Naslov knjige Žan-Pjera Vernana Vaseljena, bogovi, ljudi govori da su mitovi sveobuhvatnost života. U njima je sačuvana tajna stvaranja, odnos bogova prema stvaranju, ali i čovekov položaj na ovom i na onom svetu. Put grčkih mitova vodi od pričâ dadilja (kako je to rekao Platon) do tragedija na antičkim pozornicama. Ali, taj se put nastavio do Šekspira, Rasina i Korneja, da bismo ih ponovo sreli u Frojdovoj psihoanalizi, kao i u svakodnevnom životu i ponašanju savremenog čoveka: u ubistvima, preljubama i incestima, u kaznama i herojstvima, u odnosu života prema smrti, ovozemaljskog prema zagrobnom životu, u čovekovim lutanjima kroz zasede i zamke življenja. Vernan je priče objavljene u ovoj knjizi najpre pričao svome unuku, da bi ih zatim, u nešto kompleksnijem obliku, pričao svojim prijateljima, u letnjim večerima na nekom grčkom ostrvu.
Život i svet sažeti u ovim mitovima – želi da nam kaže Vernan – ne zahtevaju od nas da zaobiđemo stvarnost i savremenost. Naprotiv, on želi da nam kaže, u stvari, da stvarnosti i savremenosti u nekom zasebnom obliku i nema. Potreba dečaka za dedinom pričom, kao i potreba prijatelja da ih Vernan – pevač priča – podseti na te slavne antičke događaje govori da je današnja želja za pričanjem priča neophodna, da ona u svakom biću budi radoznalost da sazna šta se to događalo u onim vremenima, in illo tempore, kada su ljudi i stvari dobijali oblike koji se danas polako ali sigurno troše u velikoj brzini i praznini življenja, u vremenu kada se gubi bogatstvo jezika, pošto se i on prilagođava datim okolnostima. Zbog toga svi mi znamo da je gubitak veze sa „onim vremenima“ gubitak mogućnosti da se razume čovek i da se prihvati svet. – Ova knjiga je prevedena na 30 jezika
Predgovor
Bio jednom… Tako sam u početku nameravao da naslovim ovu knjigu. Na kraju sam rešio da taj naslov zamenim drugim, eksplicitnijim. Ali na samom početku dela, moram sebi da dozvolim da se setim šta je to što u ovom naslovu odjekuje i šta stoji iza ovih tekstova.
Pre četvrt veka, kada je moj unuk bio dete i letovao sa mnom i mojom ženom, među nama je uspostavljeno pravilo jednako važno koliko i redovna toaleta i obroci: svake večeri, kad bi došlo vreme da Žilijen pođe u krevet, sačekao bih da me pozove iz svoje sobe, često pomalo nestrpljivo:
„Žipe, priča, priča!“ Seo bih pored njega i ispričao mu neku grčku legendu. Bez prevelike muke crpeo sam ih iz repertoara mitova uz koje sam provodio vreme analizirajući ih, raščlanjavajući, upoređujući, tumačeći u pokušaju da ih razumem, ali sam ih njemu prenosio na drugi način, u naletu, kako god da mi je biio zgodno, onako kako se priča bajka, ne brinući ni o čemu drugom osim da tokom pripovedanja, od početka do kraja, pratim nit priče u njenoj dramskoj napetosti: bio jednom… Dok je slušao, Žilijen je izgledao srećan. I ja sam bio srećan. Uživao sam u tome da neposredno, iz mojih usta u njegove uši, prenosim malo tog grčkog sveta za koji sam vezan i čiji opstanak u svakom od nas mi se, u današnjem svetu, čini potrebnijim nego ikad. Uživao sam i u tome što je to nasleđe do njega stizalo usmeno, u obliku koji je Platon zvao pričama dadilja, poput onoga sto se prenosi s pokolenja na pokolenje van svakog institucionalnog obrazovanja, neprošavši kroz knjige, kako bi postalo deo prtljaga znanja i ponašanja „van teksta“: poput pravila lepog vaspitanja u govoru i ponašanju, dobrih običaja i, u tehnikama tela, načina hodanja, trčanja, plivanja, voženja bicikla, planinarenja…
Naravno, biio je mnogo naivnosti u verovanju da doprinosim tome da se tradicija antičkih legendi održi u životu time što svake večeri zajmim svoj glas i pričam ih jednom detetu. Ali to je bilo vreme, sećamo se – govorim o sedamdesetim godinama – kada je mit plovio s vetrom u leđa. Posle Dimezila i Levi-Strosa, groznica proučavanja mitova zahvatila je i šačicu helenista koji su se zajedno sa mnom bacili u istraživanje legendarnog sveta drevne Grčke.
