U podnožju jedne stene Usovičkog potoka dimi se vatra. To Mića, brigadni kurir, pokušava nešto da spremi za večeru. Lune i ja pođosmo da ga obiđemo.
— Šta radiš, Mićo — obrati mu se Lune.
Mića drži nož u ruci i obilazi oko ubijenog komordžijskog konja.
— Eto, malopre ga ubi bomba, žao mi ga je, a gladni smo.
— Pa mrtav je, šta ga imaš više žaliti.
— Istina, mrtav je, ali, vi znate kako nas je dobro slušao — dodade žalosno Mića.
Taman smo malo raspirili vatru i komadići mesa, nanizani na štapiću, počeli da mirišu, kad se pojaviše avioni. Verovatno su privučeni dimom i bombe su počele da se survavaju u duboki potok. Jedna udari u stenu iznad nas pa odbivši se eksplodira desetak metara dalje. Mi se pogledasmo, ali čim avioni odoše nastavismo s poslom.
Pred podne stigosmo na Milinklade. Ovde je 1. bataljon; 4. je ispred Košura, a 2. i 3. su negde kod Vrbniče. Nas dvojica, Sredoje i ja, raširili smo šatorsko krilo ispod jedne razgranate bukve i legli. Oko nas leže drugovi iz 1. bataljona. Tek što smo legli a dođe kurir.
— Zovu vas komandant i komesar brigade — saopšti nam.
Pogledah šatorsko krilo na kojem sam se bio udobno namestio pa sam pomislio, neka ga, vratiću se. Tek što smo prišli isturenom kamenjaru, a s pravca Zelengore pojavi se devet »štuka«. Mi smo potrčali da bismo se zaklonili. One su napravile jedan krug i prvi avion se usmeri na naš kamenjar. Pogledao sam u jedno udubljenje između kamenja, bilo bi zgodno da se tu zavučemo, ali jedna žućkasta zmija leži u uglu i posmatra me. Ovo je njena kuća. U tom prva bomba zagrmi, zmija šmugnu, a ja zauzeh njeno mesto.
Opasnost nam je .pretila sa svih strana, ali zasad je najnesnosnija ova iz visina. Kad istrošiše bombe i isprazniše mitraljeske redenike, »štuke« se sviše u formaciju i žurno odoše da se odmore i pripreme za novi napad. Mi smo stigli na sastanak i saznali za pokret i za naređenje Vrhovnog štaba o zakopavan ju teškog oružja.
— Znači, situacija je stvarno teška, kad drug Tito donosi ovakvu odluku, — kaže mi Lune dok smo se razilazili.
Pošao sam po svoje šatorsko krilo, kad tamo mesto njega zjapi široka jama; okolo polomljene grane i iskasapijena tela mrtvih drugova.
Kako koji dan dođe, borbe su sve žešće. Napadi neprijatelja su sve ogorčeniji a naša iznurenost od svakodnevnog izgladnjavanja sve veća. Čini mi se da je gladovanje dostiglo vrhunac. Sve više osvajaju misli: kakvo bi uživanje bilo naići na njivu zrelog žita. Hleb, to je i u snu neostvarljiva želja.
Lakše nam je kad se branimo nego kad napadamo, jer pri odbrani ne moramo praviti pokrete. Inače, mi smo uvek napad pretpostavljali odbrani.
Oko podne je otpočeo napad sa svih strana. Izvodio se sa dosada neviđenom žestinom. S Košura, u nekoliko talasa, neprijatelj napada .prema Milinkladama, a i na Barama 2. dalmatinska brigada ima pune »ruke posla. Tamo grmi. Očito je da Nemci koncentričnim udarom na oba boka pokušavaju da preseku prolaz i spreče nam dalji proboj.
