Zašto više ne silazim u podrum

Prošlo je sedam stotina dana otkad sam zvanično diplomirao, a i dalje sam većinu svog vremena  provodio iza šanka, ne čineći apsolutno ništa da svoj položaj promenim, da zađem iz svega toga. U prvom restoranu u kom sam radio mi niko, sem menadžera, nije znao ime, i to mi je, na neki uvrnut način, zapravo odgovaralo, imponovalo mi je što me svi zovu profesor, iako sam, u tom trenutku, bio samo jedan bezopasni perač čaša, ironično, značajno bolje plaćen od bilo kog profesora (u osnovnoj ili srednjoj školi) u gradu. Bio sam naivan jer me je svako profesore, daj čivas, profesore, ubrzaj se, profesore otrči u kuhinju po oštriji nož podsećalo na činjenicu da sam, iako na dnu lanca ishrane u organizaciji rada jednog restorana, ipak profesor srpskog. Gajio sam iluziju neke vrednosti tog mog zvanja i svaka se smena utapala s mišlju da je sve to privremeno, da me s visine gledaju još samo danas, da će sve to proći, da ću jednog dana sedeti sa druge strane šanka i poručivati hemingvej dajkiri dok me piće ne obori, ali se to zapravo nije dešavalo, stvarnost je upućivala na to da sam zapravo običan perač čaša, i da ću i sutra neusmnjivo biti to isto. Tada sam puno pio. Dok nisam izgubio kontrolu nad svojim telom i srušio sa na jednom predavanju. Tada sam radio sve kao i inače, samo nisam pio.

Posle godinu dana sam promenio restoran u kom radim, odakle su se uslovi za rad iz pređašnjeg restorana činili kao posao u nekoj varoši u Danskoj, ali me ovde nisu gledali s visine, i svi su mi znali ime. Slepo sam verovao da je sve to smisleno, prolazno, da tako mora prosto, i nastavio sam da radim gubeći neke bazične karakteristike čoveka, pretvarajući se u mašinu za ceđenje sokova, poliranje čaša i ispuštanja espresa u šoljicu. Odvajao sam svoj identitet, ono kako sam sebe doživljavam, od posla kojim se bavim, od kog zarađujem za opstanak, jer ono što mi se dešavalo nije bio život u svom punom potencijalu, a to sam činio poprilično naivno verujući da mogu da odvojim ono što jesam od onoga u čemu bespogovorno učestvujem više od osam sati dnevno, više od pet dana nedeljno, svakog prokletog meseca, već nekoliko godina unazad. Drugi faktor koji je doprineo činjenici da moja predstava o meni samom napukne i da se kasnije razlije u jedno plutanje u sopstvenim (ili tuđim) danima, jeste činjenica da me više niko nije koncipirao kao profesora koji je, eto, igrom okolnosti, tu, i koji će se, pitanje je časa, preseliti, umesto iza šanka, iza katedre, već sam bio jednak sa drugima, na tom nekom metaforičnom nivou. Bio sam šanker, profesor u meni se polako mirio s onim što je šanker u meni, ja-šanker, postajao.

Kao da sam na beskrajno dugom vojnom roku, dobio sam odsustvo za vikend, i otputovao sam u rodni grad, gde sam silne svoje noći, provodio za crveno-belim kariranim stolnjacima u kultnoj gradskoj kafani. Naišao je drug iz gimnazijskih dana i nonšalantno me je pitao da li bih želeo da radim kao lektor, da ispravljam greške u televizijskim emisijama koje emituju poznati kanali sa Zapada. Šankeru u meni je srce zaigralo, i upao sam u euforiju nade i jeftinog belog vina, i pristao sam. On je rekao da će se javiti, blagovremeno. U tom dijalogu sam video svojevrsnu slamku spasa, način da izađem iz kolotečine koja me guta i žvaće, iz tunela, beskrajnog ponavljanja radnji, kom ne vidim kraj. To veče sam se napio od ideje o nekom poslu koji bi mi više odgovarao, u kom bih se osećao više kao u svojoj koži i koji bi, naposletku, u mojim očima, bio smislen, a naslanja se na književnost, na reč, na jezik, na sve ono u šta sam uložio najplodniji deo svojih dana.

