Nije tvoj hromi ritam ono što
nisam mogla oprostiti, ni tvoja tamnocrvena gola glava lešinara
već stvari koje si sakrilo:
pet reči i moj izgubljeni
zlatni prsten, fina plava šolja za koju si reklo da je slomljena, onaj štos lica, sivih
i presavijenih, tvrdilo si da smo ih oboje zaboravili, druga srca koja si pojelo
i sve ono odbačeno vreme koje si sakrilo od mene, rekavši da se nije desilo.
Eto to, a i ono kako
se nisi dalo uhvatiti,
lukava ptico bez perja, debela grabljivice što pevaš promuklu isprekidanu pesmu sa svojim kandžama i pohlepnim okom
vrebaš visoko u sunčevim zalaskom rastopljenom nebu iza moje leve krpene dojke
da bi zaskočilo strance.
Koliko sam ti puta rekla: civilizovani svet je zoo-vrt,
a ne džungla, ostani u svom kavezu.
A onda povici
krvi, bes dok se bacakaš o moja rebra.
Da se ja pitam, zadavila bih te rado s obe ruke,
zgnječila te da se zatvoriš, kao i tvoje radosno cviljenje.
Život klizi lakše bez srca, bez tog nesposobnog amblema,
tog ucrvalog lava, svrake, ljudožderskog
orla, škorpiona sa njegovim metalnim varkama mržnje, te vulgarne magije,
tog organa veličine i boje
ošurenog pacova,
tog spaljenog feniksa.
Ali doguralo si me dovde, stara pumpo, i privezani smo zajedno kao zaverenici, što
i jesmo, a i podjednako smo nepoverljivi. Znamo da, izuzevši nesrećne slučajeve, jedno od nas će konačno
izdati ono drugo; to kad se desi, ja odoh u urnu, ti u teglu.
Do tada, imamo klimavo primirje, i uvažavanje među kriminalcima.
Margaret Atvud
(Two-Headed Poems, 1978)
