Erik Satie, „Velvet gentleman“ (francuski nadimak, na engleskom), oko 1896.
Klod Debisi
„Za Erika Satija, muzičara srednjovekovnog i nežnog, zalutalog u ovaj vek, na veliku radost njegovog dobrog prijatelja, Kloda A. Debisija, 27. oktobar 1892.“
Debisijeva posveta za Satija, na primerku partiture Cinq poèmes de Baudelaire (1887–1889), objavljene 1890.
Andre Breton
Sati je voleo da kaže da „klavir, kao i novac, prija tek kada se oseti pod prstima“: to mi donosi neko olakšanje, zato što sam od rođenja bio u sukobu sa instrumentalnom muzikom. Žalim utoliko više što sam tek suviše kasno, posle njegove smrti, shvatio kakvo je izuzetno biće ta zavesa od trnja – njegov sarkazam, njegov sračunati manirizam – skrivala od mene. Sve što su o njemu pisali Rober Kabi1 i Pjer-Danijel Templije2 budi u meni neizmernu ljubav.
Na prelazu između 19. i 20. veka nije bilo nijedne duhovne evolucije tako zadivljujuće kao što je Satijeva. Sudbina modernog duha, razapetog između dve ekstremne tačke, mistike i Platona, bila je da tokom nekih trideset godina zateže tu strunu, tako da vibrira u saglasju s onom njegovog zemljaka Alfonsa Alea3 i, u još većoj meri, Alfreda Žarija. Nema uzvišenije škole slobode, u odnosu na sve konvencije, nema osmeha koji bi bio tako nestašan, ali najzad, i tako dirljiv, dok se širi iznad unutrašnje provalije, najmračnije vrste, iz koje izleće taj oblak crteža i kaligrafskih zapisa nastalih u potpunoj usamljenosti – „u celini od livenog gvožđa“4, tako duhovitih i tako uznemirujućih – koji već dugo čekaju na potpuni inventar i rigoroznu analizu.
Neobjavljena beleška, od 16. VI 1955. André Breton, OEuvres complètes, tome 4, Écrits sur l’art, Gallimard, Paris, 2008, 1139.
Adorno
Ono što prevazilazi vladajući poredak nije samo potencijal koji taj poredak razvija već, u istoj meri, i ono što se ne uklapa u zakone istorijskog kretanja. Teorija se bavi onim što je iskošeno, neprozirno, neprimećeno, onim što u sebi unapred nosi nešto anahrono, ali koje opet ne postaje zastarelo, zato što uspeva da nadmudri istorijsku dinamiku. To se najpre može videti u umetnosti.
Dečje knjige, kao što su Alisa u Zemlji čuda ili Janko Raščupanko (Heinrich Hoffmann, Struwwelpeter, 1845), o kojima je apsurdno raspravljati da li su progresivne ili reakcionarne, sadrže neuporedivo rečitije istorijske šifre nego uzvišene Hebelove drame, s njihovim zvaničnim temama tragične krivice, istorijskih prekretnica, sudbine sveta i individue, dok Satijevi drski i luckasti klavirski komadi evociraju bljeskove iskustva o kojima Šenbergova škola, sa svom svojom strogošću i patosom celog muzičkog razvoja iz sebe, ne može ni da sanja.
Theodor W. Adorno, „Zaostavština (Vermächtnis)“, Minima moralia, aforizam br. 98, 1945 (1951).
Luiza Varez
Sati me je jednom posetio u stanu koji mi je ustupio prijatelj, na bučnoj ulici Notr-Dan de Loret, a ja sam se potrudila da nabavim flašu konjaka, prema Varezovom uputstvu. Potpuno je odgovarao slici koju mi je dao Varez: zašiljena bradica, polucilindar, štap u jednoj ruci, rukavice u drugoj i iza savijenih cvikera, najnestašnije oči koje sam ikada videla. Štap je odložio uspravno pored vrata, rukavice stavio u šešir, i onda ih spustio na pod pored stolice na koju je seo. Onda je rekao: „Dobro, dobro, kako je naš hrabri momak?“
Bio je pod utiskom nedavnih putovanja. Išao je čak do Brisela! Onda je govorio o Alisi u Zemlji čuda, koju je obožavao. Hteo je da napravi balet po njoj. Da li bih to napisala? Bio je „jedini Francuz“, rekao je, „koji razume engleski humor“ (majka mu je bila poreklom iz Engleske – ili možda iz Škotske?) i „jedini kompozitor čija muzika razume Alisu“. Iskreno sam se složila s njim.