Po povratku u Novi Sad, otišao sam na razgovor sa ljudima koji su mi potencijalni poslodavci, koji su me prihvatili, priželjkivali i sa kojima bih se osećao dobro, bolje nego što sam se dotad osećao, u svakom slučaju. Govoreći o ciframa, došli smo do nekih koje bi odgovarale obema stranama, do cifara koje su bile veće od onih koje sam zarađivao drljajući iza šanka, dobio sam probnu emisiju, izlektorisao sam je na zadovoljavajući način i dobio sam posao lektora. Ta činjenica mi je delovala nestvarno, previše dobro da bih je tumačio kao istinitu, pa nisam davao otkaz u restoranu, jer nisam imao jasnu sliku kako će moj put dalje izgledati. Prva nadoknada nije bila na očekivanom nivou, ali uzeo sam u obzir da sam počeo s radom u poslednjoj sedmici tekućeg meseca, da to nije sva zapremina mogućih radnih zadataka, da moram biti strpljiv i tako dalje; sledeći mesec je to trebalo da bude to, konačno mogu da skinem šankersku kecelju i da popijem poslednju kafu kao zaposleni.

Međutim, sve dogovoreno se ispostavilo kao jalovo i na staklenim nogama. Čitav moj veliki plan u kom je trebalo da se vratim sebi, svom identitetu, svojim korenima,koji počivaju na rečima i rečenicama, propao je kada drugi mesec nisam dobio ni pola od onoga što sam smatrao da će biti u mojim rukama kada dođe dan za isplatu. Koliko god voleo svoj posao i radne zadatke, radio sam ga za novac, živeo sam u jednoj zajednici kojoj sam morao da doprinosim, želeo da doprinosim. Međutim, nijedna od mojih zamisli nije moglo da se ostvari do kraja i kako sam želeo. Nisam više bio šanker, ali ni dovoljno produktivan da značajnije doprinesem kućnom budžetu koji smo moja tadašnja partnerka i ja imali. Moj finansijski doprinos domaćinstvu je bio gotovo beznačajan, odjednom sam imao gomilu slobodnog vremena koje nisam mogao, umeo, hteo da koristim ni na šta drugo, osim na dubljenje jedne opsesivne misli koja me je, svakog dana, sve više izjedala komadajući moju sliku sebe u tom odnosu, u svetu, u odnosu prema sebi samom, na kraju krajeva, a to je bila misao da je neko, nešto, u mom životu prosto ugasio/lo svetlo i da izlaza nema, niti će ga biti, uprkos svoj budalastoj nadi koja bi zaiskrila u mojoj podsvesti tu i tamo. S takvom situacijom moj um nije mogao najjasnije da se suoči i nosi, počeo sam da se klimam i samo sam se, bez svesti o tome, jednog jutra probudio sam. U podrumu.

Prvo što sam primetio jeste da prekidač prosto ne radi, dole nema struje, nema dovoljno kiseonika, nema nikakve svetlosti. I užasno zaudara na memlu i buđ. A vrata koja vode napolje zaključana su. Shvatio sam, bez preteranog straha, da izlaza odatle trenutno nema i da ću se u samici sopstvene glave ipak zadržati neko vreme. Nisam mario previše, ali sam stidljivo, i bez vere, priželjkivao da izlaz pronađem što pre. Bio sam osuđen na samog sebe, a to je najgore, kada se čovek oseća bespomoćno, nedovoljno sposobno da se stara o sebi, da se trgne i pokuša da pronađe bilo kakvo rešenje. Takva obamrlost svih čula ne poizvodi ono što je toliko čest slučaj kod ljudi koji su zaista oštećeni za jedno ili dva primarna čula, ovo stanje proizvodi iz mraka još dublji i neshvatljiviji mrak. I očekivano je, predviđeno, isplanirano da se osoba u toj smrdljivoj naposletku potpuno izgubi. Posle nekoliko dana odlučio sam da pristanem na to, svesno, prihvatajući da tako sada izgleda moj život ili ono što doživljavam kao život. Živim u podrumu, ne znam do kad ću se tamo zadržati i ne postoji nijedan način da se odatle izvučem neoštećen. Najpreciznije govoreći, tih sam dana svoj život prepustio nekom drugom, nekom ko istinski i ne postoji, samo znam da taj život nisam živeo