Velika ljubav ruskog pisca Mihaila Bulgakova (1891-1940) bila je Jelena Bulgakova koju je u svom romanu, na neki način, ovekovečio u liku Margarite. Jelena je zapisivala po diktatu svog muža stranicu po stranicu velikog romana i uspela u potpunosti da sačuva i štampa rukopis Majstora i Margarite. Iako se ženio tri puta istinski je bio zaljubljen tek u treću ženu, Jelenu Sergejevnu Šilovsku. Mada je bila već udata i imala dvojicu sinova, Bulgakov se u nju strasno zaljubio i priznao da ne može da živi bez nje. Godinama kasnije, Jelena je napisala: „Bila sam žena generala Šilovskog, divnog, plemenitog čoveka. Bili smo ono što se naziva srećna porodica…Uglavnom, sve je bilo fino. Ali, kad sam upoznala Bulgakova, znala sam da je to moja sudbina… Brzo, neuobičajeno brzo, pokazalo se da je to ljubav koja će trajati celog mog života.“
Bulgakov se razveo od svoje druge žene, a Jelena se razvela od Šilovskog i sledećeg dana se udala za Bulgakova. Svi biografi su saglasni da je život Bulgakova bio veoma težak, ali se njegova supruga ne slaže sa tom ocenom, tvrdeći da je do poslednjeg časa to bio veoma srećan život, do kraja ispunjen radošću i stvaranjem. Bulgakov nije bio sam ni u životu ni posle smrti. Zajedno s njim uvek je bila njegova Jelena, i u delima i u postelji.
Udovici Mihaila Bulgakova, kojoj je tada bilo 67 godina, 1961. se obratio mladi filolog koji je proučavao stvaralaštvo njenog supruga. Elena Sergeevna je najprije bila nepovjerljiva prema mladom čovjeku, no uskoro mu je dala na čitanje rukopis romana koji je pisac stvorio tijekom posljednjih godina života. Tako je dvadeset godina nakon Bulgakovljeve smrti otkriven roman “Majstor i Margarita”, koji je postao jedna od najpoznatijih knjiga 20. stoljeća. Elena, treća i posljednja Bulgakovljeva žena, osobno je na stroju otkucala knjigu koju joj je Bulgakov diktirao. Osim toga, upravo ona je čuvena “Margarita”. Ljubav majstora i Margarite je najjednostavnija, ali i najuzvišenija tema ovog romana. “Ljubav između istinski srodnih duša ne poznaje prepreke. Margarita ostaje odana majstoru nakon nesreće koja ga je snašla, iako ne zna šta se zapravo sa njim desilo ni da li je još uvek živ. Spremna je na sve kako bi ga vratila, čak i na to da postane veštica. Pokazuje ogromnu hrabrost, uzvišenost i snagu duha. Nakon svega, majstor i Margarita, kao nagradu za aktivnu ljubav, dobijaju zajedničku večnost u spokoju.”
Bio je to najdivniji život kakav samo možete izabrati, najsretniji.
I Eleni je brak s Bulgakovom bio treći po redu. Ona je došla k njemu napustivši muža, utjecajnog i bogatog sovjetskog vojnog zapovjednika, zamijenila je sitost i blagostanje za sudbinu žene pisca u nemilosti. Iako je njegovu dramu “Dani Turbinih” jako volio Staljin, od 1930. Bulgakova prestaju tiskati, a njegove komade više ne izvode. Pokušavao je napustiti zemlju, ali su ga svaki put odbijali.
Svoj veliki roman je stvorio znajući da za njegovog života neće biti tiskan.
A Elena je redigirala rukopise, pregovarala s kazalištima, izvlačila honorare – i vodila detaljan dnevnik života s piscem. “Činim sve što je u mojoj moći kako se ne bi izgubio nijedan redak koji je on napisao. To je cilj i smisao mog života. Obećala sam mu mnogo toga prije smrti i vjerujem da ću sve ostvariti”, priznala je u pismu svom bratu Elena Sergeevna. Ona je Bulgakovu “zamjenjivala sve, čitavu zemaljsku kuglu”, organizirajući udobnu sredinu za stvaranje. No najveća zasluga Elene Sergeevne je u tome što je sačuvala arhiv Bulgakova uspjevši na stroju prepisati sve njegove rukopise. “Bila je to brza, neobično brza, barem s moje strane, ljubav za cijeli život”, govorila je Elena Sergeevna.
Bio je to težak život. No, tijekom godina koje su proveli zajedno, među njima nije došlo ni do jedne svađe. Elena je pisala: “Iako je bilo crnih trenutaka, potpuno strašnih, ne tuge, već užasa zbog neuspjeha u književnom životu, ako mi kažete da je naš, da je moj život bio tragičan, odgovorit ću vam: ne! Ni jednog trenutka. Bio je to najdivniji život kakav samo možete izabrati, najsretniji…”
– Mihail je rođen je 1891. godine u Kijevu. Bio je najstarije od sedmoro dece. Otac mu je bio profesor na Teološkoj akademiji, a majka bivša učiteljica. Mihail je sa samo deset godina pročitao Gogoljev (Гоголь) roman “Mrtve duše”, koji je na njega ostavio ogroman utisak.
Tasja
Upisao je studije medicine, gde je 1908. sreo svoju prvu ljubav Tatjanu–Tasju Lapu, a pet godina kasnije njome se oženio. Po izbijanju Prvog svetskog rata, prijavio se Crvenom krstu i poslat je kao lekar na front, gde je dvaput teško ranjen. Pošto je diplomirao, preselio se sa ženom u provinciju, gde je po selima radio kao lekar.
