Ne mislim na simbol ljubavi, oblik slatkiša za ukrašavanje torti, srce koje treba
da pripada ili da se slomi;
mislim na ovaj grumen mišića što se steže kao oderan biceps, purpurnoplav, kože od loja,
kože od hrskavice, na ovog osamljenika, ovog pećinskog pustinjaka, bezoklopnu kornjaču, ovaj pun udisaj krvi,
ne pun tanjir radosti.
Sva srca plutaju u sopstvenim dubokim okeanima bez svetla, mokro crnim i svetlucavim,
sa svojih četvoro usta gutaju kao ribe. Za srca se kaže da lupaju:
ovo se može očekivati, srce se redovno bori protiv utapanja.
Ali srca većinom kažu, ja hoću, hoću, hoću, hoću. Moje srce
je dvoličnije,
mada nije blizanac, kako sam nekad mislila. Ono kaže: hoću, neću,
hoću, a onda stanka. Tera me da slušam,
a noću ono je infracrveno treće oko koje ostaje otvoreno dok druga dva spavaju
ali odbija da kaže šta je videlo.
Neprekidno mi dosađuje
u ušima, uhvaćeni noćni leptir, šepavi bubanj, detetova pesnica koja tuče
po krevetnim oprugama:
hoću, neću.
Kako da čovek živi sa takvim srcem?
Odavno sam prestala da pevam
njemu, nikada neće biti zadovoljno ni uljuljkano. Jedne noći ću mu reći:
Srce, stani malo, i ono staće.
Margaret Atvud
(Two-Headed Poems, 1978)