Louise Varèse, Varèse, a Looking-Glass Diary, Davis-Poynter, London, 1973, 161.
Men Rej
Jednog dana, Breton, Elijar i Aragon došli su da vide moje slike. Supo je planirao da otvori galeriju i tu bih mogao da imam svoju prvu izložbu5… Prišao mi je neki čudan, govorljivi čovek, u pedesetim godinama, i poveo me do jedne od mojih slika. Čudan, jer je odudarao od tog skupa mlađih ljudi. S kratkom, sedom bradom, starinskim cvikerima, crnim polucilindrom, crnim kaputom i kišobranom, izgledao je kao pogrebnik ili službenik neke konzervativne banke. Bio sam umoran od pripremanja izložbe, u galeriji nije bilo grejanja, tresao sam se i rekao na engleskom da mi je hladno. Odgovorio mi je na engleskom, uzeo me za ruku i izveo iz galerije u kafe na uglu, gde je naručio dva vruća groga.
Predstavio se kao Erik Sati i ponovo prešao na francuski, za koji sam mu odmah rekao da ga ne razumem. Jednim bljeskom očiju stavio mi je do znanja da to nije važno. Popili smo još nekoliko grogova; osetio sam toplotu i vrtoglavicu. Kada smo izašli iz kafea, prošli smo pored prodavnice ispred koje je bio izložen razni kućni pribor. Uzeo sam jednu peglu, onu koja se zagreva na plotni šporeta, i zamolio Satija da uđe sa mnom u prodavnicu, gde sam, uz njegovu pomoć, kupio kutiju eksera sa širokom glavom i tubu lepka.
Kada smo se vratili u galeriju, zalepio sam niz eksera na glatku površinu pegle, nazvao je „Poklon“ („The Gift“, „Cadeau“) i dodao je među izložene radove. Bio je to prvi dadaistički predmet koji sam napravio u Parizu, sličan asamblažima koje sam pravio u Njujorku. Hteo sam uradim crtež i da ga podelim prijateljima, ali tokom popodneva „Poklon“ je nestao. Ozbiljno sam sumnjao da se Supo postarao da završi kod njega…
Man Ray, Self Portrait, 1963, 113, 115.
„Poklon“ Mena Reja, u replici iz 1963; zaista ga nema u katalogu izložbe, budući da je nastao na licu mesta.
Žan Kokto
Satijevo najmanje delo je malo kao što je ključaonica mala. Sve se menja kad prislonite oko na nju.
Jean Cocteau, Le Coq et l’Arlequin: notes autour de la musique, Illustrations par Pablo Picasso, Éditions de la Sirène, 1918, 29.
Virdžil Tomson
Satijeva muzička estetika je jedina muzička estetika dvadesetog veka u zapadnom svetu. Šenberg i njegova škola su romantičari; a njihova dodekafonska sintaksa, koliko god mogla biti intelektualno intrigantna, predstavlja najčistiji romantičarski hromatizam. Hindemit je, uz sav svoj dar, neoklasicista, kao i Brams, ušiju čvrsto zalepljenih za prošlost. Isto važi i za poznijeg Stravinskog i njegove satelite. Čak su i Petruška i Posvećenje proleća vagnerovska pozorišna simfonija i devetnaestovekovni kult nacionalnog folklora primenjeni na balet.
