Povodom novog prevoda Pisama nemačkom prijatelju1
Svoja Pisma nemačkom prijatelju Kami je, kako sam kaže, pisao u posebnim okolnostima, za vreme nemačke okupacije; prvo je, pisano u julu 1943. godine, objavljeno u Revue Libre a drugo, pisano u decembru 1943. objavljeno je početkom sledeće godine; te, 1944, pisana su i dva preostala pisma, ali nisu objavljena sve do 1948. godine kada su se našla između korica knjižice u Galimarovom izdanju.
Francuski izdavači nisu za ove tekstove pokazali posebno interesovanje, pa se knjiga pojavila ponovo tek 1967. opet kod Galimara. U međuvremenu, pojavilo se italijansko izdanje za koje je Kami napisao veoma indikativan predgovor. Valja još pomenuti da ni francuski kritičari i Kamijevi biografi nisu bili skloni da u ovim Pismima vide nešto bitno za Kamijevu misao ni za evoluciju te misli (mislim na opsežne biografije pisca Stranca i Mita o Sizifu od Lotmana i Olivijea Toda, a posebno na inače izvrsnu knjigu Morvana Lebeka, prevedenu nedavno i kod nas).
Međutim, Pisma su veoma indikativna ne samo kao veoma važna karika u Kamijevom misaonom razvoju, što je pokazao Nikola Milošević u jednom davnom eseju iz 1958. godine, već i kao Kamijevo trajno aktuelno i nezaobilazno tumačenje tema i pojmova kao što su nacionalizam, patriotizam, rat, zatim smisao, viši smisao, apsurd, lucidnost itd. Naši izdavači su veoma dobro razumeli i trajnu aktuelnost Kamijeve misli i nesumnjivu potrebu ovog našeg aktuelnog trenutka, pa su objavili nove prevode Kamijevih dela i jednu studiju o njemu.2 Nesumnjiva potreba ovog vremena u kome živimo je podsećanje na misao i spise Albera Kamija, koji je kao moralista i čovek svoga vremena zapravo uvek prisutan kao mislilac za sva vremena, pogotovo ona koja nazivamo kriznim.
Međutim, na žalost, još nema na našem jeziku Kamijevih Actuelles III (Alžirska hronika).
To su zapravo članci koje je Kami objavljivao u danima alžirske krize u Ekspresu i koje su svojevremeno izazvale veliku pažnju i ne manje kontroverze. Objavljene su, skupljenje, najpre u Sveskama Albera Kamija (br. 6) sa komentarima Žana Grenijea a zatim i u posebnom, Galimarovom, izdanju. Poznato je da je Kami pisac koji se veoma živo interesovao za politička pitanja a kada je reč o Alžiru, kako je lepo rečeno (Olivije Tod), njegove zelene oči bi – potamnele. Svoje Alžirske hronike Kami je pisao sa strašću neposredno zainteresovanog saučesnika i sa lucidnošću pomnog posmatrača. Njegovi članci su nesumnjiv i dragocen doprinos razumevanju jedne prevashodno političke teme koja je obuhvatila i etičke i istorijske aspekte, i osetljivosti, svaka isključivost, inače toliko prisutna, nije bila poželjna. Reč je o odosima među ljudima koji su pripadali različitim kulturama i tradiciji, čiji su se interesi razilazili a koji su opet živeli na istoj teritoriji i koji su morali da nađu zajednički jezik. U svom stavu da je moguć zajednički život i da u tom pravcu treba tražiti rešenje Kami je uglavnom ostao usamljen, i sa obe strane kritikovan.
