Tako je to moje traženje veza u svetu, u zemlji Skita i Vergilija, u prošlosti Jelade i Azije, u društvu u kom sam se u Rimu kretao, postalo razonoda i priča o strancu.
Meni se ipak činilo, da daje neki, nov, smisao, mog boravka u Rimu.
Jedan engleski novinar, dopisnik najvažnijeg lista u Londonu, Lumby, koji je odlazio za Holandiju, a koji mi je bio zahvalan za preporuku, našem tamošnjem konzulu (nismo imali poslanika tamo), poklonio mi je bio jednu knjigu. Arheološku.
U toj knjizi bio je prikaz nedavno otkrivenih zapisa, o Genezi i Potopu, na tablicama u Vavilonu. Arheologe je, sudeći prema toj knjizi, zanimalo pitanje: da li će se naći, u njima, nešto, o grehu naših praotaca, Adama i Eve? Mene nije to zanimalo. Zanimalo me je da vidim, ima li, i u Vavilonu, traga, pismenog, ne samo o Potopu, nego i ostalom svetu? Na primer o polarnim krajevima. Našao sam da, u tim tablicama, već pominju, da je zemlja bila, prvo, voda. More. Ono što me je iznenadilo, beše, da pominju neku kuću, neko mesto, gde se, kažu, SUDBINE rešavaju. To i u Kini kažu.
Da je grčka, antička, umetnost, imala veze sa Malom Azijom, to nije ništa novo. Novo je bilo, da sam ja nalazio, da i sa Velikom Azijom ima vezu.
Video sam sliku jedne glave, za koju kažu da je portret Kserksa, nađena u Persepolisu, a datira petsto godina pre naše ere. Ta glava, međutim — što to ne kažu — ima (po mom mišljenju) uske veze sa skulpturom Kambodže i Kine. Video sam tada slike, i tri, druge, skulpture, koje sve dovodim u vezu.
Jedna je grčka. Druga asirska, a treća persijska. Sve tri imaju istu skulptorsku temu, iste oblike, istu ideju. Grk nosi na vratu jagnje, žrtveno. Asirac, lovac kralja Sargona, srnče. Persijanac, lavče.
Poznata je važnost prve pojave osmeha, na arhaičkom, grčkom Apolonu. Njegova poza arhajska: ruku i nogu.
Ona je istovetna sa skulpturom asirskog kralja, koji se zvao Asurnazirpal II, a vladao, od 883. do 859. pre naše ere. Razlika je što je Asirac u odelu, a arhajski Apolon, go. Ali su isti, i skulptorski motivi ruku, i desne i leve, pa čak i lice.
Arheolozi ne podvlače dovoljno, tu vezu. Do XIX veka, uopšte, i nepoznatu.
Ja želim da ih podvučem i produžim daleko. Asirski krilati bik, sa ljudskom glavom, koji čuva ulaz u palatu kraljevsku Sargona II, u Korsabadu (Dur Sharrukin) pojavljuje se čak u Kini, a ulazi, izdaleka, i u gotiku, a ne samo u persijsku skulpturu. Lav koji čuva ulaz, u hram boginje Belit-mati, u Nimrudu, a nosi natpis pomenutog vladara, utiče jako, ne samo u Kini, u Rimu, nego i Africi čak — u Beninu.
Stolica, koja je presto kralja Senakeriba, prenosi se u vizantijsku umetnost i na vizantijski dvor, a kola asirska, u Grčku i Rim.
Sveti duh, ptica, u krilu i repu, lebdi, kao feniks, u hrišćanstvu, ali ni arheolozi, ni pape, ne kažu da je, pre toga, već vidan i da se vidi, na reljefu pomenutog kralja, u Asiriji, kad on prinosi žrtvu, pred svetim drvetom na tom reljefu.
Pratioci kraljevi imaju krila, religiozna, vidno.
Na osnovi tih slika, u reljefima, mogao bi se pratiti put nameštaja, na primer, iz Azije, do Rima, i širenje asirskog fesa, koji imaju svi ti kraljevi i pratioci na glavi. A izrada lavova, frizura žena, liturgijskih simbola, ne samo do Krita, i Rima, i Egipta, nego i obuće-opanka, kukastog vrha — u Skitiju.
Pitanje bi ostalo samo, da li je asirka sfinga, ranija, nego egipatska. Kako da je i lav Fiorenze, toliko, isti, kao kolosalni lav kralja iz Kalaha.
Pošto moje društvo ne sačinjavaju arheolozi, takva moja tvrđenja bivaju, uvek, dočekana, sa nevericom, pa se traži njihova, skrivena namera. A govori se o tom, kad nisam prisutan, kao o providnoj nameri, koja nije samo romantična — kjerkegorska — nego i politička.
Ako bi sve to bilo tačno, kažu, obično, zašto bi se to krilo? Arheologija je čista nauka. Ne krije ništa.
Nema, kažem, u naše doba, čiste nauke, kao ni čistog vazduha u gradovima — Crkva, i međunarodni interesi, obično su uzrok prećutkivanja.
Arheolozi se, na primer, pitaju, ko su bile, Maye, u Mexiku?
Kud su nestale, tako, bez ikakvog, vidnog, razloga?
S kim imaju veza?