ja, ja sam bio u nekom dalekom, izgubljenom, začaranom podrumu bez vrata i prozora. To je stanje približno stanju larve. Tu si, postojiš, živiš, ali si komatozan, katatoničan, iako se krećeš, razgovaraš, smeješ – ništa od toga se ne dešava tebi, jer ti si zaključan negde. Osećao sam se kao da sam svojevoljno ušao u kvadratnu konstrukciju od debelog providnog stakla, a odabrao sam da ta konstrukcija stoji na glavnom gradskom trgu, i oko mene, neprekidno, dan i noć, prolaze samo moji prijatelji, poznanici, porodica, kolege i prostrele me začuđenim pogledom, tako u prolazu, nastavljajući da gaze svojim poslom, dok ja, kao slepo kuče, kao krtica iznad zemlje, kao velika ošamućena tuna na palubi nekog ribarskog brodića, ostajem da se koprcam u svojevrsnoj praznoj tegli nasred grada. Potpuno sam go, nemam ništa na sebi, zarastao sam i osetim se na neopranu kožu, natopljenu mirisima iz kuhinje, duvanskim dimom, slepljenom mokraćom i mašću. I svi mogu da me vide, ali me istinski niko ne vidi i ne čuje. U toj tegli su stakla tako konstruisana da su, kada ih ja gledam, zapravo kao ogledala. Jedino što mogu da vidim sam ja sam, tako uskuan, podbuo i umrtvljen; i gadim se samog sebe, ali gde god da pogledam, videću isti prizor. I neću se ispovraćati, neću pobeći, nestati, iščileti, ostaću tu, ostaću pribran, a silno bih želeo da se ispovraćam, da mi bude lakše, da neko čekićem probije to staklo, ali to se nikako ne dešava, a ne znam kada će se desiti. I dali će se uopšte i desiti. U to vreme se nisam kupao redovno, skoro uopšte – jednom ili dva puta nedeljno. Jeo sam jednom ili dva puta na dan, obično izrazito nezdravo, s nogu, žvakao sam kao sebe da žvaćem. Ta hrana nije bila nimalo hranjiva, bila je nužnost bez koje ne bih dočekao sutrašnji dan u tom ukletom podrumu. I nije imala ukus, zapravo, ništa nije imalo ukus, boju ili miris. Sve je bilo sivo. Uskočio sam u bunar svesti kom se otvor nije video, voda u kojoj sam sedeo bila je mlaka i prljava, zaudarala je na gvožđe i prvu jutarnju mokraću posle pijanke. Sve što bih urlao napolje, vraćalo mi se. Iznova i iznova. Bunar, kavez, podrum, tamnica, samica, lift! Recimo da sam pokušavao da siđem sa sprata na kom sam živeo, ili da se na njega popnem – jedino dugme u liftu, i taj lift je bio popločan ogledalima s unutrašnje strane, bilo je dugme stop. Pritiskao sam ga u histeriji. Ništa se, podrazumeva se, nije događalo. Stajao sam u mestu. Bio sam go, nisam imao sat, nisam znao da li sam na tom međuspratu sat vremena, dan, mesec ili možda deceniju. Prosto sam bio zarobljen između dva sveta. Onog spolja i onog unutra. Ta dva sveta su u neospornoj, večno slepljenoj, vezi. Spoljašnji svet je izgledao kao ruševine nekog velegrada posle godina provedenih u ratu, a unutrašnji je bio puka refleksija tog stanja, samo značajno detaljnija. Govorio sam ljudima, ponekad, kad se osmelim, da živim u podrumu i gotovo svi su mi govorili – ma, to ti je sve u glavi. Problem je ležao u tome što to nisam doživljavao kao proces koji se odvija isključivo u mojoj glavi; to je bila moja stvarnost, jesam živeo u podrumu. Ponovo sam proživljavao bombardovanje, mozak mi je preklopio ta dva događaja i stopio ih u nakaradno istovetno sećanje, samo što su bombe implodirale u meni; svaki dan sam bombardovan, a pilot koji je suludom brzinom ispuštao bombe bio sam zapravo ja. Svaki dan isto. U toj jednoj imploziji raspršilo bi se nebrojeno mnogo mračnih misli, beznadežnih samosažaljevajućih epopeja o besmislu mog postojanja, i ti su šrapneli kružili, vraćajući se u podsvest i u nju se iznova zarivali, kao bumerang. A ja sam sve jednako ostajao da krvarim, bez zavoja i