Žak Lakan – Seminar o “ukradenom pismu”

Und wenn es uns glückt, Und wenn es sich schicket, So sind es Gedanken.

Naše istraživanje nas je dovelo dotle da priznamo da se temelj automatizma ponavljanja (Wiederbolungszwang) nalazi u onome što smo nazvali ustrajavanje označiteljskog lanca. Sam ovaj pojam smo razvili kao korelativ postojanja‐izvan (ex‐sistence) (naime, isredištenog mesta) gde, ako moramo da uzmemo ozbiljno Frojdovo otkriće, treba da situiramo subjekt nesvesnog. Znamo da iz iskustva koje je psihoanaliza najavila možemo proniknuti s kojega se vida imaginarnog obavlja, do najdublje unutrašnjosti ljudskog organizma, ovo osvajanje simboličkog.

Pouka ovog seminara je sačinjena da pokaže da ovi imaginarni upadi, daleko od toga da predstavljaju suštinu našeg iskustva, o njemu ne odaju ništa do nestalnost, sem ako ih ne prenosi označiteljski lanac koji ih povezuje i usmerava.

Sigurno znamo važnost imaginarnih prožimanja (Prägung) u ovim parcijalizacijama simboličkog izbora koje označiteljskom lancu daju formu. Ali mi tvrdimo da zakon koji je svojstven ovom lancu uređuje psihoanalitičke efekte što određuju subjekt: kao što su isključenje (Verwerfung), potiskivanje (Verdrängung), sâmo poricanje (Verneinung) – precizirajući iz naglaska koji im priliči da ovi efekti verno slede premeštanje (Enstellung) označitelja tako da imaginarni pismonoše (facteurs), uprkos svojoj inerciji, u njima mogu da predstave samo sene i odraze.

Da li bi, ipak, ovaj naglasak bio uzalud raspršen, ako bi vašem pogledu poslužio samo za apstrahovanje opšte forme fenomena čija bi posebnost u našem iskustvu za vas ostala bitna, i čiju originalnu složenost ne bi bilo mogućno raskinuti bez veštine.

Zato smo mislili da vam danas ilustrujemo istinu koja se izlučuje iz trenutka frojdovskog mišljenja koje izučavamo – to jest, da je simbolički poredak konstitutivan za subjekt – tako što ćemo vam u jednoj priči pokazati značajno određenje koje subjekt prima od puta jednog označitelja.

Ovu istinu, zapazimo to, čini mogućom sâmo postojanje fikcije. Prema tome, jedna bajka je isto tako pogodna kao neka druga priča da se ona iznese na videlo – sem ako se u istini ne iskušava njena koherencija. Osim toga, ona čak ima prednost da to čistije ispolji simboličku nužnost, nego što bi se moglo verovati da njome upravlja samovolja.

Zato smo mi, ne tražeći dalje, uzeli naš primer iz priče u koju je umetnuta dijalektika koja se odnosi na igru par nepar, iz koje smo, nedavno, izvukli korist. Nije li, bez sumnje, slučajno to što se ova priča pokazala pogodnom da posluži za jedan kurs istraživanja koje je u njoj već bilo našlo osnovu.

Reč je, vi to znate, o priči koju je Bodler preveo pod naslovom Ukradeno pismo. U samom početku u njoj ćemo razaznati jednu dramu, pripovedanja koje je čini i uslova toga pripovedanja.

Osim toga, brzo uviđamo šta čini neophodnim ove sastojke, i da oni nisu mogli da umaknu namerama onoga ko ih je sastavio.

Pripovedanje, naime, udvostručava dramu komentara, bez kojega ne bi bilo moguće inscenacije. Recimo da bi, pravo rekavši, njegovo delovanje ostalo nevidljivo u dvorani – ne samo što je dijalog izrično i iz samih potreba drame ispražnjen od svakog smisla koji se u njemu mogao preneti nekom slušaocu – drugačije rečeno, ništa od drame se ne bi moglo pokazati ni u snimku slike ni u snimku zvuka, bez osvetljenja u polutami, ako tako možemo da kažemo, što pripovedanje daje svakoj sceni tačke gledanja koju je, igrajući je, imao neko od njenih sudeonika.

Postoje dve scene, od koji ćemo odmah naznačiti prvu nazivom prvobitna scena, ne zbog nepažnje, pošto druga može da bude smatrana kao ponavljanje prve, u smislu koji je ovde čak na dnevnom redu.

Prvobitna scena, dakle, igra se, kažu nam, u kraljevskom budoaru, tako da slutimo da je ličnost najvišeg ranga, koja se još naziva uzvišena ličnost, koja je sama kad prima pismo, kraljica. Ovo osećanje potvrđuje neprilika u koju damu dovodi ulazak druge uzvišene ličnosti za koju nam je već pre ovog opisa rečeno da bi znanje koje bi ona mogla da ima o narečenom pismu za damu značilo ništa manje do opasnost za njeno poštenje i za njenu sigurnost. Mi smo, naime, odmah oslobođeni sumnje da se zbilja radi o kraljici u skladu sa scenom koja se razvija s ulaskom ministra D… U ovom trenutku, odista, kraljica nije ništa bolje mogla do da igra na kraljevu nepažnju tako što ostavlja pismo na stolu „okrenuto, s adresom gore”. Ono, ipak, nije izmaklo ministrovom oštrom oku;* on, takođe, nije omanuo da zapazi kraljičinu smetenost, ni da tako nanjuši njenu tajnu. Otada se sve odvija kao po satu. Pošto je izložio kretanje i duh, na šta je bio naviknut, tekućih poslova, ministar iz svoga džepa izvlači pismo koje izgleda kao ono što je izloženo njegovom pogledu, i hineći da ga čita, stavlja ga pored ovog. Još nekoliko reči kojima zabavlja kraljevsko društvo, i dočepava se potpuno energično nezgodnog pisma, utekavši a da kraljica, kojoj nije ništa promaklo od njegove lukavštine, nije mogla da interveniše iz straha da ne probudi kraljevsku pažnju svoga supruga koji joj u tom trenutku stajao pored nje.

Sve bi, dakle, moglo proći neopaženo za idealnog gledaoca neke operacije u kojoj niko nije napravio pogrešan korak i čiji je rezultat to da je ministar ukrao od kraljice pismo i da, rezultat je još važniji od prvog, kraljica zna da ga on sada drži, i ne nedužno.

Jedan ostatak koji nijedan analitičar neće zanemariti, istaknut da treba zapamtiti sve što se tiče označitelja, a da se, ipak. ne zna šta s njime da se čini: pismo, koje je ministar ostavio, i koje sada kraljičina ruka može da uvalja u loptu.

Druga scena: u ministrovoj kancelariji. Njegov dvorac, a mi znamo, po priči koju policijski prefekt kazuje Dipenu čiju genijalnost podesnu za rešavanje zagonetki Po ovde uvodi po drugi put, da je policija, već osamnaest meseci u tu kuću navraćala onoliko često koliko su joj to dopuštala noćna odsustvovanja, uobičajena za ministra, temeljno pretresala kuću i njeno dvorište. Uzalud – mada svako iz date situacije može zaključiti da ministar to pismo čuva na svom domašaju.

Dipen se najavio ministru. Ovaj ga prima sa naglašenom nehajnošću; razgovor je imao oblik romantičarske dosade. Međutim, Dipen, koga ovo hinjenje ne zavarava, očima koje su zaštićene zelenim naočarima, pažljivo razgleda odaju. Kad se njegov pogled nađe na veoma iskrzanoj karti koja je, činilo se, ostavljena u pregradi loše kartonske korpice za posetnice koja visi, odbijajući pogled nekim varljivim sjajem, tačno po sredini strehe od kamina, on već zna da ima posla s onim što traži. Njegovo ubeđenje pojačavaju detalji, skoro istovetnog oblika, koji su izgleda napravljeni da pomute opis koji ima o ukradenom pismu.

Prema tome, on samo treba da se povuče pošto je na stolu zaboravio svoju burmuticu, da bi se sutradan vratio da je traži, snabdeven patvorinom* koja simulira sadašnji izgled pisma. Incident na ulici, priređen u pravi čas, privukao je ministra k prozoru, Dipen to koristi da se dokopa pisma zamenjujući ga svojom patvorinom, i ostalo mu je samo da kod ministra sačuva privid normalnog oproštaja.

Tu je, opet, sve prošlo, ako ne bez smetnji, ono barem bez meteža. Rezultat operacije je to da ministar nema više pismo, ali o tome ne zna ništa; daleko od toga da sumnja da mu ga je Dipen ugrabio. Osim toga, ono što mu je ostalo u ruci daleko od toga da će za nastavak biti beznačajno. Vratićemo se na to što je navelo Dipena da svom patvorenom pismu doda jedan sastavak. Bilo kako da je s time, ministar, kad bude hteo da se njime posluži, moći će u njemu da pročita ove reči obeležene da u njima prepozna Dipenovu ruku:

…Tako kobna namera
Ako nije dostojna Atreja, dostojna je Tijesta.
koje, Dipen nam naznačuje, potiču iz Krebijonovog Atreja.

Ima li potrebe da naglašavamo da su ove dve akcije slične? Da, jer sličnost na koju mi ciljamo nije sačinjena od prostog spajanja izabranih crta sa jedinim ciljem da se spari njihova razlika. A ne bi bilo dovoljno da se zadrže ove crte sličnosti na uštrb drugih da bi odatle proizašla ma kakva istina. Mi hoćemo da istaknemo intersubjektivnost u kojoj se dve akcije međusobno motivišu i tri odnosa iz kojih ona te akcije strukturiše.