Jasne su, međutim, veze Mexika i Perua, u arheologiji, sa Japanom, ali više nego što se priznaje, čak i u hipotezama. Postoje te veze, vidne, u umetnosti, u iskopinama, od početka srednjeg veka. Stvar je očigledna. Međutim, kad je Japan, pre ovog rata — iz političkih razloga — počeo po tom da čačka, brzo se prešlo preko toga. Beo čovek ne voli žutoga. Žuti ljudi ne vole bele. Ni žuti, ni beli, ne vole crnoga. A u Americi, uništili su crvenog čoveka.
Svi se smeju kad to kažem.
Ja, međutim, pokušavam, na plaži, da uverim tog mog poznanika, avijatičara, da treba da mi veruje, da bi, kad bi uzeo u ruke, slike antičkih fresaka indijanskih Maya — takozvane Batabob-ceremonije meksikanskih guvernera — i sam, kao laik, u arheologiji, priznao, da je stvar očevidna. Bez daljega.
Skulptura, u glini, sva, sitna, tih ratničkih Maya (po mom mišljenju) u bliskoj je vezi, sasvim sigurno, očigledno, sa antičkom skulpturom Kine.
Dok moji poznanici nagađaju razloge takvih mojih preokupacija, u Rimu, mene te veze Evrope, Azije, Amerike, teše kao neko mirno, bistro, plavo more, kroz koje koračam, lagano, odlazeći prema Severu, u Hyperboreju.
Ako ništa drugo, znače mogućnost, da pobegnem od stvarnosti, iz Rima, kao što se beži, u snu, od požara.
Sa detetom na ruci — Tiberijem — njegova mati je tako bežala, od potera. Ta uteha mi je bila dobrodošla u Rimu, i zato, što sam, tek tada, uoči rata, primetio, da sam na niskom položaju činovnika, u svetu, u kom mogu da posmatram sve, ali da izmenim, ništa. Niti mene ko pita, niti mene ko sluša.
Sve što se događa, tih godina, i tih dana, sve što će se dogoditi idućih meseca, zavisi od nekih kraljeva, prinčeva, generala, i — što se prećutkuje — od njihovih žena i drolja.
Sve je romantično i glupo, kao neki roman, koji piše neki, gorostasni, Alexandre Dumas.
Crkva se brine za hrišćanstvo — kaže Albankin muž, kad bi i on bio na plaži, i sedeo sa nama. Brine za Hrista.
Da, da, kažem, ali ne smem da dodam: priča kako Hrist i po vodi može da hoda, ali neće da doda, da taj trik znaju, i toliko drugih, azijskih, japanskih, tibetanskih, kineskih, malih bogova.
Jednom sam, za terakota figure u Vavilonu, tvrdio da su sasvim, ama sasvim, bliske, takvim figurama i u
Kini — Albankin muž mi reče onda, da sad već teram šegu sa svojim prijateljima, slušaocima.
To je nemoguće.
Zašto? Očigledna je veza između terracotte Serpotte, u Palermu, i sličnog baroka, u Francuskoj i Nemačkoj. Veza je dakle moguća. Na toliku razdaljinu. Zašto ne bi bila, na dvostruko dalju.
Nema saobraćaja između Maya i Kine.
Ne znamo da ima, ne znači da nema. Reljefi sitni, a naročito sitna, bronzana skulptura, Vavilona, doprla je, očigledno, kao primer, do Tibeta, kao Tibet, do hrišćanstva. Demoni iz Vavilona, do demona Japana.
Ono što sam rekao o Serpotti, muž Albanke, najzad, prima. Ono što kažem o Kini, o Aziji, niko.
Kažem da je slično, sa vezama, koje pokazuje literatura.
U legendama Vavilona, vladaju dva osnovna principa: muški i ženski. Muški se zove: Mummu. Ženski: Tiamat. Po sadržaju su, i delovanju, međutim, sasvim slični kineskim principima: yin i yang.
Vavilonsku tablicu, koja se zove Dup Shimati, a sadrži priču o stvorenju sveta, našao sam i u Koranu i u Genezi Izraela. Simbol smrti, zmiju, i u Etruriji, a ima je i egejska Egina. Ne reljefima božanstvu Sunca, u Asiriji, sasvim slična, nisu samo odela, nošnja, šeširi, kao oni na Kritu, nego i profili figura. Arheolozi, međutim, još uvek ističu, u prvom redu, uticaje dorske do Krita.
U svojoj religiji, Mesopotamija ima, daleko pre naše ere, Sotonu. Bog ima u vavilonskoj mitologiji 50 imena.
Istovetna su imena, za Sunce, u Egiptu — ali 75 na broju.
Narasla su na 100, u Koranu.
Kad sam to iznosio, i na plaži Castel Fusana, u pomenutom društvu, to izaziva duge prepirke, dok Etrurski anđeo ne kaže, da su, koliko je njoj poznato, i seksualne poze iste, slične, ili pomalo liče — jedno na drugo, svuda, ali nikom ne pada na pamet, da tvrdi da je to neka, velika veza čovečanstva, i da smo svi jednaki zbog toga.
