Projekat “Ženske hronike” NVO Fenomeni realizuju uz podršku Koalicije KORAK.
KORAK je koalicija nevladinih organizacija iz Srbije, Crne Gore i Kosova, osnovana sa ciljem da se bori protiv diskriminacije na regionalnom nivou, a čine je Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM, Beogradski centar za ljudska prava, CHRIS Mreža i Gej strejt alijansa iz Srbije, Centar za građansko obrazovanje (CGO) i LGBT Forum Progres iz Crne Gore, Fond za humanitarno pravo Kosovo i Inicijativa mladih za ljudska prava sa Kosova.
Moraš na svojoj koži da osjetiš – Sanja Popović
Težina tranzicije
U Kolašinu sam rođena, tu sam završila osnovnu i srednju školu. Kada sam bila na drugoj godini fakulteta, udala sam se i rodila Pavla, a treću godinu sam završila dok je on još bio beba. Poslije toga moj muž ostaje bez posla tako da više nijesam imala priliku niti da učim niti da razmišljam o tome.
Sticajem okolnosti počela sam da se bavim prodajom jer je jedan moj rođak bio uvoznik nekih proizvoda iz Italije. Na početku sam prodavala kući a onda otvorila butik od kojeg smo živjeli oboje. Butik je radio četiri-pet godina, dok sin nije pošao u školu. I mogu reći da sam super prolazila sa butikom, onda se i muž zaposlio tako da je bilo bolje.
A onda kao i sve u našoj zemlji – stigla tranzicija! Ukinuti komisioni, moraš postati zvanični uvoznik neke robe da bi držao butik, a za to je potreban novac koji nijesam imala – ja sam radila sa manjim količinama robe i onda sve u krug, a nijesam željela da radim ništa protiv zakona, tako da sam prestala sa tim da se bavim.
U međuvremenu sam završila Ekonomski fakutet i to kada sam rodila drugog sina – 2006. godine. Cijelo vrijeme pokušavam da se zaposlim javljam se deset puta na konkurse za pripravnički, ali ne uspijevam. Ali, ko zna zašto je to dobro – govorila mi je tada sestra. Nikada ne znaš šta će da ispadne iz neke situacije. Snalazila sam se. Radila sa šminkom, mogla sam da zaradim pristojnu platu, da obezbijedim ljetovanje, putovanje, da podmirim neke ekstra troškove.
Nekretnine
Dok sam bila trudna sa drugim sinom u Kolašinu su počele da se prodaju nekretnine. Tražila sam kredit za nezaposlene – u jednom momentu moj muž je odlučio da postane advokat, i pokrenuli smo svu papirologiju oko dobijanja kredita, a onda se on predomislio, i ja sam iskoristila taj kredit da otvorim posao sa nekretninama. Kredit je stvarno mnogo pomogao, i stalno kažem da je to bila fenomenalna ideja Zavoda za zapošljavanje. Kredit sam bezbolno vratila, opremila kancelariju, kupila kompjutere…Sve se to dešava dok sam trudna. Onda su se desile neke komplikacije, nijesam mogla da izlazim iz kuće do porođaja, ali dobro, firma je registrovana, brat mi je pomagao, i ja počinjem stvarno sa nekretninama da radim kada mi je drugi sin imao negdje pola godine – od septembra 2006. Brat je izašao iz svog privatnog posla i radili smo zajedno.
Dok je trajalo, to je bio jedan sasvim fini posao i jako mi je žao što je prestao, a mnogo je razloga za to – nije samo što je opalo interesovanje nego i sva ta zakonska regulativa koja tada nije bila sređena. Nekretnine je mogao bilo ko da prodaje – taksista, konobar, ljudi sa ulice. Nijesmo imali zakonski okvir šta ko radi i mora da radi. U svom tom haosu, opet si na nekom gubitku – ljudi ti uzimaju klijente ispred nosa, ne plaćaju državi ništa, a ti plaćaš i prireze i poreze i pdv i trista čuda, a oni sa rukama u džepovima, uzmu pare i šta ih briga. Nelojalna konkurencija je mnogo oštetila posao sa nekretninama, mnogo je i drugih faktora, nedostatak planova, infrastrukture…o tome bih mogla do ujutru da pričam. Ne može čovjek protiv svega toga sam da se bori.
Shvatila sam da je obim posla toliko mali da je nemoguće od toga da se normalno živi, da se plati sve državi i da ostane tebi plata tako da sam prestala da se bavim nekretninama.
