Zeleno i ljubičasto
(Predavanje)
Poznato je da su osnovne boje renesansnog slikarstva plava i crvena. Mnogi znaju da su ove dve osnovne boje ovako zajedno u nekoj uzajamnoj zavisnosti s najvažnijom suštinom renesanse. Nije to samo interna činjenica istorije slikarstva, ovaj put to nisu dve komplementarne boje, nisu ni suprotnost. Bitna je poruka, plava je, recimo, jedna vrsta spirituelnosti a pored nje ili nasuprot njoj ili ispod nje ili u njoj, jedna vrsta vitalne strasti. Duh i meso, u određenom pogledu samosvest i krv.
Nešto što nezadrživo nadire i nešto što tu nezadrživost zaustavlja. Moguća je definicija i apoteoza telesnosti, u svakom slučaju trijumf što postoji krvavo crveni život i moćniji od njega, nebesko plava svest.
Slike renesanse ne ponavljaju večito plavu i crvenu, i ako bi neko načinio statistički pregled koliko je slika izgrađeno na ovim bojama, lako je moguće da bi plavo-crvene slike ostale u manjini. Možda nisu plavo-crvene čak ni velika i bitna dela, slike Rafaela i Mikelanđela. Pa ipak, to je ono što one žele da kažu, to je u njima radost koja nadire i konačno smirenje.
Drevno slikanje, naročito pojedinih naroda na vazama i keramičkim posudama, naročito u određenim razdobljima, koristi kao osnovne boje crnu, crvenu i belu. Inače izgleda da je crvena ona boja koju ne mogu izbeći ni jedno vreme niti i jedan stil. Nije naročito teška odgonetka arhaičkog cmocrveno-belog trojstva. To je razumljivo po duhovnosti naroda koji pravi vaze. Crno je podzemno, haotično skladište, priroda nije gotova, ali su otuda punije i gušće njene zalihe energije, iz kojih istupaju stvari da bi se uobličile. Crno je, rekli bi Grci, apeiron, pojava koja prethodi uobličenju sveta.
Crveno je ovde, kao i drugde, boja života. Belo je pak iznad crvenog na visini isto onakvoj na kakvoj je ispod njega crno. U Judeji se govorilo da su to tri majke, alef, mem i šin. U Indiji, tamas, rađaš i satva. U alhemiji poreklom iz Egipta sal sulfur i merkur. U svakom slučaju to su tri stepenice koje život mora načiniti. Razume se da ni slikarstvo ne može reći ništa drugo do ono što ljudi misle u tom vremenu i prostoru.
Osnovne boje modernog slikarstva su zelena i ljubičasta. Pod modernim treba razumeti slikarstvo posle francuskog impresionizma, ono koje su pripremili Sezan i Van Gog, dakle nastalo na samom početku dvadesetog veka. Ove dve boje ovako jedna pored druge prilično iznenađuju i na brzinu su teško i shvatljive. Ranije bi se sigurno smatralo da povređuju dobar ukus. Naročito među umetnicima koji su se držali tradicije. Stvar, međutim, ni malo nije izazovna, ili skandalozna. Čovek bi za trenutak mogao pomisliti ono što je Pikaso rekao, stavljam ih jednu pored druge pa neka rade šta im je volja.
Neka bilo ko pogleda karakteristično zeleno-ljubičastu Matisovu sliku, recimo jedan prozor, na kojoj je naspram enterijera bledoljubičastog nameštaja i zavese postavljeno svetlozeleno more izvan prozora. Neka pogleda ženski ljubičasti šešir na zelenom travnjaku. Ili jednu sliku Klea na kojoj se smenjuju zeleni i ljubičasti kvadratići. Ne izaziva se utisak proizvoljnosti, i kao u doba renesanse, sigurno je, ako veliki deo slika i ne dotiče ovu napetost boja, ipak je na neki način svuda prisutna zeleno-ljubičasta boja.
