– Kaži mi, pošto si gore, Ignasio, ako čuješ kakav šum ili ako spaziš neko svetlo.
– Ne vidi se ništa.
– Biće da smo već blizu.
– Da, ali ništa se ne čuje.
– Dobro gledaj!
– Ništa se ne vidi.
– Kuku tebi, Ignasio.
Puzajući preko kamenjara, duga, crna senka dvojice ljudi kretala se gore-dole, smanjivala i izduživala dok je grabila duž obale potoka. Senka beše jedinstvena, teturava. Poput nekog okruglog bleska, mesec se pomaljao iz zemlje.
– Mora da već stižemo u to selo, Ignasio. Pošto su ti uši slobodne, pazi na lavež pasa. Seti se šta su nam rekli: Tonaja je tik pod gorama, a prevalili smo je već pre nekoliko sati. Priseti se, Ignasio.
– Istina je, ali ništa živo ne vidim.
– Umaram se.
– Pa, spusti me.
Stari je uzmicao sve dok se nije oslonio na neku stenu i tu se ponovo naprtio kako valja, ne spuštajući teret sa ramena. Mada su mu noge klecale, nije želeo da sedne, pošto posle ne bi mogao opet da podigne telo svoga sina kome je – tamo daleko, pre toliko sati – pomogao da mu se popne na leđa. I tako ga je odonda nosio.
— Kako ti je?
— Loše.
Govorio je retko. Svaki put sve manje. Ponekad se činilo da spava. Ponekad – da cepti od zime. Drhtao je. Znao je da mu se sin sav trese jer bi mu se njegove noge poput mamuza zarivale u slabine a drhtanje bi se i na njega prenosilo. Sklopljene oko njegovog vrata, sinovljeve ruke bi mu drmale glavu kao neku zvečku.
Stiskao je zube i onda pitao, kad bi svemu došao kraj:
– Boli li te mnogo?
– Pomalo – odgovarao je ovaj.
Prvo mu je rekao: »Spusti me ovde… Evo, ovde me ostavi…
Idi dalje sam. Ja ću te već sutra dostići, čim se malo oporavim.«
Rekao mu je tako, brat-bratu, jedno pedeset puta. A sada čak ni to nije ponavljao.
Mesec je bio tu, tik pred njima. Veliki, šareni mesec koji im je punio oči svetlošću i još više istezao i zatamnjivao senku na zemlji.
– Više ne vidim ni kuda gazim – govorio je.
Ali, niko mu nije odgovarao.
Onaj drugi – tamo odozgo, sav obasjan mesečinom, bezbojnog, beskrvnog lica, odražavajući neku neprozirnu svetlost. A on, ovde dole.
– Ču li me, Ignasio? Kažem ti da ne vidim dobro.
A onaj gore je i dalje ćutao.
Nastavio je da korača i da posrće. Povijao se, a onda ispravljao da bi opet počeo da se povija.
– Nije ovo nikakav put. Rekli su nam da je Tonaja tik iza brda, a brdo smo prošli. Niti se Tonaja vidi niti se čuje išta što bi nam dalo nađe da je u blizini. Zašto, bre, nećeš da mi kažeš šta se vidi odozgo, Ignasio?
– Spusti me, oče.
– Je l’ ti loše?
– Da.
– E, vala ću te odneti u Tonaju. Tamo ima da nađem nekog da te vida, a pričaju da postoji i neki lekar. Njemu ću da te odnesem. Nosio sam te satima i neću da te tek tako ranjenog ostavim ovde negde, da te svaka šuša dokrajči.
Malo se poveo. Krenuo je dva-tri koraka levo-desno i ponovo se ispravio.
– Odneću te u Tonaju.
– Ama, spusti me.
Glas mu se sasvim utiša, postade jedva čujno mrmljanje:
– Samo malo da se opružim.
– Spavaj ti tamo gore. Na kraju ću morati da te nosim vezanog.
Skoro plavičast na vedrom nebu. mesec se sve više peo.
Orošeno znojem, starčevo lice je bilo puno svetlosti. Zaklonio je oči da ne gleda pravo, jer glavu – čvrsto sputanu među sinovljevim rukama – nije mogao ni da pomeri.
