Povest prodora belih doseljenika na američki kontinent po pravilu je povest sa dvostrukim licem: tu su se uzvišena osećanja oštro preplela sa najnižim instinktima, plemenitost poriva sa najgrubljom silom, i graditeljski duh sa rušilačkom manijom. Iskušenja su bila utoliko dramatičnija što u pitanju nije bio samo susret sa neobuzdanom divljinom prirode, koju je trebalo ukrotiti; u pitanju je u stvari bio, u mnogo izrazitijoj meri, sudar dveju kultura — shvatanja, tradicije i načina života indijanskih prastanovnika s jedne, i težnji, ekonomske nužde i tumačenja vlastite „istorijske misije“ evropskih doseljenika s druge strane.
Ta mutna vremena izvajala su brojne karaktere, i pozitivne i negativne, na obema stranama: istorijska je tragedija obeju strana što njihovi pozitivni karakteri, ograničenim unutarnjim ili spoljnim razlozima, nisu uspeli da među sobom nađu zajednički jezik.
Temu širenja hrišćanstva među indijanskim plemenima u dolini Ohaja, koje služi kao okosnica ovom romanu, treba stoga shvatiti znatno šire: kao plemenit, ali na propast osuđen pokušaj uspostavljanja razumevanja između starosedelaca i došljaka. Na toj istorijskoj pozadini, poistovećujući se s njom ili se od nje oštro odvajajući, izrasta u „Osvetniku prašume“ nekoliko zaista živ opisnih likova i epske i lirske usmerenosti.
UVOD
Pisac nema nameru da se pravda zbog onog što bi mnogi čitaoci mogli nazvati „surovim“ u ovoj priči; u stvari, želi da objasni da je njen divljačni duh veran životu Zapadne krajine, kakav je bio pre nešto malo više od stotinu godina.
Pisac ima sreću da raspolaže istorijskom građom od nesumnjive istine i interesa. To je zadugo izgubljeni dnevnik pukovnika Ebenera Zejna, jednog od najistaknutijih lovaca-pionira koji su predano radili na naseljavanju zapadnih krajeva.
Istorija ovog tragičnog razdoblja zaslužuje lepše mesto u istorijskoj literaturi nego što joj je do sada davano — zbog, neosporno, oskudice autentičnih podataka o osvajanju divljine. Baš zbog tolikih godina teške borbe pionira u ovom graničnom kraju, istorija njihovih napora oskudna je i tamna.
Ako su godine krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka bile pune uzbudljivih doživljaja za naseljenike što su živeli duž atlantske obale, kako li su tek morale biti uzbudljive za one gotovo zaboravljene pionire koji su smelo zagazili u besputnu divljinu! Nije tu bilo nikoga ko bi zabeležio kretanje ovih upornih putnika u pravcu sunčeva zalaska. Istorija njihovih burnih života, njihovog junaštva i izgaranja za dobro budućih pokolenja veoma je malo poznata.
I baš zbog boljeg razumevanja onih dana, pisac se trudio da iz zabeležaka svojih predaka izvuče jednu novu i verno uhvaćenu sliku granice; sliku koja će ocrtati pionirovu grozničavu težnju za slobodom, taj moćni nagon koji je mnoge odmamio u neobeležene grobove; koja će prikazati njegov rad, njegovu ljubav, i uzroke koji su njegov život činili tako tvrdim; i najzad, koja neće zaboraviti ni Indijance kojima je naneta nepravda.
Granica iz 1777. godine stvorila je tako divljačne belce da su oni još samo po imenu bili ljudi. Ovi izgnanici i odmetnici živeli su izvan civilizacije, i punih trideset godina pritiskivali su kao mora krajinu, čineći svakojaka zločinačka dela nad naseljenicima. Ne manje svirepi bejahu oni i prema crvenokošcima, kojima su upravljali, i na vrhuncu svoje krvožedne moći uspeli su da osujete duge napore misionara i da unište lepi zaselak preobraćenih Indijanaca, nazvan Gnadenhuten ili Selo mira.
Ali, pored takvih razbojnika, krajina je iznedrila i lovce kao Buna, Zejna, Mek Koloka i Vecela, tog čudnog, ćutljivog čoveka o čijim se podvizima još jednako šapuće u kraju gde je on nekada lutao u svojem nezasitnom proganjanju divljaka i odmetnika, i koji je bio čist proizvod svog vremena. Civilizacija nikada ne bi mogla iznedriti čoveka kao što je bio Vecel. Veliki prevrati, velike krize, veliki trenuci stvaraju ljude kakvi im dolikuju.
Krajini je bio potreban Vecel. Da nije bilo njega, naseljenicima bi trebalo mnogo više godina za podizanje njihovih stalnih domova. On nikada nije bio pionir, već uvek lovac na pljačkaše. Kad nije bio u poteri za divljim dušmaninom, ostajao je u naselju, svojim budnim okom i uhom večito na oprezu, loveći ma kakav znak neprijatelja. Za praznoverne Indijance bio je senka, duh krajine, koji je odisao pretnjom iz mračnih šuma. Naseljenicima je bio desna ruka odbrane, rođeni vođ one šake nepomirljivih i pouzdanih graničara koji su omogućili naseljavanje Zapada.
Ako ova pripovetka o jednoj od njegovih nemilosrdnih potera slikačoveka kakav je zaista bio, koga su pioniri voleli, Indijanci poštovali a razbojnici duboko mrzeli, i ako makar malo oplemeni svirepo ime koje mu je istorija dala, pisac će smatrati da je dobro nagrađen za svoj trud.
Zejn Grej