Toj temi posvećena je i jedna Kamijeva pripovetka iz Izgnanstva i kraljevstva u kojoj je upotrebljena reč pustinja: u njoj se našao junak te priče koji se založio za takvo rešenje. Mržnja i nerazumavanje, u čijem je osnovu uzajamno nepoznavanje i nepoverenje, preovladali su. Kami i njegovi malobrojni istomišljenici nisu mogli sprečiti sukob koji je doveo do otcepljenja. Kamijevi argumenti i, posebno, njegova dobra volja i osećanje koje je uvek imao na umu – možda bi dobrodošli pri rešavanju svake slične situacije, a mi je trenutno imamo u našoj zemlji. Zato bi prevođenje i objavljivanje Alžirskih hronika na srpskom jeziku bilo poželjno.
Ali, da se vratimo, bar ukratko, Pismima nemačkom prijatelju. U Mitu o Sizifu Kami kaže da je apsurd u suštini – Lebeka, sa iscrpnom bibliografijom prevoda Kamijevih dela i literaturom na jezicima bivših jugoslovenskih naroda koju je sačinio Dobrilo Aranitović.
Razdvojenost, nesklad ili, slobodnije rečeno, nesastavljiva raspuklina između sveta i čoveka! Nije, dakle, apsurd ni u svetu ni u čoveku, već u njihovoj uzajamnoj suprotstavljenosti i nesaglasnosti. Naime, u svojoj nostalgiji za jedinstvom i gladi za apsolutnim, čovek saznaje da svet nije sačinjen za njega, da u svetu ovakvom kakav je nesavršen, prepun izopačenosti i potpuno ravnodušan prema potrebama čovekovim, ne može zadovoljiti svoje osnovne težnje (svoju misao Kami je ilustrovao situacijom u dramama kao što su Nesporazum i Kaligula). Zato čovek, koji mora biti lucidan, dolazi do saznanja da ništa nema smisla. Ovakva formulacija, zbog svoje logičke manjkavaosti, doneće Kamiju izvesne teškoće; verovatno bi bilo bolje reći (i to bi bilo više u duhu njegove prave misli, da se ništa u ovom svetu ne može ostvariti, ni ono što potiče iz loših, ni ono što potiče iz dobrih namera). Međutim, u polemici sa nemačkim prijateljem koji nije Nemac već nacista (to je bitna razlika!) i čije je osnovno svojstvo da slepo teži veličini svoje zemlje ne obazirući se na upotrebljena sredstva pri postizanju tog cilja, Kami upozorava da postoje razni stupnjevi, tačnije razni kvaliteti smisla, da iskaz ništa nema smisla nije diferenciran a da posebne ratne okolnosti, dakle konkretna situacija, koje provociraju polemiku među bivšim prijateljima, ukazuju na potrebu da se tom pojmu smisla priđe diferencirano. Kad, dakle, Kami u Pismima kaže da postoji viši smisao i poziva se na osećanje a ne na logiku, on misli da nešto ima ili nema smisla ali ne uvek u istoj meri i na isti način; prema tome, ako je u načelu iluzornost nostalgije za apsolutnim razlog i suština apsurda, u svakoj konkretnoj situaciji stepen i kvalitet tog apsurda je različit, zavisno od načina na koji se taj apsurd doživljuje; lucidan pogled na stvarnost je upravo onaj pogled (o čemu, istina, formulacija u Mitu o Sizifu nije vodila računa) koji diferencira, koji odvaja ono što je etičko i sklono životu od onoga što služi zlu i uništenju (ovu diferenciju Kami uspostavlja u Pismima i to je jedna od osnovnih teza ovog spisa).
Razlika između naciste i slobodnog čoveka baš je u tome što prvi zna samo da uništava a drugi razmišljanjem i selektiranjem argumenata dolazi do saznanja iz koga se rađa ubeđenje o spostvenoj dužnosti. S druge strane, i nacista i slobodan čovek svesni su iluzornosti nostalgije za apsolutnim, ali dok je za nacistu to irelevantno jer je on vođen iracionalnim ciljem, dotle je slobodan čovek večno u poziciji Sizifa koji se uprkos svom znanju ipak nada.
Valja skrenuti pažnju i na predgovor Nikole Miloševića i pogovor prevodioca Đorđa Trajkovića.
