Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Dr Žaneta Đukić Perišić u knjizi Na početku svih staza – Andrić i Višegrad prati Andrićevo detinjstvo u varoši na Drini, pored čuvenog mosta, njegovo odrastanje, školovanje, rodbinu, poznanstva, prijateljstva… Ali, ono što čini posebnu draž, nove staze otkrića, jeste što autorka odgoneta koje su se višegradske ličnosti, urezane u Andrićevo sećanje, pretopile kasnije u junake znamenitih romana i priča. Ona pokazuje kako su sudbine stvarnih ljudi pretočene u nezaboravne likove. Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama iz tadašnjeg višegradskog života i Andrićevog boravka u njemu.
Most pred kojim je Andrić progledao
Žaneta Đukić Perišić autorka je izuzetno zanimljive knjige o životu i stvaranju nobelovca Ive Andrića, pod naslovom: „Na početku svih staza – Andrić i Višegrad“, koju je objavila kuća „Vukotić media“ iz Beograda. Spisateljica otkriva neraskidivu, i trajnu vezu, između grada u kojem je pisac odrastao i života njegovih stanovnika. Kroz dela velikog pisca, Žaneta Đukić Perišić prati Andrićevo detinjstvo u varoši na Drini, pored čuvenog mosta, njegovo odrastanje, školovanje, poznanstva, prijateljstva… Knjiga je ilustrovana fotografijama iz Andrićevog boravka u Višegradu.
Napisali ste da nije Višegrada – ne bi bilo ni Andrića. Da li je baš toliki uticaj na Andrića imala ova mala varoš na Drini?
Istina je da ne bi bilo Andrića kao pisca kakvog danas znamo. Počev od opisa reke Drine i krajolika, preko lokalnih legendi i predanja o gradnji mosta i epske, deseteračke i folklorne građe, pa sve do pojedinih događaja koji su odredili sudbinu kasabe, formirali su Andrićev misaoni i duhovni svet. Da nije bilo mosta pred kojim je, kako kaže, „progledao“, i kasabe sa šarolikim svetom koji je u njoj živeo, Andrić bi bio lišen jednog specifičnog tematsko-idejnog kruga koji je obeležio veliki deo njegovog stvaralaštva.
Koliko je Andrićevo detinjstvo u Višegradu uticalo na formiranje likova u njegovom književnom delu?
U velikoj meri. Mnoge ličnosti koje su živele u Višegraduu vreme Andrićevog detinjstva poslužile su piscu kao prototipovi za junake iz romana „Na Drini ćuprija“ i iz višegradskih priča. Kao dete on je u višegradskim sokacima viđao Lotiku Celermajer, vlasnicu prvog gradskog hotela, jednookog gradskog fakina i ludu Salka Ćorkana, gazda Pavla, popa Nikolu i druge. Životi i sudbine učenika i studenata, Andrićevih drugova, što na kapiji višegradskog mosta sanjaju o ujedinjenju južnoslovenskih naroda, bili su osnova na kojoj je pisac izgrdio priču o „pobunjenim anđelima“ koji žive živote „plemenite gordosti pobunjenika“.
Ali, Andrić je čitavog života želeo da ode iz Višegrada, da se „nagleda sveta“?
Uprkos tome što je Višegrad za pisca bio velika inspiracija, taj grad je postao tesan za mladića željnog znanja. Već na početku studija, on nepotkupljivo i surovo skenira stanje duha višegradske kasabe užasavajući se od pomisli da bi mogao ostati u varoši. Mladalački temperamentno, preterano i oporo, ekspresivno i brutalno upečatljivo, pisac se, kako vidimo iz pisama prijateljima, obrušava na svoje sugrađane. U otklonu od malograđanskog, palanačkog duha, oseća da je prerastao sredinu u kojoj je stasavao i bez imalo griže savesti raskida sa prošlošću.
Tvrdite, takođe, da Andrićev zavičaj nisu samo Travnik, Višegrad i Sarajevo, već čitava Bosna. Šta je Andrić našao u toj zemlji „na kraju svetova“?
U burnoj istoriji Bosne, u prevratima i lomovima koji su krojili njenu sudbinu i granice, pisac je nalazio građu za veliki deo svoga stvaralaštva. Želeći da zabeleži i „sačuva mrku ljepotu nekadanjeg života“, Andrić se celog svog stvaralačkog veka hvata u koštac sa „umornom zemljom“ svoga rođenja, koja „boluje“ od „previše“ istorije. Noseći Bosnu u sebi kao nekakvu prasliku, kao kolektivno pamćenje, Andrić kao da se okrenuo arhetipskim korenima sopstvene ličnosti, onom jezgru koje je formirano još u ranom detinjstvu i u godinama duhovnog sazrevanja.