Od svih uticajnih kompozitora našeg vremena – a taj uticaj čak ni njegovi klevetnici ne mogu da mu ospore – Sati je jedini u čijim se delima može uživati i koja se mogu ceniti bez ikakvog poznavanja istorije muzike… Ta dela su jednostavna, direktna i razorna, kao opaske deteta. (…) Jedino što je zaista hermetično i teško shvatiti u muzici Erika Satija jeste to što u njoj zapravo nema ničeg hermetičnog. Ona ne nosi svešteničku odoru; ne mrmlja nikakve vradžbine; nije našminkana „Maks faktorom“ da prestravi starije dame ili oduševi male devojčice. Nije zamišljena ni da impresionira orkestarske dirigente ili da bilo kome drži lekcije. Nema doslovno nikakve podmukle namere. Jednostavna je, kao razgovor između prijatelja, i u svojim najboljim trenucima tačno onoliko poetska koliko i duboka.
Virgil Thomson, „French Music Here (Erik Satie)“, 1941, Virgil Thomson: A Reader: Selected Writings, 1924–1984, ed. Richard Kostelanetz, Routledge, 2013 (1981, 2002), 109.
Džon Kejdž
Na području strukture, definisanja delova i njihovog odnosa prema celini, od Betovena naovamo pojavila se samo jedna nova ideja. A ta nova ideja može se opaziti u delu Antona Veberna i Erika Satija. Kod Betovena delovi kompozicije definisani su pomoću harmonije. Kod Satija i Veberna oni su definisani pomoću vremenskih dužina. Pitanje strukture je tako temeljno, a saglasnost u tom pogledu tako značajna da se sada mora postaviti pitanje: da li je Betoven bio u pravu, ili su u pravu Vebern i Sati? Odgovaram odmah i nedvosmisleno, Betoven je pogrešio, a njegov uticaj, veliki onoliko koliko je to za žaljenje, delovao je smrtonosno na umetnost muzike.
John Cage: radovi/ tekstovi 1939–1979, priredili i preveli Filip Filipović i Miša Savić, radionica SIC, Beograd, 1981, „Odbrana Satija“, 147; „Defense of Satie“, predavanje iz 1948, prvi put objavljeno u Richard Kostelanetz (ed.), John Cage, Documentary Monographs in Modern Art, Praeger, New York, 1970, 81.
Nije u pitanju Satijev značaj. On je neizostavan.
John Cage, „Erik Satie“, Art News Annual, 1958; Silence: Lectures and Writings, 1961, 82; Filipović i Savić, op. cit., 144: „Nije u pitanju Satijev značaj. On je neophodan.“ Jedno od naših najboljih izdanja posvećenih nekom umetniku, pravi podvig, čiji prevod i ne pokušavam da nadmašim. Samo isprobavam jednu varijaciju u poslednjem izrazu (indispensable). (AG)
Moris Ravel
Sati je bio osoba veoma živog intelekta. Imao je um pronalazača par exellence. Bio je veliki eksperimentator… Jednostavno i ingeniozno, Sati bi pokazao put, ali čim bi drugi muzičari krenuli tom stazom koju bi naznačio, on bi odmah promenio pravac i bez oklevanja otvorio novi put, ka novim terenima za eksperimentisanje. Tako je postao inspiracija za bezbrojne progresivne struje…
Maurice Ravel, „Musique contemporaine“, The Rice Institut Pamphlet, Houston, Texas, april 1928, 129–145.
Andre Keroa
Taj muzičar, koji je tako značajno uticao na evoluciju savremene francuske muzike, nije uvek bio shvaćen; u isto vreme, i sam je činio sve da bude tako.
André Coeuroy, „Erik Leslie Satie“, Larousse mensuelle, novembar 1925 (navedeno u Shattuck, 143).
Rodžer Šatak
Čudo Satijevih pedeset i devet godina jeste u tome što je uspeo da doživi dve kompletne karijere: dva puta je bio kompozitor. Na samom kraju 19. veka stekao je priznatu slavu kao ekstravagantni boem sa Monmartra, gledao kako njegov najbolji prijatelj Klod Debisi započinje uspešnu karijeru, pomogao svom prvom štićeniku, Morisu Ravelu, da bezbedno zaobiđe Vagnera i Sezara Franka, i sam komponovao šaroliku zbirku dela čije su inovacije uglavnom bile dočekivane kao ekscentričnosti.