Jesmo, kažem ja, naročito zbog toga. Postoje, međutim, i druge, takve veze, svuda, i ne moraju se tražiti. Čovekoljublje, i mržnja, postoje širom celog, zemaljskog globa. Ja nisam pop. Ja ne verujem da ljudima pomaže pridika, ali je ta veza čovekoljublja, kao i mržnje, neoboriv fakt, i istina, koja se ne daje iskoreniti iz čoveka.
Oni me navode, kažem, na razgovor o tim vezama, jer svaki čas potežu pitanja, na čijoj je strani, u ovom ratu, moja zemlja? Pompej je, kao što svakako znaju — za vreme jezivih građanskih ratova u Rimu — postavio načelo: ko nije sa nama, taj je protiv nas. Meni se više dopada, i čini mi se uspešnije, načelo, njegovog protivnika, Cezara. On je postavio načelo: ko nije protiv nas, taj je sa nama.
Ja sasvim mirno čekam svaki idući dan, među njima, u Rimu.
Volim Italiju. Ako zatreba, omrznuću je. Dotle imamo vremena.
Neapolitanka uzvikuje da je gospođa Nordstroem imala pravo. Krajnje je vreme, da se u Rim vrati moja žena.
Pošto se svi moji poznanici, poznaju, međusobno, o meni se, tih dana, širi, sve više, glas, da mi žena nije u Rimu, da se neće vratiti, pa mi poznanice telefoniraju. Neke podrugljivo. Neke sažaljivo.
Njihovi muževi, ili braća, međutim, pričaju, da su sve te moje, arheološke studije, kamuflaža, koja je naređena u palati Borghese.
Govorim, kažu, o Vavilonu, da ne bih govorio o ulasku u rat, koji se priprema u palati Borghese. Uzalud ponavljam da mi, u Rimu, u palati Borghese, ništa o tome ne znamo. Kažu, krijemo.
Moj prijatelj — pisac knjige o Papi — čudi se, zašto ga nisam sačekao da dođe po mene, i da me vozi u Viterbo. Izvinjava se mnogo što je zadocnio, ali je bio. Zašto sam otišao bez njega?
Nudi mi opet kola, da me odveze na plažu. Zove me da, uveče, posedimo, na njegovoj terasi. On je sad, kaže, kao i ja, bez žene — sam, u Rimu.
Mogu zamisliti kako mu je.
Pošto neću da prijateljstvo pokvarim sasvim, primam poziv i odlazim, posle večere, k njemu. Stena, Pincio, nadnosi se, sad preteći, nad našu glavu. Tek što smo seli, pita, šta je novo? Šta će biti kad Sovjeti na Dunav siđu?
Ja onda ponavljam da mi u palati Borghese ništa ne tajimo, ali ništa i ne znamo. Znaću tek kad se rat bude pročuo, kako vavilonske tablice kažu: i do ušiju dželebdžija i pastira.
Moj prijatelj mi, očigledno, ne veruje, pa kaže, jetko, da će onda i on da me pita o Vavilonu. Da pričam o Vavilonu.
Toliko mu je dosadno, toliko je jedak, da hoda po terasi na kojoj sedimo, a do koje, i stene, i bršljan, i neke glicinije, dopiru. Roj mušica vri uz lampu.
Njegova služavka, Sabinjanka, donosi nam leda, a pozdravlja me tiho. Sva je sasušena i tamna. Ima brata koji je otišao u Afriku.
Valjda zato što je jedak, ili zato što je zbilja počeo da čita to, moj prijatelj kaže, da je uveren, da sam zaista našao u arheologiji nešto novo, u tom što je poznato, davno. Te čudne veze. Simbol zmaja i krvavu kišu našao je, sinoć, i on, u psalmima, u Izrailju, a Marduk, koji u Vavilonu ubija Tiamat, očigledno ima stilsku vezu sa Eginom. Nalazi da Nabukodonosor pominje, na tablicama o stvorenju sveta, neku palatu, koja se zove Du Ku, a u toj kraljevskoj palati, oltar, koji se zvao Oltar sudbine — pred kojim vladar o novoj godini prinosi žrtvu. To i njemu liči, sasvim, na Kinu. Pita se samo, da li to ima ikakvih veza sa vremenom u kom mi živimo.
Ja zastupam i tu vezu.
On kaže, da je — dok me je čekao da dođem — čitao, knjigu koju sam mu dao i da ga je zaprepastio opis, kako asirski ratnik odseca glavu neprijateljskom generalu. A natpis kaže: ,,Ituni, general Teumana, kralja Elama, koji je bio, ne stideći se toga, pošao na nas, vide poraz svoj, posle strašne bitke. Sam je sebi luk presekao.“ Na reljefu se uz to vidi i Asurbanipal, koji leži na divanu, u vrtu svog dvora, sa svojom kraljicom. Proslavlja, očigledno, svoju pobedu. Sluge raznose, uokolo, jestivo. Svirači pod lisnatim drvećem sviraju, u bubnjeve i harfu. A na grani visi jedna odsečena glava, svakako Teumana, kralja Elama.
Znači, kažem, svom prijatelju, i on je sa mnom pošao, u Hyperboreju.
Ne znači, kaže pisac knjige o Papi, srdito. U katoličkim zemljama ne seku kraljevima, ni generalima, glavu. U mojoj Hyperboreji, međutim, to jest u protestantskim zemljama — skandinavskim zemljama — koje toliko hvalim, ubijali su kralja i u miru. Sam sam pričao kako je švedski kapetan, J. J. Anckarstroem, ubio Gustava III, šesnaestog marta 1792, na maskenbalu. Pištoljem.