U kojoj meri se Andrić služio arhivskom građom, da li je izneveravao istorijske činjenice?
Istoričar po obrazovanju, pisac doktorske disertacije o uticaju islama za vreme turske vladavine na hrišćansku kulturu u Bosni, Andrić je vrlo dobro znao značaj i vrednost arhiva. Naročito za vreme pripremanja „Travničke hronike“, Andrić je uronio u pariske i bečke arhive, nalazeći u njima građu za svoj roman o konzulskim vremenima. Dokumentarna građa, predstavljala je, međutim, samo okvir, grubi temelj, istorijsku osnovu koja je trebalo da podrži autentičnost povesnog konteksta, a onim što je došlo dalje, preradom istorijske građe i njenom umetničkom transformacijom, počinjao je, zapravo, pravi posao umetnika. I upravo na mestu gde autor odstupa od istorijskog izvora – počinje umetnost. U toj autorovoj intervenciji, iskošenom pogledu, pomeranjima, dodavanjima i oduzimanjima, krije se sâmo biće umetnosti.
Osporavate spekulacije oko Andrićevog oca. Fra Alojzije Perčinlić spominje se kao Andrićev otac. Kako su se pojavile te priče?
To su samo glasine iz registra rekla-kazala koje se ne temelje na dokumentima. Ja sam se, pišući o Andriću, uvek oslanjala samo na građu i dokumente, kao i na ono što je sam pisac imao da nam kaže o svom životu.
Zmajeve pesmarice bile su i Andrićeva prva lektira. Koji su pisci, kasnije, presudno uticali na Andrića?
Svakako su veliki uticaj na njega imali Vuk i Njegoš, bila je to njegova rana lektira kojoj je ostao veran do pune stvaralačke zrelosti. A zatim i Kočić kome se divio još kao đak. Od svetske književnosti pre svega Gete i Tomas Man, Hajne i Helderlin, a onda i Leopardi, Manconi, Servantes i drugi.
Naš nobelovac tvrdio je da ne piše romane, već samo „rašivene i razbacane tekstove“, sklapa u celinu. Vi za Andrićev postupak koristite termin „novelistički roman“?
Jeste, priča ili novela osnovna je Andrićeva umetnička forma. I njegov romansijerski postupak podrazumeva ulančavanje posebnih celina, vezujući ih oko jedne ose. U romanu „Na Drini ćuprija“, na primer, to je most kroz vekove.
Iako su ga i lektorka Vera Stojić, i supruga Milica Babić, ubeđivale da ublaži scenu nabijanja Radoslava na kolac, u romanu „Na Drini ćuprija“, Andrić je pristao samo na minimalne izmene. Kakav je vaš komentar?
On je pažljivo saslušao njihove prigovore o surovosti scene nabijanja na kolac. Ali, smatrajućida opis toga monstruoznog čina mora ostati zabeležen i umetnički oživljen, Andrić nije odstupio od ideje da pokaže jedan od najsvirepijih oblika trpljenja srpske raje pod turskom vlašću u Bosni. Jednako tako, smatrao je da u književnosti mora da ostane zabeležena i umetnička transpozicija vešanja Srba na beogradskim Terazijama, čiji ga je prizor, očigledno, istinski potresao. To je, više nego sugestivno, učinio i u pripoveci „Zeko“.
Andrić je pisao o lepoti, i stradanju zbog lepote. Kažnjavala se svaka posebnost i izuzetnost?
Mnogi njegovi junaci, naročito žene, poput Anike, Mare, Rifke ili Fate Avdagine, stradaju upravo zato što su posebne u svojoj lepoti. Ta izuzetna bića koje priroda uzdigne do velikih visina, upisuju se među Andrićeve tragične junakinje koje stradaju upravo zbog svoje naročite lepote, neobičnosti, istaknutosti i isturenosti svetu koji ne ume da lepotu prepozna i sa njom živi.