Njihova povlastica se prosuđuje po tome što oni u isti mah odgovaraju trima logičkim vremenima, čime se odlučnost sedimentuje, i trima mestima, koje ona dodeljuje subjektima koje nadjačava.

Ova odluka se donosi u trenutku jednog pogleda.1[1] Jer manevri koji slede, ukoliko se on u njima krišom nastavlja, ništa mu ne dodaju, ne više nego što njihovo odgađanje zgodne prilike u drugoj sceni ne raskida jedinstvo ovog trenutka.

Ovaj pogled podrazumeva dva druga koje on sastavlja u jedan pogled otvaranja što je ostavljeno u njihovoj varljivoj komplementarnosti, da bi se u njemu predujmila grabež koja je prikazana u ovom otkriću. Dakle, tri vremena, koja uređuju tri pogleda, koja snose tri subjekta, koja svaki put otelovljuju različite ličnosti.

Prvi ne vidi ništa: kralj, i njegova policija.

Drugi vidi da prvi ne vidi ništa i zavarava se da je od njega skrio ono što krije: kraljica, zatim ministar.

Treći koji vidi da ova dva pogleda, ono što treba da se sakrije, ostavljaju otvoreno za onog ko bi hteo da ga se dočepa: ministar, najzad Dipen.

Da bismo, u njenoj jedinstvenosti, zahvatili tako opisanu intersubjektivnu složenost, drage volje ćemo joj potražiti obrazac u legendarnoj tehnici koja se legendarno pripisuje noju kad se zaklanja od opasnosti; jer, ova bi, napokon, zasluživala da se odredi kao politika, koju bi ovde trebalo razdeliti na tri partnera, od kojih bi drugi verovao da je poprimio nevidljivost, zbog toga što bi prvi zabio glavu u pesak, dok bi ostao treći koji bi mu mirno perušao zadnjicu; bilo bi dovoljno da, obogaćujući poslovički naziv jednog pisma, od njega napravimo politiku noja, da bi ona najzad u sebi zauvek našla novi smisao.

Pošto je intersubjektivno merilo tako dato u akciji koja se ponavlja, ostaje da se u njemu prepozna automatizam ponavljanja, u smislu koji nas zanima u Frojdovom tekstu.

Mnoštvo subjekata, naravno, ne može da bude prigovor za sve one koji su odavno ustuknuli pred perspektivama koje sažima naša formula: nesvesno je diskurs Drugog. Sada nećemo da podsećamo na ono što joj dodaje pojam uplitanje subjekata (immixion des sujets), koji smo nekada uveli vraćajući se na analizu sna o Inekciji za Irmu.

Danas nas zanima način na koji se subjekti raspoređuju u premeštanju tokom intersubjektivnog ponavljanja.

Videćemo da njihovo premeštanje određuje mesto koje u njihovom triju upravo zauzima čisti označitelj koji je ukradeno pismo. I tu se nalazi ono što će za nas potvrditi premeštanje kao automatizam ponavljanja.

Ne izgleda, ipak, suvišno da, pre no što stupimo na ovaj put, pitamo da li namera priče i interes koji mi u njoj nalazimo, ukoliko se oni podudaraju, ne počivaju drugde.

Možemo li smatrati za prostu racionalizaciju, prema našem krutom jeziku, činjenicu da nam je priča ispričana kao policijska zagonetka?

Uistinu, bili bismo u pravu da ovu činjenicu procenimo kao malo pouzdanu; treba zapaziti da je sve čime se jedna takva zagonetka motiviše, počev od zločina ili prestupa – naime, njena priroda i njene pobude, njeni instrumenti i njeno izvršenje, postupak da se otkrije njen tvorac i put da se on u to uveri – ovde pažljivo odstranjeno od početka svakog preokreta.

Prevara je, naime, od početka isto toliko jasno poznata koliko i spletke krivca i njihov učinak na žrtvu. Problem, kad ga izlažemo, ograničava se na istraživanje ciljeva povraćaja, objekta na koji se odnosi ova prevara, i čini se jako namerno da je njegovo rešenje već dobijeno kad nam se objašnjava. Održava li nam se na taj način dah? Da bi autor igrao na konvenciju, odista je dosta rano poverenje koje se može pokloniti konvenciji žanra da bi se podstakao osobeni interes kod čitaoca – ne zaboravimo da je ”Dipen”, koji ovde treba da se pojavi drugi, prototip, i da svoju žanrovsku osobinu prima od prvog.

Bilo bi, međutim, jedno drugo preterivanje da se sve svede na bajku čiji bi moralizam bio u tome da se drži u zaklonu od pogleda jedno od onih dopisivanja čija je tajna ponekad neophodna za bračni mir, dovoljno je pustiti da se potežu sastavci o njima na našoj tabli, čak da se prevrnu na označiteljsko lice. Tu se nalazi mamac koji što se nas tiče nikome ne bismo preporučili da proba, iz straha da bi mogao biti prevaren da se u njega pouzda.

Dakle, ne postoji li u tome ovde jedna duga zagonetka sem one policijskog prefekta, nesposobnost u začetku neuspeha – nije li ona, možda, izvestan nesklad, kod Dipena, koji mi ne priznajemo drage volje, između, zacelo, veoma prodornih zapažanja, mada ne uvek potpuno umesnih u svemu, pomoću kojih nas uvodi u svoj metod, i načina na koji odista interveniše.

Ako malo podstaknemo ovo osećanje prašine u očima, uskoro ćemo se u njemu naći tako da se pitamo nisu li, od početne scene koja jedina spasava od vodvilja svojstvo njenih protagonista, do pada u smešno koje je, izgleda, na kraju najavljeno ministru, svi igrali ono što ovde čini naše zadovoljstvo.

Bili bismo utoliko skloniji da dopustimo da bismo tu, sa onima koji nas ovde čitaju, našli definiciju koju smo, negde, uzgred, dali o modernom junaku, „da u jednoj smućenoj situaciji ilustruje podvige za sprdnju”.2[2]

Ali nismo li i sami sebe uhvatili u držanju amatera detektiva, prototipa novog nebojše, ipak zaštićenog od neukusnosti savremenog supermena?

Šala – koja je dovoljna da nam, suprotno, omogući da otkrijemo u ovoj priči tako savršenu verovatnoću, da možemo reći da istina u njoj otkriva svoj fiktivni recept.

Jer, takav je put na koji nas vode razlozi ove verovatnoće. Kad najpre uđemo u njen postupak, opažamo, naime, jednu novu dramu za koju ćemo reći da je komplementarna prvoj, zato što je ova bila ono što se zove drama bez reči, ali izgled na korist druge igra na svojstva diskursa.3[3]

Ako je odista i očevidno da nam je svaka od dve scene realne drame ispričana u toku jednog raznolikog dijaloga, mi, samo snabdeveni pojmovima kojima se u našem poučavanju koristimo, uviđamo da tako nije za samo dopuštenje izlaganja, nego i da sami ti dijalozi dobijaju, u suprotnoj upotrebi koja je sačinjena od delovanja govora, napetost koja od njega pravi drugu dramu, onu koju će naš rečnik razlikovati od prve kao dramu koja se oslanja na simbolički poredak.

Prvi dijalog – između policijskog prefekta i Dipena – odvija se kao dijalog gluvog sa nekim ko shvata. To jeste, on predstavlja pravu kompleksnost onog što se obično pojednostavljuje, zbog najnejasnijih rezultata, u shvatanju opštenja.

U ovom primeru, naime, poimamo kako opštenje može dati utisak, na šta se teorija suviše često zaustavlja, da u svom prenošenju sadrži samo jedan smisao, kao da je komentar pun značenja, kojemu onaj koji shvata dodeljuje smisao, mogao, pošto ga ne opaža onaj koji ne shvata, biti smatran za neutralizovanog.

Preostaje da zadržimo samo smisao izveštaja dijaloga; pokazalo se da njegova verovatnoća igra na jamstvo tačnosti. Ali evo ga, dakle, plodnijeg no što izgleda, u onome čega smo postupak pokazali: kao što ćemo to videti ako se ograničimo na priču naše prve scene.

Jer, priču udvostručuje i čak utrostručuje subjektivni filter kroz koji nam dolazi prva scena: pripovedanje Dipenovog prisnog prijatelja (koga ćemo nadalje zvati glavni pripovedač povesti) – priče preko koje se prefekt pokazuje Dipenu – saopštenje koje mu je podnela Kraljica nije tu samo posledica slučajnog reda.

Ukoliko odista krajnost u koju je dovedena originalna pripovedačica isključuje da je ona izmenila događaje, pogrešili bismo ako bismo poverovali da je prefekt ovde ovlašćen da joj pozajmi svoj glas samo zbog nedostatka imaginacije za šta on, ako tako možemo da kažemo, ima svedočanstvo.

Činjenica da je tako poruka dalje predata uverava nas u ono što samo po sebi nije apsolutno razumljivo: naime, da ona zbilja pripada dimenziji (govornog) jezika (language).

Oni koji se ovde nalaze poznaju naše primedbe o tome, i posebno one koje smo ilustrovali takozvanim jezikom pčela kao suprotnošću jeziku u kojem jedan lingvista4[4] može da vidi samo prostu signalizaciju o položaju objekta, drugačije rečeno, samo imaginarnu funkciju koja je diferenciranija od drugih.