A onda se 1898, uz duboki naklon, naglo povukao u tišinu i zaborav. Dvanaest godina kasnije, u dobi od četrdeset osam godina, Sati je ponovo otkriven, nazvan pretečom i, kao zaboravljeni rođak, opet ušao u opticaj, na zalaganje Debisija i Ravela. Karakteristično, nastavio je da zbunjuje sve tako što je komponovao dela u potpuno novom stilu i žestoko odbijao da se ustali na svojoj prvoj i priznatoj karijeri. (…) U njegovim rukama muzika nikada nije postala izraz samodopadljivosti. Bila je sredstvo koje podupire našu slobodu.
Roger Shattuck, Banquet Years: The Origins of the Avant-Garde in France 1885 to World War I, 1955, 88, 185.
1 Robert Caby (1905–1992): kompozitor i Satijev lični (neplaćeni) sekretar tokom poslednje godine života. Napisao veliki broj članaka o Satiju i priredio mnoge njegove neobjavljene kompozicije. Družio se s nadrealistima, između ostalog i sa „nemuzikalnim“ Bretonom, kome je sigurno i neposredno preneo mnoge utiske o Satiju. U vreme raskola u pariskoj dadi (1921–1922), Breton i Sati redovno su bili u suprotnim taborima, zbog čega Breton sada žali. Bio je toliko nemuzikalan – i kao slušalac – da je muzika kod njega prosto bila izbrisana iz spiska legitimnih ljudskih preokupacija. Za razliku od mnogih, i ne samo u slučaju Satija, znao je da prizna svoje greške ili previde. (Sve napomene, AG.)
2 Pierre-Daniel Templier, sin Satijevog bliskog prijatelja iz Arkeja (Arcueil), arhitekte Aleksandra Templijea (Pierre-Alexandre Templier), i autor prve Satijeve biografije: Erik Satie, Les Éditions Rieder, Paris, 1932 (eng., MIT Press, Cambridge, 1969).
3 Alphonse Allais (1854–1905), pisac i humorista, takođe rodom iz Onflera (rođen u istoj ulici kao i Sati, dvanaest godina ranije). Bio je poznat i po nekim neknjiževnim preokupacijama: po prvoj „kompoziciji“ bez muzike, „Pogrebni marš za sahranu velikog gluvog čoveka (Marche funèbre composée pour les funérailles d’un grand homme sourd, 1897)“ – skoro 60 godina pre Kejdža, ali i bez druge zamisli osim parodijske, tako da „Marš“ nikada nije bio shvatan ozbiljno, niti „izvođen“ pred publikom; ili po seriji monohromatskih slika (uokvirene površine u osnovnim bojama), s naslovima koji su „objašnjavali“ kontekst. Na primer, za belo na belom: „Prva pričest anemičnih devojčica, po snežnom vremenu (Première communion de jeunes filles chlorotiques par un temps de neige, 1883)“; ili za crveno na crvenom: „Apopleksični kardinali u berbi paradajza na obali Crvenog mora; efekat aurore borealis (Récolte de la tomate par des cardinaux apoplectiques au bord de la mer Rouge; Effet d’aurore boréale, 1884)“. Sati mu duguje i jedan od svojih nadimaka, „Ésotérik“ Satie. Videti i poglavlje koje je Breton posvetio Aleu u svojoj Antologiji crnog humora (L’Anthologie de l’humour noir, 1940, 1966; Kiša, Novi Sad, 2016).
4 „Tout en fonte“: Satijeva fraza, ispisana uz neke njegove crteže imaginarnih zamkova i palata.
5 „Exposition Dada Man Ray“, 3–31. XII 1921, Librairie six, 5, Avenue Lowendal, Pariz.
Anarhistička biblioteka