Da je ceo svet obuhvaćen u katolicizmu, ratova ne bi bilo.
Zašto mi prebacuju vremena revolucije, kad su kraljeve ubijali, ne samo na Severu. Ubijali su kraljeve, tada, ne samo izgladnele mase, nego i kraljevske garde. Samo to nema veze sa protestantskom religijom. Ja to nikad ne bih rekao. Nego ima veze sa žudnjom za Slobodu. Ubijanje kraljeva bilo je tada, uslov, za napredak Evrope. Gustav III, koga inače u Švedskoj vole, nije ubijen zato, što je bio protestant.
Koješta. Moram, međutim, da ga podsetim, da su baš oni, katolici, ubili kralja, koji se zvao Viljem, a koji je bio nazvan, Ćutljivi.
To je bilo delo fanatika, kaže domaćin. Zašto branim i ubistva, kad je reč o Hyperboreji? Nekulturnim zemljama.
Ja nikad nisam rekao, da je Švedska Hyperboreja. Hyperboreja je negde dalje, iza polarnih predela, gde Sunce večno sja. Zaboravija, uostalom, da je u Švedskoj, u to vreme, živeo i Swedenborg. On je već tada, u stvari, postavio nebularnu hipotezu, naslutio šta je atom, a prvi tvrdio, da je splet pokreta u mozgu, sinhroničan, sa pokretom pluća, a ne srca. Baš sam sinoć čitao o tom. Kao što vidi, ubijanje kraljeva, nije zadržalo, napredak prosvećenosti u Švedskoj, niti ima veza, sa Swedenborgom.
Taj Swedenborg je napisao da je Sveta trojica, apsurd. Assurdita.
A Bog, dodajem ja, to jest ono što ljudi nazivaju Bog, u stvari: BESKRAJ U SVEMIRU. Zar to nije lepo?
Pisac knjige o Papi onda prebacuje Švedskoj, što je ratovala protiv katoličkih država. Da li to odobravam? Da li to znam?
Znam, kažem, išao sam u Turinu, u muzej, da tražim da vidim sablju, sa kojom je poginuo taj švedski kralj, u bici kod mesta Luetzen, u Nemačkoj. Ubili su ga austrijski konjanici, koji su bili moji sunarodnici. Gde će završiti kralj, nikad se ne zna. Nije ni Karlo XII znao.
Ne znam zašto, domaćin onda počinje da hvali dinastiju, koja vlada u Italiji, a naročito vladajućeg kralja. Ne govori lepo, međutim, kad pominje Garibaldija.
U službi koju vršim u Rimu, ja ne mogu — i kad bih hteo — da se mešam u takav razgovor. Da bih taj razgovor, međutim, prekinuo, kao i njegovu slavopojku, pitam, da li je tačno, da je u Turinu monarhija nazidala velelepan mauzeolej, za Viktora Emanuela II? Je li moguće da je ta zgrada počela da se zida, za sinagogu, ali je pretvorena u mauzolej kralja. A učinila je to opština — opštinari su tako rešili, u Turinu.
Pisac knjige o Papi kaže da to nije nikad čuo.
Da to ne zna.
Da iziđemo, kaže, na terasu ,,Valadier“. U poslednje vreme čini mu se u kući, kao da je zapao u mišolovku.
I meni se tako čini, kažem, u mom stanu. To je rat.
Dešavalo se tih dana, kad je vreme oblačno, da smo, na plaži Rima, samo nas dvoje, moj prijatelj, Talijan, avijatičar, i ja. Ja sam tada često odlazio u Anzio, kad dan nije vedar, da posmatram povratak ribara i istovar ribe među ribarskim barkama, koje mirišu na smolu.
Najčešće, međutim, ja i taj avijatičar, ranjenik, sedimo na pesku rimskog Lida. Sunce prodire zracima svojim i kroz oblake, a to zračenje mu valjda leči ranu. Već je zarasla.
Njegova žena zna da će on, opet, u Afriku, a zna i to, ako ga je sveti Filippo Neri spasao jedanput, ni sveti Filippo Neri ne čini čuda, dvaput. Ona je opet sva naježena od straha. Treba opet sa svojim malim detetom da ostane u Rimu — sama.
On, međutim, kao svaki ratnik, oseća zajednicu ratnika, pa govori o ratu, s nekom ljubavlju, koja je u stvari veza sa drugovima, koje je ostavio u Africi i koji ginu, kod svojih aeroplana.
Inače, rat je za te mlade ljude bio niz razočaranja.
Talijani su fanfaroni, kad ih neko nipodaštava, ali su, pri porazu, inteligentniji od drugih naroda. Kad uvide da su se napravili smešni, imaju i prema samom sebi podsmeha.
To je bio prvi narod u Evropi, koji je uvideo, da je rat postao besmislica u naše vreme. Da ne bismo o tom razgovarali, ja ne pitam svog prijatelja šta će biti, kad se u Afriku vrati, nego kako je bilo?