Mi ovde podvlačimo da jedan takav oblik opštenja nije odsutan kod čoveka, koliko god da mu objekt iščezava s obzirom na to što mu je prirodno dato zbog dezintegracije koju on trpi u ime upotrebe simbola.

Njegov ekvivalent se, naime, može pojmiti u zajednici koja se uspostavlja između dve ličnosti u mržnji prema istom objektu: tim pre što je susret jedino moguć samo u objektu koji određuju crte bića koje i jedna i druga odbijaju.

Ali takvo opštenje se ne da preneti u simboličkom obliku. Podržava ga samo odnos sa ovim objektom. Tako ono može da ujedini neodređen broj subjekata u jednom istom „idealu”: neki neizrecivi odnos neće manje nesvodljivo posredovati opštenje jednog subjekta sa drugim unutar tako obrazovane gomile.

Ovaj izlet nije ovde samo načelno podsećanje izdaleka na one koji nam pripisuju da ne poznajemo neverbalno opštenje: određujući domet ovoga što diskurs ponavlja, ovaj izlet priprema pitanje o onome što simptom ponavlja.

Tako posredan odnos pročišćuje opseg jezika, a glavni pripovedač, da bi ga (opseg) udvostručio, „po pretpostavci”, ništa tu ne dodaje. Ali sasvim drugačije s time stoji stvar u njegovoj kancelariji u drugom dijalogu.

Jer, ovaj se mora suprotstaviti prvom kao polovi koje smo mi razlikovali drugde u (govornom) jeziku i koji se protivstavljaju kao reč govoru.

To jeste, tu prelazimo s polja tačnosti u registar istine. Dakle, ovaj registar, usuđujemo se misliti da neće trebati da se na to vraćamo, sasvim se situira drugde, recimo, upravo u zasnivanju intersubjektivnosti. On se situira tamo gde subjekt ne može ništa da pronikne osim samu subjektivnost koja Drugog konstituiše kao apsolut. Zadovoljićemo se, da bismo ovde naznačili njeno mesto, da podsetimo na dijalog koji, izgleda nam, zaslužuje pravo jevrejske istorije lišavanja gde se pokazao odnos označitelja sa govorom, u zaklinjanju u kojem on upravo vrhuni. „Zašto me lažeš, uzvikivao je sav zadihan, da, zašto me lažeš govoreći mi da ideš u Krakov da bih ja verovao da ideš u Lemberg, dok u stvari ideš u Krakov?”* (*Prim, prev., Ovo mesto kod Frojda u prevodu na srpski jezik (Frojd, Sigmund: Dosetka i njen odnos prema nesvesnom, Matica srpska, Novi Sad, 1969, str. 117-118) glasi: „’Vidi samo kakav si ti lažov’, prasnu ovaj drugi. ’Kad kažeš da putuješ u Krakov, onda zapravo želiš da ja poverujem da putuješ u Lavov. Ali sada zaista znam da putuješ u Krakov. Zašto, dakle, lažeš?’” )

Slično pitanje, koje bi našem umu nametnulo razvijanje aporija, erističkih zagonetki, paradoksa, naime šala, predstavljeno nam je kao uvod u Dipenov metod – ma koliko da nam ga je predao kao poverenje neko ko se postavlja kao učenik, on mu nije pridodao neko svojstvo ovog punomoćja. Takva je neumitna čar testamenta: vernost svedoka je kukuljica kojom se uspavljuje, zaslepljujući je, kritika svedočenja.

Šta je, s druge strane, uverljivije od gesta da se karte okrenu na stolu? On je to toliko da nas za trenutak uverava da je opsenar stvarno pokazao, kao što je i najavio, postupak kad je na njega došao red, iako ga je samo obnovio u gorem obliku: i ovaj trenutak nam odmerava nadmoć označitelja nad subjektom.

Tako deluje Dipen, kad polazi od povesti o malom čudu od deteta koje je nasamarilo sve svoje drugove u igri par ili nepar, svojim trikom poistovećivanja sa protivnikom, iz kojega smo mi, međutim, pokazali da on ne može doseći prvi plan svoje mentalne obrade, naime, shvatanje intersubjektivnog menjanja a da se tu odmah ne spotakne o uporište svoga povratka.5[5]

Isto su nam tako nabacivana, da nam se potpuno rasvetli priča, imena La Rošfukoa, La Brijera, Makijavelija, Kampanele, čiji bi se ugled pokazao neznatnim pored dečjeg podviga.

I nastavlja se sa Šanforom čija će formula da „bi se mogao kladiti da je svaka javna ideja, svaka prihvaćena konvencija glupost, jer odgovara najvećem broju”, zadovoljiti sigurno sve one koji misle da izmiču ovom zakonu, tj., precizno, najveći broj od njih. To što Dipen određuje kao obmanu primenu kod Francuza reči: analiza na algebru, eto šta uopšte nema izgleda da pogodi naš ponos, kad uz to izdvajanje termina s drugim namerama ne dobija ništa kako psihoanalitičar ne bi osećao da se nalazi u položaju da iskoristi svoja prava. I evo ga s filološkim zapažanjima da ispuni zadovoljstvom zaljubljenike u latinski: da ih podseti a da ih više ne udostoji rekavši da „ambitus ne znači ambicija, religio religija, homines honesti poštene ljude”,* (*Prim. prev. U navedenom prevodu Poove priče na srpski jezik: „isto toliko koliko na latinskom ’ambitus’ odgovara ’ambiciji’, ’religio’ – ’religiji” ili ’homines honesti’ – skupu poštovanja dostojnih ljudi” (str. 236))kome se među vama ne bi dopalo da se seti šta znače ove reči koje su primenjivali Ciceron i Lukrecije. Bez sumnje, Po se zabavljao…

Ali pojavljuje se sumnja: nije li ova parada erudicije namenjena da nam objasni magične reči naše drame?6[6] Ne ponavlja li opsenar pred nama svoje poteze, a da nas ovog puta nije namamio time da će nam odati tajnu, nego ističući ovde svoju opkladu da će nam je stvarno razjasniti a da mi ništa ne vidimo. Bio bi to vrhunac do kojega je mogao da dospe iluzionitsta da nas pomoću bivanja svoje fikcije doista prevari.

Zar takvi efekti ne opravdavaju da govorimo, a da se u tome ne traži zajedljivost, o mnogim imaginarnim junacima kao o realnim ličnostima.

Isto tako kad radimo da razumemo način na koji nam Martin Hajdeger otkriva u reči άληοής igru istine, zar samo ne činimo da ponovo nađemo tajnu u koju je ona uvek posvećivala svoje zaljubljenike i odakle oni iznose da im se ona u onome u čemu se krije najviše uistinu nudi.

Dakle, zar Dipenove reči tako očigledno ne čine da oklevamo da u njih poverujemo, da bi nam nanovo trebalo da odanle uložimo napor protiv suprotnog zavođenja.

Zametimo (Depistons), dakle, njegov trag tamo gde nas zameće trag.7[7] Najpre u kritici kojom on obrazlaže Prefektov neuspeh. Mismo tu već videli da se trag pojavljuje u potajnom zajedljivom peckanju na koje Prefekt u prvom razgovoru nije obratio pažnju, našavši u njemu samo povod za smejanje grohotom. Naime, to što problem može da izgleda nejasan, kao što je to Dipen navestio, zato što je suviše jednostavan, naime, suviše očigledan, nikada za njega neće imati veći domet no malo snažnije trljanje grudnog koša.

Sve je napravljeno da nas navede na shvatanje slaboumnosti ličnosti. I ona se snažno artikuliše iz činjenice što on i njegovi pomoćnici nikada, da bi se sakrio neki objekt, neće shvatiti ništa što prevazilazi ono što može da zamisli obično spadalo, tj. precizno i suviše poznatu seriju izvanrednih skrovišta: čiji nam se pregled daje: od tajnih fioka sekretera do skinute ploče stola, od rasparanih garnitura sedišta sa izdubljenim nogarama, od poleđine ogledala do debljine korica knjiga.

I tu zadirkivanje zbog greške koju je napravio time što iz tog što je ministar pesnik zaključuje da nije daleko od toga da je lud, greške, zaključuje se, koja se ne bi držala, ali to znači mnogo, sem na lažnoj raspodeli prosečnosti, jer daleko od toga da ona rezultira iz toga da su svi ludaci pesnici.

Jeste, ali i nas same ostavljaju u bludnji o tome šta u pogledu skrovišta čini nadmoć pesnika, hoće li se pokazati da će on preteći matematičara, pošto se ovde naglo prekida naš zalet tako što nas odvlače u šikaru rđavih prepirki o umovanju matematičara, koji nikada nisu pokazali, koliko ja znam, toliku vezanost za svoje formule kako bi ih poistovetili sa mudrijaškim umom. Hoćemo li barem posvedočiti da se nama, suprotno onome o čemu Po izgleda ima iskustvo, ponekad dešava pred našim prijateljem Rigeom, koji vam je ovde svojom prisutnošću garant, da nas naši upadi u kombinatoriku ne smućuju, da se zaboravljamo do ispada isto toliko ozbiljnih (što se prema Pou Bogu nije smelo dopasti) kao što je stavljanje u sumnju da „x2 + px možda nije apsolutno jednako q”, a da nikada, u tome demantujemo Poa, nije trebalo da se čuvamo od nekog iznenadnog surovog postupka.

