Odgovornost umetnika : avangarde između terora i razuma / Žan Kler ; prevela sa francuskog Aleksandra Grubor
On umetnika posmatra pogledom čistunca. A pitanje za otvaranje debate ostaje: da li je taj stav ispravan? Da li je ispravan u ovom, ili bilo kom drugom vremenu? Ko smo mi da budemo sudije umetnicima koji su živeli za vreme nacizma, na primer? Šta Kler nudi kao alternativu? Ostavljajući po strani neke njegove lične animozitete, moramo da se potrudimo da iz knjige, za ljubav umetnosti, izdvojimo kritiku koja jeste opravdana, zasnovana, i da njeno postojanje smatramo stvarnim doprinosom ove studije. Bez obzira na Klerovo uporno zagovaranje nekakvih nacionalnih obojenosti, lokalizama, umetničkih dijalekata, nasuprot amerikanizmima i levičarskom zastranjivanju, naš je zadatak da prepoznamo, apostrofiramo ono što jeste sofistikovano, mudro, stilski besprekorno, jezički krajnje intrigantno. Kao jedna linija razmišljanja. Koja nije jedina, koja je lični stav. Sa kojim ne moramo da se složimo. Koji moramo da uvažavamo. Sada i uvek. Jer je to Žan Kler. Avatar jedne škole istorije umetnosti. Jedne vrste intelektualca. Jedne polovine istine o svetu.
Žan
Kler
Odgovornost umetnika
Alef,
Gradac,
2006.
prevela
Aleksandra Grubor
Knjiga Odgovornost
umetnika Žana Klera, direktora Pikasovog muzeja u Parizu, objavljena
je 1999. godine, u Galimarovoj ediciji „Debata“. Ovo nije
slučajnost, jer Klerov opus istoričara umetnosti, kao i njegova
karijera glavnog kustosa, jeste, od samih početaka njegovog
delovanja na umetničkoj sceni Francuske, Nemačke, Amerike, od ranih
sedamdesetih, bila predmet brojnih rasprava, i veoma često, reskih
osporavanja. U knjizi koja je pred nama, Kler preispituje odgovornost
umetnika, njegovu korumpiranost, tačnije : njegovu relaciju i
očijukanje s diktatorima. Bez obzira na Klerov povremeni
radikalizam, ovo delo sadrži i sofisticiranost, mudrost, jezički
besprekorne pasaže i intrigantne ideje. On smatra da je savremena
umetnost sasvim zaboravila i svoje dužnosti i svoje moći.
Ostavljajući po strani neke od ličnih Klerovih animoziteta, moramo
da se potrudimo da iz ovog dela, zbog ljubavi prema umetnosti,
izdvojimo kritiku koja jeste opravdana, zasnovana i da njeno
postojanje smatramo stvarnim doprinosom ove studije. Bez obzira na
Klerovo uporno zagovaranje nacionalnih obojenosti, lokalizama,
umetničkih dijalekata, nasuprot amerikanizmima i levičarskom
zastranjivanju, naš je zadatak da proučimo Klera, koji, između
ostalog, kaže: „Da li se može izaći pred Lice? Da li je uopšte
moguće biti licem u lice sa bićem u kome počiva poreklo jezika?“
Sanja Domazet
Ja govorim o naciji. Da li treba da kažem da i ne znam šta je ona. Ja se tako malo osećam kao nešto “francusko”. Ovaj mali kafe u Atini, onaj bar u Milanu, ona krčma u Briselu, bliži su mi nego neki bistro u Halama. Krećem se zatvorenih očiju po najvećem broju velikih gradova u Evropi, poznajem im zvuk i mirise, sećam se natpisa sa imenima firmi, znam gde su njihove velike pijace gde se najednom koncentrišu teški mirisi i boje. Evropa je moja država, više od tog problematičnog i privremenog oblika koji na sebe preuzimaju granice na mapi, koje omeđuju onu čiji sam ja građanin.
Ali, pošto govorim nekoliko jezika, bez prevelikog udubljivanja u njih, činjenica je da, pišući na francuskom, pokušavam da poštujem svoj jezik, ne da ga slabim; da ga slavim, objašnjavam, ne da ga kvarim. Ono što verujem da sam razumeo jeste, dakle, to da reč “nacija”, obično toliko mrska da bi je valjalo zaboraviti, mora pri svemu tome da bude zaštićena jer je, očigledno, napadnuto ono što ona znači.
Slikarstvo na Zapadu se, kao i drugde, rađa iz mesta gde je nastalo i ima rodnu zemlju. Reči nacija, na francuskom, kao i na engleskom (nation), ali i na španskom (nación), na italijanskom (nazione), na portugalskom (nação), dolaze od latinskog nascor, “roditi se”. Naziv Grifitovog filma Rađanje jedne nacije pleonazam je. Ali je to istovremeno i jedno ponavljanje: u svom naporu da dođe na svet, jedna nacija insistira: odatle potiče, inače veoma jak, smisao parole “Živela nacija”, koju su koristili vojnici iz Godine druge, koja povezuje život i rađanje, imenice koje su gotovo sinonimi. U suštini je nacije da bude rađanje. Sinonim reči nascor, glagol orior, iz kojeg su Francuzi izveli reč origine (poreklo) jeste reč koja sadrži dvostruku ideju o rađanju i uzdizanju. Slikarstvo se pokorava tom istom spontanom refeksu, jer se, takvo kakvo je, okreće ka svetlu, pokorava se spontanom refleksnom okretanju ka svetlosti, kulturnom heliotropizmu.
Iz dela Odgovornost umetnika
Cvajg, ali i Rilke, Verheren, Romen Rolan, Nabokov nisu priznavali granice jer su nosili svoje otadžbine sa sobom na đonovima cipela. Kultura nije svođenje na jedan jezik koji će želeti da bude univerzalan i koji je samo tehnička apstrakcija. Ona nije širenje među masama biblijske poruke koja će morati da bude ponovo ispisana, sažeta, promišljena, svedena na konzistenciju nekakve kaše, da bi bila bolje shvaćena. Da li je to, ipak, ono što industrija dokolice, čije korišćenje Amerika želi da nametne, ono “lako za konzumiranje” pseudokulture posleratnih mass media što želi da diktira Evropi kao zakon kojem se priklanja stvaralaštvo?
Ono što važi za jezik važi i za umetnost. Priroda umetničkog dela jeste (a to će analizirati Hana Arent) dosegnuta kada su sami ti predmeti preinačeni: “Time se ne želi reći da se kultura izliva na mase, nego da se kultura oseća razoreno jer prouzrokuje dokolicu. Rezultat nije rastvaranje, nego truljenje (…) Rezultat (insistira ona) naravno nije jedna masovna kultura, koja, pravo rečeno, i ne postoji, nego dokolica masa koja se hrani kulturnim predmetima ovoga sveta. Verovanje da će jedno takvo društvo postati ‘kultuvisano’, s vremenom i uz napor uložen u obrazovanje, verujem da je fatalna greška.”
Iz dela Odgovornost umetnika