Smešno je bilo, kaže; rat više nije ono što je nekad bio. Nekad su vojske, koje su polazile u rat, bile bar povezane, religijom, imperatorom, ili bar ajlukom, kondotijerom, pa su bile jednodušne. Sad više ni sunarodnici jednodušni nisu. Rat je, pre, rešavala obično jedna velika bitka, Hanibalova, ili Scipionova, a sad nema ni tog smisla. Znalo se čija je pobeda. Sad u Africi Talijani vode rat sa Englezima, kao Saša Gitri paradu, sa poluvodom Monte Carla. Dva koraka napred, tri unazad. Dva levo, tri desno, u stranu. A pobedu ima onaj koji ima više benzina.
Da bih ga nekako utešio, ja kažem da bar avijatičari lete u bitke, kao orlovi za plenom — igraju značajnu ulogu, a kad ginu, gledaju mirno smrti u oči.
On se smeje pa kaže da za to nemaju više vremena.
Svu svoju pažnju ima da usredsrede na komplikovani rad aparata i sprava, a to je glupavo. Gine se za dva-tri sekunda. Obično od nekog, neopaženog, protivnika, ispod repa. Ne učestvuju uopšte u nekom ratu, nego u minijaturi rata. Nekoliko minuta. A što je najsmešnije, dešava im se često — češće nego što je razumljivo — da im se metak zaglavi u topu, baš u trenutku kad im najviše treba. Neverovatno je, ali im se katkad čini, da ih je urekao Alfons XIII, koji je dolazio kod njih da ruča. Ima urokljive oči. Otkud mene toliko da zanima avijacija?
To je, kažem, vrlo lako protumačiti.
Pre petnaest godina, uređivao sam časopis Aerokluba u svojoj zemlji, pa sam leteo, sa našim avijatičarima, koji su sad mrtvi. Čak sam napisao i jednu fikciju o tome, kako će naši avijatičari — sinovi jednog siromašnog naroda — uletati, hotimice, u aparate neprijatelja, koji je bogat, silan, pa ima sijaset bombardera. Mi ćemo na taj način braniti svoju zemlju.
Moj prijatelj se smeje i kaže, da je stvar nemoguća.
Aparat nije skup, skup je pilot, ne bismo imali, ni za to, dosta pilota. A stvar bi se brzo zapazila da je hotimična i sprečila. Sandučare koje su jeftine, ne mogu stići brzi bombarder.
Tih dana još niko nije znao, da će moju frazu ostvariti japanska avijacija, sa svojim pilotima, koji se zovu: kamikaze. A koji su se zatvarali u svoj aparat i uletali svojom bombom, u ratne brodove Amerikanaca. Kamikaze, banzaj!
Amerikanci su na to odgovorili atomskim bombama.
Moj prijatelj, melanholično, kaže, da Englezi imaju bolje aparate u Africi i da njegovi drugovi ginu, često, već na aerodromima. I on je ranjen na zemlji. Oni su se bili, pre rata, pročuli, svojim akrobatama, a naročito letom svojih „Zelenih miševa“, pod komandom Balba. Kad su primetili da ih otadžbina šalje u smrt, a nije ih dobro naoružala, bila ih je obuzela neka sardonska melanholija. Kad je jedna talijanska protivavionska baterija skinula sa neba, sopstvenog komandanta — Balba — čaša se prelila.
Moj prijatelj mi kaže, da bi on, na mom mestu, tražio da upozna Italiju, koja je lepa, tamo, gde ja ne zalazim. Zalazim li u prošlost talijanskih ribara? On smatra ribarenje za najlepši sport. A kao pravnik, daće mi jednu knjigu da čitam, iz koje ću videti, da je Italija, već pre mnogo stoleća, i kao ribar, i kao radnik, i kao pravnik: bez soneta Bellijevih, mogla biti primer za Evropu. Zašto toliko proučavam Tiberija?
Zašto se ne potrudim, da upoznam pravu Italiju. Italiju prava. Da li znam ribarske, pomorske, zakone, na primer, Amalfija? Jesam li bio u Amalfiju?
Zašto da govorimo o ratu u Africi? Jedino što je lepo u Africi, to je plavetnilo mora, koje ih obavija, i kada padaju, strmoglav, u zapaljenim aparatima. Pustinja, koja se crveni, beskrajna, kad se vraćaju sa zadatka. Poneka budala, kad bombarduje, pa se vraća, uobrazi da je orao, zaista, a kad pogine, dobije medalju, koja je zlatna. On će mi dati da čitam Tablice Amalfija (Tabulae Amalfitane), da bih zaboravio, šta i mene čeka. Da vidim Italiju, koja je — i stranac mora priznati — bila, već davno, humana.
Pošto je moj prijatelj pravnik, slušam ga pažljivo, jer se u istoriji Italije uvuklo mnogo fame, koja je samo fama, a taj čovek govori sa velikim cinizmom pravog Talijana, koji ne preteruje i ne ulepšava. To je čovek, koji mi je poručio, da zna, da imam mnogo uspeha u ženskom društvu, ali da pričekam. Ako budem izgubio svojih 3.000 amerikanskih cigareta, koje primam u poslanstvu, pored ostaloga, upoznaću pravo lice Fornarina i Lukrecija i markiza. Ja sam, i bez njega, znao, fiorentinske hronike, a znao i prošlost, veliku, pomorsku, Amalfija. Moj prijatelj, bio je prvi Talijan, koji mi kaže, da Amalfi ipak nisu mogli biti ono, što priča lokalna, talijanska, istorija, o čudesnoj ekspanziji Amalfija, preko mora (una meravigliosa espansione commerciale).