Je li toliko oštroumnosti potrošeno samo da se skrene naša oštroumnost s onoga što je on naznačio da od ranije smatra za zadobijeno, naime da je policija tražila svuda: što je trebalo da razumemo u smislu iscrpnog pretraživanja prostora, bez sumnje, teorijskog, uzevši u obzir područje u kojem se, policija je pretpostavljala, ne bez razloga, pismo moralo nalaziti, no što je dosetka povesti koju (dosetku) treba uzeti doslovno; „deljenje na odeljke”, koje je odredilo operaciju, izvedeno je toliko tačno da nije dozvolilo, kaže se, „da pedeseti deo odeljka promakne” pretraživanju pretresača. Nemamo li, prema tome, prava da pitamo kako se desilo da pismo nije nađeno nigde, ili pre da primetimo da sve što nam je rečeno o koncepciji višeg društva o skrivanju ne objašnjava nam, strogo uzevši, da je pismo izmaklo istraživačima, pošto se ono u stvari nalazilo u području koje su iscrpno pretražili, kao što je to dokazalo Dipenovo otkriće.

Je li trebalo da je pismo, među svim stvarima, bilo obdareno svojstvom ništosti (nullibiété): da se poslužimo ovim terminom koji rečnik dobro poznat pod naslovom Rože preuzima iz semiološke utopije biskupa Vilkinsa?8[8]

Očigledno je (a little too9[9] self evident) da pismo, odista, ima sa mestom odnose za koje nijedna francuska reč nema ceo doseg engleskog kvalifikativa: odd. Čudan (bizarre), kojim ga Bodler redovno prevodi, samo je približan. Recimo da su ovi odnosi jedinstveni, jer je reč o istim onim odnosima koje sa mestom održava označitelj.

Vi znate da nije naša namera da o tome pravimo „istančana” saopštenja, da naša nakana nije da pomešamo pismo sa duhom, čak ni kad ga primamo preko pneumatika, i da mi zbilja dopuštamo da jedno ubija ako drugo oživljuje, utoliko što, možda počinjete da to shvatate, označitelj materijalizuje instancu smrti. Jeste da smo mi najpre nastojali na materijalnosti označitelja; ova materijalnost je jedinstvena u više pogleda od kojih je prvi da uopšte ne podnosi deljenje. Iscepajte pismo na male komade, ono ostaje pismo koje jeste, a ovo u jednom potpuno drugačijem smislu koji Gestalttheorie uopšte ne može da objasni pomoću embrionalnog vitalizma svoga shvatanja celine.10[10]

(Govorni) jezik predaje svoju presudu onome ko zna da je razume: preko korišćenja upotrebljenog člana kao partitivne partikule. Duh se upravo tu, ako je duh živo značenje, pojavljuje ne manje osobito se više nudeći kvantifikaciji nego pismo. Da počnemo samim značenjem koje trpi kad kažemo: ovaj diskurs pun značenja (de signification), isto kao što smo prepoznali nameru (de l’intention) u nekom činu, što žalimo što u njemu nema više ljubavi (d’amoure), što se nagomilava mržnja (de la haine) i što se troši odanost (du dévouement), i što se toliko zanesenosti (d’infatuation) dovodi u red time što će tu uvek biti butina (de la cuisse) napretek i meteža (du rififi) kod ljudi.

Ali što se tiče pisma, ako ga uzmemo u smislu tipografskog elementa, poslanice ili onoga što čini književnik, reći ćemo da ono što se kaže treba uzeti doslovno (à la lettre), da vas kod pismonoše čeka pismo (une lettre), naime da imate pisma (des lettres) – nikada da nigde nema pisma (de la lettre), bilo u kojem svojstvu da vas se tiče, makar da naznačuje zakasnelu poštu.

Označitelj je po svojoj prirodi, zato što je jedinstvo jedinstvenog bića, simbol samo odsutnosti. Tako se ne može za ukradeno pismo reći da bi, poput drugih objekata, trebalo da jeste ili da nije negde, nego za razliku od njih, ono će biti i neće biti tu gde je, ili kuda ide.

Pogledajmo, naime, izbliza šta se dešava policajcima. Ništa nam ne poklanjaju što se tiče načina na koje prekopavaju prostor određen za ispitivanje, od podele ovog prostora na odeljke čemu neće umaći ni debljina, do igle kojom se buši ono što je mekano, i, mesto udara bušenje onoga što je tvrdo, do mikroskopa kojim se ispituju trine od bušenja svrdlom, štaviše, malene pukotine sićušnih rupa. Zar ne vidimo da se prostor, što se jače njihova mreža steže kako bi stigli do pisma, nezadovoljni time da protresu svaku stranicu knjiga pojedinačno, ogoljuje na privid pisma?

Ali istraživači imaju toliko nepromenljivo shvatanje realnog da ne zapažaju da će ga njihovo traženje preobraziti u njegov objekt. Crta po kojoj bi, možda, mogli da razlikuju ovaj objekt od svih drugih.

Bilo bi, bez sumnje, odviše to tražiti od njih, ne zbog njihovog nedostatka viđenja, nego mnogo pre zbog našeg nedostatka viđenja. Jer njihova slaboumnost nije individualne vrste, ni društvena, ona je sa subjektivnog vrela. Reč je o realističkoj slaboumnosti koja se ne zaustavlja da sebi kaže da tu, onoliko duboko koliko se ruka uvukla u utrobu sveta, nikada ništa neće biti sakriveno, pošto joj se jedna druga ruka može pridružiti, i zato što je ono što je skriveno uvek samo ono što nedostaje na svom mestu, kako kazuje kartica za traženje nekog toma kad je zametnut u biblioteci. Hoće li, naime, on biti u području ili u pregradi pored koje je sakriven, onoliko vidljiv koliko tamo izgleda. Može se doslovno (à la lettre) reći da manjka na svom mestu samo ono što ga može zameniti, tj. simboličko. Jer realno (réel), bez obzira na zbrku koja mu se može namestiti, uvek je i u svakom slučaju tu na svom mestu, ono ga nosi nalepljenog na svojim đonovima, a da ništa ne zna šta ga odatle može izagnati.

I kako bi, odista, da se vratimo našim policajcima, mogli da se domognu pisma, oni koji su ga izuzeli s mesta na kojem je bilo sakriveno? U onome što su oni okretali među svojim prstima, šta su drugo držali do ono što nije odgovaralo opisu koji su imali? A letter, a litter, pismo smeće.* Dvosmisleno se govorilo u Džojsovom kružoku11[11] o ove dve reči na engleskom. Vrsta otpada kojim u ovom trenutku policajci manipuliše, ne odaje im više svoju drugu prirodu da je samo napola pocepana. Oznaka različita na pečatu drugačije boje, jedan drugačiji pečat grafizma natpisa tu su najizdrživiji delovi pečata. Na naličje pisma, na kojem se, kao što znamo, u to vreme ispisivala adresa pošiljaoca, oni se zaustave zato što ono za njih nema drugo lice do ovo naličje.

Šta bi, odista, oni mogli da otkriju s lica pisma? Njegovu poruku, kako se kaže na radost naših kibernetičkih nedelja?… Ali ne pada li nam na pamet da je ova poruka već stigla do svoga primaoca i da mu je, što se nje tiče, čak ostala sa komadićem beznačajnog papira, koji je sada ne predstavlja manje nego originalno pisamce.

Ako smo mogli reći da je pismo ispunilo svoju sudbinu pošto je ispunilo svoju funkciju, ceremonija vraćanja pisama bila bi manje dopuštena da služi kao završetak u gašenju vatri praznika ljubavi. Označitelj nije funkcionalan. Takođe, mobilizacija ubavog sveta čije nestašluke ovde sledimo, ne bi imala smisla, kad bi se pismo zadovoljilo da ima neki smisao. Jer ne bi bilo odgovarajuće da se čuva u tajnosti kao ni da se o njemu obavesti gomila žutokljunaca.

Mogli bismo čak dopustiti da pismo ima jedan potpuno drugačiji smisao, ako ne iusijaniji, za kraljicu od onoga koji nudi ministrovom razumu. Ono ne bi osetno štetno uticalo na kretanje stvari, čak ni da je strogo nerazumljivo za sve neobaveštene čitaoce.

Jer, sigurno, ono nije za sve nerazumljivo, pošto, kao što nas u to emfatično uverava prefekt za svačije podrugivanje, „otkrivanje dokumenta trećem licu, koje neka ostane neimenovano” (ovo ime koja pada u oči kao rep svinje među zubima oca Ibija) „dovelo bi u pitanje”, kaže nam, „čast jedne ličnosti na najistaknutijem položaju”,* naime „sigurnost uzvišene ličnosti bila bi tako dovedena u opasnost”.**

Prema tome, bilo bi pogubno da se stavi u opticaj ne samo smisao nego i tekst i to utoliko više koliko bi on izgledao bezazlen, pošto bi opasnosti od toga uvećala neuviđavnost koju bi neko od njegovih posednika mogao ne hoteći da počini.

Ništa, dakle, ne može da spase položaj policije, i ništa se tu ne bi izmenilo ako bi se poboljšala „njena kultura”. Scripta manet, uzalud bi ona od humanizma luksuznog izdanja naučila poslovičku lekciju da završava verba volent. Dala nebesa da su spisi ostali, kao što je to više slučaj sa govorima: jer njihov neizbrisivi dug barem oplođuje naše činove svojim prenosima.

