Zdravica
Zdravo, svete, bledi ko zimski dan
u strahu.
Još je veseo narod jedan
u krvi, pepelu i prahu.
Vijaj oblake proletne, rumene,
pitaj ih za raj.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.
Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da ni jedan vrt ne zamiriše.
Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.
Mi smo za smrt!
Komentar uz Zdravicu
Sarajevski atentat značio je veliku promenu u istoriji našeg naroda, pa i pojedinaca koji su tom narodu pripadali.
Bosanci su sa masovne, većinom literarne patriotske akcije Prečana prešli na direktnu, terorističku akciju koja je ubrzala smrt Austrije.
Princip je, sem toga, prvi put, podelio naš narod, na klase. Ubistvo austrijskog prestolonaslednika odobravale su samo, takozvane, niže klase, i omladina. Takozvani viši staleži, buržoazija i crkva, ubistvo nisu odobravali.
Princip je, svojim aktom, ipak, udario svima nama na čelo žig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji, nego i celoj Evropi. Princip nas je tako povezao bolje nego što smo bili povezani, dotle, crkvom, tradicijama, krvlju. Jezik kojim je atentator govorio bio je jasan. Austrijskom carstvu bilo je odzvonilo.
Međutim, posle atentata, Beč se raseljavao u banje, prema običaju XIX veka. Sve se iz Beča razišlo u letovališta. Niko nije ni sanjao šta nas čeka.
I ja sam se, prvih dana posle atentata, sklonio u šumu Beča (u Hinterbruel), jer se policija beše, diskretno, zainteresovala za članove studentskog udruženja Zora.
Bezbrižnost u Evropi, kraj svega toga, u to doba, bila je tolika, da je, na primer, vrhovni komandant srbijanskih trupa (vojvoda Putnik) došao, na lečenje, u jednu austrijsku banju, tog leta.
To leto bilo je lepo, toplo, sa noćima punim zvezda, a varoši su vrvele od velikih, belih, slamnih šešira žena i crvenih suncobrana.
Bilo je i mnogo bicikleta.
Žetva, po selima, bila je tek završena.
Ja sam tada bio veren sa jednom mladom devojkom, koja je bila Srbijanka, iz Šapca. Bili smo se dogovorili da provedemo leto na moru, kod Trsta (Miramare).
Pre toga, hteo sam da provedem nekoliko dana u Novom Sadu, kod brata. Lakomislen kao što sam bio, došao sam u Novi Sad i ostao samo zbog jedne lepe, mlade žene, sestre tada čuvenog muzičara, koja je, sa svoje dve male devojčice, isto tako, bila došla da letuje kod brata. Ona je bila žena jednog čuvenog, srbijanskog oficira. Ja sam za tom ženom skakao, glavačke, u mutnu vodu Dunava.
Novi Sad je, tada, bio tek počeo da se kupa. A nismo se kupali, slobodno, u talasima reke, nego u nekim sandučarama, koje su se zvale kupatila, a ličile na kokošarnik, na vodi. Ženske su se za kupanje oblačile kao glumice za predstavu u „Follies Bergères“. Za vreme prošlog rata, Mađari su ubijali Srbe i Jevreje u tim kupatilima kao u klanicama.
Ja sam iz Beča pošao u žaketu boje blago zelenih maslina, u cipelama belim, od kože jelena, sa šeširom crnim igrača tangoa. Bio sam tipična pojava svog vremena.
Takav sam ušao ne samo u Maticu srpsku u Novom Sadu, nego i u haps, kad me je policija, u Segedinu, uhapsila.
Novi Sad nikad nije bio veseliji nego uoči prvog svetskog rata. Salajka se orila od bećaraca, a u restoranu „Bela lađa“ pevale su se komitske pesme i pesme iz srbijanskog rata. Prečani, kao što je to čest slučaj sa narodima na granicama, bili su razdragani srbijanskim pobedama u bugarskom ratu (koji je bio velika nesreća) i bili su gotovi na svašta. Jedna pesma, koja se pevala na račun nadmenog, samouverenog bugarskog generala Ratka Dimitrijeva, još mi zuji u ušima, ali ne može da se štampa. Njen je refren glasio:
„Ej, Ratko, Ratko!
…. te bratko!“
Austrija je, međutim, pripremala ultimatum Srbiji i rat, tajno, kao što se zločin priprema. Kad je oglasila mobilizaciju, iznenada, nastala je u celoj Evropi panika. Ocevi i deca, muževi i žene, počeli su da se traže, očajno, preko telefona.