Prvo pitanje koje treba postaviti jeste kuda je nestala ona crvena bez koje nije moglo ni jedno jedino doba niti stil. Možda je izbledela u ljubičastu. Pomerila se s jedne strane duginog spektra na drugu. Po tome više ne znači život i krv i strast. Nije verovatno. Napetost boja nije privilegija slikarstva. U onom trenu kada se otkrije o čemu je reč, smesta će postati komponenta ženske mode, zelena haljina i ljubičasti šal, javljaju se zeleno-ljubičasti meblštofovi, počinju je koristiti plakati delikatnijeg ukusa. Na ovim bojama se zasnivaju tapete, otmene prodavnice pakuju svoju drogerističku i kozmetičku robu u hartiju ovih boja, kao i čokoladu i fino rublje, isto kao što simfonijska muzika ne ostaje povlastica muzičara, jer od preuzimanja ove muzike žive opera i opereta i šlager, i uskoro će je, samo na veoma niskom nivou, svirati vergl i zviždukaće se na ulici.
Ljubičasta uopšte ne odgovara crvenoj, i zelena ne odgovara plavoj. Ove dve boje ovako jedna pored druge govore nešto sasvim drugo od onoga što bi se na osnovu tradicije moglo pretpostaviti.
Zelena je po svoj verovatnoći prirodna boja. Ako moderni slikar slika zelena lica i zelene životinje, time ističe njihovu prirodnost. Ova priroda, međutim, ne liči ni na jednu prirodu minulih razdoblja. U zelenoj ima neke izvesnosti. Jedna je od boja koja se ponajmanje može pomeriti. Istovremeno najviše smiruje. Oni koji imaju preosetljive oči nose zelene naočari. Zeleni sto znači staloženu smirenost pregovora. Duševni bolesnici se šalju u zelenu sredinu. Zeleno je dakle stabilnost i njegovo delovanje je stabilizaciono. A istovremeno je teško i sirovo, u određenom pogledu varvarsko. I čovek u tome ne nalazi ništa čudno ako samo pomisli koliko je nečuveno veliko oduševljenje modernog doba prema takozvanom prirodnom načinu života. Pre pedeset godina dame su se kupale u ogradicama, obučene u kostime koji su bili do ispod kolena i s gornjim delom krojenim do članaka, zakopčanim do grla, s rukavicama, sa šeširom i sa suncobranom, ali se kupanjem nazivalo kada su se ovako odevene brčkale u vodi do kolena. Danas unuke ovih dama miljama plivaju dubokim vodama u bikiniju. Ono što je onda radilo nekoliko rusoista osobenjaka danas je opšteprihvaćeno, zimi su zaposednuta snežna brda, leti šume i vode, logoruje se na otvorenom, jede se sirova hrana od koje se pre spravljala samo čorba i varivo. Eto vitaminskog čoveka. Ništa nije savremenije od sunčanja, od divlje preplanulosti lica i tela. Istovremeno ekspedicije istražuju mitove i umetnost i običaje primitivaca, drugi pribiraju narodne bajke i narodne pesme, čak izvrsni umetnici uče od slikarstva i vajarstva Indijanaca i crnaca i cele škole zahvataju od narodne muzike. Ali ako je nekome i to malo, neka se priseti kakva je danas moć materijalnog, bez obzira da li je u pravu ili nije, ekonomske misli i materijalizma.
Sve to, samo po sebi razumljivo, povezano je sa zelenim. Još bi se smelo rizikovati da se s njim poveže stabilan i smiren karakter, što u svom stilu izražavaju znatne građevine. Još ni jedna arhitektura nije želela toliko da bude nepokretna.