Spisi podižu u vetar jedra u belom lude kavalerije. I da oni nisu bili listove koji lete, ne bi tu bilo ukradenih pisama.

Ali kako s time stoji stvar? Da bi tu postojalo ukradeno pismo, hoćemo li sebi reći, kome pismo pripada? Maločas smo naglasili šta je to jedinstveno u vraćanju pisma čiji smo zalog nedavno pustili da nestane. Uopšteno se procenjuje da je postupak preranih publikacija nedostojan sudbine s koje je Vitez od Eona neke od svojih korespondenata stavio u bedan položaj.

Pismo na koje onaj koji ga je poslao još polaže prava, ne bi, dakle, potpuno pripadalo onome kome je poslato? ili ovaj poslednji ne bi nikada bio pravi primalac?

Pogledajmo ovde: ono što će nas obasjati jeste ono što najpre još može da zatamni slučaj, naime, povest nas ostavlja u neznanju gotovo o svemu što se tiče pošiljaoca, kao i o sadržaju pisma. Samo nam je rečeno da je ministar odmah prepoznao rukopis adrese pisma kraljici, i uzgred je, povodom ministrovog maskiranja pisma pomenuto da je njegov originalni pečat pečat vojvode od S… Što se tiče njegovog dometa znamo samo za opasnosti koje nosi, ako dođe u ruke nekog trećeg, i da je njegovo posedovanje dopustilo ministru „da koristi do veoma opasne tačke za neki politički cilj”,* moć koju mu ono osigurava nad zainteresovanim. Ali ovo nam ništa na kaže o poruci koju ono prenosi.

Ljubavno pismo ili konspirativno pismo, doušničko pismo ili pismo s uputstvom, pismo koje opominje ili pismo koje zastrašuje, od toga možemo pogoditi samo jednu stvar, kraljica ne bi mogla da s njime upozna svoga gospodara.

Dakle, ovi odnosi, daleko od toga da tolerišu ozloglašeni naglasak koji imaju u buržoaskoj komediji, dobijaju istaknuti smisao da označe njenoga suverena, za koga je vezuje data zakletva, i to na dvostruk način pošto je njen položaj supruge ne oslobađa njenih obaveza podanika, nego je uzdiže do čuvara onoga čime kraljevstvo prema zakonu otelovljuje moć: i što se zove zakonitost.

Prema tome, bilo šta da je kraljica nameravala da uradi s pismom, ostaje da je ovo pismo simbol nekog pakta, i da, čak i ako njegov primalac ne prihvata ovaj pakt, postojanje pisma ga situira u jedan simbolički lanac stran onome koji obrazuje njegov zavet. Da je ona s time nespojiva, dokaz je činjenica da je posedovanje pisma nemoguće javno istaći kao zakonito, i da bi učinila da je poštuju, kraljica može da se pozove samo na pravo privatnosti, čija se moć temelji na časti koju ovo posedovanje poništava.

Jer ona koja otelovljuje figuru milosti suverenosti ne bi mogla da dobije razumevanje, čak ni privatno a da nije zainteresovana za moć; ona se ne može s obzirom na suverena koristiti tajnom a da ne vodi tajni život.

Prema tome, odgovornost autora pisma postaje manja prema odgovornosti onoga ko ga drži: jer opasnost za veličanstvo tu udvostručuje najviša izdaja.

Kažemo: ko ga drži, a ne ko ga poseduje. Jer odatle postaje jasno da vlasništvo nad pismom nije manje sporno za njegovog primaoca nego za bilo koga kome ono može da dođe u ruke, pošto se ništa, što se tiče postojanja pisma, ne može povratiti u red, a da onaj u ime čijih isključivih prava ono napada, nije zbog toga trebalo da bude suđen.

Sve ovo, ipak, ne implikuje da je, zato što je tajna pisma neodbranjiva, objavljivanje ove tajne na bilo koji način časno. Honesti homines, sam svet, ne bi se iz toga mogli tako jeftino izvući. Postoji tu više od religio, a sutra svete veze neće prestati da nas vuku ni napred ni nalevo. Ambitus (détour), preokret, vidimo to, ne inspiriše uvek ambicija. Jer ako pomoću jednog preokreta mi ovde i prolazimo, mi ga nismo ukrali, treba to reći, jer, da vam sve priznamo, mi smo usvojili Bodlerov naslov samo iz sklonosti da naznačimo, ne kako se neprilično iskazuje, konvencionalni karakter označitelja, nego pre njegovo prisustvo u odnosu na označenik. Ostaje, ipak, da je Bodler, uprkos svoj odanosti, izdao Poa prevodeći kao „ukradeno pismo” njegov naslov: the purloined letter, tj. on koristi jednu dosta retku reč da nam je lako da iz nje definišemo etimologiju kojom se služi.

To purloin, kaže nam Oksfordski rečnik, anglofrancuska je reč, tj. sastavljena je od prefiksa pur koji nalazimo u purpose (propos), namera, purchase (provision), zaliha, purport (portée), domet i reči starog francuskog: loing, loigner, longé. U prvom elementu ćemo prepoznati latinsko pro ukoliko se razlikuje od ante po tome što pretpostavlja jedno pozadi ispred kojega nastupa, eventualno da bi ga garantovao, naime, da bi se javio kao garant (dok ante odlazi ispred onoga što mu dolazi u susret). Za drugi element, staru francusku reč, loigner, glagol koji označava mesto au loing (ili još longé) ne znači u daljini (au loin) nego celom dužinom (au long de); reč je, dakle, o staviti po strani (mettre de coté), ili da pribegnemo jednom odomaćenom izrazu koji igra na dva smisla: staviti na stranu (metrre à gauche).*

Tako sam objekt potvrđuje okolišenje na koje nas je naveo: jer nas zbilja zanima zatureno pismo, ono čija je putanja bila produljena (prolongé) (u pitanju je doslovno engleska reč), ili da se poslužimo poštanskim jezikom neuručeno pismo.

Evo, dakle, simple and odd, kako nam se najavljuje od prve strane, svedena na svoj prosti izraz, jedinstvenost pisma, koja je, kao što to naslov naznačuje, pravi predmet priče: pošto može da pretrpi zaokret, ova jedinstvenost ima pravac koji joj je svojstven. Linija na kojoj se ovde potvrđuje njen označiteljski upad. Jer mi smo naučili da razumemo da se označitelj održava samo u premeštanju koje je uporedivo sa premeštanjem na svetlećim reklamama, ili u rotacionim memorijama naših mašina‐za‐mišljenje‐kao‐ljudi,12[12] ovo zbog njihovog načelnog naizmeničnog funkcionisanja, koje zahteva da on napusti svoje mesto, napusti da bi se na njega vratio kružeći.

Upravo se to zbiva u automatizmu ponavljanja. U tekstu koji komentarišemo Frojd nas poučava da subjekt sledi kalup simboličkog; ali ono čega vi ovde imate ilustraciju još je uzbudljivije: ne samo subjekt, nego subjekti, uhvaćeni u svojoj intersubjektivnosti, staju u red, drugačije rečeno naši nojevi, kojima se, evo, vraćamo, poslušniji od ovaca, čak modeluju svoje biće prema trenutku u kojem ih obuhvata označiteljski lanac.

Ako ono što je Frojd otkrio i ponovo otkriva u jednoj oporosti koja se uvek povećava ima smisla, to je zato što premeštanje označitelja određuje subjekte u njihovim činovima, u njihovoj sudbini, u njihovom odbijanju, u njihovoj zaslepljenosti, u njihovim uspesima i u njihovoj kobi, bez obzira na njihove urođene darove i njihove socijalne tečevine, bez obzira na karakter i pol, i da će milom ili silom, sve što je psihološka činjenica, predavši se slediti kretanje označitelja.

Evo nas, odista, ponovo na raskrsnici na kojoj smo bili ostavili našu dramu i njen ophod sa pitanjem o načinu na koji su subjekti u njoj povezani. Naš apolog je napravljen tako da pokaže da pismo i njegov zaokret uređuju njihove ulaske u uloge. Neka je i neuručeno, oni će zbog toga trpeti. Ako prođu ispod njegove senke, posta će njegov odraz. Ako im pismo zapadne u posed – čudesna neodređenost jezika – njegov smisao će ih posedovati.

To nam pokazuje junak drame koja nam je ovde pričana, kad se ponavlja ista situacija u kojoj je prvi put povezana njegova smelost sa njegovim trijumfom. Sada joj podleže zato što je prešao na drugi nivo trijade u kojoj je najpre bio treći istovremeno kao i kradljivac – ovo preko delovanja objekta koji je oteo.

Jer reč je o tome, sada kao i ranije, da se sačuva pismo od pogleda; mogao je jedino da za to iskoristi isti postupak koji je sam on izigrao: ostaviti ga otkrivenog? Imamo pravo da sumnjamo da on zna šta tako čini, pošto vidimo da ga odmaha sputava jedan dvojni odnos u kojem mi pronalazimo sva obeležja mimetičke obmane ili životinje koja se pravi da je mrtva, i, uhvaćen u zamku tipično imaginarne situacije: time što vidi da ga ne vide, ne zna stvarnu situaciju u kojoj je viđen da na vidi. I šta on ne vidi? Upravo simboličku situaciju koju je znao dobro da vidi, i u kojoj ga evo sada viđenog kako vidi da nije viđen.