Vratio se u rodni Kijev 1918. godine, kad je u njemu besneo rat između nekoliko sukobljenih strana – Nemaca, Crvene Armije, antikomunističke Bele garde i ukrajinskih nacionalista – koje su se neprekidno smenjivale na vlasti. Dok su se Mihailova braća borila na strani belogardejaca, on je pokušavao da obavlja privatnu lekarsku praksu. Godine 1919. mobilisali su ga kao vojnog lekara u Ukrajinsku narodnu armiju i poslali na Kavkaz, gde je ranjen dva puta i oboleo od tifusa i jedva preživeo. Dugo je patio od hroničnih bolova, zbog čega je sebi ubrizgavao morfijum. To je kod mladog lekara izazvalo zavisnost s kojom je uspeo da se izbori tek 1918. godine. Na Kavkazu je počeo da se bavi i novinarstvom. Po završetku građanskog rata, Bulgakovljevi roditelji, braća i sestre su emigrirali u Pariz i više ih nikad nije video.
Posle preležane bolesti, Bulgakov je odlučio da napusti posao lekara i postane književnik. Počeo je sa kratkim pričama koje je uspevao da objavi u novinama. Na jesen 1921. preselio se u Moskvu, i tu počeo da piše feljtone i članke za nekoliko prestoničkih dnevnih novina i časopisa.
Ljuba
U Moskvi je 1924. upoznao Ljubov Ljubu Belozjorskaju kojom se oženio 1925. godine, posle razvoda od prve žene. S Ljubom je živeo do 1932. godine.
Nedugo pošto je postao zapažen pisac, počeli su i njegovi problemi sa sovjetskom vlašću i poltronima iz sveta književnosti i teatra. Pozorišni komadi koje je pisao u to vreme nisu dobijali dozvolu za prikazivanje. Bulgakov je izložen neprekidnim kritikama i napadima drugih pisaca, direktora pozorišta i drugih javnih ličnosti. Staljin (Сталин) se sa piscem poigravao kao mačka sa mišem: lično je tražio da se zabrani Bulgakovljeva drama o užasima bratoubilačkog rata “Bekstvo”, ali mu se, sa druge strane, veoma dopala drama “Dani Turbina”, pa ju je navodno gledao čak 15 puta. Čak je i stao u javnu odbranu Bulgakova, tvrdeći da je pisac takvog kvaliteta iznad političkih odrednica.
Bulgakov se tako nalazio u ambivalentnom položaju: nije hapšen ni proteran u inostranstvo, ali su ga proglašavali antisovjetskim i reakcionarnim elementom i zabranjivali mu dela.
“Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…”, pisao je Bulgakov Staljinu
Pisac je kasnije tvrdio da nije bio pri čistoj svesti i da nije ni hteo da pošalje pismo. Šokirao se kad je primio telefonski poziv samog Staljina, koji ga je navodno podsmešljivo upitao: “Izgleda da smo vam zaista dosadili?”, i rekao mu da će dobiti posao u Moskovskom umetničkom pozorištu (MHAT). Bulgakov je u tom pozorištu radio nekoliko godina, ali i dalje nije mogao da postavlja sopstvene komade.
Elena
U piščevom životu je, ipak, bilo i mnogo sreće. Godine 1929. upoznao je ljubav svog života Elenu Sergejevnu Šilovsku. Iako su oboje bili u braku sa drugim ljudima, zaljubili su se jedno u drugo na prvi pogled. Elena je 1932. postala njegova treća supruga i odana saradnica. Poslednje decenije života, Bulgakov je radio na svom životnom delu – romanu “Majstor i Margarita”. Elena je bila inspiracija za lik Margarite, strasne, hrabre i odane žene koja se bori za svog voljenog, neurotičnog pisca Majstora, koga su skoro uništile sitne duše i poltroni moskovske književne scene, i za njegovo genijalno delo.
Tokom 1939. piscu se naglo pogoršalo zdravlje. Teško bolestan, poslednje stranice “Majstora i Margarite” diktirao je supruzi.
Piščevo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, te 1939. godine počeo je da gubi vid. Lekari su konstatovali da boluje od nefroskleroze, bolesti kojoj nije bilo leka, a od koje je umro i njegov otac.
Od februara 1940. godine prijatelji i rodbina neprestano su dežurali kraj njegove postelje. Umro je 10. marta te godine, a narednog dana održana je komemoracija u zdanju Saveza sovjetskih pisaca. Veliki književnik sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi. (Valentina Bulatović)
Elena Sergejevna Bulgakova sačuvala je rukopise “Majstora i Margarite” i decenijama čekala da konačno bude moguće objavljivanje ovog romana
Bulgakovljevo remek-delo “Majstor i Margarita” najzad je objavljeno 1966. godine, zahvaljujući nešto liberalnijem duhu koji je zavladao u Sovjetskom Savezu nakon Staljinove smrti. Decenijama posle njegove smrti, Bulgakovljeva dela doživela su veliku popularnost i inspirisala druge savremene pisce. Kao i na kraju samog romana, umetnost je najzad trijumfovala. (Ivana Cvetanović).
Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno je od najboljih književnih dela proteklog stoleća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta. Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra–Saše Petrovića iz 1972. godine.