Počela su bila i hapšenja.
Dok sam ja čitao Zmaja, Miletića, Kostića i divio se pesmi koju je Kostić napisao o Šekspiru („našem Viliju“), novosadska policija pohapsila je srbijanske glumce pozorišta i strpala ih u voz, da ih otpremi, i internira. Među njima je bio i čuveni komičar, Buca.
Pomenuta mlada žena, sa svoje dve male devojčice, pokušala je onda da se vrati svojima, ali je granica, kod Zemuna, već bila zatvorena. Policija joj je dozvolila da otputuje za Srbiju, ali preko Bukurešta. A u Segedinu, noću, uhapšena je, kao „špijunka“.
Sa njom sam uhapšen i ja.
Otkud tu i ja, to bi bila duga priča i ne tiče se nikoga. Davno je mrtav taj čuveni muzičar u Novom Sadu, i taj čuveni oficir, a mrtva je i ona.
Još samo moje srce slušam kako kuca.
Cor meum vigilat.
Moja „krivica“ u tom zamešateljstvu nije bila teška.
Policija me je, u zgradi nasred Segedina, nemilosrdno saslušavala, ali, sem gurnjave sa detektivima, pri našem hapšenju, nije mogla da mi prebaci ništa. Teretilo me je jedino to da sam u džepu nosio maramu, od svile, u nacionalnim srpskim bojama, sa slikom Skoplja. Te džepne marame bile su, tada, u Novom Sadu velika moda. Sem toga, poneo sam bio, iz stana svoga brata – koji je, mobilisan, već bio otišao – i njegov revolver.
Najviše mi je pomoglo to što sam govorio jezik islednika.
Policija me je, posle saslušanja, prosto uputila u Bečkerek, u regimentu, koja je, za mene – zavičajnog u Ilanči – bila nadležna. Sa mnom su upućena u puk i sudska akta, i, ona su me pratila do kraja rata.
Pomenuta mlada žena, koja, razume se, nije bila špijunka, nije više puštena, nego je internirana, do kraja rata, u Austriji.
U zatvoru u Segedinu slušao sam, prvi put, za vešala.
Studenti univerziteta, u Austriji, imali su pravo da biraju rod oružja i služili su u mirno doba svega godinu dana.
Te godine, u proleće 1914, i ja sam bio regrutovan, u Beču, i određen da služim u gradskoj artiljeriji tvrđave u Pšemislu. Da nije došlo do mog, operetskog, hapšenja, svakako bih bio rat proveo kao na manevrima, i, bio bih zarobljen od Rusa, pri predaji grada. Ko zna šta bi sve sa mnom posle bilo i kud bih sve bio stigao!
Ko zna kuda!
Ovako iziđoh prvih dana avgusta, u kasarni K und K. regimente br. 29 u Bečkereku, pred ađutanta puka (major Taš). On je udarao pesnicom po mojim aktima i tvrdio da će me navući na vešala.
Otpočeo je i zatvor, ponova, i saslušanje, ponova.
Izvadio me je i iz škole za rezervne oficire i uputio me odmah na ratišta. Bečkerek se orio od pijane pesme bataljona stajaće vojske koja je odlazila.
To su bili ljudi, seljaci, tako birani, tako stasiti – cvet Banata – da se ćuprija od njihovog paradnog koraka tresla.
Već prvih dana jeseni, sva su ta lepa, muška tela bila mrtva.
Mene je taj ađutant puka ubacio u jedan bataljon koji je trebalo da učestvuje u ofanzivi na Srbiju, ali je ostao u blatu i snegu Srema, u selu Kukujevci. Zatim je ležao u barama kod Rače, dok nije počela epidemija. Kolera.
Ja sam bio, sa mnogima, ostavljen u jednom vozu koji je smrdeo od bljuvanja i proliva, na železničkoj stanici Šida. A život imam da zahvalim materi jednog Šiđanina (mislim krojača), koja me je uzela u kuću kad sam ležao pred njenim vratima.
Ta stara žena se nije izlagala samo opasnosti infekcija, nego i kazni za skrivanje marodera.
Odatle sam prenet u bolnicu, u Vukovar.
Pomenuti ađutant puka, major Taš, posle rata, u Novom Sadu, bio je agent fabrike vagona „Ganc Danubius“ iz Pešte. Bio se oženio udovicom jednog srbijanskog generala.
Miloš Crnjanski