Uvijek sam imala ideje šta bih mogla da radim, i imala poneki sitni biznis da imam svoj dinar. Skoro sam počela da pravim neke lampe od drveta, kanapa, raznih materijala, pa sam pokušala da to prodajem. Sad je glavni problem smanjeno tržište, nema više ljudi u Kolašinu koliko ih je bilo kad sam ja bila na početku, recimo 1997. godine – tada je bilo mnogo više ljudi koji su živjeli i radili u Kolašinu, imali redovne plate. Mogao si da prodaješ jer imaš i određenu kupovnu moć i tržište. Sada tržište ne postoji, a kupovna moć je nikakva. Prošlog ljeta sam pravila te lampe, išla na neke sajmove, ali ljudi na tim sajmovima kupuju nešto sitno, a lampe su kabaste i teško ih je prenositi…a dosta se rada i dosta vremena ulaže.
Španska sela
Pravila sam i neke male suvenire, kao savardake, magnete i 3D modele. U Bijelom Polju mi se desilo – došla učitlejica sa čitavim odjeljenjem đaka i jedan učenik kaže – učiteljice pogledajte, španska sela. Oni ni ne znaju šta je savardak. Znači, djeca ne znaju za savardak, za tradicionalni objekat koji je dio naše kulture. Smatram da bi barem mi sa sjevera trebalo da to znamo. I vidjela sam da ni to nije neki proizvod koji može da se proda. Puno truda a mala zarada.
Ali, ljetos sam pravila neke narukvice i to je bio puin pogodak, veoma sam zadovoljna, fino sam prošla, malo truda, malo para ali možde dosta da se proda. Treba nešto sitno, šareno, svima dostupno. Imam tu ideju i već sam krenula u realizaciju, da pravim pored gumenih narukvica, i nešto od drugih materijala – preslice, slova, ukrase i sad ću da radim neki nakit, možda i minđuše i ogrlice. Mislim da ću tu naći neki svoj prostor da ipak od toga napravim neki biznis.
Čovjek sam stvarno teško može nešto da uradi
Upoznala sam žene kroz program Žene u preduzetništvu koje su napravile jedan super proizvod – medenjake, malo, šareno, ne mnogo skupo i super prolazi. One su me nekako podržavale u svemu tome i stvarno sam imala sreću da uvijek imam prijatelje koji su me voljeli i željeli da mi pomognu Jer čovjek sam stvarno teško može. Potreban ti je neko da te razumije i ko je u tom svijetu. Moj muž gleda to na drugi način jer radi državni posao, a ja sasvim drugačije jer uvijek radim privatni posao. Teško može jedno drugo da shvati, kada se bave različitim poslovima. Ali kada si sa ljudima koji se bave time čime se i ti baviš, rađaju se zajedničke ideje, razgovara se, pomaže. Ljudi moraju da se udružuju jer je danas svaki trošak veliki, mora se o svemu voditi računa, mora se dobro isplanirati svaki trošak ako se želi nešto zaraditi.
Imala sam ja i drugih ideja – da otvorim turističku agenciju, od toga nijesam odustala ali do tog koraka za koji su potrebna određena sredstva mora da se preživi. Za ovo što možeš sam da finansiraš – guraš, ali za neki krupniji projekat ne možeš ti to sam, potrebna je podrška, države, banke, a to je teško.
Svaki od poslova ima neke svoje prednosti i mane. U tome sam stekla baš veliko iskustvo i sve bih ovo opet radila.
Živjeti se mora
Živjeti se mora, a bebi se mora dati nešto da jede. Nekada sam možda i mogla da radim neke poslove a da moja djeca trpe, ja to nijesam željela. Možda sam mogla da imam puno više novca nego što imam ,ali ne znam šta bi sa djecom bilo. Nijesam bila spremna. Ko hoće da zaradi veliki novac mora da bude posvećen poslu 24 sata, a ja smatram da, ako si već rodio djecu, moraš njima biti posvećen, nijesu to biljke – ako si danas zaboravio da ih zaliješ sjutra ćeš – tu su i doručak i ručak i večera, da riješiš svaki problem, da ga uputiš, da ga naučiš. Šta će mojoj djeci pare ako nemaju mene? Možda sam mogla na drugi način da upotrebim novac koji sam zaradila a ja sam se uvijek trudila da sa tim novcem učinim djeci život što kvalitetnijim, da mogu da putuju, i u Beograd i pozorište, da treniraju šta žele, da se uplati škola skijanja, i tako. Sve ono što nije moglo, a nije moglo, od plate.
Iako žive u Kolašinu, gradu koji puno ne pruža, ta djeca nijesu bila uskraćena nizašta.