Nema, kaže, arheoloških, dokaza, za tu silnu moć Amalfija, koja bi se prostirala do Indije i Azije. To je fama. Ne toliko talijanska, nego arapskih putopisaca, iz Bagdada. Tu famu istočnjačkih putopisaca, talijanska nauka više ne prima, ozbiljno.
Ima toga kažem, i kod nas, u opisu naših, turskih gradova.
To mu je milo da čuje, kaže. Ta fama Amalfija sadrži kolonije i konzule, koje je Amalfi imao, tobože, u svim dalekim zemljama, a istina će biti, da je to tačno — i to za vrlo kratko vreme — do Konstantinopolja. Nema dokaza ni za to, što bi on, kao advokat, voleo da je istina, a to je: da su amalfitanski zakoni bili usvojeni duž celog Sredozemnog mora. Pa su važili do godine 1570.
On ne veruje ni u starodrevnost tih tablica, koje mi je doneo, da mi čita, da bih zaboravio tablice Vavilona. Ne veruje da su iz X stoleća. Nema starijeg prepisa tih zakona, od 1843. Sve što znamo o njima, ranije, potiče iz hronika. To ne znači da su ti prepisi lažni, ali znači da nije bilo poznatih originala. Francuzi, koji nikad ne vole Talijane, ne znaju za njih, ni godine 1839. To jest, jedan čuveni francuski izdavač zakona, koji se zvao Monsieur Pardessus, ne pominje ih, ni tada. Prepis tih tablica nađen je tek među papirima učenog, venezijanskog, dužda, Marca Foscarini. A nađen u carskoj austrijskoj biblioteci, u Beču. Prvi je te zakone objavio Thomasso Car, u Fiorenzi, godine 1844. A najbolji njihov tekst dao je čuveni komentator Neapolja, Alianelli. Sve te podatke istresao je moj prijatelj, kao iz rukava.
Takvi su rimski advokati.
Ja se onda pitam, u čudu, zašto sve to priča, meni?
Zato, kaže, što je čuo od markiza (kaže ime), sa kojim sam išao u Neapolj, da proučavam Tiberija — a taj markiz priča, da ja, u stvari, pod maskom Tiberija, ogovaram Mussolinija.
Bolje da se pročujem čitanjem Amalfitanskih tablica.
Markiz je, kažem, matora, luda. Gaga.
Moj prijatelj onda donosi, iz svoje drvene kućice, na pesak, knjigu tih amalfitanskih, ribarskih zakona, pa ih čita, kao da mi evangelije, čita. Prvi ih je proučavao, kaže, Goldschmidt, koji je svoju studiju štampao u Erlangenu. To treba da pročitam, mesto Bellijevih soneta. Goldschmidt je bio prvi, koji te zakone proučava ne samo kao pravnik, nego kao trgovačko pravo. To je bilo nešto novo.
A trebalo bi da pročitam i ono, što o njima kažu talijanski komentatori: Raciopi, Laudati i Schupfer.
Svi oni veruju da je taj, venezijanski, prepis, kopija originala.
Videv da sam, na pesku, u omorini, skoro zaspao, moj prijatelj se smeje i kaže, eto kakvi smo mi, stranci, koji dolazimo u Italiju. U Rimu nas interesuju skaradni soneti Bellija, koji su zastareli i nikog više ne zanimaju, po muzejima gledamo golišave Venere — pod maskom Tiberija, hoćemo da protumačimo Mussolinija — ali kad nam se ukaže prava Italija, Italija koja radi, Italija koja piše zakone,
Italija koja je savremena, realna, i posle tolikih stoleća, onda zevamo dok slušamo.
Naprotiv, kažem, privlači me to što kaže Amalfi, na moru, u X stoleću.
Sasvim je svejedno šta je Amalft tada kazao — nego da slušam, šta mi on kaže, sad, u mom životu, na pesku. Sve će mi to njegov pisar prepisati, pa da naučim, pa da u društvu, povedem razgovor o tom, kad me idući put markiz (kaže ime), o Mussoliniju, bude pitao, pa da svojim znanjem markiza osramotimo. Biće veselo.
Videćemo kakav je markiz na plaži, kad je polugo.
Tabulae se sastoje, kaže, od 66 poglavlja, od kojih je 21 na latinskom, a 45 su na talijanskom. Prepirka se još vodi samo oko toga, kakav je to latinski jezik — a njemu se čini velika mešavina antičkog i vulgarnog. Meni se čini, kažem, neapolitansko narečje.
Alianelli, kaže moj prijatelj, smatra, da prepis mora biti iz 1222. Zašto baš iz 1222?
Zato, kaže, što se to može utvrditi, iz samog teksta.
Talijanski tekst pak, ni u kom slučaju, filološki, ne može biti, pre, nego iz XIV veka.
Da nisu to, kažem, postumozne kodifikacije tekstova?
Znači, kaže moj prijatelj, onda, uozbiljen, da mene ozbiljna Italija, ne zanima, da me domovina rimskog prava ne zanima?
