Uvod za knjigu Eugena Herigela Zen u umetnosti gađanja lukom
Piše: Daisetz T. Suzuki
Jedan od najhitnijih činilaca u gađanju iz luka i onih drugih umetnosti, koje se upražnjavaju u Japanu a verovatno i u drugim dalekoistočnim zemljama, nalazi se u činjenici da one ne služe praktičnim ciljevima, i da nisu smišljene za čisto estetsko uživanje, nego znače školovanje svesti, koje treba povezati sa krajnjom stvarnošću. Tako se gađanje iz luka uvežbava ne samo zato da bi se pogodila meta, ne zamahuje se mačem kako bi se neprijatelj oborio; plesač ne pleše samo zato da bi izvodio ritmičke telesne pokrete, nego pre svega treba da se svest harmonično izjednači sa nesvesnim.
Da bi čovek stvarno postao majstor gađanja iz luka nije dovoljno tehničko znanje. Tehnika se mora: prevazići tako da umešnost postane neka “nemoguća umetnost”, koja izrasta iz nesvesnog.
S obzirom na gađanje iz luka to znači da strelac i krug nisu više dve suprotstavljene stvari, nego da su jedna jedina stvarnost. Strelac iz luka nije više svestan samoga sebe, kao da mu predstoji zadatak da pogodi krug ispred sebe. To stanje nesvesnosti postiže se međutim samo tako, ako je on potpuno oslobođen i odvojen od svoga Ja, ako je jedno sa savršenošću svoje tehničke spretnosti. No to je nešto potpuno drugačije od svakog napretka, koji bi se mogao postići u umetnosti gađanja iz luka. To drugo što pripada jednom sasvim drugom poretku naziva se s a t o r i. To je intuicija, no koja se potpuno razlikuje od toga što se obično naziva intuicijom. Zato je ja nazivam prajna* – intuicija.
P raj n a se može označiti kao “transcendentalna mudrost”. Ali’ ni ovaj izraz ne može reprodukovati sve nijanse, sadržane u ovoj oznaci, jer pr a jna je intuicija koja ujedno obuhvata totalnost i individualnost svih stvari. To je intuicija koja bez bilo kakve meditacije spoznaje da je nula beskrajna () i da je beskrajnost nula (); i na to se ne misli simbolično ili matematički, već je to neposredno opažljivo iskustvo.
S a t o r i je zato, govoreći psihološki, neka onostranost granica vlastitog Ja. Logički posmatrano to je uvid u sintezu afirmacije i negacije, metafizički govoreći intuitivno poimanje da je biće bivanje i da je bivanje biće.
Karakteristična razlika između zena i svih drugih religioznih, filosofskih ili mističkih učenja jeste činjenjica da nikad ne iščezava iz našeg svakodnevnog života, a ipak pored sve svoje praktične primenljivosti i konkretnosti uključuje u sebe nešto što ga izvlači iz igre svetovnog kaljanja i užurbanosti.
Ovde dodirujemo odnos između zena i gađanja iz luka ili drugih umešnosti kao što su mačevanje, aranžiranje cveća, ceremonija čaja, ples ili lepe umetnosti.
Zen je “dnevna svest”, kako to formuliše Baso Matsu (umro 788). Ova “dnevna svest” nije ništa drugo do “spavanje kada si umoran, jedenje kada si gladan”. Čim počnemo reflektovati, razmišljati i oblikovati pojmove, gubi se izvorno nesvesno i pojavljuje se neka misao. Mi više ne jedemo, više ne spavamo, kada spavamo. Luk je odapet, ali strela ne leti pravo na krug, a i krug se takođe više ne nalazi tamo gde je trebalo da stoji.
Čovek je misaono biće, ali njegova najveća dela se ostvaruju, kada on ne računa i ne misli. Posle dugih godina vežbanja u veštini zaboravljanja samoga-sebe mora se ponovo postići “detinjastost”. Ako se to postigne, tada čovek misli a ipak ne misli. On misli kao kiša koja pada sa neba; on misli kao talasi, koji se valjaju po moru; on misli kao zvezde, koje osvetljavaju noćno nebo, kao zeleno lišće koje niče pod blagim proletnjim vetrom. On je u stvari sam kiša, more, zvezde, zelenilo.
Ako je čovek postigao taj stupanj “duhovnog” razvoja postao je zen-majstor života. Njemu kao slikaru nisu potrebni platno, kičica i boje. Njemu kao strelcu iz luka nisu potrebni luk, strela i krug ili neka drugačija oprema. On ima svoje udove, svoje telo, glavu i drugo.
Njegov život u zenu izražava se kroz sva ova “oruđa”, važna kao njegovi pojavni oblici.
Njegove ruke i noge jesu kičice, i čitav svemir jeste platno na kome se sedamdeset,osamdeset, devedeset godina slika njegov život. Ova slika naziva se “istorija”.
Hoyen von Gosozan (preminuo 1104) kaže:
“Ovde je čovek koji je prazninu prostora pretvorio u list hartije, talase mora u mastionicu i planinu Sumeru u kičicu i koji pišu pet slogova: s o _ s h i _ s a i _ r a i _ i. (Ovih pet kineskih slogova bukvalno prevedeni znače: “Prvog patrijarha razlog (osnova) da se dođe sa Zapada”. Ova tema često predstavlja sadržaj jednog mo n do-a. To je isto kao kada bi se pitalo o biti zena. Ako se to shvati, zen je samo to telo). Njemu dajem svoj z a g u (zagu je jedan od predmeta koji nosi zen kaluđer. On se pred njim širi kada se on klanja pred Budom ili učiteljem) i duboko se klanjam pred njim”. Mogli bismo postaviti pitanje šta znači taj fantastični način pisanja. Zašto je čovek, koji može nešto tako, dostojan najvećeg poštovanja? Možda bi zen-majstor odgovorio: “Ja jedem ako sam gladan, spavam ako sam umoran”. Čitaocu će međutim izgledati da na pitanje o strelcu iz luka još uvek nije odgovoreno.
U ovoj divnoj knjizi koja se pred nama nalazi, profesor Herigel, jedan nemački filozof, koji je došao u Japan, i koji se u umetnosti gađanja iz luka vežbao radi razumevanja zena, daje izveštaj posvećenog o svome vlastitom iskustvu. Njegov način izražavanja srodiće zapadnog čitaoca sa onim čudnim i prividno nedostupnim načinom istočnjačkog iskustva. .
Ipswich, Massachusetts, maj 1953.