morfijuma, rane su ostajale otvorene i iz njih su cvetale nove rane, a iz njih opet nove i tako ukrug. Živeo sam u pomračenju uma, doslovno. Tih dana nisam pio više nego što sam pio pre silaska u podrum. Jednom ili dva puta nedeljno, s tim što bi svaki mamurluk u podrumu, odzvanjao mišlju ti si bezvredno smeće,kao da je odašilja armija mojih kopija sa svojih crnih megafona. Direktno meni u lice. Nisam imao erekciju tridesetak dana. Isto toliko se nisam obrijao, a ni šišao, jednostavno mi nije bilo važno kako izgledam, odustao sam od sebe, u svakom pogledu. Bio sam mašina za reprodukciju ružnih misli, loših samorefleksija, bio sam savršen perpetum mobile autodestrukcije, samomržnje – samosabotiranje sam doveo do određenog profesionalizma. Samo budale mogu da iznedre pozitivne misli, samo budale mogu biti srećne, to su šarene laže za naivne, mislio sam svakodnevno, grabeći se vrhovima neposečenih noktiju za tu ideju. Ono što je najomamljivije u tom podrumu jeste zapravo apatija, ajde prema ljudima u neposrednoj okolini, za njih nisam imao snage, bio sam potpuno iscrpljen iščašenošću; najslađa je apatija prema sebi samom, osećaj suvišnosti, nedozrelosti za život u ovom i ovakvom svetu. Tih dana nisam pazio na semaforu, bilo mi je potpuno svejedno hoću li stići na posao, ili s posla u stan, gde su me čekale moje trudne crne misli, koje me ni na poslu nisu napuštale. Jedini period u kom sam bio slobodan bio je period u kom spavam, a spavao sam slabo i kratko jer sam se gušio u vonju sopstvene egzistencije, više unutrašnje, nego one telesne, recimo spoljašnje. U svakom slučaju, nepodnošljivo sam zaudarao. Međutim, i u toj reči nepodnošljivo čuči svojevrsna zamka, postavio sam je sam sebi, naravno, preko noći, a to je činjenica da je ipak, posle suočavanja sa svim tim rastopljenim slikama sivila, to stanje, ipak, nekako podnošljivo. Može se živeti u podrumu, nije to toliko strašno, pomislio sam posle mesec i po dana. Ionako se osećam mrtvo u bezizlaznom puzanju ukrug. Život u podrumu može se opisati kao nedostatak hrabrosti čoveka da okonča sve to, a opet nedostatku volje da nastavi da živi. Nemaš hrabrosti da se ubiješ, a opet ni hrabrosti da živiš. Samo tako postojiš, bezveze i bez i mrvice smisla. Opijao sam se, uživao sam u tome, iskreno govoreći, u tim izopačenim maštarijama da se budim u nekoj zemlji u Latinskoj Americi, gde me niko ne zna, gde ću moći da razbijem lobanju ovom sadašnjem sebi, i nastavim kao neko drugi, kao neko potpuno drugi, ograđen od svega što sam bio nekad. Ništa mi nije bilo važno, samo sam hteo da prestanem da postojim. U tom obliku, u tom vremenu, u tom telu i u toj glavi, koja se ucrvala u podrumu bez vrata i svetla. A opet, iako ruina od čoveka, voleo sam jedan broj ljudi, i bio sam vezan za njih. Bilo bi mi žao da majka nosi moju sliku do grobnog mesta. Nisam hteo da nosi crno. Samoubistvo u podrumu, za divno čudo, nikada nije bilo realna opcija. Više kao studija koja se neprekidno razlistavala u mojim bizarnim maštarijama u kojima mene više nema, ili barem ne u ovoj formi u kojoj sam sada. Iluzija podruma i njegova primamljivost leže možda u tom procesu navikavanja, prihvatanja da je to istina, jedina moguća, i da je prosto život doživotna robija, neprekinuti lanac patnje, bez odeće, bez vode i hrane, u tom vlažnom podrumu koji, eto, nema vrata. A svaki dan je isti, nema nekih značajnih trzavica, nema disbalansa, sve je u redu, mozak radi kako je navikao, napola, zgrčeno, na samrti, ali radi, obnavlja misli o nedovoljnosti, neprilagođenosti i nesreći; i neprestano se to sve ponavlja dok se mozak ne osuši, onda padne noć u podrumu, uhvatim nekoliko sati