– Sve ovo što petljam ne radim zbog tebe! Činim to za tvoju pokojnu majku, jer si joj bio sin. Eto, zato to radim. Ona bi mi zamerila da sam te se ratosiljao tako ranjenog tamo gde sam te zatekao i da te nisam naprtio da te dovučem do nekog ko će da te izvida, kao što sad radim. Ona me pokreće na sve ovo, ne ti. Prvo i prvo, jer ti baš ništa ne dugujem sem žive muke, večitih poniženja i bruke.
Preznojavao se dok je govorio. Noćni lahor mu je sušio znoj, a povrh starog, oblivao bi ga novi.
– Grbaču ću sebi da prebijem, ali ću stići s tobom u Tonaju da ti viđaju ove rane što si zadobio. A, opet, zacelo znam da ćeš opet krenuti lošim putem, čim prezdraviš. Ali, to se mene već ne tiče, samo ako odeš dovoljno daleko da za tebe više ne čujem. Eto tako… Jer, ti za mene više nisi nikakav sin. Prokleo sam svoju krv što u tebi teče. Mesto gde si me dotakao sam prokleo. Rekao sam: »Dabogda mu se usirila krv što mu dadoh!« Eto, to sam kazao kad doznadoh da se potucaš drumovima, živeći od pljačke, ubijajući ljude… I to dobre ljude. A da je tako, dobar ti stoji moj kumašin Trankilina, onaj što te krstio, što ti ime dao. I njega je dopala zla kob da na tebe nabasa. Tada rekoh: »Ovaj ne može da bude moj sin.«
– Gledaj, vidiš li nešto? Da ne čuješ? Sa visine ti to možeš, jer sam ja kao gluvać.
– Baš ništa ne vidim.
– Gore po tebe, Ignasio.
– Žedan sam.
– Strpi se. Mora da smo već u blizini. Valjda su pogasili sva svetla u selu jer je još mrkla noć. Ali, barem bi mogao da čuješ lavež pasa. Načulji uši.
– Daj mi vode.
– Nema ovde vode. Nema ničeg sem kamenja. Strpi se. Ama, i kad bi bilo čega, ne bih te spustio da se napiješ. Nikog nema da mi pomogne da te opet naprtim, a ja sam ne mogu.
– Grdno sam žedan i mnogo mi se spava.
– Sećam se tvog rođenja. Ovolišni si bio! Budio bi se od gladi i jeo bi da se opet uspavaš. A majka te je nalivala vodom jer si već posisao sve mleko. Bio si nezasit. I pomaman. Nikad nisam pomišljao da će ti vremenom ta pomama udariti u glavu… Ali, tako ispade. Tvoja majka, nek’ joj je laka crna zemlja, želela je uvek da odrasteš jak. Verovala je da ćeš biti njen oslonac kad odrasteš. Samo je tebe imala. Kad je trebalo da rodi drugo, dete ju je ubilo. Da je još živa, u ovakvim prilikama ti bi je još jednom dotukao.
Osetio je da čovek koga je uprtio na leđa ne steže više kolena, da opušta noge i klati njima levo-desno. Kao da mu se glava, tamo gore, tresla od jecanja.
– Plačeš, Ignasio? To te sećanje na majku nagna na plač, je l’ tako? Ali nikad za nju nisi mrdn’o ni malim prstom. Uvek si nam vraćao samo zlom. Kao da smo ti telo, umesto nežnošću, kljukali zlobom. A vidiš li sad? Ranili su te! A šta li tek snađe tvoje prijatelje? Sve ih pobiše! Ali oni nisu imali nikoga, oni su sasvim mirno mogli da kažu: »Nas nema ko da ožali.« Ali ti, Ignasio?
Selo je već bilo na vidiku. Video je kako se pod mesečinom belasaju krovovi. Dok su mu se noge u preponama s poslednjom snagom savijale, izgledalo mu je kao da ga je sinovljeva težina pritisnula svom snagom. Dospevši do prve krovinjare, oslonio se o kameni zid i svalio omlitavelo, gotovo razglobljeno telo.
S teškom mukom je odrešio prste kojima mu se sin, uz put, pridržavao za vrat i, oslobodivši se, začu kako na sve strane psi laju.
– A ti ih nisi čuo, Ignasio? – reče. – Nisi mi pomogao čak ni tom nadom.
Huan Rulfo