Ministar deluje kao čovek koji zna da je pretraživanje policije njegova odbrana, budući da nam se kaže da joj on hotimice, svojim odsustvom ostavlja slobodno polje: on, ipak, zna da izvan tog pretraživanja nije više zaštićen.

On je bio tvorac samog nojevstva, ako nam se dozvoli da izvedemo naš fenomen (monstre), ali možda nije zbog njega prevaren zahvaljujući nekoj slaboumnosti.

Prevaren je zato što je igrao partiju onoga ko krije, reč je o ulozi kraljice koju je on preuzeo, i to do svojstava žene i senke, toliko povoljne za čin skrivanja.

Mi nismo sveli na prvotnu opoziciju tamno i svetlo, stari par yin i yang. Jer tačno manipulisanje njima sadrži ono zaslepljujuće što ima blesak svetlosti, ne manje od svetlucanja kojim se koristi senka da ne bi pustila svoj plen.

Znak i biće, ovde čudesno rastavljeni, pokazuju nam koje prevagnjuje kad se protivstavljaju. Čovek, dosta čovek da bi do prezira prkosio strašnom gnevu žene, pretrpeo je do preobražaja prokletstvo znaka koji mu je oduzet.

Jer ovaj znak je, dakako, znak žene, utoliko što je ona u njemu istakla svoje biće, zasnivajući ga izvan zakona, koji je uvek obuhvata, preko učinka početaka, u položaju označitelja, naime fetiša. Da bi bila na visini moći ovog znaka, ona treba samo da

ostane nepomična u svojoj senci, nalazeći u njoj, uz to, kao kraljica, ovu simulaciju upravljanja ne‐delanjem što je samo „oštro oko” ministra moglo da opazi.

Evo, dakle, čoveka u posedu ovog otetog znaka: nesrećnog zbog toga što se ona može podupreti samo čašću kojoj prkosi, prokletog da onog ko je podržava pozove na kaznu ili na zločin, koji i jedno i drugo slabe njegovu pokornost zakonu.

Potrebno je da u ovom znaku ima jedno veoma jedinstveno noli me tangere, da bi poput sokratovske drhtulje, njegovo posedovanje ukočilo čoveka toliko da ga spusti u ono što se kod njege bez dvosmislica izdaje kao neaktivnost.

Jer, treba primetiti, kao što to čini pripovedač od prvog razgovora, da se sa upotrebom pisma raspršuje njegova moć; mi opažamo da ova primedba cilja samo na upotrebu pisma za ciljeve vlasti – i istodobno da ova upotreba postaje prinudna za ministra.

Zbog toga što nije mogao da ga se oslobodi, potrebno je da ministar ne zna šta drugo da radi s pismom. Jer ga ova upotreba stavlja u potpunu zavisnost od pisma kao takvog, da ga se, napokon, ono čak više ne tiče.

Hoćemo da kažemo da ukoliko se ova upotreba odista tiče pisma, ministar bi, koga bi za to, najzad, ovlastila služba kralju njegovom gospodaru, mogao kraljici da podnese učtive prigovore, i bio obavezan da se osigura od njihovog uzvratnog efekta prilagođenim garancijama – ili da povede neku akciju protiv autora pisma, koji, činjenica je, ovde ostaje izvan igre, što pokazuje u kojoj je meri ovde malo reč o krivici i grešci, nego o znaku kontradikcije i sablazni koje pismo sačinjava, u smislu u kojem Jevanđelje kaže da je potrebno da se desi bez obzira na nesreću onoga ko ga nosi – naime, podastrti pismo postaje deo dosijea za treće lice”, kvalifikovano da zna treba li iz njega izvesti inkvizitorski sud za kraljicu ili nemilost za ministra.

Mi nećemo saznati zašto ga ministar ne koristi ni za šta od toga, i u redu je da mi o tome ne znamo ništa pošto nas jedino interesuje učinak njegovog neupotrebljavanja; dovoljno je da znamo da način sticanja pisma ne bi bio prepreka ni za jednu od tih upotreba.

Jer, jasno je da ako je ministrova beznačajna upotreba pisma iznuđena, upotreba pisma za ciljeve vlasti može da bude samo potencijalna, pošto se ne može izvesti a da odmah ne iščezne – otuda to da pismo postoji samo kao sredstvo moći preko krajnjih doznaka čistog označitelja, to jest: produžavanja njegovog obilaženja kako bi prispelo do onoga kome treba da pripadne preko još jednog prelaza pride, tj. preko jednog drugog izdajstva čije vraćanje sprečava važnost pisma – ili da se uništi pismo, što bi bio jedini način, siguran, i koji je, kao takav, Dipen odmah izustio, da se tako završi s onim što je po prirodi namenjeno da znači poništenje onoga što znači.

Uticaj koji ministar izvlači iz situacije ne odnosi se, dakle, na pismo, nego, znao on to ili ne, na ličnost koju ono u njemu ustanovljuje. I isto tako, zar nam ne predstavljaju prefekta njegove reči kao nekoga ko se odvažuje na sve, who dares all things, i što se značajno komentariše: those unbecoming as well as those becoming a man, što znači: što je nedostojno isto tako kao što je dostojno čoveka; poentu ovog komentara Bodler je ispustio prevodeći ga: što je nedostojno čoveka isto tako kao ono što ga je dostojno.* Jer u originalnom obliku, procena je mnogo prilagođenija onome što interesuje jednu ženu.

Ovo dopušta da se pojavi imaginarni doseg ove ličnosti, tj. narcisistički odnos u koji je uvučen ministar, ovog puta, sigurno, bez svoga znanja. Taj odnos je takođe naznačen u engleskom tekstu, od druge stranice, kroz jednu primedbu pripovedača čiji je oblik sočan: „Uticaj, kaže nam, koji je stekao ministar, zavisio bi od znanja koje ima otmičar o znanju koje žrtva ima o otmičaru”, od reči do reči: the robber’s knowledge of the loser’s knowledge of the robber.* Reči kojima autor podvlači važnost tako što ih Dipen doslovno ponavlja odmah posle priče sa kojom se povezuje scena otmice pisma. Ovde se opet može reći da Bodler nije odlučan u svom jeziku čineći da jedan pita, a drugi da potvrđuje ovim rečima: „Zna li lopov?…», zatim „lopov zna…” Šta? „da pokradena ličnost zna lopova”.**

Jer za lopova je važno ne samo da narečena ličnost zna ko ju je pokrao, nego, što se tiče lopova, i s kime ima posla; ona veruje da je on sposoban za sve, što treba razumeti: da mu ona dodeljuje poziciju koja nije po meri ličnosti da bi je ona stvarno zaposela zato što je ta pozicija imaginarna, pozicija apsolutnog gospodara.

Uistinu, reč je o poziciji apsolutne slabosti, ali ne za onoga kome je dato da se u njega veruje. Dokaz toga nije samo to što se kraljica tu osmelila da pozove policiju. Jer ona se samo prilagođava premeštanju oznake u poretku trijade s početka, prepuštajući se samoj zaslepljenosti koja je zahtevana da bi se zauzelo to mesto: No more sagacious agent could, I suppose, ironizuje Dipen, be desired or even imagined. Ne, ona je iskoračila ovaj korak, manje zato da bi bila gurnuta u očajanje, driven to despair, kao što nam se to kaže, nego zato što preuzima teret nestrpljenja koje bi pre trebalo pripisati ogledalnom fantomu.

Jer ministar treba mnogo da učini da bi se zadovoljio nedelovanjem koje je njegov udes u ovom trenutku. Ministar, naime, nije apsolutno lud. To je zapažanje prefektovo čiji govor uvek zlata vredi: istina, zlato njegovih reči lije se samo za Dipena, i ne prestaje da se lije sem u nadmetanju sa pedeset hiljada franaka koliko će ga taj govor koštati prema etalonu ovog metala u to vreme, mada se ne mora desiti tako da mu ne ostane uslovni saldo. Ministar, dakle, nije apsolutno lud u ovom ludačkom zastoju, i zato se on mora ponašati na neurotičan način. Kao čovek koji se povukao na ostrvo da bi zaboravio, zaboravio je šta – tako ministar zaboravlja pismo da ga ne bi upotrebio. To iskazuje ustrajnost njegovog ponašanja. Ali pismo ga, kao ni nesvesno neurotičara, ne zaboravlja. Ono ga toliko malo zaboravlja da ga sve više i više preobražava u sliku one koja ga je prikazala na njegovo iznenađenje, i sada će joj on priznati nadmoćnost na svom primeru sa sličnim iznenađenjem.

Crte ovog preobražaja su zabeležene, i to u dosta karakterističnom obliku, kao očito bezrazložne da bi valjano bile približene povratku potisnutog.

Tako najpre saznajemo da je sa svoje strane ministar prevrnuo pismo, sigurno ne užurbano kao kraljica, nego na jedan marljiviji način, na način na koji se prevrće odelo. Naime, tako je trebalo da uradi, prema načinu na koji su u to vreme presavijali i pečatili pismo, da bi oslobodili čistu stranu na kojoj se ispisivala nova adresa.13[13]

Ova adresa postaje njegova vlastita adresa. Bilo da je od njegove ruke ili od neke druge, ona će izgledati kao vrlo fin ženski rukopis, a pečat je od crvenog strasti postao crn ogledalnih površina, u njega on utiskuje vlastiti žig. Ova pojedinost pisma koje je obeleženo grbom svoga pošiljaoca to više je upadljiva da treba uzeti u obzir da je Dipen u svojoj domišljatosti, mada snažno artikulisana u tekstu, čak i ne otkriva u raspravi u kojoj podastire identifikaciju pisma.