isprekidanog, lakog, providnog sna, i mozak mi je opet mokar od tinte od koje iznova vrti isti film u kom se davim, na dnu nekog mutnog jezera, ali ne uspevam da se udavim, isto tako nema me na površini pepeljaste vode, prosto nema buđenja, nemam kiseonika, ali živim, nestvarno je, pobedio sam i smrt i život jer me ni na jednoj strani nema, ja sam nigde, ja sam niko. Buđenje neće prekinuti ništa, naprotiv, buđenjem postajem svestan još jednog dvadesetčetvoročasovnog perioda u tamnici podruma koji sam sam iskopao, sebično, samo za sebe. Sve što se dešava spolja, van podruma, čujem kao muk, kao neko titranje slabašne svetlosti i igru zvukova, obavezno na tuđem jeziku, na jeziku koji ne razumem, jer razumem i slušam samo jezik kojim govorimo moj truli mozak i ja. Jezikom kojim se priča po svim podrumima sveta, sa neznatim dijalekatskim razlikama. Razumem samo jezik mraka i beznađa. Toliko sam ga usavršio da nekad svesno, kao iglom, bocnem sinapse da se pokrenu, kao turbine u fabrici mračnih misli, i da krenu da me preplavljuju novim, a opet istim, porukama. Prolazili su meseci, ključ i dalje nisam nalazio, ali su se desile neke stvari koje će, kasnije će se ispostaviti, uticati na to da se setim da zapravo ključ postoji i da je kod mene, u džepu nesvesnog, ali taj proces je mučno dugotrajan, kao tunel moje podsvesti, na čijem kraju se ne nalazi ništa. Mrak je.

Klinička depresija je nepodnošljivo podnošljivo stanje. Ne verujem da sam potpuno precizan, ali može se živeti sa njom, može se u nju uljuljkati, i tada ona postaje predominantna sila u životu pojedinca i konstantno ga izjeda iznutra, pa od njega ostane nešto što liči na čoveka, recimo strašilo, koje onda tako pluta kroz život, ne živeći ga suštinski. Jedna odvratna nuspojava u evoluciji tog psiho-fizičkog stanja jeste, a nju sam tek kasnije osvestio, jeste gorka zavist, sposobna da mi potpuno izokrene sliku sveta koji me opkoljava. Zavideo sam doslovno svima koji nisu ja, koji nemaju taj vid unutrašnje borbe; sve sam smatrao malim, ljigavim i nebitnim članovima društva, a u stvari sam ja bio upravo to – mali, ljigav i nebitan. Bio sam ogorčen na sve koji imaju sredstva, koji rade nešto što ih ispunjava, koji putuju, koji ne provode po deset sati na mestima sa kojih treba bežati u nepovrat. Izjedala me je zavist do neprepoznatljivosti, kao gusta jesenja magla u glavi, od zavisti ništa nisam video, oslepeo sam za sve što nije obojeno zavišću; takoreći pretvorio sam se u nju i ona je, pored depresije, bila upravnica mojih misli i doživljaja. Međutim, tri su faktora uticala da se sili ovog, svojevrsnog, živog blata, otrgnem. Naravno, dok se sve to zbivalo u mojoj glavi, potpuno sam bio slep da te faktore uočim i da se na njih oslonim, oni postaju jasniji tek posle značajnog protoka vremena. Prvi faktor jeste svakako razumevanje moje tadašnje partnerke. Danas uviđam koliko je to bilo značajno u tom trenutku, jer da me je i ona izdala, kao što sam sam sebe izdao (ili verovao da je tako), bilo bi mi mnogo teže da se iščupam iz tog ambisa, ili možda nemoguće. Drugi faktor jeste telefonski razgovor sa jednim bliskim prijateljem, koji je tada živeo na udaljenosti od sto kilometara od mog podruma, odnosno od onoga što je moj život (i unutrašnji i spoljašnji) postao. Ne sećam se šta smo tačno pričali, jer se slabo čega iz spoljašnjeg sveta sećam iz tog perioda, glavninu vremena sam provodio unutra, ali se sećam njegove konstatacije, koju ću ovde parafrazirati, a ona glasi otprilike ovako: Ljudi zaboravljaju da je mozak samo organ, kao bubreg ili pluća, i da prosto može da se desi da mozak ne radi kako treba. To mi je bilo potrebno, za to