Dok Milošević, izvanredni poznavalac i dela Albera Kamija i tumač izvesnih nesaglasnosti u delima pojedinih mislilaca i književnika, ukazuje na logičke teškoće na koje nailazi Kami pokušavajući da usaglasi svoju filosofiju apsurda sa implikacijama koje iz nje proizilaze u jednoj konkretnoj situaciji, kakva je bila nemačka okupacija Francuske, dotle Trajković saopštava svoj utisak koji je imao u susretu s piscem kakav je Kami.
U tekstu Prevazilaženje apsurda Milošević govori o složenom prepletu psihologije i filosofije apsurda kako se manifestuje u Mitu o Sizifu i Strancu, delima objavljenim pre Pisama; govori, zatim, o teškoćama sa kojima se Kami suočava kada želi da ospori poziciju svog oponenta kome je, prema zanimljivom Miloševićevom tumačenju, pisac Mita o Sizifu ,,pripisao sopstvenu filozofiju apsurda i spojio s praktičnim implikacijama nacističke ideologije”.
Milošević još napominje da je Kami, kao i njegov književni junak Merso, bio duboko afektivno vezan za sopstvenu filosofiju apsurda i da u ovom spisu nije mogao da ponudi logičke argumente već samo ,,snažno osećanje pravde”. I dok Milošević svoju nemilosrdnu analizu završava rečima da Pisma predstav aju podsticaj i zanimljivo štivo za svakog mislećeg čoveka pogotovo u ovom trenutku kada se senka rata nadvila i nad nas, dotle Trajković, u tekstu koji je naslovio sa Kami i ja, ističe:
,,Vrednost jedne knjige samo je delom u onome što ona kaže – znatno veća vrednost je u reakcijama čitalaca na nju, u razmišljanjima na koja ih navede, u ljudskom izazovu koji im postavlja. Lično, priznajem samo knjige koje su morale biti napisane, slike koje su morale biti naslikane… U njima počiva snaga ljudskog duha. A ova knjiga je morala biti napisana.”
Napisano iz duboko opravdanih unutrašnjih razloga, Kamijevo delo se bavi temama kao što su nacizam, patriotizam, nacionalizam, humanizam i sl. Valja zapamtiti rečenicu iz predgovora italijanskom izdanju: ,,Ja suviše volim svoju zemlju da bih bio nacionalista” i poslušati tačne reči Trajkovićeve iz pogovora: ,,Patriotizam, u svom duboko ljudskom smislu u kome je u Pismima predstavljen, jeste osećanje i stav koji nas vode putem ljudskog napretka.” Pisana za svoje vreme, ova knjižica Albera Kamija je u stvari knjiga za sva vremena.
Jer, Kamijeva formula ljubavi s razlogom pledira za jedan humanizam pune usaglašenosti sredstava i ciljeva, za jednu etiku natopljenu emocijom i prožetu nadom ali lišenu strasti i slepe vere, ispunjenu osećajnošću i osećanjem dužnosti ali oslobođenu sentimentalnosti i povodljivosti.
U ljubavi prema domovini i prema drugome ostati svoj i zadržati lucidnost i kreativnost – to je
Kami i na tome počiva njegova svesna opredeljenost za istinu. To je Kamijevo osećanje pravde3 kao krajnji argument njegovog otpora silama zla oličenim u nacističkoj ideologiji u uslovima opšte apsurdne situacije.
Nikolaj Timšenko
Bagdala, broj 439/1998.
1 Pisma jednom nemačkom prijatelju bila su dostupna našem čitaocu u okviru Odabranih djela Albera Kamija, knj. 5 u izdanju Zore, Zagreb 1971; drugo izdanje 1976. Ovo je prvo srpsko izdanje: Alber Kami, Pisma nemačkom prijatelju. Prevod i pogovor Đorđe Trajković, predgovor ,,Prevazilaženje apsurda” Nikola Milošević, Klio, Beograd 1988.