To, međutim, nije renesansa i nije apoteoza tela. Ova divlja zelena više je glad za životom. Najvažnija posledica sirove prirodnosti i primitivnog materijaliste jeste neometano uživanje života. Svako doba je na neki način obuzdavalo uživanje života. Nikada se nije smela uskratiti svaka viša spirituelna kontrola i obaveza, disciplina i moral, i ma koliko se želelo neometano uživati u radostima života, postojala su predomišljanja, odnosno bilo je nešto što je još važnije. Danas ga nema. Za prirodni život bezbrižno će se žrtvovati uzvišenije. Život je najviša vrednost. Ovo sirovo, čulno, varvarsko i materijalno nešto što je izbujalo sa zelenog, sve je sami instinkt i vegetacija, i postoji da bi ga čovek ispio do dna. To je pomalo ludilo. Veoma je teško od toga se otrezniti. Staro je učenje da probleme bivstva još niko rešio nije. Jedino što se može učiniti jeste da čovek razvojem prevaziđe probleme.
Zeleno je bezlična boja. Zbog toga danas u svakom očitovanju zelene strasti postoji neka neumitna hladnoća i nemilosrdni mir, koji se mogu iskusiti u bićima ispod čoveka, u bilju, u životinjama, naročito u gmizavcima, i to što su niže ispod čoveka, ova ravnodušnost prema višim vrednostima tim je veća. Ono što se danas ovde očituje, to nije samo nečovečna ravnodušnost prema vrednosti i klanjanje instinktu, nego povrh toga se još i samom sebi po tome dopada. Glad za životom je nečuveno pojačala erotske žudnje i potrebe. To je ona crta koju i sadašnjici puritanci najplahovitije osuđuju. Bitan znak raspoznavanja ove erotske masovne groznice, međutim, jeste što i nije erotska, nego je više seksualna. Erotika je socijalna strast koja spaja ljude, seksualnost je prirodno primoravanje. Mnogi su i mnogo puta govorili već da seksualnost malo veze ima s erotikom, još manje s ljubavlju, jer seksualnost nije lična. Nije naklonost koja je vezana isključivo za jedno jedino ljudsko biće. Ovaj subhumani hladni grč je animalitet modernog doba, koji takođe pripada karakterologiji zelenog.
Sve što vidimo samo je poređenje, rekli su mnogi i mnogo puta, i naivno je stvari smatrati onakvim kakve se prikazuju našim čulima. Hermes Trismegistos sačuvao je hiljadugodišnja znanja u svom učenju da ono što je gore odgovara onome što je dole a ono što je dole odgovara onome što je gore. Međutim, svesnost nije jača strana slikara. Postoje još samo dvojica koji su manje svesni od njega, pesnik i muzičar. Od iskrslih momenata tokom tumačenja zelene boje ni jedan ne spada među svesne. Duboko su zakopani ispod praga razdoblja, i doba ne karakterišu svesne misli, nego upravo ove ispod praga koje i nisu misli, više su strasti, još tačnije mahnitosti. Mogle bi se nazvati i fiksidejama.
Ali se nikako ne mogu smatrati jasnim i obrazloženim odlukama, nigde, čak ni u nauci ni filozofiji, ponajmanje u umetnosti. Osvešćivanje se javlja tek kasnije i započinje onda kada opadne žar mahnitosti. A i onda se javlja samo u nekoliko ljudi, pre u misliocima i svecima, gotovo nikada ne u političarima, jer je osobenost savremene mahnitosti da su sva područja života prezdravila od nje, a u životu države ona pak i dalje traje.
Razlaganje teorije o saglasnosti ovaj put nije moguće. A što se tiče toga kako to da ono što je gore saglasno je onome što je dole, dovoljno je ovoliko: osetljiviji ljudi su pre otprilike stotinu godina počeli da primećuju da među stvarima postoje određene uzajamne veze s kojima naša misao neprekidno operiše, pogotovu onda ako se koristi poređenjem. Ta uzajamna povezanost naziva se analogijom. O tome je u poeziji prvi govorio Bodler u pesmi Correspondances. Docnije je Rembo napisao sonet o samoglasnicima. Kaže da je a crno, e belo, i crveno, u zeleno, o plavo. Kasnije se tim pitanjem počela baviti i nauka, i princip analogije je primenjen u raznim disciplinama. U osnovi ovih korespondencija nije racionalna nego neka druga vrsta logike, koja se, međutim, mogla slediti u svim vremenima i od svakoga isto kao i racionalna. Analogija čak ima isto tako egzaktne zakone kao i racionalna uzajamna povezanost. Nikome ne pada na um da kaže za nešto da je tesno kao nebeski svod, strasno kao golub, za crvenu boju da je pitoma i smirena. Planinskoj slici uvek odgovara monumentalnost, moru beskrajnost, lepotici cvet, strasti vatra, hrabrosti lav. Korespondencije plave i crvene, zelene i ljubičaste treba shvatiti prema ovakvoj logici analogije.