Sve njihove napade s Košura odbili smo s 1. i 4. bataljonom, i to tako uspešno da ih je za izvesno vreme prošla volja da napadaju. Borci su ih pustili na blisko odstojanje pa onda ošinuli po njihovom streljačkom stroju. Ono što nije poginulo pobeglo je nazad i sad, bacačima i artiljerijom, nemilosrdno tuče po obroncima Ozrena. Sigurno će skoro doći i avioni. Na Barama, izgleda, situacija nije dobra, eho borbe se stalno približuje, te se po tome vidi da Nemci tamo imaju uspeha.
Da bi sa te strane zaštitili ovu jedinu stazu koja vodi preko Milinklada, deo snaga je otišao na Tisovo brdo. Nešto kasnije pucnjava se udaljila. Izgleda da su Dalmatinci uspeli da odbace neprijatelja. Mi smo nastavili pokret preko Hrčavke i dalje uz Debelu ravan ka Lučkim kolibama.
Dragojlo i dalje vuče svoj topčić. Taj mali top je mezimče brigade. Oteli smo ga na Jajcu prošle godine i puno puta bio nam je od velike koristi, a naročito u borbama na Livnu i Brežici. Dragojlo je uspeo da uveri štab brigade da neće dozvoliti da top neoštećen padne neprijatelju u ruke a isto tako da nam neće ometati brzinu pokreta.
Svi podaci koje smo dobili potvrđuju da neprijatelju stižu nova pojačanja od Sarajeva. Mi to i osećamo po sve snažnijim napadima na nas. Trebalo bi da se brže probijemo ali iznurene jedinice ne mogu. Pa ukoliko bi one i mogle, sporo pristizanje ranjenika usporava proboj.
Deseti jun. To mi je najteži dan od početka rata, iako napad neprijateljskih jedinica na našu brigadu nije bio tako izrazito jak kao juče.
Na nas, razmeštene po šumarcima oko Lučkih i Vrbničkih koliba, sručio se strahovit udar avijacije, artiljerije i minobacača. Od eksplozije tolikih bombi pucalo je, grmelo, stvorio se takav pakao da čovek ne može verovati da tu još ima živih ljudi. Verovali smo u 4. proletersku brigadu koja je ogorčeno branila položaje na Ljubinom grobu ali nas je njena sudbina brinula, jer smo po jačini borbe mogli dobro da ocenimo u kakvoj se teškoj situaciji nalazi.
Jedva smo čekali noć i pokret da idemo odavde pa bilo kuda. Tek predveče borba na Ljubinom grobu malo se utiša. Težak i tužan izveštaj stiže. Gotovo cela četa pala je braneći ove položaje. Nekoliko preživelih drugova moralo je da se povuče s položaja, ali ni Nemci nisu imali snage da ih posednu. Izginuli su i oni u tolikoj meri da su, takođe, morali da se povuku. Ostala je ugažena prolećna trava, smrvljena i krvava.
— Večeras se probijamo — obavesti nas Lune.
— Večeras se probijamo — obaveštavaju borci jedan drugoga u prolazu. Svima je milo što se kreće iz ovog pakla.
Probijamo se u dve kolone. Glavnina: leva kolona — 4. crnogorska, Majevička, 7. krajiška. S njima ide i Vrhovni štab. Oni se probijaju pravcem kojim se prošle noći probila 1. divizija, prema Balinovcu.
Naša desna kolona u sastavu: 2. dalmatinska,
6. istočnobosanska i naša 2. proleterska brigada. Probijamo se preko Vrbniče ka platou Zelengore i Ratkovcu. Naša brigada je u prethodnici.
Nije nam ovo prvo probijanje iz obruča. U ovoj ofanzivi još od Vučeva mi se stalno probijamo. Na Vučevu smo probili prvi obruč, a na Sutjesci drugi. Ovo probijanje moglo bi biti treće, ali s obzirom na to da smo dosad uvek stizali da stvorimo dovoljno široke breše i vodili borbe, uglavnom na bokovima breša, to su za našu brigadu proboji bili lakši. Ali ovde neprijatelj je postavio obruč svuda okolo i pokušava da taj obruč stesni što je mogućno više i da nas tako uguši. Zato je ovo probijanje najteže. Ipak, samo da se krene i to što pre.