Zoran Radisavljević
http://www.politika.rs/sr/clanak/335502/Kultura/Most-pred-kojim-je-Andric-progledaoStradanje zbog lepote
Drevna varoš Višegrad
Čovek je dužan svome zavičaju
istočnjačka izreka
Pre nego što je Mehmed-paša Sokolović podigao ćupriju, na mestu gde zelena, plahovita Drina izbija iz oštrog tesnaca, oivičenog visokim, strmim i mračnim planinama, tamo gde se njena nepredvidiva vodena masa namah utišava i smiruje, Drina se u davna vremena mogla preći samo skelom, na mestu gde reka preseca drum. Široku i hučnu reku koja je valjala kovitlac svoje divlje vode, bilo je teško premostiti, i mnogi umorni putnik, čekajući da se pojavi skela sa mrzovoljnim skeledžijom, sigurno bi poželeo da na putu koji povezuje Bosnu sa Carigradom, most spoji udaljene obale reke koja se tada činila kao nepregledno more.
A „skela na Višegradu“, u vreme pred početak gradnje mosta, bila je starinska, crna, glomazna. Prevozila je putnike samo kad je visina reke bila uobičajena, ali čim bi voda počela da raste, skela bi se povukla, čekajući niži vodostaj. Tada bi se na obalama reke, sa obe strane, sjatilo sveta koji čeka priliku da se prebaci na suprotnu obalu. Raznolika čeljad, putnici namernici, trgovci, crkveni ljudi, iscelitelji i prevaranti, avanturisti, glasnici, gazde, seljaci, zanatlije, smutljivci i mnogi drugi, zaustavljali su se, silom prilika, u višegradskoj kasabi, čineći od nje stecište različitosti. Tu su oni, jedni pored drugih, provodeći dane i noći na obalama reke, u iščekivanju da se voda smiri, trošili dane u iću i piću, u šenlučenju, šali i smehu, uz zvuke defa i zurli, u zanosu, pesmi, šegi i dertu.
Varoš na desnoj obali reke nastala je na uzvisini, na obroncima strmog brega. Bio je to Stari grad, utvrđenje iz vremena procvata bosanskog kraljevstva, koji je podigla moćna i razgranata porodica Pavlovića i koji je po njima i dobio naziv Pavlovina. Podno Pavlovine nalazila su se hrišćanska naselja Mejdan i Bikavac, a na prostoru između Drine i Rzava, gde se razvila višegradska kasaba, bile su njive kroz koje je prolazio drum sa drvenim starinskim hanom, kolibama i vodenicom.
Podno Starog grada, na nepristupačnim stenama nad Drinom, nalaze se, još i danas, ruševine jedne kule koja je u davna vremena služila kao osmatračnica. Okruglih, debelih, kamenih zidova, ona je, prema legendi, bila povezana sa donjim gradom širokim, usečenim hodnikom. Narod je kulu nazivao „kulom Kraljevića Marka“ i, po starom predanju, u njoj je za turskoga vakta bila tamnica, a sa dolaskom austrijske uprave unutrašnjost kule bila je zatrpana kamenjem, da se u njoj ne bi skrivali hajduci i odmetnici.
Ispod Markove kule, kako piše Ivo Andrić u višegradskoj hronici, vide se okrugle udubine, sve dve po dve, u pravilnim razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne veličine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod mrkom zemljom i rastinjem. Deca, koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao zemlja, a konji su bili, kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljević Marko tamnovao gore u Starom gradu pa pobegao iz njega, spustio se niz brdo i preskočio Drinu, na kojoj tada nije bilo ćuprije. A turska deca znaju da to nije bio Kraljević Marko nit’ je mogao biti (jer otkud vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato prezirao skele i skeledžije i preskakao reke kao potočiće. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubeđeni u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je ikad iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.
Nešto dalje, na Rzavu, prema Srbiji, nalazio se stari srednjovekovni grad Dobrun, koji je, kako je narod verovao i prenosio s kolena na koleno, podigla „prokleta Jerina“, žena srpskog despota Đurđa Brankovića. Ruševine toga grada, koji su, zapravo, izgradili vlastela Pavlovići i o kojem Andrić govori u pripoveci „Izlet“, postoje još i danas. Sa jedne strane vide se gradska vrata i kula stražarnica. Mnogobrojne legende iz višegradskog kraja, pripovedajući o padu dobrunskoga grada, vele da je srednjovekovni Dobrun bio dobro utvrđen i neosvojiv, da je, naseljen dobrunskom gospodom, bio čvrsta hrišćanska brana pred turskom najezdom, ali da ga je, kako je to često bivalo, na prevaru Turcima predao jedan domaći hrišćanin, kmet Jovan Kalauz. Za to nedelo od sultana na poklon dobio je čitavo Dobrunsko polje. Višegradska čaršija, pred gradnju mosta, bila je sabijeno, malo naselje, sastavljeno od niskih, skromnih kućeraka, pokrivenih drvenim krovovima. Krivudavi, razlokani sokaci povezivali su mala, najčešće uboga staništa od ćerpića sa ćepencima. Nema možda grada u svoj Bosni, koj bi bio tako razrušen i zapušten, tako da putnika sjeta hvata, kad gleda te ruševine na tako zgodnu i lijepu mestu, beleži list Vijenac zabavi i pouci iz 1878. godine.