Bilo da je namerno ili nenamerno, ovo izostavljanje će iznenaditi u povezanosti jedne tvorevine čiju brižljivu strogost vidimo. Ali u oba slučaja, značajno je da je pismo koje, sve u svemu, ministar upućuje sebi, pismo neke žene: kao da je bila u pitanju faza u kojoj je on od pisma morao da prođe preko prirodne saglasnosti označitelja.

Isto će tako bezbrižnost ići dotle da uzima privid mekoće, razmetanje dosadom koje je blisko gađenju u njegovim razgovorima, okolina koju autor filosofije pokućstva14[14] zna da iznese iz beležaka gotovo presitnih kao što je ona o muzičkom instrumentu na stolu; izgleda da je sve skoncentrisano da ličnost, čiji su svi razgovori okruživali crte muževnosti, kad se pojavi oslobađa najjedinstveniji odor di femina.

Neka je to i veština, Dipen ne omanjuje da je podvuče, naime, pokazavši nam iza ove lažne čistote budnost grabljivice spremne da skoči. Ali neka je to sam učinak nesvesnog u preciznom smislu u kojem mi poučavamo da nesvesno znači da u čoveku stanuje označitelj, kako naći lepšu sliku od one koju sam Po izmišlja kako bismo shvatili Dipenov podvig. Jer, da bi to učinio, on pribegava toponimijskim nazivima koje geografska karta, da ne bi bila nema, dodaje svojem crtežu, i od kojih se može napraviti objekt igre zagonetanja u kojem treba naći onaj koji je izabrao partner – primećujući odatle da će najzgodniji, da se pomete početnik, biti onaj koji, velikim slovima dovoljno proređenim na polju karte, daje, a da se često pogled na njega ne zaustavlja, naziv neke cele zemlje.

Ukradeno pismo, kao ogromno telo žene, razmeće se u prostoru ministrovog kabineta, kad u njega ulazi Dipen. Ali on očekuje da ga takvog tu nađe, i samo treba da, svojim očima sakrivenim zelenim naočarima, svuče ovo veliko telo.

I zato će on, a da nije imalo potrebe, takođe ni opravdanog prigodnog razloga, da se prisluškuje na vratima profesora Frojda, otići pravo tamo gde leži i obitava ono što je ovo telo učinilo da se sakrije, na neko lepo mesto na koje pogled klizi, naime, na ono mesto koje su zavodnici nazvali zamak Sveti‐Anđeo u nevinoj iluziji u kojoj se uveravaju da odatle drže grad. Gle! između stubova kamina, evo objekta na dohvatu ruke koju otmičar treba samo da ispruži… Pitanje da se sazna da li ga je uzeo sa strehe, kao što to Bodler prevodi, ili ispod strehe kamina, kao što je to sadržano u originalnom tekstu, može biti napušteno bez štete za izvođenje spletkarenja (de la cuisine).15[15]

Da se simbolička efikasnost tu zaustavila, takođe bi se tu ugasio i simbolički dug? Da smo u to mogli da poverujemo, bili bismo obavešteni o suprotnom preko dve epizode koje utoliko manje moramo da smatramo za dodatke ukoliko se čini da one u prvom pristupu prasnu u delu.

Najpre se povest o naknadi Dipenu, koja daleko od toga da bude igra nadmudrivanja, najavljuje od početka preko veoma neusiljenog pitanja koje on postavlja prefektu o iznosu nagrade koja mu je obećana, i čiju golemost, iako prećutkuje cifru, ovaj i ne pomišlja da od njega sakrije, pomišljajući čak o povećanju tog iznosa kasnije.

Činjenica je da nam je Dipen najpre predstavljen kao siroti begunac u etar, i pre kao neko ko po prirodi čini da razmišljamo o njegovoj trgovini predajom pisma, i čija čekovna knjižica, koju on iznosi otvoreno, osigurava izvršenje. Ne verujemo da je zanemarljivo to što je bez okolišenja hint, pomoću kojeg on uvodi čekovnu knjižicu, „povest koja se pripisuje ličnosti isto toliko slavnoj koliko i ekscentričnoj”, kaže nam Bodler, o jednom engleskom lekaru koji se zvao Aberneti, u kojoj je reč o bogatom tvrdici koji, misleći da će mu izmamiti besplatan savet, čuje uzvraćanje ne da primi lek, nego savet.

Zar, odista, s razlogom nećemo verovati da se na nas odnosi, kad je, možda, reč o tome da se Dipen povuče iz simboličkog kruženja pisma – na nas što od sebe pravimo emisare svih ukradenih pisama koja će barem izvesno vreme biti kod nas neuručena u transferu. Ne nalazi li se tu odgovornost koju obuhvata njihov transfer, koji mi neutralizujemo čineći ga jednako vrednim sa označiteljem koji u najvećoj meri koliko je mogućno poništava svako značenje, naime sa novcem.

Ali to nije sve. Ovaj dobitak koji je Dipen tako odlučno izvukao iz svog podviga, ako je njegov cilj da se odatle izmigolji, samo čini paradoksalnijim, naime, sablažnjivim, okrivljavanje, i recimo nizak udarac, koji Dipen sebi dopušta, ministru, čiji se drski uticaj, čini se, ipak, dosta izduvao kad je došao red na njega.

Rekli smo surove stihove, koje, tvrdi on, nije mogao da se suzdrži da ih ne nameni, u pismu koje je patvorio, trenutku u kojem će ministar, koga su bili razjarili sigurni kraljičini izazovi, misliti da će je srušiti i u kojem će se on strovaliti u ponor: facilis descensus Averni16[16], kaže Dipen sentencom, dodajući da ministar neće moći da ne prepozna njegov rukopis, što je, prema tome da bez opasnosti prođe jedno nemilosrdno beščašće, izgledalo, pošto je ciljao na lice koje nije bez zasluga, kao trijumf bez slave, a osvetljivost koju on priziva još od rđavog postupka koji je pretrpeo u Beču (je li to bilo na Kongresu?) na to samo dodaje pakost viška.

Razmotrimo, ipak, izbliza ovu strastvenu eksploziju, i posebno s obzirom na trenutak u kojem izbija iz akcije čiji uspeh potiče iz jedne toliko hladne glave.

Ona dolazi upravo posle momenta u kojem je odlučni čin identifikacije pisma završen; može se reći da Dipen već drži pismo isto toliko kao da ga se je dokopao, a da, međutim, još nije u stanju da ga se otrese.

On je, dakle, uveliko verovnik u intersubjektivnoj trijadi, i kao takav na središnjem položaju koji su ranije zauzimali kraljica i ministar. Hoće li nam on, pokazavši se na tom mestu nadmoćnim, u isto vreme, otkriti autorove namere?

Ako je on i uspeo da pismo vrati na pravi put, ostaje da se učini da ono dospe na svoju adresu. A ova adresa je na mestu koje je prethodno zauzimao kralj pošto se tu ono moralo vratiti u poredak zakona.

Videli smo da ni kralj ni policija koja ga je spregla s ovim mestom, nisu bili sposobni da ga pročitaju zato što je ovo mesto sadržavalo zaslepljenost.

Rex i augur, legendarni arhaizam ovih reči, izgleda da odjekuje samo da bismo osetili podsmeh tome da se tu priziva čovek. Već neko vreme ni lica istorije na to ne ohrabruju. Nije prirodno za čoveka da sam podnosi teret viši od označitelja. A mesto

koje je upravo zauzeo da ga prkaže, može takođe biti prikladno da postane simbol najveće slaboumnosti.17[17]

Recimo da ovde dvosmislenost koja je prirođena svetom investira u kralja slaboumnost kojoj je upravo stalo do Podanika.

To će dati smisao ličnostima koje će zauzimati njegovo mesto. Policija ne može biti smatrana za ustrojstveno neiskusnu, a mi znamo ulogu kopalja koja su posađena u campus‐u pri rađanju države. Ali policiju koja ovde izvršava svoje funkcije sasvim obeležavaju liberalne forme, tj. one koje joj nameću gospodari malo zabrinuti da izbrišu svoje neugodne sklonosti. Zato nam se, kad se ukaže prilika, bez suzdržavanja govori o nadležnostima koje su za njih rezervisane: „Sutor ne ultra crepidem, bavite se vi svojim lopovima. Ići ćemo čak dotle da vam damo, da biste to učinili, naučna sredstva. To će vam pomoći da ne mislite o istinama koje bi bilo bolje ostaviti u senci.”18[18]

Znamo da će olakšanje koje proističe iz tako promišljenih principa kratko trajati u istoriji, i da već delovanje sudbine sa svih strana vodi, produžetak prave težnje k vladavini slobode, interesovanju za one koji je svojim zločinima pomućuju, što će ići dotle da se, zgodimice, o njima izmišljaju dokazi. Može se čak videti da ovu praksu, koja je uvek bila dobro primljena zato što je uvek sprovođena samo u korist većine, autentifikuje javno ispovedanje izmišljanja upravo onih koji bi tu svemu mogli da prigovore, poslednja manifestacija nadmoćnosti označitelja nad subjektom.

Ostaje, ipak, da je policijski dosije uvek bio objekt rezerve, koji loše razumemo ako kažemo da široko premašuje krug istoričara.