Ma, ništa ti od toga nema
Kao što je normalno da druga žena po čitav dan kuva i sprema, za mene je normalno da kuvam i spremam i radim i podižem djecu. Radim, radim, radim, dok ne padnem a onda me pustite nekoliko dana da se povratim. Znači, što se tiče muža, on jednostavno ne razumije baš najbolje prirodu privatnog biznisa. Njemu nikada nije jasno šta će iz tog biznisa da bude. Ja u svaki posao ulazim sa ogromnim entuzijazmom i ja u njega vjerujem 1001 posto i ne dozvoljavam da mi bilo ko kaže da to neće biti tako kako sam ja zacrtala. Tako sam bar u početku radila, a poslije sam znala i da pitam familiju – šta mislite o tom i tom biznisu koji planiram – a oni mi svi kažu – ma ništa ti od toga nema, to ti ništa ne valja. Kažem – pa dobro, vi mislite tako, ja drugačije, ja ću da probam pa ćemo vidjeti šta će da bude. Muž mi stvarno nije bio nikakva kočnica, ali mi nije bio ni neka prevelika podrška…
Moraš na svojoj koži da osjetiš
Na svojoj koži kad osjetiš, to ti je najbolje obrazovanje – možeš u knjizi da pročitaš što god hoćeš, da vidiš i da čuješ, ali moraš na svojoj koži da osjetiš…Nikada ne treba da se ulaže previše novca – ja sam za to da uložim maksimum energije, vremena i truda, a novca koliko mogu…Tako sam samu sebe disiplinovala da ne dozvolim sebi neki veliki rizik. Naravno, treba da se rizikuje i imala sam mnoge rizične situacije. Potrebna je spremnost za sve vrste rizika.
U suštini sam zadovoljna, ni iz jednog posla nijesam izašla sa gubitkom, a opet sam sačuvala neki svoj život, privatnost, izvela djecu na put. Teško se živi, ljudi ostaju bez posla, padaju u depresiju, nikada se ne izvuku, a ja se borim i idem dalje. I nadam se da ću naći nešto što će mene zadovoljiti. To je normalno da mijenjaš poslove – treba da započneš jedan biznis i ostaneš u tome cijelog života, a nema mušterija, kome da se proda – to bi bilo glavom koz zid ili da radim protivzakonito..neću to da radim, Možda sam mogla ali nijesam željela.
Kako reći ne
Što se tiče posla u kući stvarno ga je previše. Tu sam najveće greške pravila. I pravim. Mislim da je to do vaspitanja. Treba naučiti ljude – svako sebi da bude na prvom mjestu – ako ti ne brineš o samom sebi drugi sigurno o tebi neće brinuti. Imam tri brata, bila sam najstarija i uvijek sam sve mogla – i dok sam bila mala i dok sam bila tinejdžerka i sad. Što bi Kolašinci rekli – lako je tebi!
To je ono – ne volim da se žalim, ali zaista je previše obaveza. Kada smo bili na kursu imali smo trening – Kako reći ne. I na kraju je žena meni rekla – ti ne umiješ da kažeš ne. Kako izgleda tvoj radni dan? I kako ja nabrajam šta sve radim tokom jednog dana, ona kaže – ti nemaš ni sat vremena za sebe, a ja odgovorim – sad kada pogledam ni ja ih ne vidim. Pogotovo kada sam u periodu kada ne radim – svi od mene nešto očekuju – i otac i majka i braća i muž i svekar i svekrva i djeca – i toliko ponekad to bude opterećujuće da mi dođe da zatvorim vrata od sobe, niko da ne ulazi, pustite me više. Više ne mogu.
Ali se trudim da bar sedam dana ili deset dana odem na odmor i da svima kažem – nemoj niko da me zove telefonom. To treba postaviti na vrijeme, ali i na to utiče mnogo faktora – da ne živite blizu svojih roditelja, da ne živite blizu ni njegovih roditelja – jer sve to vrlo lako sklizne i ode van kontrole. Moraš sa nekim ljudima da budeš grub, da im kažeš, da ih možda i povrijediš. Ja to ne mogu. Jednostavno, nijesam tako vaspitana. Posao je druga priča, tu se znaju pravila, tu je drugačije. Sa svima sa kojima sam radila i sarađivala ostala sam u dobrim odnosima, ali sa porodicom nije tako jednostavno, teško je i komplikovano..i tu su moje najveće greške…mislim da je to stvar vaspitanja.
Što se tiče podjele posla u kući, i tu sam greške pravila. Perfekcionista sam i nijesam dopuštala da bilo ko nešto radi umjesto mene, pa ni muž. A bolje da radi bilo kako nego nikako. Tu treba strpljenja i tolerancije. A kakvi su naši crnogorski sinovi – niko ništa ne radi, nema pojma, ne interesuje ga – a tu je majka koja ne da da se radi i to je to.
Tako je to. Imam malo više obaveza nego što mogu nekad da izdržim.
Ali, na kraju se sve izdrži.