Naprotiv, dok mi čita te tekstove, ja, kao kroz san, slutim, da prolazim kroz jednu Italiju, za koju nisam imao vremena, a koja je i sad živa. Verovao, ili ne, za ovo nekoliko minuta, dok mi je čitao te tekstove, zavoleo sam Italiju, ribara, moreplovaca, više nego za duga, danomična, čitanja Tassa i Carduccija. Ima pravo, trebalo je da se bavim rimskim advokatima, i sudovima, i onim, što se na sudovima događa.
Stvarnost je zanimljivija nego san. Samo, neka me izvini, to nema nikakve veze sa onim severnim i polarnim predelima, po kojima hodam u poslednje vreme, otkad je rat počeo, iako sam u Rimu. Hodam u mislima. Kao senka.
Moj prijatelj onda ne zna šta će, pa pristaje, da mi i dalje čita te zakone iz Amalfija, a ja ga slušam, kroz dremež koji me hvata,
Iako i on, u stvari, živi u Africi — a kao advokat u Rimu, već više od godinu dana ne postoji uopšte — on onda nastavlja da čita iz tih tablica. Vrlo važno mu se čini utvrditi, da li su te tablice bile utvrđeni zakoni, ali ni Alianelli, ni drugi moderni talijanski komentatori ne smatraju ih takvima. Ni Volpicella. Ni Azuni.
Primećujem kako se na pučini, lagano, kreću neke barke.
Ono što treba da primetim — čujem, međutim, da mi prijatelj kaže — to je uvod u tablice tih zakona.
Taj uvod je ponos Italije.
U tom uvodu se kaže: pravo je najveća svetinja. Običaj je međutim bolji i od prava. Gde običaji progovore, zakoni treba da zaćute. Rimski advokati se toliko ponose svojim znanjem latinskog jezika, da i taj pilot, koji kroz koji dan odlazi u Afriku, navodi taj uvod, na latinskom, kao da je ljubavna izjava, žarka, Romea, Lex est sanctio sancta bona autem consuetudini sanctio sanctior et ubi consuetudo loquitur lex omnis tacet.
Cela Italija, ceo talijanski narod, kaže moj prijatelj, govori mi iz tog uvoda. Kako to, kažem, pa to govori samo Amalfi? Priznajem, međutim, da liči, sasvim, na zakone i u mojoj zemlji.
Kao da su to naši siromašni ribari pisali.
Moj prijatelj kaže da on ne poriče lokalni kolorit tih tabula. To je veliki govor talijanske opštine. Lepog, humanog, pametnog, mozga, talijanske opštine.
Meni se, kažem, dok je čitao te tablice, dopao, naročito, osećaj pravde, koji zaista, i danas, među radnicima mora, vlada. Ne čini mi se važna horizontalna raširenost tih zakona, nego, sudeći prema onom što sam čuo, ta vertikalna lepota osećanja prava, u Amalfiju, i tim talijanskim opštinama mora.
Odobrovoljen, moj prijatelj mi tumači, da to nisu kodificirani običaji, nekog tiranina — Amalfija, koji na Sredozemnom moru zapoveda, nego kodificirani običaji jednog talijanskog grada u stenama — varoši brodogradnje, moreplovaca, ribara, radnika. Žalosno je samo da je ta slava, i sreća, Amalfija, tako kratko trajala. Pisa je Amalfi, već godine 1135, spalila. Tako je to u Italiji, kaže, tužno.
Da bi valjda rasterao svoje misli, on mi čita dalje tekstove tih tablica. Četrnaesto poglavlje, na primer, kaže: Ako bi ma koji član naše zadruge bio zarobljen od gusara, ili zadržan, ma gde, na moru, protivno njegovoj volji, neka mu se ipak da njegov tal, iako nije mogao da posluži zadruzi, tom prilikom.
To je zanimljivo, kažem. Mi smo uobrazili da je čovečnost, da je humanost, nešto novo u svetu. Ja poznajem novog ministra Italije koji se bavi radničkim pitanjem. A eto, pre toliko stoleća, taj Amalfi, ima toliki osećaj zajednice, i međusobne veze ljudi. Jednakosti u zajednici.
Zadovoljan, moj prijatelj se smeška, pa kaže, da se njemu otkad je u Africi čini, da se osećaj jednakosti, i zajednice, sve više širi, što je zajednica manja. Vojske imaju manji osećaj zajednice, nego pojedini rodovi oružja. Armije manje nego pukovi. Pukovi manje nego vodovi. Vodovi manje nego patrole. Tako je to i u Italiji.
Onaj moj fatalni markiz (kažem ime) dobar je govornik, pa zato i priča koješta, kako mu se kad čini.
Sam sebi rado protivreči. Kad mu budem pričao o ovim tablicama, uveren sam da će početi da veliča zajednicu Jakobinaca, u Parizu, u revoluciji, pa će tvrditi, da je Italiji, kao i mojoj zemlji, pre svega, potrebna, jedna jaka, centralna, vlast. Taj markiz smatra da je vlast u Rimu, i sad još, hibridna.