Što smo dalje išli i što su naše analize dalje napredovale, postojanje mitske misli uopšte postajalo je sve problematičnije i došli smo dotle da smo se morali upitati: šta je to mit? Ili tačnije, imajući u vidu našu oblast istraživanja: šta je to grčki mit? Priča, naravno. Još je trebalo saznati kako su te priče nastale, kako su se ustalile, prenosile, očuvale. U grčkom slučaju, dakle, one su do nas tek na samom kraju došle u obliku pisanih tekstova od kojih najstariji pripadaju književnim delima svih žanrova, epa, lirike, tragedije, istorije, odnosno filozofije, a tamo, osim Ilijade, Odiseje i Hesiodovog Postanka bogova, one su najčešće rasute, pojavljuju se u odlomcima, ponekad samo u aluzijama. Tek veoma kasno, negde početkom naše ere, eruditi su skupili te mnogostruke tradicije, manje ili više suprotstavijene, kako bi ih predstavili objedinjenje u isti korpus, kako bi ih poređali jednu za drugom kao na policama neke Biblioteke, da preuzmemo upravo naslov što ga je Apolodor dao svom katalogu, koji je postao jedno od velikih klasičnih dela o toj materiji. Tako je nastalo ono što se po dogovoru naziva grčkom mitologijom.
Mit, mitologija, to su zaista, u stvari, grčke reči vezane za istoriju i izvesne odlike te civilizacije. Treba li iz toga zaključiti da izvan nje nisu svrsishodne, i da mit i mitologija postoje samo u obliku i u smislu koje su im dali Grci?
Istina je upravo suprotna. Helenske legende, kako bi i same bile shvaćene, zahtevaju poređenje s tradicionalnim pričama drugih naroda, koje pripadaju veoma različitim kulturama i razdobljima, bilo da je reč o drevnoj Kini, Indiji ili Bliskom Istoku, o prekolumbovskoj Americi ili o Africi. Ako se poređenje nametnulo, to je zato što te pripovedačke tradicije, ma koliko bile različite, pokazuju i među sobom i u odnosu na grČld slučaj zajedničke tačke i mogu se jedne s drugima povezati. Klod Levi-Stros će moći da tvrdi, kako očigledno uviđamo, da se mit, ma otkuda dolazio, unapred prepoznaje kao ono što jeste i nema opasnosti da će biti pomešan s drugim oblicima priče.
Postoji. odista. iasno obeležena razlika u odnosu na istorijsku priču koja se, u Grčkoi. konstitniftala na neki način nasuprot mitu, utoliko što je htela da bude tačno pripovedanje događaja dovoljno bliskih u vremenu da bi se pouzdani svedoci mogli potvrditi. Što se tiče književne priče, reč je o čistoj fikciji koja se otvoreno predstavlja kao takva i čija vrednost zavisi pre svega od talenta i umešnosti onoga ko ju je sastavio. Ova dva tipa priče obično se pripisuju piscu koji za njih preuzima odgovornost i koji ih čitalačkoj publici saopštava pod svojim imenom, u pisanom obliku.
Položaj mita sasvim je drugačiji. On se pojavljuje u obliku priče došle iz dubina vremena i koja je već bila tu u vreme kada se neki pripovedač upustio u pričanje. U tom smislu, mitska priča ne potiče iz mašte pojedinca niti iz stvaralačke fantazije, već iz prenošenja i sećanja. Ta tesna, funkcionalna veza sa sećanjem mit čini bliskim poeziji, koja, u početku, u svojim najstarijim ispoljavanjima, može biti pomešana s procesom mitskog stvaranja. Slučaj Homerovog epa u tom pogledu je uzorit.
Kako bi ispleo svoje priče o pustolovinama legendarnih junaka, ep najpre dela na način usmene poezije, što su je pred slušaocima sastavijala i pevala uzastopna pokolenja pevača koje je nadahnjivala boginja Pamćenja (Mnemosyne) , a tek kasnije je usledilo zapisivanje, koje je trebalo da uspostavi i učini nepromenljivim zvanični tekst.
Još i danas, pesma postoji samo ako je izgovorena; treba je znati napamet, a da bi joj se udahnuo život, treba je recitovati u sebi nemim rečima unutrašnjeg govora. I mit živi samo ako se još uvek pripoveda, iz pokolenja u pokolenje, tokom svakodnevnog života. U protivnom, ostavljen u dnu biblioteka, okamenjen u pisanom obliku, postaje učena referenca za čitalačku elitu posebno upućenu u mitologiju.
Sećanje, usmenost, predanje: to su uslovi za postojanje i opstanak mita. Oni mu nameću izvesne karakteristične crte koje se jasnije pokazuju ako odemo dalje u poređenju pesničke i mitske delatnosti. Uloga koju u svakoj od njih igra reč ukazuje na jednu suštinsku razliku. Otkako je na Zapadu, s trubadurima, poezija postala autonomna, otkako se odvojila ne samo od velikih mitskih priča nego i od muzike koja ju je pratila do XIV veka, ona je postala specifična oblast jezičkog iskaza. Od tada svaka pesma predstavlja jedinstvenu, veoma složenu građevinu,
naravno, višeznačnu, ali vrlo strogo organizovanu, čiji su različiti delovi i svi nivoi toliko povezani, da se ona mora pamtiti i recitovati onakva kakva jeste, ništa ne izostavljajući i ne menjajući. Pesma ostaje ista kroz sva izvođenja koja je aktualizuju u prostoru i vremenu. Reč koja daje život poetskom tekstu, javno, za slušaoce, ili privatno, za samog sebe, ima jedinstven i nepromenljiv oblik. Ako se samo jedna reč izmeni, jedan stih preskoči, jedan ritam izmesti, čitava građevina pesme se ruši.
