Pojavljivanje zapadnog romana podudara se s dubokom krizom koja nastaje onda kada se završava srednjovekovna epoha, religiozno doba u kojem su vrednosti jasne i čvrste, da bi se ušlo u profano razdoblje u kojem će sve biti dovedeno u pitanje i gde će teskoba i samoća iz dana u dan sve više postajati atributi otuđenog čoveka.
Ako treba da potražimo neki mane-više tačan datum, mislim da ga možemo naći u XIII veku, kad apočinje dezintegracija Svetog carstva, i kada i Papstvo, kao i Carstvo, bivaju narušeni u svojoj univerzalnosti. Između te dve sile na zalasku, cinične i moćne, italijanski gradovi počinju novu eru profanog čoveka, i ceo Stari svet počinje da se ruši. Ubrzo će čovek biti spreman za pojavljivanje romana: nema čvrste vere, podsmeh i neverovanje zamenili su religiju, čovek je ponovo pod olujnim nebom metafizike. Tako će se roditi onaj čudan žanr koji će pretresati ljudsko stanje u svetu iz kojeg je Bog odsutan, ili ne postoji, ili je doveden u pitanje.
Od Servantesa do Kafke to će biti velika tema romana, i zato će biti strogo moderno i evropsko ostvarenje; bio je potreban sticaj tri velika događaja kakvih nije bilo ni pre, niti u bilo kojem drugom delu sveta: hrišćanstvo, nauka i kapitalizam sa svojom industrijskom revolucijom. Don Kihot ne samo da je prvi, nego je i najtipičniji primer romana, pošto se u njemu viteške vrednosti srednjeg veka izvrgavaju podsmehu, otkuda dolazi ne samo osećaj satiričnosti, nego i bolno tragikomično osećanje, beskrajno tužno razdiranje koje njegov autor očigledno oseća i koje, kroz grotesknu masku, prenosi čitaocima. Upravo tu imamo dokaz da je naš roman nešto više od pukog smenjivanja pustolovina: to je tragično svedočanstvo umetnika pred kojim su se srušile sigurne vrednosti jednog svetog društva. A društvo koje ulazi u krizu ideala je kao dete na kraju adolescencije: apsolut serazbio u pramparčad, i duša se našla pred očajanjem ili nihilizmom. Možda baš zato kraj civilizacije jače osećaju mladi, koji nikad ne žele da se pomire sa rušenjem apsoluta, i umetnici, koji jedini među odraslima liče na adolescente. Tako su svedoci rušenja neke civilizacije namučeni adolescenti što lutaju drumovima Zapada, i umetnici koji u svojim delima opisuju haos, istražuju ga i poetski svedoče o njemu. Tako se roman smešta između početka Modernih vremena i njihovog zalaska, koje nastupa sada; ide naporedo sa strujom sve veće profanacije (kako se značajna pokazuje ova reč!) ljudske kulture, naporedo sa jezivim procesom demitologizacije sveta. Između ove dve velike krize forme, razvija se i dostiže vrhunac zapadni roman. Zato je nekorisno i uzaludno proučavati ga ako se ne uzme u obzir strahovit period za koji nam nema druge nego da ga nazovemo “Moderna vremena”. Bez hrišćanstva koje im prethodi ne bi postojala nemirna i problematična savest; bez tehnike koja određuje njihov tip ne bi bilo ni demitologizacije, niti kosmičke nesigurnosti, ni otuđenja, ni urbane usamljenosti.
Tako Evropa u staru legendu ili običnu epsku pustolovinu ubacuje društveni i metafizički nemir, kako bi proizvela književni žanr koji će ocrtati teritoriju beskrajno fantastičniju od zemalja iz legende: čovekovu svest. I navešće ga da sve više i više tone, kako se era bliži kraju, u onaj mračni i zagonetni univerzum koji je tako povezan sa realnošću snova.
Jaspers tvrdi da su veliki dramaturzi iz starine u svoja dela izlivali tragičko znanje koje ne samo da je uzbuđivalo gledaoce, nego ih je i preobražavalo. Tako su oni bili vaspitači svog naroda, proroci njihovog etosa. Ali potom se – kaže – to tragičko znanje preobrazilo u estetički fenomen, pa su i publika i pesnik napustili svoju prvobitnu smrtnu ozbiljnost kako bi stvorili beskrvne slike. Moguće je da je veliki nemački mislilac, kada je zapisivao ove reči, u vidu imao izestan tip vizantinske literature koja se pojavila na Zapadu, kao što se pojavljivala i u svakom razdoblju intelektualne istančanosti, jer kako bismo mogli pristati na to da je Kafkino delo metafizički manje ozbiljno od Sofoklovog? Kada se čovek suočio s totalnom krizom svoje rase, najsloženijom i najdubljom s kojom se suočio u istoriji, tragičko znanje ponovo je postalo onako silovito neophodno, i to kroz velike romane našeg doba. Čak i kada se na površini radi o ratovima i revolucijama, u krajnjoj liniji te katastrofe služe tome da se ljudsko stvorenje dovede do granica svog stanja, kroz mučenja i smrt, samoću ili demenciju. Ove krajnosti čovekove bede ili veličine ispoljavaju se samo u velikim kataklizmama, omogućavajući umetnicima koji ih beleže da otkriju poslednje tajne ljudskog stanja.
Čovek nije samo telo, jer kroz telo jedva da i pripadamo zoološkom carstvu; nije on ni samo duh, koji je pre božanstvo kojem težimo: ono specifično ljudsko, ono što treba spasavati od pomora jeste duša, prostor izmučen i neuhvatljiv, žarište stalne borbe između telesnosti i čistote, između noćnog i svetlosnog. Kroz čist duh, kroz metafiziku i filozofiju, čovek je pokušao da istraži Platonov univerzum, koji pred silama Vremena postaje neranjiv; možda bi i to mogao da učini, ako je verovati Platonu, zbog sećanja koje mu je ostalo na prvobitno bratstvo s Bogovima. Ali njegova istinska otadžbina nije tamo, nego u prelaznoj i zemaljskoj oblasti, dvojnoj i razdiranoj, iz koje potiču aveti romaneskne fikcije. Ljudi pišu fikcije zato što su otelovljeni, zato što su nesavršeni. Bog ne piše romane.
Ernesto Sabato