Krenuli smo kad je mrak već dobro pokrio zemlju i dok su se po nebu jurili oblaci.
Naređena je najveća tišina. Niko ne zna gde je neprijatelj. Može iza svake bukve da plane rafal. Zato idemo pažljivo. Pokušavamo da ocenimo na kom odseku noćas nema neprijatelja. Dosta smo se sporo spustili ka Vrbničkoj reci. Ko izgubi vezu mora da ćuti i da se snalazi po tragu. Veza… veza. .. nije se smelo čuti, te su komordžije ono malo konja što je preživelo terali da idu brže da ne bi izostajali.
Sviće zora. Spuštamo se u neki potok.. Kolona polako prelazi i počinjemo da se penjemo uz vrlo strmu stranu. Magla pokrila dolinu. Ne možemo da ocenimo gde se nalazimo. Ali, čim se magla malo razvukla udesno, ugledali smo na padini kuće sela Vrbniče. Nemci su nas primetili i »šarci« počeše da nas zasipaju vatrom. Grupa Nemaca je potrčala da bi pre nas zaposela kosu Stružinskog brda. Naša je prethodnica upinjala poslednje snage da na brdo izbije pre njih. Borba je oštra. Ne obazirući se na neprijateljsku vatru pokret se nastavlja i kolona vijuga uz brdo.
— Brže, brže drugovi — žurimo borce da bi pre Nemaca stigli na kosu.
— E, kad bi imali snage — odgovaraju nam oni, a njihova ispijena lica potvrda su teških borbi i gladovanja proteklih dana.
Borba otpoče na celom odseku proboja. Na vrh Stružinskog brda stigli smo gotovo istovremeno i mi i Nemci. Istovremeno odjeknuše rafali njihovih »šaraca« i eksplozije naših ručnih bombi. Njima stižu pojačanja od Vrbniče a mi izbijamo jedan po jedan iz potoka. Kako ko pristiže — borci i starešine — razvija se u streljački stroj. Ovog puta Nemci nisu izdržali naš napad. Bombe su odnele pobedu nad »šarcima«.
Prikupili smo se na jednom pošumljenom uzvišen ju koje se zove Veliki Grebac. Svuda okolo čuje se borba. Za kratko vreme natrčalo je na nas nekoliko grupa Nemaca. Neki su bežali ispred crnogorskih bataljona, a bilo ih je koji su bežali a da ih niko nije ni gonio već samo što se čula borba na sve strane. A možda su bili razbijeni još juče od 1. divizije, pa su se izgubili po ovim nepreglednim šumama. U nekoliko takvih okršaja poginulo nam je nekoliko drugova. Istina, nisu ni Nemci olako prošli. Borbe su bile žestoke, sudari iznenadni, te je dolazilo do gušanja i do borbe noževima. Ocenili smo da se u ovakvoj situaciji jedinica treba da drži na okupu, jer se tako ima najviše snage pa ma otkud neprijatelj napadao.
Oko podne krenuli smo dalje. Put nas je vodio preko livada i pašnjaka prošaranih četinarima. Sunce pripeklo te ovako neispavani i bez hrane jedva se krećemo. Kod jednog potoka koji protiče kroz široku livadu stali smo da se odmorimo. Sa čela gledamo začelje brigade. Prilično nas je istanjila ova ofanziva. Mnogo je drugova progutala, mnogo ih je ostalo po brdima i uvalama oko Vučeva, Košura, Sutjeske i pored bistre Hrčavke. Oni su pali a borba za slobodu se nastavlja.
Ko je prvi počeo ne znam, tek jedan po jedan svi smo po livadi tražili travke, one za koje smo smatrali da se mogu jesti, da bi bar malo utolili glad.
— Hajde, šta ovo radimo, treba da krećemo — prekide nas Krcun.
I kolona nastavi put. Zanoćili smo na Ratkovcu…
Nikola Ljubičić