Dipenova namera da preda pismo policijskom prefektu svešće domet dosijea na ovo prolazno poverenje. Šta sada ostaje od označitelja kad ga evo, već olakšanog od poruke za kraljicu, poništenog teksta od izlaska iz ministrovih ruku?

Ostaje mu upravo da odgovori na sâmo to pitanje, na to šta ostaje od označitelja kad više nema značenje. Dakle, reč je o istom pitanju koje je postavio onaj koga sada Dipen nalazi na mestu koje je obeležila zaslepljenost.

Reč je, naime, o istom pitaju koje je tu odvelo ministra, ako je on igrač kao što su nam to rekli i što njegov čin dovoljno odaje. Jer igračeva strast nije drugo do ovo pitanje postavljeno označitelju, koji predstavlja αύτόματν slučaja.

„Šta si ti, brojka kocke koju ti na sreću bacam u susret (τύχη)?19[19] Ništa, ako ne ovo prisustvo smrti koje od čovekovog života čini dobijeno odgađanje od jutra do sutra u ime značenja kojih je tvoj znak pastirski štap. Takav je bio Šeherezadin život tokom hiljadu i jedne noći, i takav život ja vodim već osamnaest meseci iskušavajući uspinjanje ovog znaka po cenu omamljujuće serije varljivih poteza igre par ili nepar.”

Dakle, s mesta na kojem se nalazi Dipen ne može da se odbrani od onoga koji tako pita, od iskušenja besa po prirodi očigledno ženskog. Slika visokog uzleta, gde se invencija pesnika i strogost matematičara spajaju sa hladnokrvnošću dendija i elegancijom varalice, iznenada postaje za samog onoga ko je učinio da ga okusimo pravi monstrum horrendum, ovo su njegove reči, „genijalan čovek bez načela”.*

Ovde se označava poreklo ovog užasa, a onaj ko ga iskušava nema nikakvu potrebu da se očituje na najneočekivaniji način kao „privrženik žene” da bi nam to otkrio: znamo da žene mrze da se načela stavljaju u pitanje, jer svoju privlačnost umnogome duguju misteriji označitelja.

Zato će, najzad, Dipen okrenuti prema nama zaprepašćujuće lice ovog označitelja koje niko osim kraljice nije mogao da čita sem s naličja. Opšte mesto navoda odgovara proročanstvu koje ovo lice nosi u svojoj grimasi i koje je takođe pozajmljeno iz tragedije.

…Tako kobna namera
Ako nije dostojna Atreja, dostojna je Tijesta.

Takav je odgovor označitelja s one strane svih značenja.

„Ti veruješ da delaš dok te ja tresem po volji veza kojima vezujem tvoje želje. Ukrštaju li se one tako kao sile i umnožavaju li se kao objekti koji te vraćaju komadanju tvoga razderanog detinjstva. No dobro, tu će biti tvoja gozba do povratka kamenog gosta, koji ću ja za tebe biti pošto me dozivaš.”

Da to kažemo umerenijim tonom, recimo prema šali (canular), kojom smo, sa nekim od vas koji su nas pratili na Kongresu u Cirihu prošle godine, odali poštu reči prolaz (pass) na tom mestu, da je odgovor označitelja onome ko ga ispituje: „Jedi svoj Dasein.”

Dakle, nalazi li se tu ono što ministar očekuje na proročkom sastanku. Dipen nas u to uverava, ali mi smo takođe naučili da se branimo od suviše velike lakovernosti prema njegovim diverzijama.

Nesumnjivo, eto drznika svedenog na stanje slaboumne zaslepljenosti, gde se čovek nalazi naspram pisama bedema koja diktiraju njegovu sudbinu. Ali kakav se učinak od toga što je pozvan na susret može očekivati jedino od kraljičinih izazova nekom čoveku kao što je on? Ljubav ili mržnja. Jedan je slep i njemu će se predati. Drugi je vidovit, ali probudiće njene sumnje. Ali ako je odista igrač kao što nam se kaže, on će pitati, pre no što poslednji put položi svoje karte, i čitajući tu svoju igru, na vreme će se dići od stola da bi izbegao sramotu.

Je li tu sve i moramo li verovati da smo odgonetnuli pravu Dipenovu strategiju s one strane imaginarnih trikova kojim je trebalo da nas namami? Da, bez sumnje, jer ako se „svaka stvar koja zahteva razmišljanje”, ponajpre izriče Dipen, „najpovoljnije nudi ispitivanju u tami”,* mi sada lako možemo da čitamo njeno rešenje na videlu. Ono je već sadržano u naslovu naše priče i lako ga je iz njega izdvojiti, i prema formuli, intersubjektivnog opštenja, koju samo mi odavno predali vašoj uviđavnosti: gde pošiljalac, recimo vi, prima od primaoca vlastitu poruku u izokrenutom obliku. Dakle, to znači da „’ukradeno pismo’, naime, ’neuručeno’” znači da pismo uvek stiže na odredište.

Žak Lakan

(Gitrancur, San Kasiano, polovina maja, polovina avgusta 1956)

Preveo s francuskog  

Radoman Kordić

1[1]Ovde ćemo potražiti neophodnu referencu na naš esej Logičko vreme i iskaz predujmljene sigurnosti, vidi str. 197.  

2[2]Up. Fonction et champe de la parole et du langage, p. 244. Prim. prev. U tekstu na srpskom (Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 22-23) prevod ove Lakanove definicije izgleda ovako: „…sa prkosnim podvizima u beznadežnoj situaciji”.

3[3]Potpuno razumevanje onoga što sledi zahteva, naravno, da se ponovo pročita tekst, Ukradeno pismo, izuzetno rasprostranjen (na francuskom kao i na engleskom), i, uostalom, kratak,

4[4]Up. Emile Benveniste, ”Communication animal et language humain”, Diogéne, No. 1, i naše saopštenje u Rimu, p. 297.

5[5]Up. naš uvod, p. 58.

6[6]Ja sam najpre uspostavio vezu, za ove tri reči, smisla pomoću kojega bi svaka objašnjavala ovu povest, čemu se ona posvećuje, ako struktura za to nije bila dovoljna.
Ispuštam odatle, poradi više objašnjenja, naznaku, suviše nepotpunu, zato što mi, dok sam ponovo čitao tekst za ovo izdanje, jedna ličnost potvrđuje da posle vremena onih koji me prodaju (još je to 9-12-68), dolazi drugo u kojem me čitaju.
Nalaziće se to objašnjenje izvan ove stranice.

7[7]Dopalo bi nam se da pred gospodinom Benvenistom postavimo pitanje antinomičnog smisla izvesnih reči, prvobitnih ili ne, posle majstorske ispravke koju je on doneo na pogrešnom putu na koji ge je Frojd naveo na filološkom terenu (up. La psychanalyse, vol. 1, p. 5-16). Jer, čini nam se da ovo pitanje ostaje čitavo, da se u njenoj strogosti izvuče instanca označitelja. Blok i Von Vartburg pojavljivanje značenja glagola depister u drugoj primeni koju smo mi iskoristili u našoj rečenici, datiraju u 1875.

8[8]Isti onaj koji g. Horhe Luis Borhes, u svom delu tako skladnom sa rasom (phylum) našeg govora, prisvaja da se drugi svode na njegove prave mere. Up. Les Temps modernes, jun-jul 1955, p. 2135-36 i okt. 1955, p. 574.75.

9[9]Podvukao autor.

10[10]I ako je istina da filosofija za primere, izbledele pošto su više puta pretresani, pomoću kojih argumentuje počev od jednog ili mnoštva, neće jednako upotrebljavati prosti beli list pocepan po sredini i neprekinuti krug, ili polomljenu vazu, a da ne govorimo o prerezanom crvu.

11[11]Up. Our examination round his factification for incamination of work in progress, Shakespeare and Company, 12, rue de l’Odéon, Paris, 1929.

12[12]Up. Naš uvod, p. 59.

13[13]Verovali smo da smo obavezni da to ovde auditorijumu demonstriramo na jednom pismu iz toga vremena koje je interesovalo g. de Šatobrijana i na njegovom pretraživanju jednog sekretera. Izgledalo nam je zabavno da je g. de Šatobrijan stavio završnu tačku na prvi oblik, koji je nedavno obnovljen, svojih memoara novembra 1841. kad se u Chamber’s journal pojavilo ukradeno pismo. Hoće li privrženost g. de Šatobrijana vlasti koju opisuje i čast koju je ova privrženost donela njegovoj ličnosti (još za to nije izmišljen dar) svrstati, s obzirom na rasuđivanje kojem ćemo dalje podvrći ministra, među genijalne ljude sa principima ili bez principa.

14[14]Po je, naime, bio autor jednog eseja koji je nosio taj naslov.

15[15]Čak i mutikaše (de la cuisinière).

16[16]Vergilijev stih izgleda: facilis descensus Averno.

17[17]Sećamo se duhovitog distiha koji je, pre pada, pripisan po vremenu najskorašnjijem sastanku Kandida u Veneciji:

Danas postoji samo pet kraljeva na zemlji,
Četiri u kartama i kralj Engleske.

18[18]Ovu je nameru jasnim rečima priznao jedan plemeniti lord govoreći u Gornjem domu u kojemu mu je njegova plemenitost obezbedila mesto.

19[19]Znamo temeljnu opoziciju koju je Aristotel napravio između dva ovde pomenuta termina u pojmovnoj analizi slučaja u Fizici. Dosta diskusija ga je razjašnjavalo da bismo ga ignorisali.