Ljubičasta nije ona boja koja osvešćuje zelenu strast. U šumi gustih krošnji, još bolje među borovima, u zatišju ispod krošnji često se hvata laka ljubičasta izmaglica, ona čini raspoloženje uzvišenim. To je ona jedna jedina prilika kada se u prirodi susreću zelena i ljubičasta. Inače su plava i crvena jedna drugu pretpostavljale u renesansi, bilo jednu ispod druge, bilo jednu iznad druge, bilo jednu u drugoj. Među zelenom i ljubičastom nema ovakve veze koja se pretpostavlja. Zaista je onako kao što je Pikaso rekao, stavljene su jedna pored druge pa neka rade šta im je volja.
Jedina uzajamna veza između dve boje je što zelena znači niži stepen toplote života, vegetativni, degradaciju energije u odnosu na čoveka. Dokaz za to je što nije erotska, nego seksualna, nije slobodna, nego varvarska, nije snažna, nego sirova. Ljubičasta je pak neprirodna visoka eteričnost.
Zelena još nije ljudska, ljubičasta je s druge strane ljudskog. Zelena je isuviše materijalizovana, ljubičasta je magična. Zelena je senzualna, ljubičasta okultna. Između njih je pak naročit lom koji ne prolazi tako da bi simetrično razdvajao dve boje. Obe imaju drugi registarski broj i jedna prema drugoj nemaju odnos.
Ljubičasta boja se pre javila u muzici nego u slikarstvu. Već je u prošlom veku celu Evropu zahvatilo iznenadno čuđenje kada su se prvi put oglasili meki i prozračni svetloljubičasti zvuci
Debisija. Pre toga niko nikada nije čuo nešto slično. Meka muzika koja se rasipa, nepravilna i neuhvatljiva, koliko je prijatna toliko je i strana, više je narkoza nego muzika, više je omama nego radost. Uvo naviklo na strogu muzičku konstrukciju i srazmernu izgrađenost, koje je toliko umelo da se divi arhitektonskim lepotama muzike, odjednom je bespomoćno tragalo za uzajamnim vezama forme. Ranije je sonata građena pomoću traverza, sada je između motiva lebdela paukova mreža, često čak ni ona. Sasvim naročita muzička logika, ne može se tvrditi da je bez svake razložne veze, ali s takvom osobenom razložnošću koja je prigušenija od svih dosadašnjih. Otpilike u isto vreme je izgrađena matematička logika Bertrana Rasela, koja se uzdiže na ulazu u dvadeseti vek i bez koje se vek ne može ni zamisliti s nečuvenom teorijskom fizikom, teorijom atoma, automatizacijom, kibernetikom i teorijom informacija. Ova matematička logika zalazi u isti onaj svet praskozorja i slutnje kao i muzika Debisija.