Moj prijatelj se žuri da preko toga pređemo, pa mi čita 38. poglavlje na tablici. Kaže: ako bi dva broda sklopila ugovor da zajedno plove (a takav se ugovor zvao ,,conserva“) onda, ako dožive brodolom, ili ih zarobe gusari, da gubitak bude zajednički, kao što bi i dobit bila zajednička. Ceo gubitak ima da se razdeli na pojedince u zajednici. Pita se, kaže, šta bi bilo u Italiji, da se nešto slično, sad, u naše vreme, ne daj bože, dogodi?
Onaj markiz kaže da je uzrok demokratiji u Francuskoj, prosto to, što Francuz ume da nađe reči. To mi je govorio i poručnik Chiaramonti. Jakobinci su vikali: Liberte, Fraternite — pa su te reči postale besmrtne i svršile posao ljudi, kao roboti.
Moj prijatelj prelazi i preko toga, pa kaže, da su gusari, koji se tu u tablicama pominju, bili Afrikanci, muslimani. Nisu ni oni zarobljenike ubijali. Vraćali su ih. A takvi su, kad bi se vratili, dobijali, naknadno, svoj deo dobitka. Taj markiz ne zna ništa. On je prosto frankofil. Međutim, dok je Italija sklapala saveze, da bi se, u Mediteranu, postigla sloboda trgovine, i sa muslimanima, francuski kralj, onog vremena, govori o ubistvu i pljačka ,,sur la mer“.
Uvek su mislili u krvi.
Italija je, međutim, otadžbina prvog pravnog osećanja u Evropi.
Pošto ja neću da branim onog markiza, moj prijatelj, sve bolje volje, čita sa tablica sve ono, što je Amalfi radio, i Neapolj, da bi se na moru dobila sloboda trgovine: per ottenere la liberta del commereio.
Meni se, međutim, najviše dopada, ono, što te tablice kažu, o slučaju ljudske nesreće — na primer o bolesti. To je sasvim slično radničkom osiguranju našeg vremena, kaže moj prijatelj.
Tal se dobija, ne samo u slučaju gusarskog napada, nego i u slučaju oboljenja na poslu, pa i za lečenje.
Kažu tablice: Similariler si infirmiretur habeat expensas licitas et euras. Ultra praedictam partem.
Misleći, valjda, da mi je dosadio svojim veličanjem Italije i Amalfija, moj prijatelj je bio zaklopio knjigu, o tablicama amalfitanskim, pa kaže, dosta smo o tom govorili. Hteo bi da mi kaže samo to, da se možda sprema napad Italije prema Zapadu, ali da ga protiv moje zemlje sasvim sigurno neće biti. Ne treba da se toga plašim.
Nemam običaj, kažem, da se plašim. A moja zemlja još manje.
Pa zašto onda proučavam Tiberija, ili ma kog drugog, na koga ciljam? Kakve veze ima Tiberije sa mojom zemljom?
Svi me to pitaju, ali ima, ima, više nego što misli.
To je imperator koji je, više od svih drugih imperatora — ne izuzimajući ni Trajana — ratovao, u onim zemijama gde smo sad mi, i gde smo, ja mislim, i onda bili. Tiberije ratuje, teško, u Panoniji. Ratuje i protiv Vindelicije, Venda, i protiv Breuka i Dalmata u Dalmaciji. Umalo Rim nije upropašćen za vreme pobuna u Iliriji. Svetonije kaže da su to bili ratovi, koji su bili gorči, od svih drugih koje je Rim imao da izdrži. Svetonije opisuje trijumf Tiberija, ali kaže da, posle tog trijumfa, nije naredio davljenje poglavara panonskog, koji se, po Svetoniju, zove, Bato, iako je to bio osveštani običaj. Naprotiv, daje mu bogate poklone, i kuću, u Raveni.
Pa to je lepo.
Zato, kaže Svetonije, jer je Bato dozvolio rimskim armijama, koje su bile zapale u zasedu, u jedan tesnac, da odu. Kaže i to, da su Arminija, u Germaniji, kad je hteo da se probije kroz kordon rimskih armija, zadržali, Vindelici. A da se probije kroz armiju Italije pomogli su mu germanski Chauci.
Markiz kaže da ja govorim o Skitiji, a ciljam, očigledno, na Rusiju. Ako tako nastavim svi će misliti da sam neozbiljan.
Neka uzme pa neka čita Horacija, kažem. Horacije pominje pustoš tih zavejanih zemalja, čak do Arktika, ali na jednom mestu kaže, da Skiti žive lepše od Rimljana. U pesmi u kojoj slavi Druza, kao najjačeg protivnika Tiberija pominje narod Vindelicije, koji je, tako dugo, — tako dugo, kaže Horacije, davao otpor Rimljanima. Neka čita, kažem, Carmen Saeculare, koji kaže o Skitiji da je bila ,,tako ponosita“. Neka čita ono što se kaže o Kavkazu. ,,Koji nikad nije bio gostoljubiv“, kaže se, u figuri, „prema osvajačima“.
Moj prijatelj se onda smeje, pa kaže, da između mene i tog markiza, koga zna, kao ženskara, mora da je neka žena? Tačno, kažem. Jedna markiza, koju markiz hoće da uzme za ženu — u koju je nesretno zaljubljen — pa je ljubomoran.
Na mene? — pita me moj prijatelj.
Ne kažem. — Nego na Pacellija.
Miloš Crnjanski