Mitska priča, naprotiv, nije samo, poput poetskog teksta, višeznačna u sebi zbog mnogostrukosti planova značenja.
Ona nije učvršćena u konačan oblik. Ona uvek u sebi nosi varijante, mnoge verzije koje pripovedač ima na raspolaganju, bira ih u zavisnosti od okolnosti, od publike ili svojih sklonosti, i može ih preraspoređivati, dodavati, menjati ako mu se tako učini dobro. Dokle god je usmeno predanje legendi živo, dokle vlada načinima mišijenja i običajima neke grupe, ono se kreće: priča ostaje delimično otvorena za inovacije. Kada je na kraju pronađe mitolog antikvar, već fosilizovanu u književnim ili učenim spisima, kao što sam rekao da je grčki slučaj, svaka legenda od njega zahteva, ako hoće ispravno da je protumači, da proširuje svoje ispitivanje, stepenik po stepenik: od jedne verzije na sve druge, ma koliko beznačajne, o istoj temi, zatim na druge mitske priče, bliske ili daleke, pa čak i na druge tekstove koji pripadaju različitim oblastima iste kulture: književne, naučne, političke, filozofske, pa konačno i na manje-više slične pripovesti iz dalekih civilizacija.
Ono što zaista zanima istoričara i antropologa jeste intelektualna pozadina o kojoj svedoči nit pripovedanja, okvir u kojem je ono izatkano, a što se može utvrditi samo poređenjem priča, kroz sklop njihovih razlika i sličnosti. Odista, na različite se mitologije mogu primeniti napomene koje je Žak Rubo srećno izneo u vezi s Homerovim epovima i elementom legende u njima: ,,To nisu samo priče. One sadrže riznicu misli, jezičkih oblika, kosmoloških imaginacija, moralnih pouka, itd., što sve čini zajedničko nasleđe Grka iz predklasičnog doba”1.
Dok čeprka kako bi izvukao na svetlost dana te zakopane „riznice”, to zajedničko naslede Grka, istraživač se ponekad može osetiti uskraćen, kao da je tokom istraživanja izgubio iz vida „krajnje zadovoljstvo“ u kojem je La Fonten ranije uživao ,,ako bi mu ispričali Magareću kožu“.
Bez prevelikog žaljenja, pomirio bih se sa time da ne osetim ono uživanje u priči koje sam pominjao u prvim redovima ovog predgovora, da mi četvrt veka kasnije, na istom lepom ostrvu na kojem sam sa Žilijenom delio odmor i priče, prijatelji jednog dana nisu zatražili da im pričam grčke mitove. To sam i učinio. Tada su me obavezali, uporno me ubeđujući, da napišem to što sam im ispričao.
Nije bilo lako. Od reči do pisanog teksta prelazak je prilično težak. Ne samo zato što pisanje ne zna za ono što daje telo i život usmenoj priči: glas, ton, ritam, pokret, nego i zato što iza ovih oblika izražavanja stoje dva različita stila mišljenja. Kada se na papiru doslovno reprodukuje neko usmeno izlaganje, tekst nije valjan. Kada se, naprotiv, tekst najpre napiše, čitanje naglas nikoga ne može zavarati: on nije napravljen da bude slušan; on je izvan usmenog. Toj prvoj poteškoći, da se piše onako kako se govori, pridružuju se mnoge druge. Najpre treba izabrati samo jednu verziju, što znači zanemariti varijante, obrisati ih, ućutkati. I u samom načinu pripovedanja zadržane verzije, pripovedač učestvuje lično i postaje tumač, utoliko što za scenario mita koji iznosi ne postoji konačno utvrđen obrazac. Kako bi, osim toga, istraživač, kada postane pripovedač, mogao zaboraviti da je i naučnik u potrazi za intelektualnom osnovom mitova, te da u svoju priču ne ubaci i ona značenja za koja su mu njegova prethodna proučavanja omogućila da oceni njihovu težinu?
Nisu mi bile nepoznate ni te prepreke ni te opasnosti.
Ipak sam napravio ovaj korak. Pokušao sam da pričam kao da tradicija tih mitova još uvek može da se nastavi. Poželeo sam da glas koji je nekada, vekovima, govorio neposredno grčkim slušaocima, a koji je ućutao, današnji čitaoci ponovo čuju, i da na nekim stranicama ove knjige, ako sam u tome uspeo, odjek tog glasa počne ponovo da odzvanja.
Žan Pjer Vernar
