Golih ruku, dodajem saća.
Smeje se čovek u belom, goloruk,
Od gaze su naše rukavice prikladne i slatke,
Vratovi naših članaka ljiljani odvažni.
On i ja,
Hiljadu je pravilnih ćelija između nas,
Osam saća punih žutih ćasa,
I košnica sama je šolja od čaja,
Bela s ružičastim cvetovima,
S ljubavlju velikom je išarah,
Misleći: „Slast, slast.”
Rasplodne ćelije sive kao fosilne školjke
Plaše mene, izgledaju tako stare.
Šta ja to kupujem, crvotočni mahagoni?
Ima li tu uopšte matice?
Ako je tu, ona je stara,
Krila su njena dva šala poderana, dugo njeno telo
Otrcani pliš –
Jadno je nago, nimalo kraljevsko, pa i sramno čak.
Stojim u povorci
Krilatih, sasvim običnih žena,
Robija meda.
Ja nisam ropkinja
Iako godinama sam prašinu jela
A tanjire brisala gustim svojini vlasima
I videla posebnost svoju kako hlapi,
Tužna rosa s opasne kože.
Hoće li mrzeti mene,
Te žene što samo hitaju,
Čije su vesti trešnja u cvatu, stasala detelina?
Skoro da je svršeno.
Ja sam glavna.
Evo moje sprave za med,
Radiće ona bez razmišljanja,
Otvarajući se, u proleće, poput revnosne device
Da pretraži zapenušane krunice
Kao što luna, zbog praha boje slonovače, pretražuje mora.
Neko treći posmatra.
Ničeg on nema s pčelarem ili sa mnom.
Sad je nestao
U osam velikih skokova, veliki žrtveni jarac.
Evo njegove papuče, evo i druge,
A evo i četvrtastog belog platna
Što nosio ga je namesto šešira.
Bio je ljubazan on.
Znoj njegovih napora kiša je
Što svet ka plodu vuče.
Pronašle su ga pčele,
Na usnama mu se kao laži roje,
Mrseći crte njegovog lica.
Mišljahu one da smrt je vredna toga, ali ja,
Moram jedan bitak da povratim – maticu.
Mrtva je, spava li?
Gde li je bila,
S telom svojim lavlje riđim, krilima od stakla?
Leti sad ona
Strašnija no što je ikad bila, riđa
Brazgotina na nebu, riđa kometa
Ponad mašine što ju je usmrtila –
Mauzolej, kuća od voska.
Silvija Plat
6. oktobar 1962.
Ciklus pesama o pčeli iz zbirke Rani odlazak (izabrane pesme)
prevod Ljiljana Đurđić