Ljubičasta je svakako granično područje, do polovine je još vidljiva, a od druge polovine već nevidljiva boja, kao što se o postavkama matematičke logike još može misliti, ali više nisu zamislive, i kao što se Debisijeva muzika, ili docnije i još više Britnova, pre može sanjati nego čuti. U svakom slučaju stoleća su minula da bi se ljubičasta boja koristila u slikarstvu. Tako na primer, u pejsažima i žanr-slikama celog velikog holandskog slikarstva ljubičasta se nigde ne može naći, i ovde je obeležje celog slikarstva savršeno nepoznavanje ljubičaste. Granično područje koje se dodiruje s magijom, ovo sablasno naziranje ljubičaste je i užasno. Ranije ne samo što nije koriščena, nego je, sudeći po svemu, čak i izbegavana. U prvom trenutku izgleda da je ona karakterisična boja raspoloženja, kapriciozna boja koja se negde, na nebitnom mestu, javlja u deliću trena i istovremeno i nestaje, sasvim je površinska i prolazna i gubi se, jer nema nikakvog sadržaja ni substancije. Ali ako nestane, ima značenje. Značenje ljubičaste je daljina, ali neizvesno je nadčulna neizvesnost, u kojoj ništa nije uhvatljivo i gde ništa nije materijalno, nego je sve delovanje, i to delovanje daljine. Jedna vrsta polutame, ali ne polutama nastajanja oblika, nego razaranja, ne ono što prethodi, nego ono što sledi potom, uvek potom, preko granice.
Misao matematičke logike ili atomske fizike prestupila je preko svih dosadašnjih granica, u nesigurne i nezamislive daljine, ali njena perspektiva koja se nazire s druge strane čulnog još je uvek bliža normalnom shvatanju ljudskog smisla nego ono carstvo koje se takođe otvorilo početkom dvadesetog veka. Teorijska i primenjena psihologija, kaže Oldos Haksli, neurologija, biohemija i farmaceutska hemija ostvarile su ogroman napredak u poslednjih nekoliko godina. Početkom dvadeset prvog veka teorijski naučnici ovih disciplina sakupiće nečuvenu masu znanja, a praktičari će pak izmisliti bezbrojne puteve primene u interesu onih koji će ih dobro platiti. U to vreme će vlade morati zapošljavati isto toliko psihologa, parapsihologa, neurologa, farmaceuta, sociologa i hatha-jogija koliko danas hemičara i fizičara i inženjera. U kolosalnim laboratorijama rade komisije za psihičku energiju i one će ukinuti naše demodirane metode vladavine s masovnim ubistvima i ostvariti konačnu domestikaciju i podjarmljivanje čoveka. Današnje naše smešne i grube propagandne metode zameniće glajhšhaltna psiho-farmakookultna tehnika. A istovremeno ćemo gutati pastile koje pojačavaju naše sposobnosti. Špijuni i detektivi budućnosti radiće s takvim stepenom delovanja koji je nama danas nezamisliv. Tajna policija će postati sveznajuća i baš zato svemoćna. Imali smo već versku revoluciju, političku, industrijsku, ekonomsku, nacionalnu revoluciju. Ali će naši potomci utvrditi da je sve ono što je bilo pena na okeanu zaostalosti u odnosu na psihološku revoluciju prema kojoj tako žestoko napredujemo. To će tek biti revolucija! I ako je pregrmimo, čovečanstvo zaista više neće imati teškoća.
Zelena je boja drveta života. Drveta života čija je pomamna pljačka sada postala strast doba. Ali i boja gladi za životom je zelena, kao izviđača i kupača, nudista, turista, potrošača sirove hrane, privrednika, sputanog uživanja u životu i materijalizovanosti. Ljubičasta je nadhumana boja, boja atomske fizike, parapsihologije, okultizma, narkotika. U svakom slučaju je karakteristično da je jedna ispod nivoa normalnog ljudskog bića, a druga je iznad tog nivoa. Zelena je pristupačnija i shvatljivija, vegetativna i animalna baza, abnormalno svrgnuta, degradirano humana. Ljubičasta kao gornja granica spektra je isuviše pojačano humana, može se domašiti samo uz velike napore, ali se već teško može slediti tuđinski, često jezivi krug. Ove dve boje uopšte nisu kao plava i crvena u renesansi, gde madone sede i svi znaju da boja njihove odeće znači apoteozu njihovog bića. Zapravo ni u zelenom ni u ljubičastom nije reč o čoveku. Žena odevena u zeleno-ljubičasto nije madona, nego kurtizana s gmizavačkom čulnošću i okultnim demonizmom. Za čoveka nema mesta ni u jednoj ni u drugoj. Boje dehumanizovanog sveta. Postaje razumljivije ono što veli Bertran Rasel, da u istoriji sveta još nije bilo vremena kada bi čovek toliko patio kao danas.
