans. Bruce Fink, str. 12.

53 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan. On Feminine Sexuality. The Limits of Love and Knowledge. Book XX. Encore 1972–1973, str. 67.

54 Joan Copjec, “Sex and the euthanasia of reason”, iz Joan Copjec (ed.), Supposing the Subject, Verso, London, str. 27.

55 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan. On Feminine Sexuality. The Limits of Love and Knowledge. Book XX. Encore 1972–1973, Norton, New York – London, 1998, trans. Bruce Fink, str. 56–57.

56 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XVII. The Other Side of Psychoanalysis, Norton, New York, 2007, trans. Russell Grigg, str. 52.

57 Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book II. The Ego in Freud’s Theory and in the Technique of Psychoanalysis, 1954–55, Norton – Cambridge University Press, New York – Cambridge, 1988, trans. Sylvana Tomaselli, str. 153.

Literatura:

Luj Altiser, “Frojd i Lakan”, Marksizam u svetu br. 1, Beograd, 1979, str. 197–217.

Wily Apollon, Richard Feldstein (eds.), Lacan, Politics, Aesthetics, State University of New York Press, Albany, 1996.

Eva D. Bahovec, (ed.), Ženska seksualnost – Freud & Lacan, Analecta, Ljubljana, 1991.

Joan Copjec (ed.), Jacques Lacan, Television: a challenge to the establishment, Norton, New York – London, trans. Denis Hollier, Rosalind Krauss, Annette Michelson, 1990.

Joan Copjec, Read My Desire: Lacan against the Historicists, The MIT Press, Cambridge MA, 1994.

Joan Copjec (ed.), Supposing the Subject, Verso, London, 1996.

Joan Copjec, Imagine There’s No Woman. Ethics and Sublimation, The MIT Press, Cambridge MA, 2002.

Mladen Dolar, A voice and nothing more, The MIT Press, Cambridge, MA, 2006.

Shoshana Felman, “S onu stranu Edipa: primjerene priče psihoanalize”, iz Vladimir Biti (ed.), Suvremena teorija pripovijedanja, Globus, Zagreb, 1992, str. 258–310. “Frojdovsko polje” (temat), Treći program RB-a br. 68, Beograd, 1986, str. 207–364.

Elisabeth Grosz, Jacques Lacan – A feminist introduction, Routledge, London, 1990.

Barbara Johnson, “Okvir referencije: Poe, Lacan, Derrida”, iz Vladimir Biti (ed.), Suvremena teorija pripovijedanja, Globus, Zagreb, 1992, str. 217–257.

Darko Kolibaš, “tua res agitur (‘kraj filozofije i zadatak mišljenja’ u psihoanalitičkom iskustvu jacquesa lacana)”, Pitanja br. 15, Zagreb, 1970.

Radoman Kordić, Slavoj Žižek, Vladeta Jerotić, Žarko Trebješanin, Gvozden Flego, “Nagon smrti i druga topika – razgovor”, Treći Program RB-a br. 63, Beograd, 1984, str. 332–374.

Jacques Lacan, XI Seminar – Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986.

Jacques Lacan, Ecrits, Seuil, Paris, 1966.

Jacques Lacan, Ecrits, Norton, New York – London, 2006, trans. Bruce Fink.

Jacques Lacan, “Odgovori studentima filozofije o predmetu psihoanalize”, Pitanja br. 34, Zagreb, 1972, str. 1196–1203.

Jacques Lacan, “Položaj nesvijesnog”, Pitanja br. 26–27, Zagreb, 1971, str. 679–690.

Žak Lakan, Spisi – izbor, Prosveta, Beograd, 1983.

Jean Laplanche, Jean-Baptiste Pontalis, Rječnik psihoanalize, August Cesarec i Naprijed, Zagreb, 1992.

Todd McGowan, Sheila Kunkle (eds.), Lacan and Contemporary Film, Other Press, New York, 2004.

Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XI. The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis, 1964, Hogarth Press and Institute of Psycho- Analysis, London, trans. Alan Sheridan, 1977.

Jacques-Alain Miller, “Delovanje strukture”, Marksizam u svetu br. 1, Beograd, 1979, str. 249–261.

Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book I. Freud’s Papers on Technique 1953–1954, Cambridge University Press, Cambridge, 1987, trans. John Forrester.

Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book II. The Ego in Freud’s Theory and in the Technique of Psychoanalysis, 1954–55, Norton – Cambridge University Press, New York – Cambridge, 1988, trans. Sylvana Tomaselli.

Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, Le Seminaire. Livre VIII. Le transfert, 1960–61, Seuil, Paris, 1991. trans. Jacques-Alain Miller.

Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book VII. The Ethics of Psychoanalysis, 1959–60, Routledge, London, 1992, trans. Dennis Porter.

Jacques-Alain Miller (ed.) Jacques Lacan, The Seminar. Book III. The Psychoses, Norton, New York – London, 1993, trans. Russell Grigg.

Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, Le Seminaire. Livre IV. La relation d’objet, 1956–57, Seuil, Paris, 1994.

Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan. On Feminine Sexuality. The Limits of Love and Knowledge. Book XX. Encore 1972–1973, Norton, New York – London, 1998, trans. Bruce Fink.

Jacques-Alain Miller (ed.), Jacques Lacan, The Seminar. Book XVII. The Other Side of Psychoanalysis, Norton, New York, 2007, trans. Russell Grigg.

Matjaž Potrč, “Forum nove Lacanove škole: ‘Oni koji me još vole’”, Theoria br. 1–2, Beograd, 1982, str. 130–136.

“Psihoanaliza – izazov filozofiji” (temat), Theoria br. 1–2, Beograd, 1986, str. 7–157.

“Teorijska psihoanaliza” (temat), Treći program RB-a br. 79, Beograd, 1988, str. 239–395.

“Šekspir i psihoanaliza” (temat), Treći program RB-a br. 75, Beograd, 1987, str. 243–427.

“Učenje Žaka Lakana” (temat), Treći program RB-a br. 49, Beograd, 1981, str. 373–529.

Veronique Voruz, Bogdan Wolf (eds.), The later Lacan: an introduction, State University of New York Press, Albany, 2007.

Alenka Zupančič, Realno iluzije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001.

Alenka Zupančič, The odd one in: on comedy, The MIT Press, Cambridge, MA, 2008.

Slavoj Žižek, Znak, označitelj, pismo. Prilog materijalističkoj teoriji označiteljske prakse, Mladost, Beograd, 1976.

Slavoj Žižek, “Lakanov povratak Frojdu“, Kultura br. 57–58, Beograd, 1982, str. 193–206.

Slavoj Žižek, Filozofija skozi psihoanalizo, Analecta, Ljubljana, 1984.

Slavoj Žižek, Birokratija i uživanje, SIC, Beograd, 1984.

Slavoj Žižek, Sublimni objekt ideologije, Arkzin – Društvo za teorijsku psihoanalizu, Zagreb – Sarajevo, 1991.