sam se uhvatio kao za neku misao-amajliju. Pomoću takve percepcije zbilje sam uspeo da se, barem na tren, izdignem iznad mulja pomislivši – čekaj, pa možda ovo ne mora da traje doveka, čovek je u pravu. Tada sam počeo da istražujem, svom preostalom voljom (ako se to tako može definisati), šta je zapravo depresija, kako utiče na mozak, koji su simptomi, kako se leči, koliko sve to može da traje i slično. Znao sam samo da ne želim da pijem nikakve lekove, jer je skoro svaka priča o spasenju koju sam čuo (ili pročitao) kao konačan rezultat imala rađanje jednog oblika zavisnosti od istih kod osobe koja je pomoću njih isplivala iz tog pakla. Dakle, klasičnu medicinu (kao eto ni samoubistvo) nisam razmatrao kao realne opcije za kojima bih posegao. Pošto sam finansijski bio na nivou parazita, nisam imao novca da idem na psihoterapiju (barem ne redovno ili onoliko koliko mi je bilo neophodno), pa sam se trudio da usvojim sa interneta, i iz knjiga, koliko god sam mogao, o toj svojoj bolesti. Da, nedugo posle tog telefonskog razgovora sam zapravo, prvi put, uspeo da ovaplotim racionalnu misao, a ona se ispostavila kao prva stepenica ka izbavljenju, koja je imala sledeći oblik: ja sam bolestan. To je već bilo nešto, s tim sam mogao da radim, jer nisam više bio polumrtav, komiran, otuđen u svojoj glavi, već sam bio bolestan, a većinu bolesti čovek može da pokuša da izleči. Shvatio sam da mi mozak ne radi kako treba. Mozak mi se toliko opteretio i potrošio da mu nedostatak odgovarajućih hormona nije dopuštao da funkcioniše kako treba. Kao kada sam mokrio krv, bubrezi mi nisu radili kako treba, sada mi je, umesto bubrega, oštećen organ kojim razmišljam. U redu, pomislio sam, to sad ima više smisla. I tako, vrlo stidljivo, u glavi počnu da se otključavaju reči koje nisu uboge, prljave i mračne, kao što je, ovde konkretno, reč smisao. Jer klinička depresija predstavlja besmisao, i sve se u njoj svodi na besmisao, njime se hrani, goji i opstaje. Uspevao sam da uhvatim više sati sna, prao sam zube svaki dan, jeo sam dva puta, uspeo sam da se probudim sa tvrdim penisom – svest, o sebi kao biću koje treba da bude tu, u životu, na ovom svetu, u ovom trenutku, počela je da titra, da cepa svetlošću svu tu unutrašnju pomrčinu; i telo je prirodno odreagovalo na takvu promenu. Ozdraviću, pomislio sam posle više od devedeset dana ozbiljne kliničke depresije, jednom ću sigurno ozdraviti. Kako se bližio kraj decembra, shvatao sam, opet u fragmentiranim i pomućenim mislima, kako je ovo moj život, kako mi je zapravo važno da ne živim tako, kako postoje stvari na koje mogu da utičem, svojom voljom i zalaganjem u određenom pravcu, i kako postoje faktori koji moju moć i ulogu ograničavaju. Pa dobro, ne bi trebalo da se investiram mentalno, a ni na druge načine, u te pojave na koje nemam nikakav uticaj, jer to naprosto nema smisla, samo ću se preopteretiti, a ništa valjano neću postići. Negde pred Novu godinu sam se probudio i prosto izgovorio, u sebi, da samo ja čujem, glasno, samouvereno, jezikom i glasom nekog drugog čoveka (kog sam tada tek upoznavao) Neću više ovako da živim. Doživeo sam prigušeni šok nakon toga jer je to bila prva kompletna pozitivna misao koju sam uspeo da formiram u svojoj glavi u poslednjih stotinjak dana, što je, uzimajući sve okolnosti u obzir, bilo ravno otkrivanju novog kontinenta ili planete gde se može živeti.

Deset meseci kasnije sam ušao u kancelariju svoje psihoterapeutkinje. Blago se nasmešila i potpuno iskreno, kao za sebe, predočavajući mi svoj misaoni tok sirovo, bez cenzure, izgovorila: Pa ti si dobro. Jesam, odgovorio sam i seo u belu fotelju za klijente.

Stefan Basarić