Mislioci našeg veka mnogo su govorili o sutonu kulture, o kraju istorijskog razdoblja, o krizi kada će biti likvidirane sve vrednosti minulog vremena. Većina zamišlja da je ovaj proces takav kao kada čovek menja stan, u svakom slučaju ne bez svake neudobnosti selidbe i ne bez uzbuđenja, ali većih nevolja nema. Veruje se da će novi stan čovečanstva biti lepši, pogotovo komfoniji i moderniji, sa svim aparatima za održavanje domaćinstva, frižiderom, televizorom, uređajem za ljuštenje krompira, eventualno sa zimskom baštom. U početku će biti neobično, ali čovek brzo asimiluje viši nivo i nema nikakvog razloga da prema budućnosti bacamo zabrinjavajuće poglede.
Ono što nam je pružila analiza zelenog i ljubičastog nije naklonjeno ovom optimizmu. Zeleno je veoma lepa boja, ali, između ostalog, boja je nezrelosti, i čoveku se ne laska kad mu se kaže da je zelen, mlad i zelen. Samo neka neko posluša Cantatu profanu Bele Bartoka, najdivnije zeleno remekdelo minule polovine stoleća, tu himnu-provalu varvarskih instinkata, koji odbijaju svako piće, samo žele, kao jelen, da piju vodu sa svežeg planinskog izvora. U ovom delu jedva da i ima drugih boja sem zelene i takvih kao pokrenute šumovite planine, kao prašuma koja peva. Sve je to bilo umesno zbog razmekšanog i pospanog građanstva koga je muzika htela da prodrma i kome prinosi vodu sa svežeg izvora. Ali probuđeno varvarstvo preti humanom, ne time što ga ozdravljuje, već time što ga ukida.
Umetnici koriste motive Indijanaca i Australijanaca, i možda je to bila ona pozna i prefinjena ekstravagancija civilizacije. Ali muzika i crnačka plastika, primitivno slikarstvo i nudizam, presna hrana i obožavanje instinkata prirodne divljine i materijalna glad za životom stvorili su nov svet. Ovaj zeleni svet pak ne disciplinuje neka viša kontrola, nego jedna nečuvena i neuhvatljiva sila koja se odigrava u okultnom i koja izgleda neobična i strašna, ta novija varijanta uma, koja je stvorila automatizaciju i nikada očekivani razvoj hemije, atomsku fiziku i parapsihologiju, i zbrisala dosadašnju predstavu o ljudskom životu, i stvorila potpuno novu osnovu.
Krize koje postoje između istorijskih razdoblja obično nisu neškodljive. Vidimo. Uopšte ne liče na to kao kad se iz stana koji nam je odavno dodijao selimo u moderniju kuću. Ne odvajamo se od stana, nego od sopstvene kože. Jedna stvar je svakako čudna. U normalnim vremenima, kada jedna civilizacija već uvežba svoj mehanizam i sistem radi, čovek nema načina da spolja osmotri svoj način života. Do guše je unutra i ne vidi napolje, a preko izgrađenog i zatvorenog horizonta niko ne može da baci ni jedan jedini pogled. U kriznom vremenu, međutim, između dva razdoblja, kada čovek zapravo još nije prispeo tamo, ali ni ovde više nije, može da pogleda izvan sebe. Zelenoljubičasto razdoblje sa svojim varvarizmom i hiperscijentizmom izgleda užasno.
Reči su nešto opasno, one vode ka laži, ili ka velikim stvarima. I boje su tako opasne, i dve boje su u stanju da otkriju jedno celo razdoblje.
Bela Hamvaš