I, odista, lepota i raznovrsnost krajolika – strme, divlje i ljute stene koje se obrušavaju u Drinu, s jedne strane, te pitomi, blagorodni proplanci sa ispašama, voćnjacima i šumarcima, sa druge, oštra i mračna brda što zatvaraju vidik i sapinju duh, ali i plodne njive višegradske župe koje su bogato rađale, formirali su duh višegradskog čoveka. Taj poseban mentalitet Višegrađana, izatkan suprotnostima, Andrić je najbolje opisao u romanu Na Drini ćuprija: Ne može se poricati da su Višegrađani od davnina važili, u poređenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni uživanjima, i brzi na trošak.
Njihova varoš je na povoljnom položaju, okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nađe neki gazda štediša i kućanik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali višegradska voda i vazduh su takvi da se već njegova deca rađaju otvorene ruke i raširenih prsta, i podležući opštoj zarazi rasipnosti i bezbrige žive sa devizom: „Drugi dan, druga i nafaka.“
Tu narodnu izreku iz višegradskog kraja Andrić je citirao često, smatrajući da najslikovitije govori o mentalitetu, duševnom sklopu i razumevanju života njegovih sugrađana. Tako je jednom prilikom Meši Selimoviću ispričao angedotu iz detinjstva: majka mu je, kao devetogodišnjem dečaku, dala jedan novčić, koji je on odmah potrošio na bombone, pa kad ga je mati upitala gde je novac, on joj je odgovorio: „Drugi dan, druga i nafaka“. Zbog te lakomislenosti i nepromišljenosti dobio je od nje batine.
Budući da se varoš svila na samoj granici, u Višegradu nije bilo nikada ni mnogo tišine ni mnogo mira. Ta stalna nesigurnost, ratovi, pohare, poplave, uticali su na mentalitet kasabalija. Višegrađani su poseban svet, ponekad povučen i zatvoren u sebe, a nekad pak izuzetno iskren i otvoren. Ovi ljudi zaista nose „srce na dlanu“, kaže Andrić o svojim sugrađanima u jednom intervjuu.
A u višegradskoj hronici, tipičnog stanovnika varoši na Drini Andrić opisuje ovako: Neumerena ljubav prema ženama, sklonost ka piću, pesmi, skitnji ili dokonom maštanju pored rodne reke. A čovekova sposobnost je ograničena u svemu, pa i u tome. Stoga se strasti u njemu sukobljavaju, potiskuju, i često potpuno isključuju jedna drugu. Prema predanju na koje se oslanja pisac u višegradskoj hronici, jednom je Starina Novak, vremešan, iznemogao i spreman da se povuče iz hajdučije, podučavao Dijete Grujicu kad je trebalo da ga zameni: Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naiđe. Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džemadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je Fočak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu i poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogatičanin. Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prođe; to je Višegrađanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži.
Takav je bio Višegrad u času kada je Mehmed-paša Sokolović, sećajući se porekla, roda i zavičaja, odlučio da, kao svoju zadužbinu, podigne na Drini ćupriju.
Od trenutka kada su prvi kamenovi za ćupriju počeli da se tešu, život sa obe strane Drine počeo je da vri, naselja na obe obale stadoše da se roje. Narod je živeo uz most, za most i od mosta, svoju sudbinu vezivao za to čudesno mesto susretanja karavana i vojski, osvajača, avanturista, fantasta i svakovrsnih putnika, što sreću traže na raznim krajevima sveta. Kasaba sa čaršijom sa desne strane Drine razvila se i ojačala, a život u njoj postajao je sve življi, sređeniji i bogatiji. Duž leve obale nikao je i drugi deo varoši, raštrkano naselje sa malim kućama. U jednoj od takvih skromnih kuća sa bašticom, budući pisac proveo je rano detinjstvo.
(izvod iz knjige)
